Igra - sastavi priču

[Egreta27]

Odsečak
Telefon
Zamisao
Izlet
Susret

...Gledam u jednu tacku. Tupo. Ne mislim nista. Nekad sam prizeljkivala odustvo svake misli. Nisam bas ovako zamisljala da ce biti... Zazvoni telefon. Prekide tisinu...ne i tok misli, jer iste ne postoje.
Bar tako (ne) mislim...ote se zamisao i pretvori u zvuk. Izlet rijeci na poljani uzdaha. Neartikulisan glas, hladan...kao da nije moj.
Razgovor tece u odsjecima...da, ja sam...ne zelim, necu, nisam, nemoj, ne znaci...
Sva sam odricna. Sva u negaciji.
Ne zelim susret s tobom.
Necu da znam vise nista.
Nisam ni za jednu opciju.
Nemoj ti da mi govoris sta je dobro za mene.
Ne znaci mi vise nista ni tvoj bol, strah, ni suze...ni ljubav. Ti.
...przeljkujem opet odsustvo svake misli...


Kisha
Rosa
Okean
Rijeka
Voda

 

[*moonlight*]

Kisha
Rosa
Okean
Rijeka
Voda

Koliko će više da lije ova tmurna suza niz moje tople obraze?
Koliko će da žari, peče kožu, koliko da gnjavi dušu ionako izmorenu od tuge, od očaja, od nesna...
Plakanjem samo želim da izlijem sav čemer moje tupe mladosti, samo svu nesreću da iznedrim kroz oči koje otečene mole za mir. Za suvoću tela, duše. Za spokoj.
Koliko sam samo čaša i flaša mgla načiniti da sam svaku suzu skrila u njih?
Da sam tugu pretočila u moć da zaradim i napojim druge kojima srce žeđu diše, i sve one koji vape za makar jednom čašom..

Kiša lije, kiša kroz prozor pere okna uprašnjavljena od vetra koji nanosi novu oluju u duši. Kiša unosi nanovo nemire u meni, novu zeb, hladnoću izazvanu strahom da moje oko nikada neće presušiti.
Rosa me probudi, trgne, kiša potera okean što svrbi u oku, i reka se mojih očaja lako izlije. Tako svaki dan. Tako svake večeri.
A kada spavam.Ni tada ne postižem odmor, preko potreban zaborav. Preznojavam se mučena snovima koji bude me u vrisku. Gola voda postajem.


Mrtvilo
Zabran
Počinak
Nevesta
Ugarak

 

[Moderna Pevacica]

Mrtvilo
Zabran
Počinak
Nevesta
Ugarak

Mnogi ljudi su presrecni sto postoji osoba poput Moderne Pevacice, odnosno mene. Ona obavezno razveseli mrtvilo u kojem se ljudi nadju. Pravo je osvezenje. Po celu noc igra, peva po klubovima, a onda odlazi i u duge setnje po prirodi, jer obozava prirodu. Ima jedan zabran u koji voli da odlazi. Nekdad je tu bilo dosta divljih zivotinja, a sada je to kao neki park. Tu voli da ode na pocinak. Na jednoj livadi, dok je greje predivno sunce. Ona je nevesta prirode i ljubavi prema ljudima biljkama i zivotinjama. Poznata je zastitnica tih grupa stanovnistva. Ponekda primeti koji ugrak na toj livadi i seti se kako su nekada pravili logorske vatra, ali ubrzo utone u lepe snove o svom decku i tako uziva u zivotu i napuni se pozitivne energije, kojom obasjava ceo svet.

Cvetic
Lepotica
Licidarsko srce
Banane
Ljubav

 

[*moonlight*]

Cvetic
Lepotica
Licidarsko srce
Banane
Ljubav

Kada pomislim na njega, još jedino licidarsko srce koje mi stoji na polici diše smireno. Diše bezbrižno, i ne jeca. Licidarsko srce koje sam dobila od njega. Moj deka je umro tačno pre 7 godina. Osoba za koju sam najviše bila vezana u životu.Nebeskoplave oči, topao pogled, smiren glas, i večiti šareni džemperi bili su njegov zaštitni znak. Dobre naravi, popustljiv prema svima, mislim da se istinski radovao samo finoj kafi, slatkišima (mada je bio šećerni bolesnik), i meni. Svojoj prvoj unuci. Bila sam njegov cvetić, lepotica, njegova radost, neko najbliži njegovom srcu, i duši.
Po sobi nema ugla, gde se ne nalazi neki poklon od njega. Najdraže lutkice iz detinjstva (još uvek mi je žao da se oslobodim tog odlomka detinjstva, i uklonim igračke u neku kutiju, ili drugu sobu), zidni sat, šolja iz koje pijem mleko i čaj (nekada je svirala, kada se pojavila, žarko sam je želela, a deka nije ni tada uspeo da se odupre mojoj razmaženosti, nikako podle).
Toliko sećanja, toliko lepih trenutaka, da ne umem da nabrojim sve emocije i momente, a da mi suza ne zaiskri.
Teško je kada ode enko sa kim osetite toliku bliskost, da zaboli pomisao da će jednog dana neumitno otići. Iščeznuti. Koliko teško pada odsustvo lepih plavih očiju. Nežne reči deke koji je umeo da sluša, smeje se besmislenim šalama, i klima glavom tako slatko da mi je toliko puta došlo da ga pojedem.
Deda-meda. I eto, sedam godina nije sa mnom. I dalje je teško kao da je još juče bio tu. Da je vozio svoj crveni bicikl, sa korpom pozadi, noseći u njoj banane. Banane, njegova velika ljubav.
Vozi bicikl, i smeška se, onako toplo, maše komšijama.
Danas su mi tako prazne ulice.

Čarolija
Plaža
Komšinica
Šifra
Bolnica

 

[Moderna Pevacica]

Čarolija
Plaža
Komšinica
Šifra
Bolnica[/COLOR]

Leto je za mene prava carolija. Volim da putujem u tropske predele i da uzivam na Suncu, koje svojim zrcima masira moje zgodno telo. Plaza treba da bude velika, ne previse posecena, mozda i nudisticka, sa puno slatkih tipova, koji mi ugadjaju (mada su cesto dosadni, ali nema veze) i donose mi slatke koktele. Komsinica mi zavidi, jer putujem po toplim predelima, a ona uvek ostaje ovde. Sifra uspeha je zdrav odonos prema zivotu, to ne moze da stvori nijedna bolnica.

Doktor
Dugi prsti
Klompe
Beli mantil
Nezan.

 

[smilingSun]

Leto je za mene prava carolija. Volim da putujem u tropske predele i da uzivam na Suncu, koje svojim zrcima masira moje zgodno telo. Plaza treba da bude velika, ne previse posecena, mozda i nudisticka, sa puno slatkih tipova, koji mi ugadjaju (mada su cesto dosadni, ali nema veze) i donose mi slatke koktele. Komsinica mi zavidi, jer putujem po toplim predelima, a ona uvek ostaje ovde. Sifra uspeha je zdrav odonos prema zivotu, to ne moze da stvori nijedna bolnica.

Doktor
Dugi prsti
Klompe
Beli mantil
Nezan.

Sifra uspeha je zdrav odonos prema zivotu - potpuno tacno!!!!!
zakon foruma ne dozvoljava da ti dodijelim reputaciju...pise moram i drugim korisnicima....
prica je u tvom stilu potpuno luda i originalna

 

[lanavi]

Doktor
Dugi prsti
Klompe
Beli mantil
Nezan.[/B][/COLOR]

Oduzmu mi se noge kada ugledam beli mantil i ono "dr" na grudima. Pozelim da se smrtno razbolim i padnem u postelju kako bi me dugi prsti i nezan pogled doktora vratili u zivot. Naravno, on mora da bude mlad, crnokos, zelenook i specijalista za zenska srca. Klompe mu oprastam iako deluju pederski. Ukoliko poznajete nekog slicnog emajlirajte mi pod hitno!


stolica
stepenica
sirotica
smaracica
sojenica

 

[LJILJA MMM]

stolica
stepenica
sirotica
smaracica
sojenica

Zadihana i vukući dve velike torbe sa sobom penjala se stepenicama. Preko vode prelete škripav zvuk drvenih vrata. Unutra je sve bilo kako je ostavila poslednji put ali puno prašine I naravno mirisa vode. Ovo je bila njena sojenica, njen beg, njeno mesto gde se sklanjala kada više nije imala snage….kada se osećala kao sirotica…sirota bez duše. Sebe je dovodila do granice iznemoglosti smarajući se da udovolji svima, da svi budu zadovoljni a prvenstveno on. Pravdanja, reči….milijardu reči ….laž do laži koje je gutala svesna njihovog postojanja. Ma da…...ona je sopstvena smaračica. Polako se pela lestvicama samouništenja……evo, još ova stepenica i na vrhu je…..uspešna žena nema šta. Ali ona je takva…..sve što radi radi temeljito, kako valja ili uopšte ne radi hahahaah
Stolica na koju spusti jednu torbu se nesigurno zaklati…..”bože, koliko traje ova stolica sva izguljena i iščvrkana ali jet u…..od mog detinjstva…..sve je ovo od tada a još uvek upotrebljivo…..a ja….da li sam upotrebljiva?”
Izašla je napolje poduprevši vrata nekom cepanicom da ostanu otvorena kako bi se sve izluftiralo.
Hahahaha
Smeh se razlio vodom…..okupao divan pogled mira dok je sedela na panju zagledana u malene talase sigurna da ih je njen smeh izazvao. Onda još jedna salva smeha…..na dunavskom pesku se pojaviše malene tamne fleke….

odaja
oroz
meso
ljubičica
češalj

 

[Moderna Pevacica]

odaja
oroz
meso
ljubičica
češalj

Sta je oroz petao ili okidac?

 

[LJILJA MMM]

Sta je oroz petao ili okidac?

okidač na vatrenom oružju

 

[Kasvataja]

Odaja u koju su je smestili delovala je hladno i sablasno.Gurnula je ruku u dzep od jakne . Napipala je pistolj i za svaki slucaj stavila prst na oroz. Pored nje su stajale dve " gorile". Plasila se da im nekim pogresnim potezom ne otkrije svoj pravi identitet. Trudila se iz petnih zila da savlada strah koji je sve vise obuzimao dok je cekala "glavnog " vodju lokalne bande.Napokon se pojavio.Posmatrao je bezobrazno, sa omalovazavanjem, kao jeftino meso. Osecala je nagon za povracanjem. Molila je Boga da ostatak njene ekipe udje na vreme i da je zastite od daljih neprijatnosti. Rekla je razlog svoje posete razgledajuci prostoriju trazeci eventualne izlaze u slucaju da postane previse opasno. Nije mogla , a da ne primeti buketic ljubicica na policici ispod prozora.To joj je bilo ne spojivo sa ovakvom "sirovinom" od coveka koji je jos uvek odvratno piljio u njene prekrstene noge. Pored vaze sa ljubicicama stajao je karmin i cesalj za kosu crvene boje sa zelenim sarama. Sve je ukazivalo na to da je devojka koju su trazili ipak negde u kuci.Zbog ne najavljene posete nisu uspeli da sakriju sve dokaze ."Gazda" joj se sve vise priblizavao u nameri da je pretrese.Uplasila se da ne otkrije pistolj koji je grcevito stezala u dzepu. Izgovorila je rec koja je bila znak za ulazak ostatka ekipe.Uleteli su munjevitom brzinom.Posle nekoliko trenutaka sve je bilo gotovo.Banditi su lezali licem okrenutim ka podu i sa lisicama na rukama.Za devojku koju su mesecima trazili bilo je kasno.Lezala je u sobi na spratu svezana za krevet.Oko vrata joj je bio obmotan svileni gajtan, "oruzje" kojim je presudio i drugim devojkama.Ova jadnica mu je bila poslednja zrtva.Osecala je bes i tugu sto nisu stigli na vreme. Pogledala je jos jednom u pravcu prozora dok je izlazila.Vaza se polomila u sitne komade.Ljubicice su bile razbacane i izgazene .Lezale su bezivotno na podu bas kao i devojka na spratu. Sve je ukazivalo na prerano ugasenu mladost.

veselo
pesma
karaoke
naocare
plesali

 

[Don Georg]

Odaja u koju su je smestili delovala je hladno i sablasno.Gurnula je ruku u dzep od jakne . Napipala je pistolj i za svaki slucaj stavila prst na oroz. Pored nje su stajale dve " gorile". Plasila se da im nekim pogresnim potezom ne otkrije svoj pravi identitet. Trudila se iz petnih zila da savlada strah koji je sve vise obuzimao dok je cekala "glavnog " vodju lokalne bande.Napokon se pojavio.Posmatrao je bezobrazno, sa omalovazavanjem, kao jeftino meso. Osecala je nagon za povracanjem. Molila je Boga da ostatak njene ekipe udje na vreme i da je zastite od daljih neprijatnosti. Rekla je razlog svoje posete razgledajuci prostoriju trazeci eventualne izlaze u slucaju da postane previse opasno. Nije mogla , a da ne primeti buketic ljubicica na policici ispod prozora.To joj je bilo ne spojivo sa ovakvom "sirovinom" od coveka koji je jos uvek odvratno piljio u njene prekrstene noge. Pored vaze sa ljubicicama stajao je karmin i cesalj za kosu crvene boje sa zelenim sarama. Sve je ukazivalo na to da je devojka koju su trazili ipak negde u kuci.Zbog ne najavljene posete nisu uspeli da sakriju sve dokaze ."Gazda" joj se sve vise priblizavao u nameri da je pretrese.Uplasila se da ne otkrije pistolj koji je grcevito stezala u dzepu. Izgovorila je rec koja je bila znak za ulazak ostatka ekipe.Uleteli su munjevitom brzinom.Posle nekoliko trenutaka sve je bilo gotovo.Banditi su lezali licem okrenutim ka podu i sa lisicama na rukama.Za devojku koju su mesecima trazili bilo je kasno.Lezala je u sobi na spratu svezana za krevet.Oko vrata joj je bio obmotan svileni gajtan, "oruzje" kojim je presudio i drugim devojkama.Ova jadnica mu je bila poslednja zrtva.Osecala je bes i tugu sto nisu stigli na vreme. Pogledala je jos jednom u pravcu prozora dok je izlazila.Vaza se polomila u sitne komade.Ljubicice su bile razbacane i izgazene .Lezale su bezivotno na podu bas kao i devojka na spratu. Sve je ukazivalo na prerano ugasenu mladost.

veselo
pesma
karaoke
naocare
plesali

Legenda vam citaoce govori o grupi ljudi koji su "plesali" kroz tihu noc dok se cula pesma...
Grupa se sastojala od trinaestoro njih od kojih su bila tri brata od oca Isajla-koji je uvek nosio "naocare" na glavi; jedne zene sa psom; jednog plemica-koji je uvek zeleo da bude svuda veselo; dve sestre vracare; jedne zene i dva coveka; te trojice junaka-Adama, Hektora i Tirona.
Zamislite citaoce , naime, prica se da cete morati da kupite knjigu da bi saznali ostatak price, dok ja budem isao na "karaoke" vi cete da citate ;-).

Zakopano blago
Dzingis Kan
Kongres
Potraga
Ubistvo

 

[dobra predskazanja]

Stigao je na vreme i pomalo zadihano usao u salu, zidova okrecenih u svetlo zeleno do pola, a od pola su bile lepljene tapete na svetlije i tamnije vertikalne, zelene pruge. Nizovi stolica, presvucenih u narandzasti plis na zute cvetice, bili su prazni. Na malom, kruznom centralnom podijumu napravljenom od brodskog poda stajao je mikrofon. Nervozno je pogledao na sat i utvrdio da je do pocetka kongresa ostalo svega desetak minuta. Sacekao je jos par minuta, setajuci gore – dole duz zamisljene, prave linije. Krupne kapi znoja slivale niz purpurno-crveno lice i vrta, padajuci na sivo odelo, belu kosulju i crvenu kravatu. Bilo mu je vruce.
Mozda su ucesnici pogresili vrata – srecna misao mu prolete kroz glavu i on se zaputi u hodnik u potragu za ucesnicima. Ali, hodnik bese prazan i on primeti da nema vise nijednih vrata osim onih za ulaz u kongresnu salu. Isao je pustim zelenim hodnicima ocajnicki trazeci ucesnike kongresa kao da trazi zakopano blago. U jednom od hodnika nabasa na ljubicastog plisanog medu, sa zakrpom na stomaku i upita ga da li je mozda video nekog.
Ne, problem sa lekarima je da ih nikada nema kada su najpotrebniji - odgovori tugaljivo meda hvatajuci se za zakrpljeni stomak iz koga je pocelo da curka mastilo.
Posteni medvedi se moraju ponasati kao Dzingis Kan kada krenu u pohod na lekare, dodade rezignirano meda i povuce krpicu na stomaku sa ciljem da izvrsi samoubistvo. Ceo efekat je bio razletanje nekoliko grudvica sundjera po hodniku.
Iscrpljen i zedan vratio se u salu. Tek sto je usao, zuti cvetici sa narandzastog plisa prvo zatreperese, a zatim se vinuse svi do jednog u vazuh i zaigrase nesto sto je trebalo da lici na valcer.
U kolima hitne pomoci lekar rece – Ovo je danas zilioniti slucaj suncanice.

cigarete
casa
teg
ogledalo
olovka

 

[Lord_of_the_board]

Cuo si za lika koji pada sa nebodera? Na svakom spratu, uvjerava sebe: '' Za sada je dobro... Za sada je dobro...''
Nije bitno kako padas, vec prizemljenje.
Stajao je na balkonu i gledao dolje. Svjez jutranji zrak mu je sibao po licu koje je uzasno izgledalo. Imao je podocnjake od nesanice. Ili mozda od alkohola.
Griznja savjesti i krivnja su uzrok tome. Izjedale su ga kao rak iznutra. U jednoj ruci mu je bila casa viskija, a u drugoj drzao praznu flasu. Krenuo je unutra i ispustio flasu, koja samo odzvonila pri padu ali se nije razbila. Htio je posegnuti za njom i da je otrese od pod svom snagom, ali mu je bilo mrsko i usao je u sobu. Uzeo je cigarete iz kaputa, sjeo je na pod kraj kreveta i pripalio cigaru.
Krivnja mu je sve vise i vise pritiskala dusu. Vrtio je u glavi film od sinoc. Nije znao ni sta mu je odvratilo paznju za volanom, i osjetio je udarac. Zakocio i je pogledao u razbijenu sofersajbu, a u retrovizoru je ugledao bezivotno tijelo na pjesackom prelazu. Samo je ubacio u brzinu stisnuo gas i pobjegao. Htio se vratiti, ali nesto ga je tjeralo daleko od mjesta nesrece. Valjda sudbina. Misleci o tome, cigara je vec izgorila skoro do flitera i oprzila mu prste. Bacio je cigaru i pala je bas pred ogledalo. Ugledao je svoj lik u ogledalu i osjetio je toliku gadost. Spustio je ruku na pod i napipao teg koje bio kraj kreveta. Uzeo ga i bacio u ogledalo, koje se razbilo u hiljadu komada. Ispio je ono viskija sto mu je ostalo u casi, digao se i krenuo bos prema radnom stolu gazeci po komadicima ogledala. Iz ladice je izvadio list papira i olovku. Sjeo je poceo da pise, ali olovka je ostavljala prazan trag za sobom. Nervozno je otvorio ladicu da uzme drugu, ali nije mogao naci nijednu. Od bijesa je ustao sa stolice i prevrnuo stol zajdno sa svime sto je bilo na njemu. Okrenuo se prema vratima od balkona i osjetio je nekakav nagon i krenuo prema balkonu. Vise nije imao kontrolu nad svojim pokretima, kao da je neko drugi upravljao njime.
Ostavljao je krvav trag stopa za sobom dok se priblizavao ogradi i odjednom je osjetio prazninu pod sobom ponavljajuci u sebi: ''Za sada je dobro... Za sada je dobro...''


dim
uspomena
cesta
vrba
san

 

[lanavi]

cigarete
casa
teg
ogledalo
olovka

Bas me nesto mrzi da pisem price.

Bas me nesto mrzi da pisem price. Kao da pokusavam da proturim zrno istine u plastu lazi a trazenje po plastu je puko gubljenje vremena za one koji u vremenu vide novac. Kao sto je i istina slabo placena roba. Od istine svi beze jer je laz meksa i udobnija, mozes se valjati po njoj bez straha da nesto zazulja. A i lepo mirise, stipka prijatno nozdrve ne izazivajuci preveliku krivicu.

Bas me nesto mrzi da se pogledam u ogledalo. Kao da pokusavam da opravdam stranca sa kojim bih mogla da se suocim i navucem bes na njega jer nisam ni znala da tu negde postoji, paralelno, cutljivo, podlo cekajuci odgovarajuci trenutak da pokaze svoje lice a moje nalicje. Ugasila bih mu upaljenu cigaretu na kozi i naterala da popije casu pelina, sprecavajuci da krikne od bola i gadjenja.

Bas me nesto mrzi da sa olovke skinem teg. Kao da pokusavam da u njoj sacuvam sve ono sto ona uporno zeli da izbaci iz sebe kako bi me oslobodila. Ne shvata da se zatvorenom osecam jako dobro. Stiti me nesloboda i opominjuca tezina. Od sopstvenog leta uvis i onamo gde mislim da zelim. Okov je ipak moc iako se cini da je dopustanje krilima put ka cilju.
Bas me nesto mrzi da pisem price...ionako su sve napisane, makar u glavama.

dim
uspomena
cesta
vrba
san

 

[bezimeno]

dim
uspomena
cesta
vrba
san


Posle dugog hoda, ugledah kraj ceste pod vrbom klupu. Htedoh sesti, ali vec je bila zauzeta. Na njoj je sedeo neki par ljubakajuci se. "Bas su morali tu sesti. Bilo bi i meni, a i njima, lakse da su se zavukli u neki stan i posteno... izljubili", cangrizah u sebi. I taman kad vec poceh u sebi da psujem, zbog uskracenosti zadovoljenja moje potrebe da sedim bas na toj klupi pod vrbom, setih se...
Eh, davno bese, toliko davno da pomislih da je san. Sedeli smo na jednoj slicnoj klupi u parku, daleko od ceste. Ona je imala zutu, letnju, kratku haljinu sa tankim bretelama i mirisala je na prolece. Ja sam bio mlad i uspaljen, sto ce reci - uglavnom nisam pamtio sta mi prica dok smo zajedno, samo sam se vesto pravio da sve cujem. Svaki njen dodir u meni je budio zelju, koja mi je mutila um. To predvecerje pricala je nesto o zivotu... Volela je da prica o tim nikad dorecenim i nikad iscrpljenim temama. Cuo sam samo da je spomenula kako svake noci umiremo i da sa svakim novim danom dobijamo novu sansu - sansu za zivot. Nisam bio siguran sta podrazumeva pod tim zivotom, al sam se nekako nadao da je to... sex. Tada je za mene to bio vrhunac i smisao zivota.
Dok je pricala, krenuo sam polako rukom da prelazim preko njene gole, preplanule butine. Druga ruka mi je lezala spustena na njenom ramenu. Polako sam je privukao sebi i poceo da je ljubim. Ruka mi je tonula medju njene butine... sve vise i dublje. Blago je razmaknula noge pustivsi me da prodjem rukom do… venere. Dlanom sam je blago pritisao krenuvsi prstima nize, polako pritisak prebacujuci u vrhove prstiju. Blago sam je stisao, zadrzavsi se tako na kratko, da bi naglo opustio stisak, prebacujuci postepeno ponovo pritisak na dlan... Tad je duboko uzdahnula i zabacila glavu. Usne su mi krenule niz njen vrat ka njenim uzdignutim grudima... Ruka je vec sama nasla put navise, stapajuci se sa njenim cvrstim i punim grudima. Krv mi se slivala nanize, a prostor u farmerkama je bio sve tesnji. Glasno izdahnuvsi, naglo me je rukom uhvatila za rame i odgurnula ka naslonu klupe. Nisam to ocekivao, te su mi se obe ruke odmah nasle pokraj tela. Nagnula se nad moje telo, ovals klelnuvsi na sediste klupe, pridrzavajuci se jednom rukom za moje rame, a drugom za naslon klupe, i strasno me poljubila, ugrizavsi me blago za jezik. Nije to ranije cinila. Uzvratio sam poljubac, ali je ona naglo prekinula tu igru i povukla se, ustavsi sa klupe. Onda se nasmejela grohotom i rekla mi "Zbogom". Nasmejao sam se i ja, pomalo zbunjen. Isto tako naglo se okrenula i posla stazom niz park. Ustao sam za njom, krenuvsi rukom ka njenom struku. Zastala je, okrenuvsi lice ka meni. Rukom je obuhvatila moju bradu, blago je usmerivsi tako da mi se pogled suocio sa njenim, pomalo hladnim, pomalo blagim, pomalo dubokim, pomalo... Ne, ne “pomalo”, vec previse stranim. Imao sam osecaj da joj je pogled uprt negde duboko u mene, u neki kutak koji je i meni samom nepoznat. Postao sam nesvestan toga da se moja ruka i dalje drzi na njenom struku. Postao sam nesvestan svoga tela, parka u kojem smo, njenog tela, zvuka vetra i kola u daljini. Postao sam svestan samo njenog pogleda. I tad cuh ponovo rec, izrecenu glasom pomalo hladnim, pomalo blagim, pomalo dubokim... i previse stranim "Zbogom". Shvatio sam da to je kraj. Ponovo se naglo okrenula i nastavila niz stazu. Moja ruka je ostala da lebdi u vazduhu. Stajao sam ukoceno. Pokusavao sam da shvatim sta se desilo. Hteo sam da potrcim za njom i da je pitam sta nije u redu, ali nisam umeo da se pokrenem. U glavi mi je odzvanjalo samo njeno “Zbogom" i pitanja "Sta je to upravo sad videla u meni pa je otisla... Sta sve ovo znaci... Zasto?" I reci utehe "Ma, to je prolazan hir. Sutra cemo se vratiti na isto. Opet cu moci da uronim i da se izgubim u njenom socnom i preplanulom telu..." Kad sam dosao sebi toliko da mogu da krenem - nekud, nje vec nije bilo u mom vidokrugu. Vratio sam se na klupu. Seo sam i ispusio jednu cigaru, duboko uvlaceci svaki dim, nedozvoljavajuci pitanjima da mi remete reci utehe "Zene! Ko ce ih znati. Verovatno PMS. Videcu sutra, kad malo dodje sebi, sta joj bi i sta je sve ovo trebalo da znaci. Ma, necu ni da je pitam. Ko zna sta bi joj tek tad palo na pamet..."

Proslo je godinu dana od tog dogadjaja. Naravno, to sutrasnje ponovno vidjenje nije se desilo. Sutra su se nizala... Prvo sam odlagao da je sretnem - da je malo iskuliram, da dodje sebi, da je prodje PMS i MS... Nije mi cak ni bilo cudno sto je nisam ni sretao. Bili su tu drugi dogadjaji i druge zene. Ona je nekako uvek bila moja sigurna luka kojoj cu se vratiti, "samo jos da..." probam ovo i ono.
Kad sam se sledeci put nasao, pa, recimo, “nasamo” sa njom, lezala je u sanduku. Ponovo mi je telo bilo oduzeto, a oci uprte u njene sklopljene oci. U glavi mi se rojilo more misli... I negde tad sam se opet setio dana u parku i njenog odlaska. I tek tad sam "cuo" sta je pricala tog dana. Rekla mi je da svake noci covek umire, a da sa svakim novim budjenjem dobija novu sansu za zivot. Zivot! Rec koju sam tek tad shvatio, koja mi je tek tad zaparala mozak. Setih se onog sto tad nisam cuo. Tada mi je rekla da boluje od raka, da umire polako i da to zna, mada lekari tvrde drugacije. I onda je spomenula budjenje i nove sanse za zivot. I onda sam shvatio zasto me je ostavila… Nisam cuo Nju, nisam bio s Njom, nisam video Nju. Bio sam sa njenim telom, u kojem gotovo da i nije bilo Nje. I tad sam samo pozeleo da i ja sa novim budjenjem dobijem novu sansu za zivot sa Njom... da je citava ta farsa sa sahranom samo ruzan san, senovita noc coveka koji mre...

Ponovo sam bacio pogled na klupu i na dvoje mladih koji se ljubakaju. Pozeleo sam samo da njihova uspomena na danasnji dan i te trenutke na klupi bude nesto cega ce moci zajedno da se secaju... da im svako novo budjenje bude novi zivot...

Predugo
Smaranje
Fakat
Zid
Memla

 

[lanavi]

dim

Predugo
Smaranje
Fakat
Zid
Memla

Pogledaj ih samo, kako im se memla zavukla po zivotnim coskovima. Poceli su da smrde na budj, vlagu, raspad, lesine koje i dalje hodaju zamaskirane manje ili vise dobrom odecom, kutijama u kojima zive, limarijom koju voze, karijerama koje nadzidjuju, bracnim okovima koji ih zuljaju ali koje olaksavaju vanbracnim privescima, nakotom kojim opravdavaju svoje postojanje i vide kao ispravljace sopstvenih promasaja. Ne vide da zivot krtice u iskopanim kanalima, zabadanje glave u zemlju poput nojeva, izigravanje shakala i careva zivotinja sve podjednako dovodi do zida. Nekada je predugo a nekada nikada dovoljno dugo da se shvati da je sve jedno obicno smaranje i nepotrebnost. Fakat je da nista nema apsolutno nikakvog smisla i da sam ja samo jedan u nizu, koga ceka isto ono kroz sta prolaze oni sada, oni nekad i oni gubitnici koje slucajnost ili tudja naopaka namera dovodi ovde, u ovaj besmisao. Pa sta ako imam 16 i ceo zivot je predamnom, pa sta ako nista ne razumem a vi kao razumete, pa sta sto postoje izbori i nacini i sto sam ja taj koji moze sve…lazete...zivot je iluzija a svi vi obicni (i)luzeri!


nestalo
gnusanje
dlan
stvoren
dah

 

[Mitternachtsträumer]

Hodao sam prema njemu polako. Morao bih brže. Brzo će biti mrtav, možda je već. A moram da ga ispratim.

Prilazim i odvezujem ga sa stuba za koji je bio vezan. Pada na zemlju. Krvavio je iz rana na prsima. Neće dugo.

Uzdižem mu glavu. U njegovom pogledu očekujem da vidim da je prijateljstvo nestalo. Očekujem da vidim gnušanje.

Ali ne vidim ni jedno ni drugo. Ja sam vodu dao naređenje da puca, on meni ne može dati ni pogled mržnje.

Mržnju bih bolje prihvatio. Ne zato što je lakša, jer nije, već što je ljudska.

Stavljam mu ruke na prsa. Mislim da će tako manje da ga boli. Nagađam. Ne znam kako je biti upucan.

U šaci drži nešto. Otvaram mu dlan. Lanac koji mu je dala majka. Znam, bio sam tu. Kad smo bili mali. Sad hoće da joj ga vratim.

Bože, izgoreću. Kako majci da kažem da sam joj ubio sina. Ja! Ne znam da li sam za ovakve stvari stvoren. Ne znam da li je iko. Ako ovako seče njegov blagi pogled, kako li će saseći majčin? Bože!

Pustio je poslednji dah. Njemu je sada lako.
----------------------------------------------

krug
knjiga
lice
poljubiti
pomisliti

 

[fitolend]

Papirne lepeze, cvetne marame, šarene konfete, crvene balone bacao sam na tebe kada si prolazila ispod moga prozora. Krao sam ljiljane iz gradskih parkova da ih ostavim na pragu tvoga stana. Smejala si se mojim grubim šalama, glupim pokretima, nezgrapnim gestovima. Gledala me u oči dok sam srkao supu znajući da te to užasno nervira. Čudila se mojim revolucionarnim idejama; idealima kubanske revolucije.
Šetali smo se ulicama grada , brojali prozore na soliterima, u parku na klupi rešavali ukrtenice: ja- horizontalno, ti- uspravno. Čekao sam te rašarirenih ruku da skočiš iz tranvaja u moj zagrljaj. Voli me govorio sam ti svakog jutra na ulazu u fakultet, kao što tebe vilim.Pisao pisma kada nisam bio u Velikom gradu. Slao ceduljice u obliku papirnih aviona s rečima ljubavi. Volela si me.

Vraćali smo se starim, rasklimatanim tranvajem. Sedela si, ja sam stajao, gledao ka reci, sunce je zalazilo. Sumrak. Osećao sam da nešto ne valja. Ćutala si. Tranvaj se tresao. Na petoj stanici smo sišli i pošli ka parku. Uhvatila si me za ruku.
- Znaš šta?! Moram da ti kažem. Ali tako stoje stvari..... Ne umeš da je.eš! Ovo malopre na ništa nije ličilo, ... ne znam da li ti to nazivaš tucanjem. To je ništa. Staviš, vadiš i svršiš. Ne mogu .... shvataš....
- Čekaj, šta nije u redu?
- Ne razumeš. Ti uopšte ne razumeš. ... kako da ti kažem.... meni je potreban seks, dug, dobar seks. ... večito sam nedojebana!

Potrčao sam, hvatajući se za glavu, širio ruke. Odjednom sam stao. Vidik mi se suzio. Ti si stajala. Ćutala. Oh, bože. Tad sam se setio. Znam, pričala si mi o svom, nekom drugu. Jednom sam ga slučajno upoznao. Govorila si mi o njemu kao velikom ljubavniku. Strašan je.ač – izustila si, onako u prolazu. Odakle znaš? Upitao sam . Priča se u kuluarima, od svojih drugarica; odgovorila si. Osetio sam u sebi da si me prevarila, varala. Gutao sam to saznanje. Ništa ti nisam prebacio. Ćutao sam. Ali, život je tekao dalje. Grlila si me, ljubila.
Prišao sam ti. Ti si stajala, gledala nekud u stranu, ćutala, mirna.
- I šta predlažeš? Šta treba da uradim?
- Ništa. Ništa ne možeš da učiniš..... tropa si. Tropa si!

Sećam se. Nebo se zacrnilo, mrak je već pao. Tada je sevnula moja otvorena šaka. Opalio sam ti veoma snažan šamar. Pala si, bez jauka, Okrenuo sam se i otišao. Nisam se okretao. Žurio sam. Potrčao sam. Trčao sam. Trčao sam. Bežao. Trčao između tranvajskih šina, saplitao se, padao i opet trčao, trčao sa željom da naiđe tranvaj, ali koji, gle čuda nije ni naišao. Kao da su svi tog trena stajali i čekali da prođem. Ušao sam u sobu, bez daha, znojav, mokar od znoja i legao.
Iz sobe nisam izlazio 9 dana.Spavao sam, dane provodio u bunilu. Sećao sam se prve noći u tvojoj maloj sobi, na trećem spratu predratne zgrade, sa čipkanim zavesama na prozoru. Tvoje nago telo, tvoje ruke koje me grle, tvoje nabrekle dojke koje sam ljubio, tvoje vrelo međunožje pod mojim prstima.Blaženstvo koje me je ispunjavalo dok sam prodirao u tebe Drhtao sam od uzbuđenja. Bila si prva žena u mom životu. Čekao sam te prepun neukaljane i potpune ljubavi. Sećam se, kasnije, si mi pričala o tvojim predhodnim muškarcima.Htela si da budeš iskrena prema meni. Bežao sam od toga. Oh, kako sam te voleo. Koliko te volim sada, ovog trena.

Dani su prolazili u slikama. Živeo sam prošlost. Nije me napuštao tvoj lik, ni kada sam pokušavao da zaspim, izmrcvaljen vremenom, ni kada sam se budio. Ti, tvoje telo, tvoja *****, sise. Onanisao sam nekoliko puta dnevno, slomljen nabujalom seksualnoj požudi. Ja.... Znala si da si mi prva. Rekao sam ti, nije me bilo stid. Onda si plakala. Zašto plačeš? Ne znam, od sreće valjda, govorila si.
Sredio sam sobu, promenio posteljinu, onda se okupao, obrijao. Spavao sam mirno, bez snova. Ujutru sam krenuo ka zgradi fakulteta. Kada sam ušao u veliki hol oblio me je hladan znoj. Imao sam osećaj da na mojim plećima neko postavlja težak teret. Kako sam koračao kao da sam vukao rečne brodove, mišići su mi se grčili. Zateturah se. Odnekud, ne znam ni sam kako i odakle, valjda me posmatrala, priđe mi kolegenica sa grupe.
-Šta ti je? Jesi li dobro?
- Da, ma sve je u redu.
- Ali sav si u znoju, .. imaš temperaturu!?
-Ne
- Hoćeš da sedneš? Gde do učionice?

U tom isprekidanom razgovoru dođosmo do učionice. Neko mi donese čašu vode. Bilo mi je bolje. Vraćao sam se u neko normalno stanje.
- Sve je sada u redu. Bolje je. Dešava mi se, to je od moje iznenadne vrtoglavice. Moj vertigo
- Zašto si sam? Gde si bio svih ovih dana? Ni Dunje nema
- Rekoh ti. Nisam mogao ni iz kreveta da ustanem. Kako sam mogao da dolazim. Sve se okretalo oko mene. ... nemaš pojma kakav je to osećaj
- A Dunja, gde je ona?
- Tu je, zašto pitaš?
- Ni ona nije dolazila.... jel svama sve u redu?.... niste valjda raskinuli?

Gledao sam u to znatiželjno i ljubopitljivo lice moje kolegenice i imao sam osećaj, dok sam skupljao hrabrost da priznam neumoljivu istinu, da svi u toj maloj prostoriji čekaju moj odgovor.
- Da, nismo više zajedno.
Ona me zagrli i poljubi u obraz.
- Prebolećeš ti to, znam, veruj mi. Ali nije lako, ni malo nije lako.

Nastavio sam da redovno dolazim na predavanja, na vežbe. Nekako sam opravdao izostanke. Ali muke u želedcu, povremeni napadi straha, nervoza
nisu me napustali. Ti, nisi dolazila. Nije te uopšte bilo. Niko o tebi ništa nije znao. Ni tvoje najbolje drugarice. Sa njima mi je bilo najteže. Ubijale su me pogledom, siktale, ismejavale. Trpeo sam, nadajući se da ću nešto saznati. Ali, ti kao da si nestala.

Vremenom, utihnula su ogovaranja, ispitivački pogledi, meškoljenje kad okrenem leđa. Nekako su se počeli navikavati da dolazim sam. Nije bilo pitanja među pitanjima. Ali je meni, u kasnim večernjim satima bilo teško. Malo je reći teško, možda izuzetno teško.

Recitovao sam ti Nevernu ženu na sred Velike tvrđave: I povedoh nju do reke, devojkom je smatrajući...... Zatečene penzionerke u šetnji, aplaudirale su mi kao i gosti, poznatog kafića u centru, dok sam ti, popevši se na odvaljenu žardinjeru, recitovao Barbaru: Seti se Barbara, kiša je lila nad..... Bila si srećna tada. Video sam ti u očima dok sam te ljubio, dok sam ti zavlačio ruku ispod suknje, podvlačio pod gaćice i hvatao te za tvoju čvrstu guzu, milovao tvoju ribu......Bar sada mislim, da sam ti video ili sam želeo da to vidim u tvojim očima.

Danas je nedelja, a ja moram na to neizbežno predavanje. Briga me za tog poznatog književnika i teoretičara književnosti i njegov esej o našim simbolistima u svetskim razmerama, spava mi se. Ipak, kada sam pogledao kroz prozpor i video osunčani grad, požurih da se spremim s nadom da ću nakon predavanja otići u šetnju. Kada sam ušao u amfiteatar bio je delimično popunjen. Kakva sam budala, mogao sam da nedođem- pomislih u sebi. Uputih se prema levom krilu, te sedoh u redu pri kraju, dve stolice od prolaza.
Ubrzo se klupe ispuniše i žagor poprimi oblik galame. Onda se svi utišasmo, jer je ušao gost sa našim profesorom. Sedoše.
U tom trenutku, sunčevi zraci se probiše kroz niske prozore amfiteatra i obasjaše vrata. Vrata se otvoriše i okupana svetlošću se pojavi ona. Pojavila si se ti, ti Dunja.Nisam mogao da verujem. Obučena u nebesko plavoj haljini sa čudesnim šeširom, naočarima za sunce i čipkastim belim rukavicama. Zastala si za tren, neodlučna gde da kreneš, ipak se uputi, na kraju, odlučnim koracima ka delu gde sam ja sedeo. Počeh da se znojim, usta i grlo mi se osušiše. Ti si se pela, lagano, dostojanstveno podignute glave, kao da si me tražila. Ja sam počeo da se smanjujem, da nestanem iz ovog prostora, među ove ljude. Tresao sam se od neke vrste stida, pomanjkanja hrabrosti. Ona se lagano pela, sve dok nije zastala predamnom i skinuvši naočare, upitala me: Slobodno, Nemanja? Ništa nisam odgovorio. Nisam mogao, nestalo mi je glasa, snage. Znoj me je sve više oblivao, kupao sam se u njemu.
- Šta ti je Nemanja? Jel si dobro?
Gledala me je pravo u oči, nasmejana, lepa da lepše ne može biti.
- Ništa, ok je,,, znaš moj vertigo.
Gledam, potpuno ukočen, smrznut. Dunja, iz male torbice vadi papirne maramice i lagano počinje da mi briše znoj sa lica. Da li me je volela u tom trenutku ili se poigravala samnom? Ne znam! Brisala mi je lice i svi su to posmatrali ćutke, u potpunoj tišini prostora.
Dunja, Dunja, Dunja, govorio sam ti. Dunja se smešila. Onda iznenada zagrlila me i poljubila. Nežno kako samo ona zna. Potom stavila moje ruke na njene nabrekle dojke. Onda mi se u glavi sve zavrtelo. Padao sam, ali njeno lice je bilo svuda, sve dok se moje oči nisu......
Sve je bilo belo oko mene. Ne vidim ništa. Kao da sam uronio u more mleka. Belo...belo....belo

- Doktore, doktore, usplahireno poče da viče medicinska sestra, trčeći ka lekarskoj sobi.
- Doktore, probudio se! Otvorio je oči!

Nad mladićem, koji je ležao u šok sobi, okupi se nekoliko lica u belim mantilima.
- Reaguje na svetlost? Šire se zenice? Da!
- Nožni prsti? Koleno? Prsti ruke?
- Da, potpuni povratak!
- Da li nas vidite mladiću?
- Da li nas čujete?

Dve mlade sestre se počeše smejati, nešto pokazujući.
- Opet mu se digo, neko prošapta.
- Da, stalno mu se diže, i dok je bio u komi. To sestra Lukić najbolje zna.
- Dosta! reče stariji lekar. .. Da li je to istina?... sestro?... kao sada?
- Da, pa piše vam u njegovom kartonu. Doktor Nicić je pisao o tome.
- Da li nas čiujete?
- Da li nas vidite, mladiću?

Mladić u bolesničkoj postelji okružen mnogobrojnim medicinskim aparatima je ćutao.

Tišina!

 

[Dijenek]

smem
istina
nesavrsenstvo
sumaglica
krajnosti

Ето, истина је да некад не смем ни да се запитам колико се несавршенство налази у мени.
Одувек се осећам као да нисам цео и као да ме окружује сумаглица по којој тумарам идући из крајности у крајност.
Али, ја знам шта ме може уцелити.
Тачније, ко ме може уцелити.
Може ме уцелити само она у чијим ћу се очима огледати једнако у поноћ и у подне.
Само ме она може уцелити.

Данас
Вечерас
Јуче
Миленијум
Тушта

 

[Kasvataja]

Danas je dan naseg vencanja.Moram pobeci veceras? Kako cu glumiti srecnu mladu kada volim drugog ? Zar sam morala juce bas na njega da naletim? Uspomene su navirale iz neke fioke u mozgu kao zlo iz Pandorine kutije.Suze su mi posle niz lice kada sam ga videla posle toliko vremena. Kako smo se radovali one noci .Mislili smo da ce nam novi milenijum doneti nesto ....ni sami nismo znali sta. Znali smo samo da ce nam doneti nesto lepo. Prevarili smo se doneo nam je bol i suze. Iz samo njemu poznatih razloga me ostavio te noci. Plakao je kada je odlazio. Zasto ? Nikad nisam uspela da razumem zasto se tako zavrsilo.Pobeci cu .Cekace me na zeleznickoj stanici. Tusta ljudi ce biti zapanjeno mojim ponasanjem .Bice kivni na mene , besni ali svako cudo tri dana. Vredi . Bicemo ponovo zajedno. To je ono lepo o cemu smo mastali dok smo "cekali" novi milenijum.Ono ruzno cemo zaboraviti.

Cipela
kamencic
put
oprosti
zagrljaj

 

[Moderna Pevacica]

Drugari,

Zaljubljena sam, pa sam vas malo zapostavila nadam se da se ne ljutite. Zaljubljenost je kao lepa cipela u koju vam upaden kamencic ne da vam da nastavite put dok ga ne izbacite. Oprosti, kamencicu! Ja volim ljubav i topli zagrljaj. Ovo su recin inspirisane mojom najnovijom simpatijom, posto imam decka, sa kojim treba da raskinem, jer je ovaj mnogo sladak, mada i on mora da vidi sta ce sa svojim brakom, jer se ja en petljam sa ozenjenima.

Kiosk
Decja hrana
Maramice
Sladak
Procelav

 

[Metronom]

Drugari,

Zaljubljena sam, pa sam vas malo zapostavila nadam se da se ne ljutite. Zaljubljenost je kao lepa cipela u koju vam upaden kamencic ne da vam da nastavite put dok ga ne izbacite. Oprosti, kamencicu! Ja volim ljubav i topli zagrljaj. Ovo su recin inspirisane mojom najnovijom simpatijom, posto imam decka, sa kojim treba da raskinem, jer je ovaj mnogo sladak, mada i on mora da vidi sta ce sa svojim brakom, jer se ja en petljam sa ozenjenima.

Kiosk
Decja hrana
Maramice
Sladak
Procelav

Procelavi kiosk za deciju hranu salje tebi sladak poljubac koji nemos' maramicom izbrisati i pita "Sta ce ti mama kas'ti, crnjana?"

 

[Metronom]

Prvo i ptvo, on jeste ozenjen, ali ja to nisam znala, kada sam se zaljubila. Bila je to ljubav na prvi pogled. Drugo, ja se jos nisam smuvala sa njim, jer se nismo ni videli, ali ako je u srecnom braku, sto bas nisam primetila, jer mu je zena bila veoma besna, onda ja tu nemam sta da trazim, jer postujem svetost braka. Trece mozda on i jeste moja sudbina. Mnogo je sladak i zgodan.

Mnogo srece i ljubavi, ako opet ne zabrljas.

Papazjanija
Dzidzibidza
Sal
Metamorfoza
Stonoga

 

[LJILJA MMM]

Papazjanija
Dzidzibidza
Sal
Metamorfoza
Stonoga

Letnje jutro….vrelina se otegla u nedogled. Ušla u zidove, krevet, svetlost….vuče dušu kroz vazduh postojanja lenjo, teretno nekako….kao voz čiji su vagoni pretovareni pa lokomotiva brekće li brekće. Vagoni…..u svakom gomila koječega…sećanja, osećanja, slike, albumi, suzice i osmesi…papazjanija u svakom.
Evo….i on je takav kao i ovo jutro…sneno, vrelo, sporo….seta ga neka umotava kao šal u zimskim danima kada onako…ma znate onako…obmotate oko vrata, pa ušuškate da toplu kožu slučajno ne dotakne hladan vazduh. Pije kafu u relativnoj hladovini svoje sobe….relativnoj…da…uskoro će vrelina i tu doći a kud će on tad sa ovom svojom melanholičnom dušim što se medju zidovima ovim proteže usporeno? I kud će sa svim sitnicama iz svojih vagona prepunih džidžibidža šarenih?
Misli mu lete odsutno preskačući iz jednog u drugi vagon uz zvuke muzike…klasika…ne traži angažovanje osećanja…..hahahah……to mu je rekla ona…..ona iz poslednjeg vagona. Verovatno je u pravu jer zaista na njega deluje nekako kao da eliminiše strast, želju, misao i volju za druženjem i osećanja vodi negde u osamu…kao kad stojiš u galeriji slika i svi ostali posetioci ti smetaju….hteo bi da budeš sam u galeriji i u sopstvenom miru posmatraš delo….sam u sebi, za sebe,oko sebe…da…to je….tako se i on oseća ovog jutra …zato mu i prija klasika. Sad kad misli o tome seti se da je po inerciji uključio jutros baš tu stanicu a ne neku drugu…tražio je i našao ono što mu odgovara u ovoj vreloj svetlosti. Ona….poslednji vagon…muzika….uvek svoja, nikad nečija …dovoljna sama sebi lebdi po njegovom vagonu….sećanja…kad hoće daje velikodušno sebe, ali samo kad njoj ćefne…kao i muzika….moraš imati osećaj u momentu da slušaš baš to delo a ne neko drugo…da se muzika i želja sretnu ….kao sad kad ne želi nikog u svojoj galeriji….ko zna…za par sati, ili možda tek na kraju ovog užarenog dana bude osetio želju za nekom drugom muzikom…nekom kojoj bude dozvolio da pokrene osećanja…ko zna kad će nastupiti metarmofoza sopstvenosti pokrenuta nečim, nekim …on svakako ne zna. Samo je svestan svoje potrebe da radi ono što želi, što mu prija ne osvrćući se na druge....sada u ovom lenjom sjaju želi da postoji sam.
Podje rukom, već malo lepljivom od znoja, da dohvati šolju i u dnu zida ugleda kako brzo pretrčava bežeći od beline zida u tamu ispod parket lajsne…..stonoga…i njoj smeta vrućina i previše svetlosti….i njemu bi ovog jutra nekako više prijala rashladjena tama negde nego ovo prevruće jutro koje obećava paklen dan. Ali, nema kud….stonoga ima….


obećanje
talasi
granje
vileniti
crveno