Oduvek mrzim posete zapostavljenim rođacima. Koliko ih mrzim, toliko me moji više forsiraju da idem sa njima kada su određena slavlja. Jedva se nateram, da budem iskrena. Mrzim to cmakanje, to isforsirano grljenje i prenapadno i preglumatano radovanje... Veštački su svi oni susreti koji se dešavaju jednom u sto godina, a prilikom kojih uvek mrzovoljno izražavamo žaljenje što te ljude ne viđamo češće. A pritom razlozi realni za izbegavanje viđanja i ne postoje.
Ali, 'ajde, odem ja i ovaj put. Uđem, "dobar dan-dobar dan, lepa si-lep si" i ostale bla, bla , truć varijante pozdravljanja. Sednemo, i krene sve po redu: čajić (od samo njoj znanih biljaka, jer (ah) toliko dugo praktikuje zdravu hranu),kafica, keksić (posni, to je zdravo, a prodavnicu ima baš preko puta), i keks je mnogo ukusniji, mada od istog dobavljača kupuje i obližnji kafić (a opet tamo nije tako sladak, i krckav kao tetkin...). Jedem, davim se, kao- sve mi prija, a čaj nezaslađen (ne valja, kažu, šećerom se istisnu sve one zdrave stvari koje biljka sadrži), pijem ja njega, pije on mene, grickam onu keksinu i hvalim je (i pljujem u salvet, da ne vidi tetka), i tupavo, pomirljivo piljim u njenu kič mašnu koju je ukačila u kosu. Ma, ko joj tako finoj ne bi uputio poljubac. Mwa, tetkić.. :*
I...eto..brojim, minute, sate koliko ima do polaska kući...
Miris
Obala
Igračka
Neboder
Snoviđenje
