Грб и застава Србије

[Statler and Waldorf]

Zanimljivo je da se do Obrenovica grb sa krstom i ognjilima ne vezuje nidje za zemlju Srbiju osim neposrijedno prije toga za zemlju Srpska Vojvodina u cijem je austrijskom grbu taj grb. Ako se zna da su Austrijanci odnosno SRC preko Srba imali plan da djeluju na Balkan tako sto bi oni trebali biti pijemont Balkana i na taj nacin su izrazili svoje i srpske pretenyije na viyantijski prijesto. Svakako treba prouciti taj period odnosa Austrijanaca sa Srbima, rastumciti planove i jednih i drugih i ubjedjen sam da ce se u tome naci objasnjenje za vezivanje ovog grba za Srbiju.

Српска Војводина је проглашена на мајској скупштини 1848. а Војводство Србија и Тамишки Банат следеће 1849. крст са огњилима тад постаје и званични грб једне хабсбуршке крунске земље. пре тога је био део грба Карловачке митрополије (још од почетка 18. века), одакле и прелази јужно од Саве и Дунава. Кнежевина Србија је званични грб добила Сретењским уставом 1835. иако се он употребљавао скоро од првих дана устанка 1804. ево видимо га овде на Карађорђевој застави:

и на војводској и регулашкој застави:

 

[Uros985]

Jasno je ovo da ne može sve što ima krst i 4C da bude vezano sa današnjim grbom Srbije. Dakle, 4C mogu biti ne samo ognjila nego i polumeseci npr. Ili recimo potkovice... Što da ne...(?)

Pa ima ono japansko slovo koje je skoro isto kao + sa 4C...

 

[ГУСАР]

Ова ми је представка тетраграма најлепша, највише подсећа на овy, како кажу jубиларнy кованицy деспота Стефана Лазаревића из XV вeка.

О oвaквоj представци тетраграма пише у ,,Устав Књажества Сербие,, из 1835. године...

​

 

[vujadin]

Ова ми је представка тетраграма најлепша, највише подсећа на овy, како кажу jубиларнy кованицy деспота Стефана Лазаревића из XV вeка.

О oвaквоj представци тетраграма пише у ,,Устав Књажества Сербие,, из 1835. године...

​

Успоредбе су интересантне због две ствари. Велика разлика Стевановог С и Српске кнежевине огњило. јасно потврђује притисак унијата у то време на православце у Србији и АУ царевини, а и разлог је потпуно јасан. Мислим да није све речено на оној затвореној теми о Грбу Србије и Српских Земаља. Зато будите пажљивији да нам не затворе и ову тему.

 

[ГУСАР]

Интересантно какав je облик елементa из Српском тетраграмa на грбу

Српског хералдичког друштва
(Српско друштво за хералдику, генеалогију, фалеристику и вексилологију “Бели Орао”)

cл. 1

cл. 2

Поређење са елементом из тетраграма на новом грбу Србије...

... и са елементом нa застави регуларне устаничке војске са почетка XIX века.

...Председник Српског хералдичког друштва од 1991. до 2009. био је ing. arch. Драгомир Ацовић, коме припада кључна заслуга за стварање и дугогодишње функционисање Друштва, али и за обнову научно валидне хералдичке праксе у Србији нашег доба; од 2009. он је Почасни председник Друштва. Актуелни Председник Српског хералдичког друштва јесте mag. hist. Марко Драшковић (изабран 2009). Председник Колегијума за хералдику је проф. др Александар Палавестра, за вексилологију Иван Сарајчић, за генеалогију М. Драшковић, а за фалеристику ing. Миладин Марковић...

извор:
cл. 1 интернет страна
cл. 2 интернет страна

 

[vujadin]

Интересантно какав je облик елементa из Српском тетраграмa на грбу

Српског хералдичког друштва
(Српско друштво за хералдику, генеалогију, фалеристику и вексилологију “Бели Орао”)

cл. 1

cл. 2

Поређење са елементом из тетраграма на новом грбу Србије...

... и са елементом нa застави регуларне устаничке војске са почетка XIX века.

извор:
cл. 1 интернет страна
cл. 2 интернет страна

А који је од наведених претворио устаничко С у бургундско кресиво? И зашто, и још увек намеће то кресиво у грб Србије?

 

[ГУСАР]

Бивши
Грб Српске православне цркве

(цртао Драгомир Ацовић)

Устав СПЦ
члан 3​

Попут свих иституција са дубоким коренима и часном прошлошћу, и Српска православна црква има свој грб у који су уткани симболи који означавају најтрајније духовне вредности српског народа. Речима описан, грб Српске православне цркве овако изгледа:

На патријарашком плашту порфирне боје, украшеном двоструким крстом с десне и архијерејским жезлом с леве стране, у средини штит са златном архијерејском круном над њим; на плавој горњој половини штита с десне стране кула светог Саве у Хиландару, с леве црква манастира Пећке патријаршије, обе беле боје; на белој доњој половини у средини златан крст са четири једнака крака и по једним златним огњилом у сваком углу крака. ...

Поређење са елементом из тетраграма на новом грбу Србије...

... и са елементом нa застави регуларне устаничке војске са почетка XIX века.

Садашњи грб Српске православне цркве

или

 

[Statler and Waldorf]

А који је од наведених претворио устаничко С у бургундско кресиво? И зашто, и још увек намеће то кресиво у грб Србије?

ево нацрта за грб Кнежевине Србије из 1850. који је урадио наш познати уметник и литограф Анастас Јовановић, велики пријатељ Обреновића:

треба обратити пажњу на то колико се његов грб (по дебљини крста и по облику огњила) разликује од каснијег Краловог уметнутог штита. управо је ту старију српску хералдичку традицију следио и Грујић, па је нови емблазон много ближи Анастасу Јовановићу, него Ернсту Кралу.

 

[FORMICA]

Српска Војводина је проглашена на мајској скупштини 1848. а Војводство Србија и Тамишки Банат следеће 1849. крст са огњилима тад постаје и званични грб једне хабсбуршке крунске земље. пре тога је био део грба Карловачке митрополије (још од почетка 18. века), одакле и прелази јужно од Саве и Дунава. Кнежевина Србија је званични грб добила Сретењским уставом 1835. иако се он употребљавао скоро од првих дана устанка 1804. ево видимо га овде на Карађорђевој застави:

и на војводској и регулашкој застави:

Da na prvoj zastavi je čak grb Vizantije. Meni se ovo čini kao očigledna pretenzija srpskih kulturnih i političkih elita na vizantijski prijesto. Te pretenzije su podgrijavali najprije Austrijanci pokušavajući preko Srba da zavladaju Balkanom a zatim i Rusi pokušavajući preko Srba takođe da ovladaju Balkanom. Rusi kao stari prevrtljivci kasnije zaigraše na Bugare no ih Austrijanci pređoše sa njemačkim kraljem a Srbi kizvisiše i kod jednih i kod drugih. Kasnije se preko Francuza spojiše sa masonerijom i to je to

 

[ГУСАР]

Печат кнеза Милоша из 1819. године.

 

[ГУСАР]

,, Динар,,
бр.31
Нумизматички часопис
Српског нумизматичког друштва, на страни 49.

текст под називом,, СРПСКИ ШТИТ,, Љубомира С. Стевовић, хералдичара и фалеристe

Дакле ево га кривац зашто је

, а није

, типограф из Немачке, Прус Адолф Берман, издавач и уредник ,,Новинe Србскe,,​

 

[ГУСАР]

Печат магистрата београдског из 1811. godine


кликни на слику за већу резолуцијy​

занимљивост из историје

На Скупштини одржаној јануара 1811. поново је формирана државна управа, а Правитељствујушчи совјет српски је подељен на 6 министарстава. За првог министра унутрашњих послова постављен је Јаков Ненадовић.Кнез Милош Обреновић је 1815. донео одлуку о организовању пандура, општедржавних полицијских органа, задужених за јавни рад и безбедност царинских друмова. Обновљени Совјет српски добио је 1825. год. функцију врховног полицијског тела, а 1827/1828. принадлежности Совјета пренете су на Велики народни суд, који је установио функцију варошких полицајаца.

На основу Сретењске скупштине од 15. фебруара 1835. израђен је Пројекат устава којим је предвиђено Министарство унутрашњих и Министарство војних послова. Турским уставом 1838. званично је формирано Министарство унутрашњих послова и потврђено је да министар преузима и прерогативе министра војног...

кликни на једну од сликa за већу резолуцијy​

извор:
интернет страна

 

[Statler and Waldorf]

Da na prvoj zastavi je čak grb Vizantije. Meni se ovo čini kao očigledna pretenzija srpskih kulturnih i političkih elita na vizantijski prijesto. Te pretenzije su podgrijavali najprije Austrijanci pokušavajući preko Srba da zavladaju Balkanom a zatim i Rusi pokušavajući preko Srba takođe da ovladaju Balkanom. Rusi kao stari prevrtljivci kasnije zaigraše na Bugare no ih Austrijanci pređoše sa njemačkim kraljem a Srbi kizvisiše i kod jednih i kod drugih. Kasnije se preko Francuza spojiše sa masonerijom i to je to

мислим и да је на Карађорђевој застави такође сребрни крст са огњилима, али је застава временом пожутела. што се тиче намера великих сила и њихових тежњи да загосподаре Балканом, то није никаква тајна, али сматрам да Срби у 18. и почетком 19. века нису крст са огњилима везивали за византијско наслеђе. они су били инспирисани илирским грбовницима, у којима је то знамење представљало Србију, па се као такво и пренело на устаничке заставе и печате војвода и старешина.

 

[ГУСАР]

мислим и да је на Карађорђевој застави такође сребрни крст са огњилима, али је застава временом пожутела...

Управо тако, слика је овде лошијег квалитета, на бољим илустрацијама се види да је бело платно крстa са тетраграмoм пожутело, као и платно са текстом испод грба.

 

[Statler and Waldorf]

,, Динар,, бр.31
Нумизматички часопис Српског нумизматичког друштва, на страни 49.

текст под називом,, СРПСКИ ШТИТ,, Љубомира С. Стевовић, хералдичара и фалеристe

Spojler

врло занимљиви подаци. само једна допуна- аутор није у праву кад каже да се на грбу из Новина Србских налази ''декоративна круна, која не представља знак никаквог па ни кнежевског суверенитета''. у хералдици не постоји декоративна круна, зато што круна као елемент грба има тачно одређено значење, и чита се на тачно одређен начин. круна не значи нужно и суверенитет (она пре свега значи звање- титулу). дакле, сасвим је јасно да се на грбу Србије налази хералдичка кнежевска круна отвореног типа са флеронима, а то је и разумљиво јер је султановим бератом Милош Обреновић признат за наследног кнеза Србије, а самим тим и Србија је призната као (вазална) кнежевина. грб ту чињеницу само сведочи на видљив начин.
и још нешто- на хералдкичној десној страни венца је грана ловора, а не маслине.

 

[ГУСАР]

Xвала за допуну, тако је навео аутор текста па сам га тако и пренео.

 

[Statler and Waldorf]

Управо тако, слика је овде лошијег квалитета, на бољим илустрацијама се види да је бело платно крстa са тетраграмoм пожутело, као и платно са текстом испод грба.

та двојица Немаца- Берман и Крал су очигледно имали највећи утицај на изглед нашег грба.. тешко се можемо ослободити њиховог наслеђа, иако је Грујић покушао (онолико колико је смео) да огњила заобли и ублаши углове како би у што већој мери вратио оно старо С, а да не прекрши блазон који јасно каже- огњило!

 

[Statler and Waldorf]

Xвала за допуну, тако је навео аутор текста па сам га тако и пренео.

хвала теби за податке. то за Адолфа Бермана је прворазредна информација.

 

[FORMICA]

,, Динар,,
бр.31
Нумизматички часопис
Српског нумизматичког друштва, на страни 49.

текст под називом,, СРПСКИ ШТИТ,, Љубомира С. Стевовић, хералдичара и фалеристe

Дакле ево га кривац зашто је

, а није

, типограф из Немачке, Прус Адолф Берман, издавач и уредник ,,Новинe Србскe,,​

Kruna jeste knezevska i nikako dekorativna i vijenac je od grana hrasta i lovora.

 

[FORMICA]

мислим и да је на Карађорђевој застави такође сребрни крст са огњилима, али је застава временом пожутела. што се тиче намера великих сила и њихових тежњи да загосподаре Балканом, то није никаква тајна, али сматрам да Срби у 18. и почетком 19. века нису крст са огњилима везивали за византијско наслеђе. они су били инспирисани илирским грбовницима, у којима је то знамење представљало Србију, па се као такво и пренело на устаничке заставе и печате војвода и старешина.

Da i ja vjerujem da je tako. Pa i u ilirskim grbovnicima je iskazana pretenzija na prijesto Vizantije. Sve je to dio velikog plana ucinjenog u Becu u dogovoru srpske intelektualne elite u najvecem srpskom gradu Becu sa njemackom politickom elitom, zapravo sa carstvom.Ne ynam kad je pocelo sa planiranjem i ostvarenjem plana ali mi je vjerovatan XVI vijek.

 

[vujadin]

Da i ja vjerujem da je tako. Pa i u ilirskim grbovnicima je iskazana pretenzija na prijesto Vizantije. Sve je to dio velikog plana ucinjenog u Becu u dogovoru srpske intelektualne elite u najvecem srpskom gradu Becu sa njemackom politickom elitom, zapravo sa carstvom.Ne ynam kad je pocelo sa planiranjem i ostvarenjem plana ali mi je vjerovatan XVI vijek.

А да ли би могао именовати некога из те " елите "?

 

[FORMICA]

Mnogobrojno srpsko plemstvo, vojnici, zanatlije, trgovci, studenti, pisci, pjesnici ko zna koga sve tamo nije bilo. Oni su se družili i držali zajedno pa je i prirodno da su pokušavali obezbijediti što povoljniji položaj svom narodu.Uspjeli su čak obezbijediti, pored zemlje na koju su se naseljavali, izuzetne povlastice za Srbe koje nijesu imali ostali podanici carstva pa ako se ne varam ni Njemci. Zamisli dobijali su platu a nijesu plaćali porez. Srbi su namjern naseljavani dž granice sa Turskom u namjeri da budu udarna snaga budućeg opšteg napada na Tursku čime bi ih istovremeno vratili u Srbiju imali najmoćniju vojnu silu na Balkanu pod svojom kontrolom i proširili garnice carstva do Carigrada a možda i dalje. Ne znam jesi li znao da je poslije II Svjetskog Rata nevjerovatan broj Njemaca protjeran iz Jugoslavije (neđe sam našao čak 700.000) Njemci su kolonizovani uglavnom na podučja gdje su živjeli Srbi dok suMađari kolonizovani po drugim zemljama (najviše u današnju Rumuniju).

 

[ГУСАР]

Хајде да склапамо коцкице о људима који су одговорни за промену Српског тетраграма. Ко је тај Адолф Берман и одакле долази...

...романтична повест о Адолфу Берману, типограф из Немачке и првом сценографу у Србији, и Јелени Вуковић, Крагујевчанка, која је постала прва српска костимографкиња.

Прича о Берману и Јелени почиње у другој половини деветнаестог века. Било је то узбудљиво, херојско доба, у ком се, паралално са позориштем, развијају и српско штампарство, новинарство и световно, односно грађанско сликарство. Адолф Берман и Јелена Вуковић припадали су јунацима тог доба, иако можда нису били међу оним најзначајнијим и најутицајнијим.

Почетком 1831. из Петрограда је у Србију стигао Адолф Берман. Посао због кога је позван у младу српску кнежевину тицао се рада у штампарији, будућој Књажевско-српског књигопечатњи и словоливници. Одмах по доласку у Београд, Берман се суочио и са првим проблемом свог професионалног ангажмана - у земљи у то време штампарије уопште није било.

Уз мало среће, аи добре воље руског цара, то је ускоро решено. Кнежеви повереници Цветко Рајковић и Аврам Петронијевић купили су у Петрограду штампарију, која је у Београд допремљена 21. маја 1831. године, па је Берман могао одмах да почне да је припрема за рад. У прво време, она ће штампати - "печатати", како би се рекло у оно време - ситније ствари, објаве, пасоше, упутства, протоколе, а од 28. марта 1833. и "Новине Сербске", које је уређивао Димитрије Давидовић, кнежев секретар и потоњи министар и дипломата.

Потом се приступило и штампању књига, а откад је штампарија прешла у Крагујевац, у јесен 1833, њен рад ће се проширити издањима на страном језику. Тако је у званичној објави, која је изашла јануара следеће године, стајало да се у "Књажевско-српског типографији", књиге "на србском, словенском или церковном, Русиска, немачком, латинском, француском, италијанском, енглеском, влашком, бугарском, грчком , турском, арабском и чивутски језику, у свако време печатати могу ".

Берман је на то место постављен са скромном платом од 12 дуката, али је она брзо, сигурно и због тога што је кнез био задовољан његовим радом, повећана на 30 дуката месечно . О одговорности и важности Бермановог положаја сведочи и "наставлениј за ученике Књажевско-србске књигопечатњи и словоливнице", са двадесет једним параграфом, посвећеним обуци за рад у штампарији, које је он сам саставио и потписао, заједно са кнезом Милошем.

Берман није био једини странац који је тих година послом дошао у Србију. Напротив, у то време, аи касније, било их је много - немачких кожара, италијанских декоратера, француских оружара - а стизали су овде из свих крајева Европе...

извор:
интернет страна

ПРВО СЕ УЧЕ ПСОВКЕ


АДОЛФ Берман, кога је један савременик описао као предузимљивог и духовитог човека, ипак се од свих странаца издвајао ширином својих интересовања, која су далеко превазилазила уске оквире његове струке. Био је један од ретких који се одмах по свом доласку посветила и учењу српског језика. У једном писму Јернеју Копитару, Вук Караџић је његово учење забележио опаском у маниру, типичном за Вука: "Берман учи српски, псовати већ зна"...

...Непредвидљивост, коју је кнез српски често испољавао, несрећно ће утицати и на живот самог Бермана и његове жене Јелене. Кнез Милош је, како је већ речено, високо ценио Адолфа Бермана, са којим је свој потпис својевремено ставио и на поменуто "наставлениј ...". И сам Берман се трудио да се омили кнезу, свом "књазу", "господару", "ферштен Милошу". Нећемо погрешити, ако све ове изразе преведемо са "послодавцу". Поред бележака које је водио на немачком, Берман је написао и неколико пригодних песама на српском, намењених углавном кнезу Милошу. Острашћени Берманов критичар Владимир Јакшић, оспоравао му је свако ауторство над тим песмама, тврдећи да је Берман владао исувише слабо српском, да би био у стању да на том језику пише песме. Ипак, његов брак са Јеленом и угледно место које је заузимао у животу ондашње српске престонице, говорили су да Берман српски кнежевину сматра својом новом домовином и да не намерава да је напусти. Међутим, крајем јула 1835. Берман је изненада прешао у Земун.

Јосиф Миловук
писао је 1. марта 1836. Вуку: "Берман је с његовом супругом овде и ступио је у печатња Ландерерову." Иако се никад није расветлила зашто је Берман отишао из Србије, по свему судећи, то није урадио својом вољом. Тим поводом се много касније поново огласио Владимир Јакшић, тешко га сумњичећи да се нешто замерио кнезу. Изгледа да ови Јакшићева наводи нису били сасвим лишени истине, јер кнез због нечега јесте осудио Бермана на немилост и протеривање. Берман се није дуго задржао у Земуну и две године касније стиже у Букурешт. Но, изгледа да се околности у којима је живео, ни тамо нису поправиле. О томе сведочи и једна молба из 1838. године, у којој моли кнеза да му дозволи да дође у Србију и да заузме старо место у штампарији...

Кнез је 5. октобра исте године послао ту молбу "попечитељу просвештенија" (министру просвете) на мишљење и овај му је одговорио да треба да му опрости и дозволи да се врати у Србију, али само под условом да у типографији буде "потчињен садашњем фактору" (директору) . Изгледа да Берман то није могао, или није желео да прихвати. Исте године, са Јеленом, која му је остала верна сапутница иу овим тешким данима, он се сели у Јаш. Тамо им се срећа, ипак, осмехнула и Берман неко време ради као директор велике штампарије молдавског књижевника Ђорђа Асакија, стекавши на том положају угледне везе и настављајући да се бави својим књижевним радом. Од 1855. Берман стиче и сопствену штампарију у Јашу, чиме је себи обезбедио и сталан посао и пристојан живот. Тек тада су се поправили његови односи са кнезом Милошем. У једној архиви нађена је споменица, наштампана златним словима на плавој свили, којом је Берман 1859. године, из Јаша честитао кнезу повратак у отаџбину. Али Бермана жеља да поново дође у Србију није се испунила. Радећи у својој штампарији, умро је 4. маја 1862. године, а да Србију никад више није видео. На крају, напоменимо да је у крагујевачком позоришту "Јоаким Вујић" постављена представа која се бави животном причом Адолфа Бермана и Јелене Вуковић . Из разлога који су, међутим, мутни и нејасни, колико и они због којих је Берман отеран из Србије - она је "протерана" са актуелног позоришног репертоара.



Колајне од пруског краља

ПОРЕД поштовања указиваног кнезу, Берман је остао лојалан и свом пруском краљу, коме је својевремено послао отиске прве књиге штампане у Србији. Као награду за то, од пруског суверена у мају 1833. добио је "златну колајну од 24 дуката за спомен" и уз њу "писмо са својеручним потписом". Јављајући то Вуку, један савременик помало зловољно додаје: "Можете се претставити како је Берман скакао од радости."

ИСТРАЖИВАЊЕ
Текстови из фељтона настали су током истраживања историјске грађе за роман Ђорђа Милосављевића "Ђаво и мала госпођа" у издању "Лагуне".

извор:
интернет страна

 

[vujadin]

Да ли се зна које је вере био? Да ли је био атеиста?

 

[ГУСАР]

Да ли се зна које је вере био? Да ли је био атеиста?

Ухxxx, Вујадине где то да нађем ...