Готово је сигурно д аје под окриљем хришћанских владара у држави која се званично сматрала за христијанизовану и даље живео свет словенског паганства. Он је, међутим, тако слабо познат да се о њему једва може нешто одређено и поуздано рећи. О времену досељавања Словена имамо само једно веома уопштено, али вредно сведочанство из пера Прокопија, историчара Јустинијанових ратова. Овај писац је био обавештен како Словени верују "да је један од богова, творац муње, једини господар света, и жртвују му говеда и остале жртвене животиње" и да "обожавају и реке и друга нека нижа божанства и свима њима приносе жртве и по њима врачају". Других савремених текстова нема, археолошка истраживања нису дала резултате, тако да се верске представе старих Срба реконструишу на основу трагова у језику, обреда, обичаја и веровања познатих из много каснијих времена, уз обилно коришћење података о другим словенским областима у којима је паганска религија била нешто боље позната. У таквој ситуацији много штошта мора да остане непознато, а и оно што се чини да је познато, великим делом остаје спорно.
Нагађања да се религија старих Словена није уздигла до представа о вишим антропоморфно замишљеним божанствима нису се показала основаним, али резултате нису дала ни супротна настојања, везана још за хуманистичке писце, да се, наиме, у целини реконструише "словенски Олимп" полазећи од образаца које су дале религије старих Грка и Римљана. "Творац муње" о коме говори Прокопије био је, по свој прилици, Перун, бог повезан с муњом и громом, познат и међу другим Словенима. Његово име се не спомиње у средњовековним текстовима о Јужним Словенима, али је остало сачувано у топономастици. Српски "врховни бог" и племенски родоначелник био би Дабог, црно и хромо божанство доњег света, господар мртвих, заштитник ситне стоке, али и вукова. Он је располагао подземним благом и одређивао људима судбину. У језику и веровањима познатим из каснијих времена сачувала се успомена на Вида, који је био или посебно божанство, блиско Свантовиду Западних Словена, или сам Дабог у другом облику и с другим именом. Од виших божанстава познатих међу Словенима, остало је у топонимима трагова о Велесу.
Сва остала божанства су заборављена током столећа хришћанског живота. Под утицајем хришћанских проповедника, паганска божанства су преобраћена у зле демоне или ђавола ("хроми Даба"), или су неке своје атрибуте уступили најпознатијим хришћанским свецима (св. Јован, св. Ђорђе, св. Никола, св. Илија, а касније од XIII века надаље, и св. Сава).
Упркос томе што су у старом језику, како је већ одавно запажено, сви називи за идоле (кумир, као, капиште, балван, истукан) страног порекла, закључак да су Срби знали за идоле изведен је на основу старих слојева у каснијим обичајима и обредима. Док су Источни и Западни Словени оставили трагове о оваквим идолима у облику статуа, код Јужних Словена ти симболи божанства потпуно су непознати. У сваком случају, нема ни најмањег наговештаја да су Словени у време досељавања на Балканско полуострво и у време пре примања хришћанства имали светилишта и специјализоване групе или појединце који су се бавили култом.
Нижа божанства, која је споменуо Прокопије, била су у мањој мери под ударом критичког утицаја хришћанског свештенства, па су се у народним веровањима каснијих столећа у већој мери очувала. Ипак, и тај слој словенског паганства у време христијанизације опире се реконструкцији. Веровање у духове имало је важну улогу у старој словенској религији. Они су насељавали целокупну човекову околину (изворе, реке, шуме, планине, дрвећа, итд.) и мешали се у живот људи, који су морали да их, с једне стране, приношењем жртава одобровоље, или, с друге стране, да их магијским обредима учине безопасним. О приношењу жртава изричито говори Прокопије у раније споменутом спису: "Судбину нити познају нити иначе признају да међу људима врши неки одлучнији утицај него, чим им се смрт сасвим приближи, или их болест свлада, или се нађу у рату, одмах се заветују да ће ако то избегну, истог тренутка принети богу жртву за свој живот, и, ако су добро прошли, приносе жртву коју су обећали и верују да су том жртвом искупили свој спас." У средњовековним текстовима налазе се сведочанства о веровању у виле, рожданице и вукодлаке. Судећи по старим слојевима који се могу распознати у каснијим обичајима и обредима, посебно су били поштовани духови предака. Култ умрлих предака очувао се и после покрштавања; унеколико измењен и прилагођен хришћанским схватањима, представљао је битан саставни део религијског живота куће и породице.