ХРВАТСКИ БЛАГАЈ - ВЕЉУНСКИ ПОКОЈ ОД 6. ДО 9. МАЈА 1941.
Датум објаве: среда, 5 маја, 2021
Објављено у
Књиге и фељтони,
Кордун,
Стратишта НДХ
Ђуро Затезало (1931-2017.)
6. мај – Ђурђевдан, година 1941. Освануо је лијеп сунчан дан. Тога дана Срби се свечаније одијевају, иду једни другима на Крсну славу у госте, разговарају о успјесима у обављању прољетне сјетве. Веселе се и радују. Све је раздрагано и свечано. Нитко ни у помисли није могао слутити да ће то бити дан нечувеног злочина – геноцида над невиним сељачким становницима Кордуна.
Један од првих масовних злочина нове хрватске власти поглавника Независне Државе Хрватске, др. Анте Павелића. Злочин планиран, добро припремљен и организирано изведен по замисли поглавара Павелића и наређењу Еугена Диде Кватерника.
Управо тога дана, 6. маја, дана весеља и славе, у рану зору, одјекнули су први усташки пуцњи у српским селима Вељуна, Перјасице, Доњег Полоја, Кузме и других насеља. Усташе, емигранти и домаћи Хрвати – усташе, хватали су своје комшије Србе по селима, тукли и затварали на неколико сабиралишта – мучилишта на Вељуну, Перјасици, Слуњу и Хрватском Благају.
Да би могли почети проводити такву и озакоњену политику Независне Државе Хрватске, усташке су власти организирале убиство угледне хрватске породице млинара Јосе Мравунца у Хрватском Благају, омиљеног човјека међу Србима и Хрватима. Управо ту на Кордуну, према оцјени усташких поглавара гдје су Срби и Хрвати вјековима живјели у добрим комшијским односима, требало је злочин извршити и њих међусобно завадити и закрвити. То су извели на најподлији могући начин.
Већ крајем априла 1941. године, након првог масовног покоља Срба у селу Гудовцу код Бјеловара, 28. априла исте године, у жупном стану у Хрватском Благају на Кордуну, састали су се усташки повјереник за Вељун Иван Шајфар, жупник Блаж Томљеновић и млинар Јосип Пауновић и договорили се о убиству млинара Јосе Мравунца и његове породице, с тим да одмах прогласе како су то уморство учинили Срби с Вељуна. О том њиховом договору упознао је њихов официр Здравко Карловић на састанку у Карловцу, 35 пробраних усташа, који су и донијели детаљан план о ликвидацији Јосе Мравунца и његове породице.
На том састанку учествовао је и већ до тада добро познати усташа из села Фурјана, Милан Бунета, који је на саслушању 27. јула 1945. године у Карловцу, поред осталога испричао: „Главна тема састанка била је инсценирање убиства млинара Јосе Мравунца и његове фамилије из Хрватског Благаја к.бр. 37, ради давања повода за масовно хапшење и ликвидацију Срба, мушкараца из Вељуна и околних села.”
Пошто је хрватско село Благај врло пасивно, а сусједно село Вељун у коме су настањени Срби знатно богатије, требало је наћи некаквог повода за ликвидацију људи из Вељуна, како би се касније народ из Хрватског Благаја могао преселити у српске куће и тамо се стално настанити. На поменутом састанку је Јосип Пауновић из а предложио да присутне усташе једне ноћи отиђу у Благај и тамо ликвидирају хрватску фамилију Јосипа Мравунца. Овим убиством постигао би се двоструки успјех:
1. Убиство фамилије Мравунац сматрало би се злочином кога су извршили Срби из Вељуна и околице, чиме би се добио повод за јавно хапшење свих мушкараца из Вељуна, које треба тајним начином поубијати, а потом прогласити да су затвореници послани на присилни рад у Њемачку; и
2. Млинара Јосипа Мравунца требало је иначе ликвидирати, јер се он више осјећао као Југославен него Хрват – католик. Он не симпатизира усташки покрет и навелико конкурира осталим бољим хрватским млинарима из истог села. На састанку су поред Јосипа Пауновића из Хрватског Благаја присуствовали Грашић Перо – Чигрија и ми из Карловца. Сви учесници у дискусији сложили су се са приједлогом Пауновић Јосипа…”
Непосредни организатори на терену били су: жупник Иван Никшић, шеф усташког стана из Слуња, жупник Иван Микан из Огулина, учитељ и усташки повјереник опћине Вељун, Иван Шајфар, адвокат Ловро Сушић из Огулина, жупник Блаж Томљеновић из Хрватског Благаја, усташки емигранти који су дошли из Загреба, најближи поузданик по наређењу Диде Кватерника, усташки официр Ивица Шарић, син биљежника из Госпића, Мијо Бабић, Вјекослав Макс Лубурић и неколико домаћих усташа из Хрватског Благаја.
Према утврђеном договору, ноћу 5/6. маја 1941. године, усташе обучене у сељачку одјећу убиле су Јосу Мравунца, супругу му Марију, мајку Ану, малољетне синове Ивана и Николу, а дванаестогодишњу кћеркицу Милку бацили у ријеку Корану, јер су знали да она зна пливати и да ће изићи из воде те им послужити за остваривање њихових подлих намјера. Она је и једина преживјела тај покољ.
Сутрадан, 6. маја 1941. године, шеф слуњских усташа, жупник Иван Никшић послао је телеграм свим оружничким станицама у котару Слуњу: „Срби у Благају убили су хрватску породицу Јосипа Мравунца. Забраните Србима излазак из кућа…” Окупљеним усташама у Слуњу у присуству жупника Никшића, расправљајући о судбини похватаних Срба, усташки официр Ивица Шарић им је рекао: „Ја знам да њих има и добрих људи, али шта им за то најбоље можеш, него да им пиштољем просвираш мали мозак…” У помоћ усташама из Слуња дошле су усташе из Загреба, Карловца, Хрватског Благаја, како емигранти тако и домаћи – комшије.
У три дана, од 6. до 9. маја 1941. на превару су усташе похватале 600 Срба мушкараца с подручја котара Слуња и котара Војнић, од којих су 520 поклале у Хрватском Благају, а других 80 је на интервенцију талијанског пуковника Оскара Гриттија враћено у камионима с пута према Хрватском Благају у Слуњ и пуштено својим кућама.1
Насловна страна књиге
