Quantcast

Геноцид над Србима у Независној Држави Хрватској

Verkakaludjerka

Zainteresovan član
Poruka
106
Број српски жртава на простору НДХ у периоду 1941-45.године никако није мањи од 650.000 (камо пусте среће да је мањи), уз сасвим реалну могућност да је и већи, односно побијено је 30% Срба од оних који су ту битисали 1941.године, готово сваки трећи Србин или Српкиња су нашли смрт у неком од бројних српских стратишта.
Pozdravljam pokušaj izračunavanja broja srpskih žrtava na prostoru NDH, bez ulaska u njegovu preciznost. Mislim da bi trebalo istaći da su u pitanju ukupni gubici srpskog naroda, tako da su u ovih 650 hiljada uračunati i poginuli partizani, četnici, vojnici vojske Kraljevine Jugoslavije (april '41. i zarobljeništvo), stradali na prinudnom radu, umrli u izbeglištvu, ..., te svi oni ubijeni od komunista u periodu od 1941. do 1948. godine.
 

Khal Drogo

Iskusan
Poruka
5.185
На простору Независне Државе Хрватске (текст овдје) је убијено и уморено 74.580 (седамдесет четири хиљаде петсто осамдесет) дјечице старости до 14 година. И то пописаних именом и презименом, стваран број је кудикамо већи јер за значајан број убијене дјечице није имао ко дати податке.

Поименични списак убијене дјечице;
Већa стратишта (PDF)
Мања стратишта (PDF)

1614608464961.png

Дјечица испред барака у логору у Сиску
 

Khal Drogo

Iskusan
Poruka
5.185
Прије осам деценија успостављена је монструм творевина ендехазија. Истина јесте да то бјеше марионетска творевине, али газде, њемачки нацисти и италијански фашисти су их пустили са ланца да остваре своје тисућљетне тежње, у тој творевини извршен је геноцид над православним Србима, по монструозности никад забиљежен у свјетској историји.
Истина јесте и да су у италијанској окупационој зони, да ли што више нису могли окретати главу на та звјерства, да ли вођени тежњом пацификације побуњених српских крајева, италијански фашисти од августа 1941. притегли ланац, растјерали усташку жгадију и ликвидирали логоре смрти у својој окупационој зони. Но није се нешто промијенило јер 21.08.1941. и из нужде, новонастале ситуације почиње та језива прича о мјесту ужаса какво није забиљежено никад у свјетској историји, Јасеновцу.
Од 2,2 милиона Срба колико је у ендехазији битисало у априлу 1941.године, на најмонструозније начине је убијено не мање од 700.000 Срба.
Но, монструм творевина ендехазија је на вјечној љествици ужаса дебело превазишла све сличне творевине, прва је у историји имала концентрационе логоре гдје су систематски изгладњивана и убијана дјечица чији једини гријех бјеше шро бејаху православни Срби.
На простору Независне Државе Хрватске (текст овдје) је убијено и уморено 74.580 (седамдесет четири хиљаде петсто осамдесет) дјечице старости до 14 година. И то пописаних именом и презименом, стваран број је кудикамо већи јер за значајан број убијене дјечице није имао ко дати податке.
Поименични списак убијене дјечице;
Већa стратишта (PDF)
Мања стратишта (PDF)
1618148120423.png
1618148057334.png


1618148197105.png
Такво болесно непатворено зло никад, прије ендехазије, није забиљежено
 
Poruka
15.346
To nije bila nikakva "marionetska tvorevina" nego drzava koliko i sve ostale. Ni Njemci ni Talijani nijesu se mjesali u unutrasnje stvari hrvatske drzave niti su im odredjivali sta i kako da rade.
Kao dio saveza oni su sljedili Njemce i Talijane. Ko i 95% danasnji drzava ni manje ni vise, cak more se reci MANJE u mnogo cemu..

Но, монструм творевина ендехазија је на вјечној љествици ужаса дебело превазишла све сличне творевине, прва је у историји имала концентрационе логоре гдје су систематски изгладњивана и убијана дјечица чији једини гријех бјеше шро бејаху православни Срби.
I opet Srbi ne zasmeta nista sto su srpska djecica ubijana 1914-1918 od tih istih kao i kasnije. Nego on obraz pod noge i gradi kucu sa takvijem...
Dva puta pred cijelim svijetom.
 
Poruka
4.100
I opet Srbi ne zasmeta nista sto su srpska djecica ubijana 1914-1918 od tih istih kao i kasnije. Nego on obraz pod noge i gradi kucu sa takvijem...
Dva puta pred cijelim svijetom.
Кад ти зао човјек зулума учини – убио га Бог.
Кад ти зао човјек други пут зулума учини – убио Бог и њега и тебе.
Кад ти зао човјек трећи пут зулума учини – убио Бог само тебе.
 

Khal Drogo

Iskusan
Poruka
5.185
Прије осам деценија, 26.04.1941.године, имамо прво масовно хапшење Срба (чланак овдје) у монструм творевини ендехазији.
Под изговором да Срби из Грубишног Поља спремају `ђурђевдански устанак` из Загреба је возом у Грубишно Поље стигло око 120 хрватских усташа, предвођених шефом загребачке усташке полиције Ивицом Шарићем и у ноћи између 26. и 27. априла 1941. године бјеше ухапшено 504 Србина.
Након што су звјерски премлаћивани, ноћ су провели у згради тадашње основне школе, а сутрадан су превезени сточним вагонима у “Загребачки збор”, данашњи студентски центар, а потом у логор “Даница” код Копривнице, чији су били први заточеници.
Крајем јуна 1941. године превезени су у Госпић у Лици, а одатле на острво Паг, у логор Слана, гдје је 487 од ових првих ухапшених Срба из Грубишног Поља на најсвирепије начине убијено.
 

Khal Drogo

Iskusan
Poruka
5.185
Прије осам деценија, само 18 дана по успостављању монструм творевине ендехазије, 28.априла 1941.године, у селу Гудовац код Бјеловар имамо и први масовни масакр Срба (добра публикација овдје), том приликом је на свиреп начин убијено 196 Срба.
Изговор за масакр усташе су нашле у инциденту прије два дана, 25. априла усташе су ухапсиле Србина Милана Радовановића, бившег припадника Војске Краљевине Југославије, ујутро 26. априла, док су Радовановића и још једног српског заробљеника двојица усташких стражара извели из окружног затвора, два неидентификована нападача отворила су ватру на заточенике и стражаре, Радовановић и један од стражара су убијени, а други стражар је рањен. Иако су усташе за напад оптужили Србе, у питању је фингирани напад осмишљен од усташког режима како би имали изговор за покољ који су планирали.
По Кватерниковој наредби слиједи хапшење 200 српских сељака из Гудовца и околних села Велико и Мало Кореново, Пргомеље, Болч, Клокочевац, Тук, Станчићи и Бреза. Хапшења која су се догодила у раним јутарњим часовима 28. априла лично је надгледао Кватерник, а спровели су је припадници локалне хрватске сељачке страже, која је претворена у паравојну јединицу под командом Мартина Чикоша.
Непосредно прије заласка сунца, у пратњи 70 наоружаних стражара спроведени су затвореници из Гудовца до једне пољане када су почеле егзекуције, Кватерник је посматрао масакр са удаљености од око 50 метара.
Масакр су испланирали и реализовали злочинци Мартин Чикош, Мирко Павлечић, Мијо Ханс, Јосип Верханц, Јулиј Маканац и Чукман, шеф полиције у Бјеловару

Gudovac_massacre.jpg

Есхумирана тијела жртава масакра у Гудовцу од стране немачких војника 30. априла 1941.
 

Khal Drogo

Iskusan
Poruka
5.185
Прије 8 деценија, у дане 6-9.маја1941.године у насељу Хрватски Благај (овдје) десио се покољ 520 Срба из Вељуна и околних насеља;
ХРВАТСКИ БЛАГАЈ - ВЕЉУНСКИ ПОКОЈ ОД 6. ДО 9. МАЈА 1941.

Датум објаве: среда, 5 маја, 2021

Објављено у Књиге и фељтони, Кордун, Стратишта НДХ


Ђуро Затезало (1931-2017.)
6. мај – Ђурђевдан, година 1941. Освануо је лијеп сунчан дан. Тога дана Срби се свечаније одијевају, иду једни другима на Крсну славу у госте, разговарају о успјесима у обављању прољетне сјетве. Веселе се и радују. Све је раздрагано и свечано. Нитко ни у помисли није могао слутити да ће то бити дан нечувеног злочина – геноцида над невиним сељачким становницима Кордуна.
Један од првих масовних злочина нове хрватске власти поглавника Независне Државе Хрватске, др. Анте Павелића. Злочин планиран, добро припремљен и организирано изведен по замисли поглавара Павелића и наређењу Еугена Диде Кватерника.
Управо тога дана, 6. маја, дана весеља и славе, у рану зору, одјекнули су први усташки пуцњи у српским селима Вељуна, Перјасице, Доњег Полоја, Кузме и других насеља. Усташе, емигранти и домаћи Хрвати – усташе, хватали су своје комшије Србе по селима, тукли и затварали на неколико сабиралишта – мучилишта на Вељуну, Перјасици, Слуњу и Хрватском Благају.
Да би могли почети проводити такву и озакоњену политику Независне Државе Хрватске, усташке су власти организирале убиство угледне хрватске породице млинара Јосе Мравунца у Хрватском Благају, омиљеног човјека међу Србима и Хрватима. Управо ту на Кордуну, према оцјени усташких поглавара гдје су Срби и Хрвати вјековима живјели у добрим комшијским односима, требало је злочин извршити и њих међусобно завадити и закрвити. То су извели на најподлији могући начин.
Већ крајем априла 1941. године, након првог масовног покоља Срба у селу Гудовцу код Бјеловара, 28. априла исте године, у жупном стану у Хрватском Благају на Кордуну, састали су се усташки повјереник за Вељун Иван Шајфар, жупник Блаж Томљеновић и млинар Јосип Пауновић и договорили се о убиству млинара Јосе Мравунца и његове породице, с тим да одмах прогласе како су то уморство учинили Срби с Вељуна. О том њиховом договору упознао је њихов официр Здравко Карловић на састанку у Карловцу, 35 пробраних усташа, који су и донијели детаљан план о ликвидацији Јосе Мравунца и његове породице.
На том састанку учествовао је и већ до тада добро познати усташа из села Фурјана, Милан Бунета, који је на саслушању 27. јула 1945. године у Карловцу, поред осталога испричао: „Главна тема састанка била је инсценирање убиства млинара Јосе Мравунца и његове фамилије из Хрватског Благаја к.бр. 37, ради давања повода за масовно хапшење и ликвидацију Срба, мушкараца из Вељуна и околних села.”
Пошто је хрватско село Благај врло пасивно, а сусједно село Вељун у коме су настањени Срби знатно богатије, требало је наћи некаквог повода за ликвидацију људи из Вељуна, како би се касније народ из Хрватског Благаја могао преселити у српске куће и тамо се стално настанити. На поменутом састанку је Јосип Пауновић из а предложио да присутне усташе једне ноћи отиђу у Благај и тамо ликвидирају хрватску фамилију Јосипа Мравунца. Овим убиством постигао би се двоструки успјех:
1. Убиство фамилије Мравунац сматрало би се злочином кога су извршили Срби из Вељуна и околице, чиме би се добио повод за јавно хапшење свих мушкараца из Вељуна, које треба тајним начином поубијати, а потом прогласити да су затвореници послани на присилни рад у Њемачку; и
2. Млинара Јосипа Мравунца требало је иначе ликвидирати, јер се он више осјећао као Југославен него Хрват – католик. Он не симпатизира усташки покрет и навелико конкурира осталим бољим хрватским млинарима из истог села. На састанку су поред Јосипа Пауновића из Хрватског Благаја присуствовали Грашић Перо – Чигрија и ми из Карловца. Сви учесници у дискусији сложили су се са приједлогом Пауновић Јосипа…”
Непосредни организатори на терену били су: жупник Иван Никшић, шеф усташког стана из Слуња, жупник Иван Микан из Огулина, учитељ и усташки повјереник опћине Вељун, Иван Шајфар, адвокат Ловро Сушић из Огулина, жупник Блаж Томљеновић из Хрватског Благаја, усташки емигранти који су дошли из Загреба, најближи поузданик по наређењу Диде Кватерника, усташки официр Ивица Шарић, син биљежника из Госпића, Мијо Бабић, Вјекослав Макс Лубурић и неколико домаћих усташа из Хрватског Благаја.
Према утврђеном договору, ноћу 5/6. маја 1941. године, усташе обучене у сељачку одјећу убиле су Јосу Мравунца, супругу му Марију, мајку Ану, малољетне синове Ивана и Николу, а дванаестогодишњу кћеркицу Милку бацили у ријеку Корану, јер су знали да она зна пливати и да ће изићи из воде те им послужити за остваривање њихових подлих намјера. Она је и једина преживјела тај покољ.
Сутрадан, 6. маја 1941. године, шеф слуњских усташа, жупник Иван Никшић послао је телеграм свим оружничким станицама у котару Слуњу: „Срби у Благају убили су хрватску породицу Јосипа Мравунца. Забраните Србима излазак из кућа…” Окупљеним усташама у Слуњу у присуству жупника Никшића, расправљајући о судбини похватаних Срба, усташки официр Ивица Шарић им је рекао: „Ја знам да њих има и добрих људи, али шта им за то најбоље можеш, него да им пиштољем просвираш мали мозак…” У помоћ усташама из Слуња дошле су усташе из Загреба, Карловца, Хрватског Благаја, како емигранти тако и домаћи – комшије.
У три дана, од 6. до 9. маја 1941. на превару су усташе похватале 600 Срба мушкараца с подручја котара Слуња и котара Војнић, од којих су 520 поклале у Хрватском Благају, а других 80 је на интервенцију талијанског пуковника Оскара Гриттија враћено у камионима с пута према Хрватском Благају у Слуњ и пуштено својим кућама.1

Насловна страна књиге
Имамо свједочанства јединог преживјелог са тог масовног губилишта Душана Никшића и исказе неких учесника тог масакра, о тим грозотама и звјерствима.
Душан Никшић, Доњи Полој, Вељун;Чупали су нам бркове, косу, ударали кољем, кундацима и ножевима

Једини који је успио побјећи с тог масовног губилишта у Хрватском Благају и то изнад саме „Попове јаме”, свега педесетак метара удаљене од католичке цркве био је Душан Никшић из Доњег Полоја који је испричао:

„6. мај 1941. године – Ђурђевдан. Одједном се код моје куће појави група цивила – комшија Хрвата с војничким пушкама и наредише нам: „Предај се, руке увис!” Изненадили смо се кад смо видјели да су то нама добро познате комшије из Хрватског Благаја. Мој отац, два брата и ја дигосмо руке и они викнуше: „Ви ноћас убисте нашега Јосу Мравунца – млинара, ви га ноћас убисте!” Њима је тада руководио и домаћи усташа Милић Абрамовић, звани Пандуричин.

Одвели су нас и затворили у кућу комшије Миће Ловрића. Ту је већ било доста затворених људи из нашег села Доњи Полој и неколико из сусједних српских села и заселака. Када су се напљачкали по нашим кућама и сакупили неколико десетака људи, одвели су нас на десну страну Коране. Ту су нас почели тући кундацима и цијевима пушака. Онда су нас довели у Вељун и стрпали у жандармеријску касарну.

Тамо смо имали што видјети. Људи по читавом поду леже измрцварени.

Добро сам запамтио окрвављеног свештеника Бранка Добросављевића, његовог сина Небојшу, студента медицине, предсједника опћине Тодора Дудуковића, гостионичара Ману Манојловића и Мујицу Вучковића.

Кад смо упитали што је то с њима, рекоше нам: „Причекајте па ћете видјети шта ће бити и с вама!” У једном ћошку просторије угледах неколико крвавих колаца. Помислих: „Лоше ће бити.” У томе часу уђоше усташе „мајари” из Благаја, а међу њима усташки повјереник Дане Маринац. Постројише нас у двоврсни строј. Са стране сваког од нас стаде по један зликовац с колцем у руци, а двојица с предње стране с пушкама у руци окренутих цијеви према земљи, с кундацима према горе.

Настаде оно што нитко није очекивао. По реду, са чела, туча и батињање траје док им је воља, док се не озноје и не заморе. Ако би који човјек посрнуо под ударцем коца, предњи усташа би га дочекао кундаком. Кундаци су се ломили на људским тијелима. Кад су нас тако испребијали, дошла су два камиона и стрпаше нас у њих уз поновно кундачење. Рекоше да нас воде на преслушање код поглавника у Загреб. Но када су нас довезли до Благаја, зауставише камионе пред школом. Ту су већ с домаћима били и усташе емигранти. С њима су се шепурили жупник Блаж Томљеновић и учитељ Иван Шајфар.

На сам Ђурђевдан уведоше нас у зграду школе. Одмах наста батињање, чупање бркова поповима и старијим људима, чупање косе млађим људима.

Гледао сам како мом оцу Драгићу чупају бркове, Рафајлу Дејановићу, Ради Дејановићу и другима. Домаћи „мајари” и емигранти – усташе, кундацима ударају вичући: „Устани, сједни, мајку вам српску!” И тако цијели дан и ноћ.

Сутрадан, 7. маја 1941. постројили су нас испред школе и довели ону малу дјевојчицу Милку, кћерку убијеног млинара Јосе. Она је требала по њиховом наговору препознати оне који су злочин починили. Водили су је између наших редова и тражили да упре прстом у некога од нас. Дјевојчица је на крају изјавила: „Од ових људи није нико. Они људи који су убили моју мајку, оца и браћу имали су друкчије крагне на кошуљама и маје су им другачије него овима.” На то су се издерали на њу и некуда ју одвели.

Поновно су нас нагурали у подрум школске зграде. Људи су онако натискани вршили малу и велику нужду у гаће. Била је несношљива загушљивост. Усташе су нам говориле: „Видите како вам је сада у подруму, а шта ће бити када пустимо воду да вам капа по главама!” Истога дана довезли су нове жртве с Вељуна, које су батинали и мучили као и нас дан раније.

Осмог маја изведени смо из подрума и просторија школе. Чекали смо постројени. У то је у пратњи усташа дошао Никола Ласић, нама познати судац из Слуња, иначе родом из Карловца. Он је преслушавао људе. Али никога није питао за покојног Јосу Мравунца, већ само за оружје. Свештеник Скорупан, којег је један усташа јако мучио, рекао је истом да упита суца Ласића какав је он човјек, судија то може потврдити, јер га он добро познаје да је увијек био добар од када живи на овом подручју, како са Србима тако и с Хрватима.

Усташа је и упитао суца Николу Ласића: „Је ли ово истина што каже?” Све што је судац Ласић рекао било је: „Биће.”

Исте вечери, по пресуди суца Николе Ласића и још двојице усташа, сви смо осуђени на смрт. Негдје око 23 сата судац Ласић је затражио да се издвоји група нас око 36, од укупно пописаних 520 Срба колико нас је било према попису усташе Ивана Шајфара. Никола Ласић судац2, наш познаник, је том приликом рекао: „Водите их и побијте, они су пресуђени…” Распоредили су нас 6 по 6 партија. Размишљам грозничаво шта да радим? Помислио сам да скочим кроз прозор, али како сам видио усташе с ножевима на пушкама, нисам имао изгледа за бијег. Уђоше усташе с конопцем и свезаше нас двојицу по двојицу за руке. Два на челу, руке им клате. Чак и оном усташи који нас је везао дрхте руке.

Испред нас ишао је усташа који нас је водио канапом нешто дужим од једног метра. Тако и онај иза нас. Тројица усташа ишла су с наше десне, а тројица с лијеве стране, сви с пушкама и ножевима. Вријеме је пролазило као никада. Минути живота у питању. У шестој партији био сам ја. Дошла је и она на ред смрти. Нисам престајао мислити како да се спасим. Једини спас био је бијег. Али како? Некако сам успио разжњирати ципеле. Но, био сам свезан с једним старим човјеком из Вељуна. Баш у средини колоне…

Још када су ме зликовци везали, испружио сам десну руку и затегао. То ми је омогућило да се већ кад су нас повели, ослободим канапа. Старац је то примјетио, али ме није хтио одати. Из школе смо поведени према католичкој цркви.

Пут којим смо ишли био је узан. Усташа покрај мене је мало изостао. Искористио сам тај моменат и скочио преко живице у лијеву страну. Усташа је викнуо: „Побјеже!” Почели су пуцати. Пролетио сам онако бос кроз долину покрај самог бездана. Као птица тако сам пролетио другу па и трећу долиницу, а затим готово у кораку прескочио цесту и трчао према брду Лисац. Ту сам био ван усташког пушчаног домашаја.

Када сам стигао до Лисца, сјео сам на камен да ме бар мало прође смртни страх. Јасно сам чуо пуцање из пушака. Закључио сам да изнад јаме код католичке цркве убијају наше људе.

Овим бијегом за мене је прошло најгоре што се замислити може..”3

Поклани Срби Вељуна и из његове околице су бачени у већ ископане јаме у ували између католичке цркве и зграде школе у Хрватском Благају. Жртве су посули кршћани – католици живим кречом и затрпали земљом. Хрвати мјештани су је послије преорали и засијали зоб, како би се изгубио сваки траг незапамћеног злочина.
Имамо и исказе двојице усташких кољача, Милета Милића Абрамовића и Јанка Медведа;
Миле Милић Абрамовић, – водник стожерне сатније, 1. усташке бојне, 8. усташког здруга; Док смо једни клали и убијали Србе, други су држали стражу

„Ја сам за вријеме Југославије припадао ХСС-и у којој сам био све до 1941. године. Приликом капитулације Југославије био сам код своје куће у селу Корана (Српски Благај), опћина Цвијановић Брдо, котар Слуњ.

Одмах успоставом НДХ, травња 1941. ступио сам у усташку организацију, којом је руководио млинар Јосо Пауновић. Мјесеца свибња 1941. на дан Св. Ђурђа ми смо се организирали за купљење Срба по Вељуну, Вељунској Глини, Црном Врелу и Полоју, те осталим српским засеоцима Вељуна. На исти дан наоружали смо се у Благају у јачини од 50 – 60 усташа на челу с учитељем Шајфаром и Јосом Пауновићем. Дошле су и усташе из Загреба. Расподијелили смо се у пет група и пошли свако у свом правцу у хватање Срба и пљачкање њихове имовине. Једна група ишла је у Црно Врело, друга у Цвијановић Брдо, трећа у Шљивњак, четврта на Вељун и пета у којој сам био и ја у Доњи и Горњи Полој.

Наређено нам је да похватане Србе водимо у благајску школу, а ко буде бјежао да га морамо убити. Моја група од 15 усташа хватала је Србе у селу Ловрићи, Савићи, Опачићи, Дејановићи и другима. Неки су бјежали према шуми Ралетина. Убили смо тројицу у бијегу више куће Раде Тепавца. Похватали смо 30 људи. Ја, Мика Циндрић, звани Брко, Микан Циндрић – Пађан и Анте Пауновић и други одвели смо их у вељунску школу и затворили с другима. С нама су биле и слуњске усташе од којих се сјећам Ивана Скукана Тошиног, Марка Обајдина, Милића Скукана Тошиног из Растока, Николе Штефанца.

Сјећам се добро да смо тога дана похватали више од 500 Срба и затворили их у зграду школе и жандармеријску касарну Вељуна и школу у Хрватском Благају. Сваког сата смо улазили у затворе и тукли чим смо стигли по Србима. Узимали смо све што су имали код себе. Ја сам ишао тући Србе са Мирком Волфом, Мијатом Станишићем, Пером Грашићем (Цигријом), Милићем Пауновићем (Фрањиним) и Стипом Грашићем (Стјепановим). Нас шесторица ушли смо у школу у један сат послије пола ноћи и тукли смо Србе док смо могли, те док се нисмо заморили. То су радиле и друге групе усташа.

Сутрадан дошли су камиони из Карловца и Слуња и одважали су повезане Србе с Вељуна у зграду школе у Хрватски Благај. Опет смо ноћу упадали и тукли их чим смо доспјели. Благајски Хрвати, усташе, су дању копали јаме у долини покрај школе близу католичке цркве и бездане јаме покрај ње у које смо такођер бацали поклане Србе. Док су једни клали и убијали Србе над ископаним јамама и безданом, други су држали около страже, удаљени једни од других око 50 метара тако да ни један Србин не би побјегао. Срби су из школе до јаме вођени свезани по двојица и над њом убијани батовима и ножевима. Након убиства Слуњани су довезли живога вапна и посули по убијеним људима. Јама, у којој је било потучено око 500 мушкараца, је до јутра била затрпана, а онда су благајски сељаци изорали долину и засијали зоб по убијенима.

Послије покоља био сам код своје куће све до пада Благаја рујна 1941., тада сам избјегао у Горње Табориште, гдје сам остао све до пада Слуња, листопада 1942. године. Тада сам с осталим усташама побјегао у правцу Карловца. За вријеме четврте њемачке офанзиве јануара 1943. био сам Нијемцима водич према Кордуну. Помагао сам с осталим Нијемцима код изградње Коранског моста.

Поновним доласком партизана у Слуњ, коловоза 1943. ја сам опет с усташама отишао у Петрињу, а затим јануара 1944. сам прешао Черкезима, затим су дошли Слуњани који су побјегли партизанима, њих око 250 и сви смо се јавили у 8. усташку бојну у којој је био заповједник наш слуњски жупник Никшић. Он нас је све одвео у Загреб, гдје смо примили усташке униформе и оружје те отишли за Цазин. Тамо смо стално водили борбе с партизанима. Осим борби ја сам имао и специјални задатак-дужност, био сам шеф затвора у Цазину у који смо затварали партизане које смо хтјели похватати у борби. Затим смо се 28. липња 1944. преселили у Ваганац, гдје смо се борили с партизанима до јануара 1945. године.

Са мном су у истој кући становали Иван Скукан из Растока, Петар Влашић, усташки поручник из Далмације и Иван Обајдин из Подмелнице. Ја сам и овдје био шеф затвора и имао сам 10 усташа који су при затвору држали стражу.

Мјесеца листопада 1944. када смо ухватили партизанку Боју Гргић, водио сам над њом истрагу. Након пет дана ја, Иван Скукан, Мијо Обајдин и један цивил Хрват из Дрежника извели смо Боју добро измучену из затвора недалеко од жице око 100 метара гдје смо исту Боју Гргић и убили, те у наглости, како сам ја у наглости мотиком је убијао, замахнуо сам и нехотице засјекао и усташу Ивана Скукана по десној нози. По завршетку убиства ми смо је затрпали и вратили се у своју усташку базу. Када ме је Дука Жанић питао након некога времена гдје је Боја, одговорио сам му да Боја спава у долини.

У листопаду 1944. похватали смо више од 100 српских сељака у околици Ваганца и све смо једне вечери потукли, затим смо се састали у кући Иве Билана, узели 10 литара ракије и послије убиства пили и пјевали.

У заједници са мном пили су ракију сви они који су извршили заједнички злочин над похватаним српским народом у Ваганцу и то: Мија Обајдин из Подмелнице, Иван Сабљак из Слуња, Мирко Орешковић (Личанов) из Дрежника и још пет усташа из Месићеве бојне. Остао сам тако у Ваганцу док нисам морао побјећи са свима усташама испред партизана 1945. Побјегли смо у Бихаћ, затим у Костајницу гдје смо остали до капитулације НДХ. Тада смо побјегли чак до Дравограда, гдје су нас ухватили партизани и отпремили нас у логор у Бачку гдје сам био све до 19. коловоза 1945. године. Након тога дошао сам својој кући. Након неког времена партизани су ме ухапсили и довели у затвор гдје се и сада налазим.

Пошто нисам у почетку навео лица која сам 6. маја на Ђурђевдан 1941. ухватио у Полоју, сада напомињем њихова имена и то: Давид Дејановић, Раде Дејановић, Јован Дејановић, Рафајло Вулетић, Никола Опачић, Раде Опачић, Тодор Ћика, Драгић Вукмировић, Драгић Никшић, Миладин Никшић, Стеван Дејановић, Никола Дејановић, Симо Опачић, Милић Вулетић, Мојсија Вулетић, Милош Премац, Мијо – Михајло Опачић и Мојо Опачић.
Све горе поменуте похватао сам ја код њихових кућа и одвео у Благај у школу, који су били након краћег времена побијени – стрељани.
Више немам ништа рећи, а све горе наведено тврдим да је истина на које дајем добровољно свој власторучни потпис.


Јанко Медвед, Хрватски Благај; Убијали смо Србе ножевима, крамповима, батовима тј. мацолама

Јанко Медвед рођен је 1898. године у Хрватском Благају, опћина Вељун, котар Слуњ. Један је од усташа који је хватао Србе на Кордуну, пљачкао, палио и убијао. Маја мјесеца 1941. године када је учествовао у злочинима у Хрватском Благају имао је седмеро дјеце. Ево шта он каже у својој изјави од 21. маја 1945. о покољу Срба у Хрватском Благају 6-8 маја 1941. године:

„Маја мјесеца 1941. године ја сам одмах примио оружје и ступио у усташе са Пером Чигријем (Грашићем), Марком Грашићем, Миком Воларићем, Стипом Грашићем, Иваном Волфом и другима из Хрватског Благаја. Било нас је наоружаних 50, који смо одмах ишли са слуњским усташама у српска села: Црно Врело, Цвијановић Брдо, Вељун, Перјасицу и друга у купљачину, да хватамо српски народ. Заклели смо се да ћемо српско све поништити, од килограма, па даље. Приликом хватања српског народа у поменутим селима, ми смо похапсили поред мушкараца, жене и дјецу. Њих око 500 – 600. Неке су жене с дјецом пуштене.

Ми смо мушкарце затворили у жандармеријску касарну, школу, православну цркву и попов стан. Те зграде биле су пуне људи и ми смо се редали, сваких пола сата наизмјенично смо их тукли, нас осам по осам. Тукли смо их све док се у коме чуло да дише. Док смо ми њих тукли, други су отишли у Благај да копају јаме код школе у једној долини према католичкој цркви.

Други дан, 6. маја 1941. ми смо Србе гонили у зграду школе у Благај гдје смо их натрпали око 400. У школи и подруму су били све док нисмо ископали јаме, гдје ћемо их стрпати, а док су једни копали јаме у долини, други су улазили у школу, мрцварили и тукли их на звјерски начин, од чега је неколицина у школи и помрла. Када су јаме биле готове, ми смо увече изводили испребијане 10 по 10. Ми смо њих тукли крамповима, ножевима и батовима тј. мацолама. Кад смо их довели до јаме, ми смо командовали да легну и они су морали полећи, па смо ишли од једног до једног и ударали га два пута у главу с батом и с њиме одмах у јаму.

Мене је запао ред на пету партију у којој је било 12 Срба, а са мном су их спроводили до јаме: Мика Штајдухар, Иван Волф Перин, Марко Грашић, Стипе Грашић и Перо Грашић. Када смо дошли до јаме први је узео бат Перо Грашић, који је убио четворицу, а ја сам осталих осам. Друге усташе су их побацале у јаму. Када смо обавили тај посао, отишли смо у школу и вадили опет 10 по 10 и давали их другим усташама који су их водили до јаме и тамо тукли. Тако смо имали посла цијелу ноћ, све док се није разданило. Убијали смо и даље.

Усташе из Слуња су довезле у неколико кола живог вапна које су посипале по напола измрцвареним људима, који су се у јами још помицали – кретали и тада су их почели затрпавати. Када смо их затрпали, ми смо јаме заравнали и још смо над њима заиграли коло. Коло су предводили Стјепан и Мија Грашић и још неке усташе из Загреба. Сељаци Благаја су долину изорали и засијали зоб.

Већ други дан смо ишли у пљачку у Црно Врело, на Вељун и друга српска села из којих је био покупљен народ. Тада смо дотјерали много блага, свиња, говеда, оваца итд. Ми смо то своје дјело вршили више пута, јер смо довозили и робу, пољопривредни алат и све до чега смо дошли. Ја сам тада отишао кући гдје сам био све до Божића. Тада сам поновно примио оружје од попа Блажа Томљеновића, који је тога пута наоружао нас опет око 50. Ми смо тада држали своју посаду у Благајској школи, а и више пута смо ишли у акције у српска села, гдје смо вршили пљачку крупне стоке, а највише свиња итд. Неко вријеме сам био код куће и радио свој посао.

Све је то тако трајало до 26. ожујка 1945. док нисам с усташама побјегао у Карловац. У организацији Милића Муића нас је око 520 отишло у Карловац. Млађи су отишли у усташе, а ми старији смо радили код цивила и тако смо се прехрањивали.

Када су партизани напали Карловац ја сам побјегао с осталим бјегунцима у Загреб, а из Загреба смо бјежали с војском према Словенији све до Дравограда. Ту су нас похватали партизани и отпремили у Марибор гдје су нас пописали, дали нам пропуснице и транспортирали нас сваког к његовој кући, сем неколико, које су партизани препознали, ухватили и затворили.Више немам ништа рећи, а све наведено је тачно и дајем свој потпис.”7

Јанко Медвед, с.р.
Ни мјесец дана по успостављању монструм творевине ендехазије,након што су се већ десили масовни масакри Срба 28.априла 1941.године у Гудовцу код Бјеловара и Вуковару, имамо овај масакр којим почиње масовно убијање Срба на простору Горског Котара.
Великих заслуга у реафирмацији ове ужасне и језиве приче која огољује карактер монструм творевине ендехазије има др Ђуро Затезало који је овајпокољ описаоу својој књизи Радио сам свој сељачки и ковачки посао. странице 15-27.
Zatezalo-knjiga-naslovna.jpg
 

Crnugović

Zainteresovan član
Poruka
197
Srbi su opet remetilački faktor u Hrvatskoj. Ni krivi ni dužni opet su se našli u centru pažnje. Ovaj put razlog su lokalni izbori. Zbog Srba crnokošuljaši marširaju gradovima, zbog Srba se podižu kaznene prijave, političke protivnike se proziva ne samo za suradnju sa Srbima, nego i da su i osobno i lično po nacionalnosti Srbi.
Evo, primjerice, nezavisna kandidatkinja Vesna Škare Ožbolt je prije nekoliko dana na sučeljavanju kandidata za zagrebačkog gradonačelnika u emisiji Otvoreno na HTV-u mahala papirom s brojem telefona. Kaže da s tog broja zovu birače i govore im da ona surađuje sa Srbima zbog čega je najavila podnošenje kaznene prijave. "Sutra, firma koja zove s ovog broja govori biračima da surađujem sa Srbima, će dobiti kaznenu prijavu. Ne nasjedajte, građani, na ove stvari jer ja sam jedini pravi izbor", kazala je Škare Ožbolt, ne obrazlažući o kakvoj suradnji se radi i zašto bi uopće suradnja sa Srbima bila takav krimen da se zbog toga obraća pravosuđu.
https://www.portalnovosti.com/kako-su-srbi-opet-postali-remetilacki-faktor
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.