Ропство у средњовековној Србији

Pravi Vlah

Domaćin
Poruka
4.844
Овом темом не намеравам да кажем да је средњовековна Србија била ни горја ни боља од других држава из тог периода. Опште говорећи, ропство се нигде није укинуло покрштавањем - ни у Италији, ни у Византији, ни у муслиманском свету ни међу Јеврејима. Једноставно вера је забрањивала поробљавање верника али је допуштавала поробљавање људи друге вере. Хришћани су имали робове муслиманске вере а муслимани су имали робове хришћанске вере. Свима је било допуштено имати робове разних других вера.

У Душановом Законику пише

Члан 44.
И робове што има властела, да су им у баштину, и њихова деца у баштину вечну, и роб у прћију да се не даје никада.

46. О робовима:
И досад робове, што имају властела, да су им у баштину, само што ће властелин опростити, или жена му, или његов син, то да је слободно, а ништа друго.

67. О робовима и меропсима:

Робови и меропси, који седе заједно у једном селу, свака плаћа која долази, да плаћају сви заједно; по људима, како плаћу плаћају и работу работају; тако и земљу да држе.

Члан 72.
И ко невољан дође на двор царев, да се свакоме учини правда, осим роба властеоскога.

https://www.atlantaserbs.com/learnmore/library/DUSANOV-ZAKONIK.pdf
 
У питању је погрешан превод Николе Радојчића који је термин отроци који се помиње у приложеним члановима законика Стефана Душана превео као робови.
Отроци је назив за најсиромашнији слој сељака у средњовјековној Србији. Отроци нису имали лична права, слободу, били би власништво властелина, по томе би били изједначени са робовима, међутим и приложени члан 67. законика нам казује да су отроци у обавезама изједначавани са меропсима, из чега се да закључити да су морали посједовати барем неку приватну својину.

Наведене главе законика из обраде Стојана Новаковића (овдје) из 1879.године
Zakonik Novakovic.jpg

Наведене главе из новије обраде законика Стефана Душана Ђорђа Бубала (овдје)
Zakonik Bubalo.jpg

У сваком случају термин отроци није требало преводити као робови већ оставити у том облику па нека свако из текста доноси свој суд.
 
Obe stvari ovde rečene su tačne. Tačno je, robovlasništvo je bilo zastupljeno u srednjovekovnoj srpskoj državi, sve do pada pod Turke. Takođe je tačno da je starija istoriografija, nekada i nažalost zbog satanizacije srednjovekovnog poretka (tu je ponekad bilo čak i svesnog tendencioznog tumačenja) poistovećivala otroke sa robovima, a što je pogrešno.

U srednjovekovnoj Srbiji postojala su dva različita porekla robovlasničkog poretka. Oni su vremenom do kasnog srednjeg veka bili pomešani, stopljeni u jedan koji se ne može razlikovati. U početku, to je bio stari sistem plemena iz tzv. velike Seobe naroda, kod kojih je postojala praksa da se stranci po zarobljavanju pretvaraju u robove (stari Sloveni su, kao i svi ostali tzv. „varvarski“ narodi, poznavali jedan robovlasnički sistem). Ovde se mora naznačiti da nije reč o klasičnom ropstvu, već o patrijarhalnom, koje je bilo zastupljeno u staron Rimu pre prelaska na klasični model. Razlika između patrijarhalnog i klasičnog roba je bila ogromna, zato što je potonji deo jednog makroekonomskog sistema sa privrednom svrhom, za razliku od prvog, koji je imao ulogu kućne posluge. Ti robovi su bili privatni pomoćnici i neretko su imali jednak status sa decom, pa ako bi učili jezik i sticali nekad i visoko poverenje svog gospodara, jer bi im ostavljena bila čak i deca uklj. i prave naslednike na čuvanje.

Vizantijski izvori svedoče da Srbi ne porobljavaju Bugare. Ako budu zarobljeni Bugari, oni se odmah puštaju kući. Pretpostavljam da se ovde može razgovarati o tome kakvi su uticaji činjenice da govorimo o inovernicima, ali po svedočenju ispada da se može zaključiti da je prema Grcima bio nešto drugačiji odnos, što će reći da je možda ti ipak svest o plemenskoj srodnosti Bugara da Srbima, usled čega je po drevnim (pred hrišćanskim) zakonima tada bilo grešno porobljavsti Bugare.

Drugi izvor bio je nasleđe klasičnog ropstva Rimskog carstva. On je nominalno bio zabranjen, pa čak u nekim slučajevima i suzbijan, ali kao vrlo važna privredna grada bogatih trgovačkij gradova u primorju, nikad nije kao pojava bio iskorenjen. To ne znači da su imali nešto drugačiju društvenu funkciju. Ne, izu se radilo o individualnoj, kućnoj posluzi. O dadiljama, vaspitačicama (nekada i visoko cenjeni, posebno ako bi se robovi starali o deci, kao što rekoh) ali nesumnjivo i neslobodnim prostitutkama; današnjih fenomen trgovine belim robljem ima svoje izvesne istorijske osnove u ovoj pojavi. Da je rečeno slučaj vidimo jasno po tome što su robovi bili uglavnom ženskog pola. Žene nisu bile u realnoj mogućnosti da obavljaju neke teže fizičke poslove, pa su to uglavnom bile vaspitačice, pralje, baštovanke i seksualne radnice. Robovi su bili sastavni deo institucija gradova u primorju kao što su Kotor ili Budva, pa i, naravno, Dubrovnik, gde ih nije bio baš ni skoz zanemarljivi broj. Najviše je među robovima bilo Bosanaca; pošto su bili smatrani za jeretike, niti rimokatolicima nit' pravoslavnima, bosanski krstjani su bili idealni robovi u ovom regionu, ne uživajući nikakvu zaštitu po moralnom kodeksu koji je robovlasništvo uspevao nekako da spoji da hrišćanskom dogmom. Trgovački centri uz Neretvu, Drijeva, i dr. bili su među najvažnijim centrima za nabavku robova.

Ove robove ne treba dovoditi u vezu sa, ponoviću, klasičnim shvatanjem roba. Čovek koji je vrlo nesrećan svojim statusom zavisnog seljaka i teškog života, čak bi prodao sebe za roba zato što bi mu bilo mnogo draže da (sem možda ako nije te nesreće da mu je vlasnik homoseksualac) popravlja krov neke kotorske kuće i čisti klozet, nego da godinama strada na polju. I vremenom deluje da su se položaji znali popravljati. U vreme despota Stefana Dečanskog, rob je čak imao slobodu monašenja tj. pronalaska zaštite kod manastirskog bratstva ukoliko bi bukvalno pobegao od svog gospodara.

U svakom slučaju, ovde se radi o jednoj jako specifičnoj i malobrojnoj populaciji koja je ostavila vrlo uzak i granični uticaj u srpskom srednjovekovnom društvu i od kojih privreda nije krupnije zavisila.
 
Obe stvari ovde rečene su tačne. Tačno je, robovlasništvo je bilo zastupljeno u srednjovekovnoj srpskoj državi, sve do pada pod Turke. Takođe je tačno da je starija istoriografija, nekada i nažalost zbog satanizacije srednjovekovnog poretka (tu je ponekad bilo čak i svesnog tendencioznog tumačenja) poistovećivala otroke sa robovima, a što je pogrešno.

U srednjovekovnoj Srbiji postojala su dva različita porekla robovlasničkog poretka. Oni su vremenom do kasnog srednjeg veka bili pomešani, stopljeni u jedan koji se ne može razlikovati. U početku, to je bio stari sistem plemena iz tzv. velike Seobe naroda, kod kojih je postojala praksa da se stranci po zarobljavanju pretvaraju u robove (stari Sloveni su, kao i svi ostali tzv. „varvarski“ narodi, poznavali jedan robovlasnički sistem). Ovde se mora naznačiti da nije reč o klasičnom ropstvu, već o patrijarhalnom, koje je bilo zastupljeno u staron Rimu pre prelaska na klasični model. Razlika između patrijarhalnog i klasičnog roba je bila ogromna, zato što je potonji deo jednog makroekonomskog sistema sa privrednom svrhom, za razliku od prvog, koji je imao ulogu kućne posluge. Ti robovi su bili privatni pomoćnici i neretko su imali jednak status sa decom, pa ako bi učili jezik i sticali nekad i visoko poverenje svog gospodara, jer bi im ostavljena bila čak i deca uklj. i prave naslednike na čuvanje.

Vizantijski izvori svedoče da Srbi ne porobljavaju Bugare. Ako budu zarobljeni Bugari, oni se odmah puštaju kući. Pretpostavljam da se ovde može razgovarati o tome kakvi su uticaji činjenice da govorimo o inovernicima, ali po svedočenju ispada da se može zaključiti da je prema Grcima bio nešto drugačiji odnos, što će reći da je možda ti ipak svest o plemenskoj srodnosti Bugara da Srbima, usled čega je po drevnim (pred hrišćanskim) zakonima tada bilo grešno porobljavsti Bugare.

Drugi izvor bio je nasleđe klasičnog ropstva Rimskog carstva. On je nominalno bio zabranjen, pa čak u nekim slučajevima i suzbijan, ali kao vrlo važna privredna grada bogatih trgovačkij gradova u primorju, nikad nije kao pojava bio iskorenjen. To ne znači da su imali nešto drugačiju društvenu funkciju. Ne, izu se radilo o individualnoj, kućnoj posluzi. O dadiljama, vaspitačicama (nekada i visoko cenjeni, posebno ako bi se robovi starali o deci, kao što rekoh) ali nesumnjivo i neslobodnim prostitutkama; današnjih fenomen trgovine belim robljem ima svoje izvesne istorijske osnove u ovoj pojavi. Da je rečeno slučaj vidimo jasno po tome što su robovi bili uglavnom ženskog pola. Žene nisu bile u realnoj mogućnosti da obavljaju neke teže fizičke poslove, pa su to uglavnom bile vaspitačice, pralje, baštovanke i seksualne radnice. Robovi su bili sastavni deo institucija gradova u primorju kao što su Kotor ili Budva, pa i, naravno, Dubrovnik, gde ih nije bio baš ni skoz zanemarljivi broj. Najviše je među robovima bilo Bosanaca; pošto su bili smatrani za jeretike, niti rimokatolicima nit' pravoslavnima, bosanski krstjani su bili idealni robovi u ovom regionu, ne uživajući nikakvu zaštitu po moralnom kodeksu koji je robovlasništvo uspevao nekako da spoji da hrišćanskom dogmom. Trgovački centri uz Neretvu, Drijeva, i dr. bili su među najvažnijim centrima za nabavku robova.

Ove robove ne treba dovoditi u vezu sa, ponoviću, klasičnim shvatanjem roba. Čovek koji je vrlo nesrećan svojim statusom zavisnog seljaka i teškog života, čak bi prodao sebe za roba zato što bi mu bilo mnogo draže da (sem možda ako nije te nesreće da mu je vlasnik homoseksualac) popravlja krov neke kotorske kuće i čisti klozet, nego da godinama strada na polju. I vremenom deluje da su se položaji znali popravljati. U vreme despota Stefana Dečanskog, rob je čak imao slobodu monašenja tj. pronalaska zaštite kod manastirskog bratstva ukoliko bi bukvalno pobegao od svog gospodara.

U svakom slučaju, ovde se radi o jednoj jako specifičnoj i malobrojnoj populaciji koja je ostavila vrlo uzak i granični uticaj u srpskom srednjovekovnom društvu i od kojih privreda nije krupnije zavisila.
Ipak se teško može i za obične seljake reći da nisu bili robovi jer su svejedno morali da rade na zemlji koja je u vlasništvu gospodara. Seljak je morao da daje ženu svom lokalnom vlastelinu u prvoj bračnoj noći i da kulači kod vlastelina na imanju.
 
Ipak se teško može i za obične seljake reći da nisu bili robovi jer su svejedno morali da rade na zemlji koja je u vlasništvu gospodara. Seljak je morao da daje ženu svom lokalnom vlastelinu u prvoj bračnoj noći i da kulači kod vlastelina na imanju.

Sve su to stvari finese terminologije. Npr. sva deca su bili robovi u jednom kontekstu tako da bismo i decu mogli zvati robovima, kao što i jesu bili nazivani u srednjovekovnim izvorima. Ali, ako govorimo o robovima kao o staležu, o statusnoj kategoriji, onda nema logike nazivati robovima one koji to nisu. Jer to nisu ni otroci, a kamoli zavisni seljaci.

Za pravo prve bračne noći kao široko rasprostranjeni opšti danak koji su zavisni seljaci imali, nema ama baš nikakvih dokaza. To je samo jedan izrazito prenapuhani mit.
 
Poslednja izmena:
Obe stvari ovde rečene su tačne. Tačno je, robovlasništvo je bilo zastupljeno u srednjovekovnoj srpskoj državi, sve do pada pod Turke. Takođe je tačno da je starija istoriografija, nekada i nažalost zbog satanizacije srednjovekovnog poretka (tu je ponekad bilo čak i svesnog tendencioznog tumačenja) poistovećivala otroke sa robovima, a što je pogrešno.

U srednjovekovnoj Srbiji postojala su dva različita porekla robovlasničkog poretka. Oni su vremenom do kasnog srednjeg veka bili pomešani, stopljeni u jedan koji se ne može razlikovati. U početku, to je bio stari sistem plemena iz tzv. velike Seobe naroda, kod kojih je postojala praksa da se stranci po zarobljavanju pretvaraju u robove (stari Sloveni su, kao i svi ostali tzv. „varvarski“ narodi, poznavali jedan robovlasnički sistem). Ovde se mora naznačiti da nije reč o klasičnom ropstvu, već o patrijarhalnom, koje je bilo zastupljeno u staron Rimu pre prelaska na klasični model. Razlika između patrijarhalnog i klasičnog roba je bila ogromna, zato što je potonji deo jednog makroekonomskog sistema sa privrednom svrhom, za razliku od prvog, koji je imao ulogu kućne posluge. Ti robovi su bili privatni pomoćnici i neretko su imali jednak status sa decom, pa ako bi učili jezik i sticali nekad i visoko poverenje svog gospodara, jer bi im ostavljena bila čak i deca uklj. i prave naslednike na čuvanje.

Vizantijski izvori svedoče da Srbi ne porobljavaju Bugare. Ako budu zarobljeni Bugari, oni se odmah puštaju kući. Pretpostavljam da se ovde može razgovarati o tome kakvi su uticaji činjenice da govorimo o inovernicima, ali po svedočenju ispada da se može zaključiti da je prema Grcima bio nešto drugačiji odnos, što će reći da je možda ti ipak svest o plemenskoj srodnosti Bugara da Srbima, usled čega je po drevnim (pred hrišćanskim) zakonima tada bilo grešno porobljavsti Bugare.

Drugi izvor bio je nasleđe klasičnog ropstva Rimskog carstva. On je nominalno bio zabranjen, pa čak u nekim slučajevima i suzbijan, ali kao vrlo važna privredna grada bogatih trgovačkij gradova u primorju, nikad nije kao pojava bio iskorenjen. To ne znači da su imali nešto drugačiju društvenu funkciju. Ne, izu se radilo o individualnoj, kućnoj posluzi. O dadiljama, vaspitačicama (nekada i visoko cenjeni, posebno ako bi se robovi starali o deci, kao što rekoh) ali nesumnjivo i neslobodnim prostitutkama; današnjih fenomen trgovine belim robljem ima svoje izvesne istorijske osnove u ovoj pojavi. Da je rečeno slučaj vidimo jasno po tome što su robovi bili uglavnom ženskog pola. Žene nisu bile u realnoj mogućnosti da obavljaju neke teže fizičke poslove, pa su to uglavnom bile vaspitačice, pralje, baštovanke i seksualne radnice. Robovi su bili sastavni deo institucija gradova u primorju kao što su Kotor ili Budva, pa i, naravno, Dubrovnik, gde ih nije bio baš ni skoz zanemarljivi broj. Najviše je među robovima bilo Bosanaca; pošto su bili smatrani za jeretike, niti rimokatolicima nit' pravoslavnima, bosanski krstjani su bili idealni robovi u ovom regionu, ne uživajući nikakvu zaštitu po moralnom kodeksu koji je robovlasništvo uspevao nekako da spoji da hrišćanskom dogmom. Trgovački centri uz Neretvu, Drijeva, i dr. bili su među najvažnijim centrima za nabavku robova.

Ove robove ne treba dovoditi u vezu sa, ponoviću, klasičnim shvatanjem roba. Čovek koji je vrlo nesrećan svojim statusom zavisnog seljaka i teškog života, čak bi prodao sebe za roba zato što bi mu bilo mnogo draže da (sem možda ako nije te nesreće da mu je vlasnik homoseksualac) popravlja krov neke kotorske kuće i čisti klozet, nego da godinama strada na polju. I vremenom deluje da su se položaji znali popravljati. U vreme despota Stefana Dečanskog, rob je čak imao slobodu monašenja tj. pronalaska zaštite kod manastirskog bratstva ukoliko bi bukvalno pobegao od svog gospodara.

U svakom slučaju, ovde se radi o jednoj jako specifičnoj i malobrojnoj populaciji koja je ostavila vrlo uzak i granični uticaj u srpskom srednjovekovnom društvu i od kojih privreda nije krupnije zavisila.
Koliko to ima sačuvanih kupoprodajnih ugovora, takođe, gde je bila tržnica robova?

Takođe, da li si u to uračunao i Katoličku crkvu, koja se npr u Primorju i u Bosni povremeno čak i finansirala prodajom podložnih seljaka, jeretika i ostalih u ropstvo?
 
Poslednja izmena:
Ipak se teško može i za obične seljake reći da nisu bili robovi jer su svejedno morali da rade na zemlji koja je u vlasništvu gospodara. Seljak je morao da daje ženu svom lokalnom vlastelinu u prvoj bračnoj noći i da kulači kod vlastelina na imanju.
Kmet i rob nisu bili u istom položaju - pod Turcima hrišćani sultanovi pidanici nisu mogli da budu prodavani, za razliku od situacije u Vlaškoj i Moldaviji gde su kmetovi imali status pravih robova i mogli da se kupuju i prodaju, naroćito su Romi bili u nepovoljnom položaju pa je bilo prebegavanja celih grupa u Srbiju, Bugarsku i Bosnu.
 
To sa tzv “ius Primae noctis” kao feudalnim pravom je potpuna izmišljotina - držane su robinje i naložnice, a u Irskojj su se npr ćerke krupnijih velmoža udavale na određeno, da bi se posle zaposedala muževa teritorija pod izgovorom da se brane prava svoje ćerke ili sestre i njene dece. Pojava je zabeležena kod potpuno izolovanih grupa npr kod Eskima se od gosta sela se stavi da spava kod neke žene, valjda je primećeno da zbog generacijske izolovanosti ima previše mutacija i sl

U XIX veku su to razni “istoričari” prikazivali kao npr nekadašnje “pravo” svog naroda nad susednim, npr Danci, Šveđani i Norvežani su u doba nacional-romantizma jedni za druge tvrdili da su baš njihovi kraljevi i jarlovi držali kraljice suparnika iz susedstva kao naložnice i sl. U Norveškoj je par feminističkih grupa čak analiziralo par tvrdnji kao istorijski dokaz o nasilju nad ženama i ustanovljeno je da su slučajevi izmišljeni, već odmah se našlo da je skoro sva “dokumentacije” fabrikovana na veliko za vreme kratkog građanskog rata sa Švedskom, a za par slučajeva u kojima su pominjane stvarne ličnosti je konstatovano da su živeli u različitim periodima - “istorija” na nivou paskvila kad nije baš smelo da se direktno ogovara protivnik. Isto su i neke suparničke italijanske plemićke porodice tvrdile za svoje konkurente.
 
Свети пророк Данил и три отрока Ананије, Азарије и Мисаил

https://prijateljboziji.com/свети-пророк-данил-и-три-отрока-ананиј-3/

Такође је тачно да неко тумачи ствари како му се свиђа они који се баве средњевековним правом кажу да није и ја немам разлога да им не верујем.
Ови стручњаци за 20. век кажу да јесте и немам исто разлога да им не верујем кад је средњи век у питању.
 
Zanimljiva ta reč otroci. U slovenačkom jeziku bi to značilo deca. Otrok je dete, otroci su deca. Da li to znači da su u srednjovekovnoj Srbiji deca označavana kao robovi, ili su robovi prozvani za decu, tj za one koji nisu sposobni sami brinuti o sebi, ili je nesto drugo?
Značilo je i jedno i drugo, etimologija je “od roka”, tj neko oročen, mada može da označava i nekog ko ne može da govori - malo dete ili rob (kome je uskraćeno pravo da se žali), ili koga drže na neki rok - kod Slovena je ropstvo bilo privremeno:


From *otъ- +‎ *rokъ (“term, agreement”). For a similar semantic derivative, compare Latinīnfāns (“infant”) from Latin for (“to talk”).

*otròkъ m[1][2]

  1. child, offspring
  2. servant
*rȍkъ from *reťi (“to speak, say”) +‎ *-ъ.

*rȍkъ m[1][2]

  1. time, term
  2. (North Slavic) year

 
Značilo je i jedno i drugo, etimologija je “od roka”, tj neko oročen, mada može da označava i nekog ko ne može da govori - malo dete ili rob (kome je uskraćeno pravo da se žali), ili koga drže na neki rok - kod Slovena je ropstvo bilo privremeno:


From *otъ- +‎ *rokъ (“term, agreement”). For a similar semantic derivative, compare Latinīnfāns (“infant”) from Latin for (“to talk”).

*otròkъ m[1][2]

  1. child, offspring
  2. servant
*rȍkъ from *reťi (“to speak, say”) +‎ *-ъ.

*rȍkъ m[1][2]

  1. time, term
  2. (North Slavic) year

Мислим да је најприближније значење слуга, а не роб.
 
Nije mogao da se prodaje, ali status je bio niži nego npr. status sebra.
Да, тачно. Чини ми се да неки од чланова Душановог законика има за тему однос према тим отроцима и шта све породица може с њим. Колико се сећам, ти си у праву и та особа није могла да се продаје, већ да служи или да се ослободи.
Важно је да не треба упадати у замку и поистоветити то с стањем робова у западној Европи.
 

Back
Top