Obe stvari ovde rečene su tačne. Tačno je, robovlasništvo je bilo zastupljeno u srednjovekovnoj srpskoj državi, sve do pada pod Turke. Takođe je tačno da je starija istoriografija, nekada i nažalost zbog satanizacije srednjovekovnog poretka (tu je ponekad bilo čak i svesnog tendencioznog tumačenja) poistovećivala otroke sa robovima, a što je pogrešno.
U srednjovekovnoj Srbiji postojala su dva različita porekla robovlasničkog poretka. Oni su vremenom do kasnog srednjeg veka bili pomešani, stopljeni u jedan koji se ne može razlikovati. U početku, to je bio stari sistem plemena iz tzv. velike Seobe naroda, kod kojih je postojala praksa da se stranci po zarobljavanju pretvaraju u robove (stari Sloveni su, kao i svi ostali tzv. „varvarski“ narodi, poznavali jedan robovlasnički sistem). Ovde se mora naznačiti da nije reč o klasičnom ropstvu, već o patrijarhalnom, koje je bilo zastupljeno u staron Rimu pre prelaska na klasični model. Razlika između patrijarhalnog i klasičnog roba je bila ogromna, zato što je potonji deo jednog makroekonomskog sistema sa privrednom svrhom, za razliku od prvog, koji je imao ulogu kućne posluge. Ti robovi su bili privatni pomoćnici i neretko su imali jednak status sa decom, pa ako bi učili jezik i sticali nekad i visoko poverenje svog gospodara, jer bi im ostavljena bila čak i deca uklj. i prave naslednike na čuvanje.
Vizantijski izvori svedoče da Srbi ne porobljavaju Bugare. Ako budu zarobljeni Bugari, oni se odmah puštaju kući. Pretpostavljam da se ovde može razgovarati o tome kakvi su uticaji činjenice da govorimo o inovernicima, ali po svedočenju ispada da se može zaključiti da je prema Grcima bio nešto drugačiji odnos, što će reći da je možda ti ipak svest o plemenskoj srodnosti Bugara da Srbima, usled čega je po drevnim (pred hrišćanskim) zakonima tada bilo grešno porobljavsti Bugare.
Drugi izvor bio je nasleđe klasičnog ropstva Rimskog carstva. On je nominalno bio zabranjen, pa čak u nekim slučajevima i suzbijan, ali kao vrlo važna privredna grada bogatih trgovačkij gradova u primorju, nikad nije kao pojava bio iskorenjen. To ne znači da su imali nešto drugačiju društvenu funkciju. Ne, izu se radilo o individualnoj, kućnoj posluzi. O dadiljama, vaspitačicama (nekada i visoko cenjeni, posebno ako bi se robovi starali o deci, kao što rekoh) ali nesumnjivo i neslobodnim prostitutkama; današnjih fenomen trgovine belim robljem ima svoje izvesne istorijske osnove u ovoj pojavi. Da je rečeno slučaj vidimo jasno po tome što su robovi bili uglavnom ženskog pola. Žene nisu bile u realnoj mogućnosti da obavljaju neke teže fizičke poslove, pa su to uglavnom bile vaspitačice, pralje, baštovanke i seksualne radnice. Robovi su bili sastavni deo institucija gradova u primorju kao što su Kotor ili Budva, pa i, naravno, Dubrovnik, gde ih nije bio baš ni skoz zanemarljivi broj. Najviše je među robovima bilo Bosanaca; pošto su bili smatrani za jeretike, niti rimokatolicima nit' pravoslavnima, bosanski krstjani su bili idealni robovi u ovom regionu, ne uživajući nikakvu zaštitu po moralnom kodeksu koji je robovlasništvo uspevao nekako da spoji da hrišćanskom dogmom. Trgovački centri uz Neretvu, Drijeva, i dr. bili su među najvažnijim centrima za nabavku robova.
Ove robove ne treba dovoditi u vezu sa, ponoviću, klasičnim shvatanjem roba. Čovek koji je vrlo nesrećan svojim statusom zavisnog seljaka i teškog života, čak bi prodao sebe za roba zato što bi mu bilo mnogo draže da (sem možda ako nije te nesreće da mu je vlasnik homoseksualac) popravlja krov neke kotorske kuće i čisti klozet, nego da godinama strada na polju. I vremenom deluje da su se položaji znali popravljati. U vreme despota Stefana Dečanskog, rob je čak imao slobodu monašenja tj. pronalaska zaštite kod manastirskog bratstva ukoliko bi bukvalno pobegao od svog gospodara.
U svakom slučaju, ovde se radi o jednoj jako specifičnoj i malobrojnoj populaciji koja je ostavila vrlo uzak i granični uticaj u srpskom srednjovekovnom društvu i od kojih privreda nije krupnije zavisila.
