Геноцид над Србима у Независној Држави Хрватској

[Njegos88]

Kako to da su dojučerašnje komšije i savetnici muslimani učestvovali u pokoljima nad Srbima u NDH već u maju 1941.?

 

[Brđanin]

Pričam o muslimanima u ustašama. Handžar divizija je osnovana 1943.

 

[Njegos88]

Следећи видео је заједнички немачко-руски документарац с почетка 90-их о Аушвицу. Оно што овај документарац чини другачијим је то што садржи никада раније (или ретко виђене) оригиналне снимке и интервјуе са затвореницима и руским војницима из времена његовог ослобођења.

Уместо да се фокусирају на језиве слике, ови продуценти се фокусирају на ствари о којима се ретко говори у документарцима о концентрационим логорима. Један аспект се посебно односи на одабране преживеле појединце и породице и логистику која стоји иза помоћи да се врате кући. Постоји неколико позивања на Србе (Југословене), а посебно о породици Мандић из Опатијаћа: :

Олга Мандић, Олег Мандић & Нованка Мандић​

Opatijac Oleg Mandić: Kako sam u Auschwitzu preživio odjel zloglasnog dr. Mengelea​

Na prozivci sam preživio tzv. selekciju, odnosno situaciju u kojoj svaki peti red istupa i biva odveden u krematorij. Ja sam bio u četvrtom redu. I tako to nekako išlo, stalno u strahu od selekcija, a izbjegli smo i »marš smrti«, te uz puno sreće dočekali noć s 26. na 27. siječnja 1945. godine. Tada smo oslobođeni.

OPATIJA Danas se obilježava Dan sjećanja na žrtve holokausta. Dana 27. siječnja 1945. godine Crvena armija oslobodila je preostale uznike Auschwitza, nacističkog logora smrti u kojem je tijekom Drugog svjetskog rata uništeno 1,1 milijun ljudi. U povodu Dana sjećanja ponavljamo razgovor kojeg je Slavica Mrkić Modrić vodila s Opatijcem Olegom Mandićem, posljednjim dječakom koji je živ izašao iz Auschwitza.

Opatijac Oleg Mandić posljednji je uznik koji je izašao iz industrijskog kompleksa smrti znanog kao njemački koncentracioni logor Auschwitz . Naime, nakon što je taj jedanestogodišnji dječak iskoračio kroz vrata na kojima piše »arbeit macht frei«, Auschwitz je uistinu prestao postojati kao logor iako je ostao doživotno najcrnji dio sjećanja svih preživjelih logoraša, te upozoravajući primjer do kuda seže ljudska svirepost. Vratimo li se u djetinjstvo opatijskog umirovljenika Olega Mandića, ne možemo, a ne spomenuti njegovog djeda dr. Antu Mandića, za vrijeme Prvog svjetskog rata predstavnika Jugoslavenskog odbora za Carsku Rusiju u Petrogradu, potpredsjednika ZAVNOH-a, člana predsjedništva AVNOJ-a i na kraju, uz Dušana Serneca i Srđana Budisavljevića, člana Jugoslavenskog kraljevskog namjesništva.

Upravo ova posljednja djedova funkcija pomogla je Olegu, njegovoj babuški Olgi Nikolajevnoj Stepenko udatoj Mandić , te majci Nevenki da se iz logora smrti vrate kući.

Con...

https://www.novilist.hr/regija/opat...hwitzu-prezivio-odjel-zloglasnog-dr-mengelea/​

​

 

[Njegos88]

 

[Njegos88]

Заправо, сви докази упућују на то да је породица Мандић италијанског порекла (заједно са руским).

 

[Brđanin]

Заправо, сви докази упућују на то да је породица Мандић италијанског порекла (заједно са руским).

Imaju neki Mandići iz Krnje Jele i Šavnika. Da nisu ti možda?

 

[Njegos88]

Има ли неко информације о Ивану Тољу? Био је водећи усташки официр одговоран за више злочина у Сарајеву, Срему, Винковцима, Осијеку итд. Лично је потписао папире којима је моја породица послата у Јасеновац. Стварно бих волео да видим његову фотографију

Ivan Tolj (Veljaci, BiH, 18. ožujka 1901. – Vinkovci, srpanj 1945.). U travnju 1941. imenovan je za predstojnika Kotarske oblasti Vinkovci i upravitelja Gradskoga redarstva, a potom i Ispostave Župske redarstvene oblasti u Vinkovcima. Prethodno je bio na mjestu predstojnika Župske redarstvene oblasti u Sarajevu. Krajem 1944. pobjegao je iz Vinkovaca, ali je 1945. uhvaćen i osuđen na smrt. Vidi: HR-HDA-223-MUP NDH, Personalni dosje, br. 463; HR-HDA-252-RUR ŽO, 5186/1942; HR-HDA-1549-ZIG, I-18, 656; HR-HDA-1561-SDS RSUP SRH, 013.0.42.

Organizacija transporta bila je u nadležnosti vlasti NDH do granice, a dalje su njima upravljale njemačke vlasti sa svojim redarstvenim tijelima.20 U akciju je uključen i Ivan Tolj, tadašnji predstojnik Kotarske oblasti Vinkovci te upravitelj Gradskoga redarstva i Ispostave Župske redarstvene oblasti u Vinkovcima.21 Bio je zadužen za uhićenja Židova i njihovo prikupljanje u sabirnim logorima na području istočne Slavonije i Srijema. To su mu dopuštale ovlasti dodijeljene već 18. srpnja 1942., kad je Eugen Kvaternik, u svojstvu zapovjednika UNS-a,22 „otvorenom zapovijedi” priopćio župskim upravnim i redarstvenim tijelima da Tolj može poduzeti „sve mjere potrebne za rješavanje židovskog pitanja” na području Velike župe Vuka, ali i obližnjih velikih župa (Baranja, Livac-Zapolje i Posavje).23 Nakon što su transporti odgođeni za sredinu kolovoza središnjim državnim tijelima i župskim redarstvenim oblastima ponovno je priopćeno da je Ivan Tolj voditelj „redarstvenih mjera oko koncentriranja i smještanja izseljenika u privremena sabirališta”,24

Velika župa Vuka obuhvaćala je najveći dio Srijema (kotarevi Hrvatska Mitrovica, Hrvatski Karlovci, Ilok, Irig, Ruma, Stara Pazova, Šid, Vinkovci, Vukovar i Zemun, tj. sve osim Županje) te je Ivan Tolj ondje, očito imajući na umu tamošnje Židove te blizinu tako važne željezničke pruge, organizirao rad privremenoga sabirnog logora na igralištu „Cibalije”. Županja je do 5. srpnja 1944. bila na području Velike župe Posavje, a tada je i ona priključena Velikoj župi Vuka.30 Na području Velike župe Posavje, kojoj su uz Županju pripadali kotarevi Bijeljina, Brčko, Brod na Savi, Derventa i Gradačac, najveći dio deportacija zbio se već prije, ponajviše u smjeru Jasenovca i Stare Gradiške. Slično vrijedi i za Veliku župu Livac-Zapolje, koja je također tijekom ove akcije formalno bila u nadležnosti Ivana Tolja.31 Iznimke su bile Županja i Bijeljina. Židovi kotara Županja prije su pojedinačno bili obuhvaćeni internacijama, a njihovo masovnije „čišćenje” može se povezati tek uz logor u Vinkovcima. Tolj je akcijom obuhvatio i područje Bijeljine, gdje je od ljeta do listopada 1941. obnašao položaj predstojnika kotarske oblasti.

U svibnju 1942., više od tri mjeseca prije početka akcije deportiranja u Auschwitz, masovna uhićenja Židova na području Velike župe Vuka započeo je Ivan Tolj. On je u travnju bio imenovan predstojnikom Kotarske oblasti i upraviteljem Gradskoga redarstva, a uskoro i upraviteljem Ispostave Župske redarstvene oblasti u Vinkovcima, no u grad je stigao tek 1. svibnja 1942. godine.50 Ubrzo po dolasku započeo je s uhićenjima Židova na području grada i kotara Vinkovci, a deportacije je usmjerio prema logorima Jasenovac i Stara Gradiška.

Sister Gaudencija Šplajt (born Fanika Šplajt) was a Catholic nun sentenced by the Partisan military court in Zagreb on 29 June 1945 to execution by shooting for aiding, harboring, and hiding a German bandit, the notorious Ustaša Tolj, and other Ustaše after the liberation of Zagreb.

 

[Njegos88]

Масакр у Дракулићу,Шарговцу и Мотикама је масовно погубљење српских цивила које су починиле усташе 7. фебруара 1942. у бањалучким насељима Дракулић, Шарговац, Мотике и у руднику Раковац. Град Бањалука се у том периоду налазио у средишту Независне Државе Хрватске, на чијем челу се налазио Анте Павелић. Програм НДХ, који је формулисао Миле Будак, био је да се очисти Хрватска од Срба „убијањем једне трећине, протеривањем друге трећине и асимилирањем преостале трећине“. Злочин у овим насељима представља највећи покољ у само једном дану. Усташе су кобног дана убиле више од 2300 српских цивила,од којих 551 дијете. Исти дан у бањалучкој Основној школи Ђура Јакшић, у насељу Шарговац, извршен је покољ 52 српска ђака.​

"НИНА" - Документарни филм​

Документарни филм РТРС "Нина " говори о страдању до сада поименично пописаних 2311. српских цивила, 7.2.1942.године у три бањалучка села Дракулић,Шарговац.Мотике. Овај у свијету незапамћен злочин,послије Другог свјетског рата,на суђењу дијлу злочинаца , окарактерисан је као Бартоломејска ноћ Балкана .О злочину се након рата није говорило,у школама није учило.На инсистирање малобројних преживјлеих и породица настрадалих подигнут је споменик у Дракулићу а спомен плоча на њему утицала је на даљу денационализацију жртава.Сви убијену у току пријеподнева били су Срби правослвци убијени од стране Независне државе Хрватске ,нацистичке сараднице која еј 0д 10.4.1941.године и проглашења донијела читав низ нацистичких закона којима је Јевреје,Србе и роме прогласила непожељним и кренула са прогоном и убијањем. Додадтно застрашујићим овај злочин чине начини на које су страдалници убијени,а убијени су без испаљеног метка,на најмонструозније начине од дјеце у мајчиним утробама до стараца.У овом покољу сем једног мушкарца који еј био у логору у Њемачкој побијени су сви мушки чланови породице Васић.Овај филм је дуг према страдалим претцима и аутора филма и жеља свих анс који смо радили на њему да нове генерације уче какво зло може човјек нанијети човјеку и каквим методама комшије могу мучити комшије,али филм је уз позив на незаборав и потреба да никада у себи нађемо било које зрно мржње ,него да, као један од свједока Никола Нина Стијаковић увијек људима, па били они, и они који нама чине зло ,добрим враћамо...јер тако нас учи вјера православна. Документарни филм Нина, произведен је 2012. године , преведен на руски и енглески језик и награђен на неколико домаћих и страних фестивала.

 

[Njegos88]

ВЛАЈИЋКИ МУЧЕНИЦИ - документарни филм

Документарни филм „Влајићки мученици“ представља причу о трагичном догађају из српског села Влајићи код Теслића, када је једна усташка јединица крајем јануара 1943. године извршила масовни злочин над недужним цивилним становништвом, побивши замало све мјештане засеока Долићи у поменутом селу. Да трагедија буде већа, за то су се побринули и поједини сусједи из неких ближих хрватских и муслиманских села, који су били у саставу те усташке јединице.

У том монструозном злочину, за само дан-два, село Влајићи је остало без четрдесет троје својих мјештана, међу којима је било шеснаест мушкараца старости од 17-64 године, дванаест жена старости од 18-73 године, те петнаесторо дјеце старости до 16 година. Међу убијеним женама било је и неколико трудница, тако да број убијене дјеце није никада утврђен.

Нема никакве сумње да је овај злочин над српским цивилним становништвом, као нажалост и бројни други у току тог рата, учињен по вољи и за потребе геноцидне Независне Државе Хрватске. Међутим, једна друга врста злочина над овим мученицима услиједила је у поратним годинама и деценијама, када је овај догађај и ово страдално мјесто, невјероватном вјештином манипулација, па и политичког диктата ондашње југословенске државне заједнице, било скрајнуто од хроничара рата и историчара ратне прошлости, а за потомке страдалника наметнуто као готово забрањена тема.

Радом Одбора за истраживање ратних злочина над српским становништвом почињених на теслићком подручју, формираним 2013. године, отпочело је истраживање прво овог, без сумње највећег српског страдалништва у читавом усорском крају. Први сусрети са преживјелим свједоцима и потомцима влајићких мученика, те снимање првих филмских прилога, обављени су на седамдесетогодишњицу злочина, да би се у годинама након тога, повременим радом коначно дошло до снимљеног филма.

Алекса Касаповић, проф.

 

[zauvek branilac]

Sa brojem 700.000 pobijenih Srba u Jasenovcu u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj koja je okupirala ogromne teritorije sa većinskim srpskim stanovništvom (u 2.svetskom ratu u Evropi u periodu 1941-1945) su se Hrvati pismeno hvalili u nekim od izveštaja koje su slali u nacističku Nemačku (pojam "Jasenovac" u ovom slučaju ne znači seosko naselje nego kompleks hrvatskih koncentracionih istrebljivačkih logora za Srbe u zapadnoj Slavoniji)!

 

[Njegos88]

Ево неколико страница из књиге Филипа Шкиљана 'Организирана Предивна Исељавања Срба из НДХ де документује усташке говоре, песме, списе из 1932. године где јасно показује какве су планове имали за Србе у будућности, и потпуно уништава комунистички аргумент да су усташе били добри момци у време Велебитског устанка.

 

[Khal Drogo]

 

[Njegos88]

Вељко Ђурић Мишина: Партизани и усташе против четника у Источној Босни почетком 1942. године

Коначан раскид свих веза партизана и четника и уништење четника уследило је 4. фебруара 1942. наредбом Јосипа Броза штабу Романијског одреда.

Историографија треба да понуди нова тумачења политике комунистичког руководства у првим месецима 1942. године кад су највећа партизанска оперативна дејства била уз Дрину, то јест источну границу Независне Државе Хрватске, кроз борбе против четника, поготову оних из Србије, што личи на чување усташке државе. Ова тврдња може се доказати документима као што су наређење Врховног штаба од 9. јануара 1942. године штабу Фрушкогорског одреда да се потчини Главном штабу Хрватске (објављено у: Зборник докумената и података о Народно-ослободилачком рату народа Југославије, II/2, 199-201); нескривена радост Иве Рибара-Лоле, Хрвата немачко-јеврејског порекла, исказана у писму од 12. јануара 1942. године ЦК КПЈ о ситуацији у Хрватској, што је Земун коначно у Хрватској (објављено у: Зборник.., II/2, 208-214); наређење Врховног штаба Дурмиторском одреду од 24. јануара 1942. да треба „све четнике из Србије стрељати без икакве разлике“ (објављено у: Зборник.., II/2, 243-244) и тд.

После протеривања већине партизанских јединица из Србије и њиховог преласка на територију Независне Државе Хрватске, основни циљ Јосипа Броза Тита био је уништење српског устаничког покрета у босанском Подрињу. Први оружани сукоби четника и партизана у Источној Босни су почели по доласку Врховног штаба и Прве пролетерске бригаде у те крајеве, који су раније заједничком борбом локалне снаге ослободиле. Прелазак појединих бораца из локалних партизанских у четничке јединице допринео је наређењу о прекиду сарадње. Стога је Јосип Броз 6. јануара 1942. наредио штабу Прве пролетерске бригаде операције њеном Краљевачком батаљону да „четнике треба гонити до уништења.“ (објављено у: Зборник, IV/3, 34). Партизани су уочи Божића разоружали четнике а њихове вође побили.

Преломни догађај збио се 7. и 8. јануара 1942. године у селу Иванчићима код Сарајева када је комунистичко то јест партизанско руководство договорило стратегију борбе против четника. Међу четничким командантима посебно су оклеветали мајора Јездимира Дангића и неколицину других официра који су дошли из Србије. У харанги су предњачили Моша Пијаде и Јосип Броз (документи се могу пронаћи у Брозовом „Сабраним делима“, том VIII)!

Било је то време када се говоркало да би се могло десити да се Источна Босна припоји Србији а да је о томе Милан Недић разговарао са немачким генералима. Те вести ширили су Светозар Вукмановић Темпо и Цвијетин Мијатовић Мајо, па су предлагали брзе акције против четника.

Источна Босна била је део немачке окупационе зоне у Независној Држави Хрватској. Они су покренули нову политику посла именовања војно-управни командант Србије, генерала Паула Бадера за војног команданта немачких снага у Независној Држави Хрватској. Основни разлози били су смиривање српског народног устанка и стварање услова за сигурну привредну експлоатацију тих крајева. Стога је и планирана немачко-усташко-домобранска војна операција за другу половину јануара месеца 1942. године. Немачки генерали тражили су тотално уништење партизанских и четничких снага.

Четнички команданти, предвођени Јездимиром Дангићем, су сматрали да је то напад на партизане а не и на њих. Стога је њихово вођство сматрало да је одступање и избегавање борби било корисно по народ. Те препоруке комунистичко односно партизанско вођство је користило као повод за оптужбу о планираној издаји и то су понављали у свакој прилици.

После офанзиве, Немци нису уништили ни партизане ни четнике мада су им нанели значајне губитке: партизани су изгубили своју територију и претрпели губитке у људству, Дангићевим четницима су спалили логор, заробили много бораца и симпатизера. Сам Дангић је прешао Дрину. Ускоро је доспео до Београда, до Милана Недића и затражио помоћ.

Генерал Бадер је крајем јануара почео нову политичку акцију у којој је, уместо Хрвата, желео Србе за преговараче с којима би договорио смирење Подриња.

Политички рад Јездимира Дангића се темељио на неколико основних поставки: окупација је привремена, не изазивати окупатора оружаним отпором због катастрофалних одмазди, чекати повољније догађаје. Дангић је у Босни сарађивао са партизанима, чак и после разлаза партизана и четника у Србији новембра месеца. Првенствени циљ његове борбе био је заштита српског народа од уништења. После дефинитивног разлаза с партизанима, он је постао веома интересантан за Немце у плановима пацификације Источне Босне.

Бадер је, 19. јануара 1942, у разговору са Недићем чуо његову верзију збивања у Источној Босни, улози Дангића и потреби да се тај крај припоји Србији. Бадер је пристао на разговоре са Дангићем. Кључни човек, са немачке стране, у довођењу Дангића у Београд био је др Јосеф Матл, професор славистике, иначе шеф Абвера за Србију. Први директни разговори немачких официра и Дангића били су 30. јануара у селу Цулинама код Бајине Баште. Сутрадан, пре подне, на састанку код генерала Бадера били су елитни немачки официри, Недић, неколицина његових људи и Дангић (Зборник.., XII/2, 116-117).

Споразум су требали да потпишу 2. фебруара. Тога дана из Загреба су стигли генерал Едмунд Глејз фон Хорстенау, немачки посланик и СС-пуковник Зигфрид Каше, специјални опуномоћеник и још неколико Хрвата. Каше је био против било каквог споразума, који је као загрижени симпатизер усташа бранио Независну Државу Хрватску. Дангић је отишао из Београда 3. фебруара.

Комунистички вођи су дознали о преговорима на разне начине и о томе размењивали сазнања, наводно су имали чак и оригинална документа (Зборник.., II/3, 368-372).

Коначан раскид свих веза партизана и четника и уништење четника уследио је 4. фебруара 1942. наредбом Јосипа Броза штабу Романијског одреда. Они су одговорили да немају снаге да униште четнике. Потом је партизански Врховни штаб 8. фебруара наредио да се територија ка Дрини очисти од четника. Овом приликом треба се подсетити да су тада четничке снаге биле уз Дрину, док су усташке и немачке на потезу ка Сарајеву, уз реку Босну!

Партизански Врховни штаб 3. марта 1942. наредио је штабу Друге пролетерске бригаде да разбије све четничке формације, реквирира њихову имовину и прибегне репресалијама и попали одређене куће (Зборник.., II/3, 20-21).

Опсежна партизанска операција против четника трајала је две недеље. Употребљене су Прва и Друга пролетерска бригада. Уништење четничких јединица учињено је између 5. и 25. марта 1942. године. Партизанска операција се завршила тоталним поразом четника: око 130 четничких официра и бораца се добровољно предало на партизанску официрску реч али су их партизани стрељали по кратком поступку, заробљена је већа количина војне опреме и хране (Ј. Броз, Сабрана дјела, X, 61-62).

Четнички пораз имао је и једну по српски народ катастрофалну последицу. Наиме, њиховим поразом нестало је устаничког фронта према усташама у Рогатици и Хан Пијеску а што су они, усташе, предвођени Јуром Францетићем и „Црном легијом“, веома лако искористиле ради напада на српска села и народ.

За разлику од непрестаних борби партизана против четника у периоду јануар-април 1942. године, сукоба партизана са усташама је било веома мало. Своје разлоге избегавања већих борби са усташама, штаб Пролетерске ударне групе је објаснио 13. марта у писму о ситуацији на простору Рогатица-Хан Пијесак-Стари Брод речима да морају да сачекају исход усташко-четничких сукоба (Зборник.., IV/35, 108-113).

Положај четника у Источној Босни почетком априла 1942. био је веома тежак: губили су једно за другим упориште таквом брзином да се и немачки генерал Бадер изненадио. У свом десетодневном извештају, од 31. марта, команданту Групе Југоисток, је писао и ово: „На подручју источне Босне борба између Хрвата и Срба даље се заоштрила. Усташе, домаћи партизани, Муслимани и, на крају, банде које су се пробиле из Црне Горе боре се раме уз раме против српских снага под Дангићем“ (Зборник.., XII/2, 266-271). Бадер је и у потоњим извештајима наглашавао усташко-партизанску сарадњу у уништењу четника. (Зборник.., XII/2, 276-280, 306-311).

Анте Павелић, поглавник Независне Државе Хрватске, је послао у области између Сарајева и реке Дрине, своју елитну јединицу, Црну легију, којом је командовао Јуре Францетић. Црна легија је следећих недеља нанела осетне губитке четничким јединицама а потом направила велике злочине над српским становништвом којих су се и њихови савезници Немци, грозили (Зборник.., XII/2, 405-419). Има индиција да су, у једном окршају са усташама, четници заробили самог Францетића. Међутим, он је убрзо био слободан али се не зна на који начин се то десило. Могуће је да се оружјем ослободио или су га четници морали пустити. Четници су одузели Францетићу архиву. Пронашли су и споразум између њега и једног од партизанских команданата о заједничким акцијама против четника Јездимира Дангића. Како су Немци касније напали и четнике, десило се да су заробили и њихову архиву а тако дошли у посед и Францетићевих папира. Сва документација је однета у Београд, у штаб генерала Бадера (Историјски архив Београда, фонд БдС, Д-254, разне стране).

У међувремену, италијански официри дошли су до Дангића понудивши му да их позове у одбрану од усташких злочина. Немци су за те преговоре дознали и одмах реаговали на тај начин што су ухапсили Дангића. После саслушања, депортован је у официрски заробљенички логор у Немачкој.

(После рата, Совјети су га испоручили комунистичким властима. Суђено му је у Сарајеву почетком јуна 1947. године у време када је у Загребу суђено неколицини усташких главара. Стрељан је највероватније 22. августа, и био сахрањен на до данас непознатом месту.)

https://stanjestvari.com/2018/09/10/partizani-i-ustase-protiv-cetnika-u-istocnoj-bosni/amp/

 

[Njegos88]

Одлазак дечака са ратне фотографије "Српска мајка"

Овоземаљски ход окончао је Бранко Тепић, велики српски борац, за кога је знао свако ко се иоле заинтересовао за српску прошлост 1941‒1945

Сам крај претходног месеца обележила је вест да су се у једном истом дану упокојила два велика имена српске (и некада југословенске) културе: Милован Данојлић и Пуриша Ђорђевић. Од књижевника из срца Србије, због његових националних и антидогматских, евроскептичних ставова које се није устручавао да изнесе и када му околности нису биле наклоњене, зазирала је сва "друга Србија".

Пред савременим српским немачкарима и паризлијама није га рехабилитовала ни чињеница да је скоро половину живота провео у Паризу и на Западу, где је био једнако признат и у научним и у уметничким круговима.

О Младомиру, који се преставио у Господу у 98. години, рођеном на Ђурђевдан и пониклом такође у средишту националне Србије, српски родољуби су неретко имали негативно мишљење управо због контраста који је форсирао – што кроз ангажовану уметност, што кроз политички ангажман у позним годинама, у којем је његова комунистичка идеја мутирала у европејску. У њиховим очима није му помогла ни околност да је у својим филмовима често указивао на недостатке и заблуде своје "револуције која тече".

Одјек смрти два значајна уметника у једном дану скрајнуо је тог 23. новембрa још једну тужну вест, да је тада свој овоземаљски ход окончао и Бранко Тепић. О његовој смрти нису толико извештавали у медијима, па тако ни потписник ових редова све до сада није дознао да је тихо, и изгледа без адекватног аманета, ишчезнуо и овај велики српски борац, за ког је данас знао мало ко, а видео га је, ироније ли, свако ко се иоле заинтересовао за српску прошлост 1941‒1945.

Сеоба има, али смрти нема

Јер, Бранко Тепић је заправо био дечак са чувене ратне фотографије Жоржа Скригина, познате под именом "Мајка Кнежопољка" или "Српска мајка". Ова фотографија, због своје дубине и истинитости деценијама присутна у српским уџбеницима историје без обзира која је била владајућа идеологија у држави, један је и од визуелних симбола српског страдалног 20. века, која у пракси потврђује тврдњу Црњанског да сеоба има, али да смрти нема.

Фотографија није настала током офанзиве на Козару 1942, нити је породица на њој како се често сматра анонимна. Породица Тепић, односно њен део, мајка са двоје деце, фотографисани су из неколико углова у Кнешпољу у јануару 1944. године. Аутор Жорж Скригин (ништа мање инспиративан за посебан текст) је оставио сведочанство како је настала ратна слика: "Када смо сишли у Кнешпоље видио сам жену која је једно дијете водила за руку, а друго јој је било привезано за рамена. Када сам пришао ближе, видио сам да на леђима носи и друге неопходне ствари за одбрану од зиме и офанзиве. То су били јорган, торба са храном, па чак и лонац. Дубоко замишљена, ставивши једну руку на лице, гледала је испред себе и уопште се није обазирала на мене и моју камеру. У тренутку када се иза ње појавио гареж праћен чађавим облацима, направио сам снимак. Поновио сам то још неколико пута док је пролазила поред мене као сјенка лаким и опрезним кораком. Никад је више нисам видио."

Касније је утврђено да се радило о Милици Тепић из Комленца, младој удовици која на познатој фотографији са собом, у неизвесном маршу, за ручицу води четворогодишњу кћи Драгицу, а двогодишњег Бранка носи на леђима.

Миличин муж погинуо је у немачко-усташкој офанзиви на Козару 1942, оставивши за собом девојчицу и жену у поодмаклој трудноћи. Када се недуго потом породила у збегу, она је мушком новорођенчету по обичају тог краја дала име оца, погинулог јунака. Бранко. Породица је добар део рата провела по горама, у збегу. Ни крај рата није им донео спокој: Милица Тепић преминула је 1949, не дочекавши ни тридесет година живота. Двоје деце остали су сирочићи, да се о њима брину рођаци и "старатељски органи општине Босанска Дубица", како је наведено у једној хроници посвећеној деци Козаре.

Дете Козаре

Ако би се за неког могло рећи да му је живот сам исписао роман, то би била деца Козаре. Хиљаде њих, дечака и девојчица, у рату су на бруталан начин уморени; хиљаде деце је након одвођења у логоре дато на усвајање у хрватске породице, чиме им је избрисан сваки идентитет (сетимо се филмске приче о Божидарки Фрајт која проналази свој прави идентитет тек у тридесетим годинама), хиљаде су остали сирочићи без дома и без оба родитеља. Бранко Тепић је уз велике ратне трауме, али и подршку остатка породице, наставио животну борбу, школовао се и завршио педагошку академију у Петрињи. Као младић најпре се запослио као наставник, да би потом 1971. прешао у Сисак.

Тек закорачио у тридесете године живота, свој живот је тада сумирао на једном скупу Козарчана у Београду: "Рођен сам у ухваћеном козарском збјегу. Ја не знам тачан датум свог рођења, али мислим да је то било само неколико дана послије пробоја обруча око Козаре, 4. и 5. јула 1942, кад је пао и мој отац. Зато ја носим његово име. Данас живим у Сиску, а радим у подузећу 'Гавриловић'. Имам троје дјеце: Предрага у десетој, а Биљана и Ненад, близанци, сада су у осмој години. Дјеца су здрава, лијепо напредују и добри су ђаци. (…) Дух Козаре живи у нама, ма гдје били настањени."

"У нашем крају је све мирисало на зло вријеме", казаће у једном интервјуу Бранко Тепић, сећајући се почетка деведесетих у Хрватској. Са својом породицом најпре се, у предвечерју рата, склонио у оближње село, које ће постати део Републике Српске Крајине. Стан им је од хрватских "бранитеља" узурпиран и одузет.

А 1995. године Бранко ће, овога пута са читавом породицом, поново морати у избеглиштво.

Злогласна "Олуја" отераће Тепиће преко Уне, поново на Козару, која им је за пола века била синоним за страдање, али им и пружала уточиште у ратним пожарима. Бранко Тепић се после рата вратио на Банију и у једном од последњих интервјуа казао је да се не тужи на живот, поготово због бројности породице и унучади: "После свега, осећам се као победник."

До последњег даха

Пре двадесетак дана у присуству православног свештеника и испраћен кишом, сахрањен је у банијском селу Мала Паукова дискретни српски херој Бранко Тепић. Његова животна прича можда је била и кључна да се истакне српски најмањи заједнички садржалац, који повезује следбенике две Србије с почетка овог текста. Пишући о времену смрти и раскола у Другом светском рату, Жарко Видовић је констатовао да су Срби "логорашка нација" и да уместо форсирања прича о четницима или партизанима треба да се фокусирају на жртве Јасеновца, Јадовна, Јастребарског и других логора, које су деценијама били запостављане или идеолошки (зло)употребљаване. За разумевање геноцидног карактера НДХ, личне или локалне, али архетипске приче као ова Бранка Тепића, из прве руке, имају велику важност. Посебан значај добијају када одударају од наратива о пораженом и избегличком народу и завршавају се са покличом васкрслог народа: "Осећам се као победник".

Иза његове смрти оживела је успомена о једном мање познатом детаљу из историје ове породице: прадеда Бранка Тепића уједно је био и прадеда мајора Милана Тепића. Нешто млађи од свог брата из трећег колена, рођен 1957, Милан Тепић је исто тако растао у крају са снажним предањем о јуначкој и страдалној прошлости Козаре, па се определио за војнички позив. Потом, службујући као официр ЈНА широм Хрватске, од Славонске Пожеге, преко Вараждина, до Бјеловара, мајор Тепић је, с једне стране следио званичну идеологију братства и јединства, али с друге на основу породичне историје знао истину о мотивима страдања свог народа, чије су "жртве фашистичког терора" заправо биле бацане у јаме само као српске и православне. И управо је тај мотив, да се 1941. година никада не понови, предводио српске угледнике на почетку деведесетих година.

Када се у Бјеловару 1991. дешавала реприза 1941. године, уз побуну хрватских сепаратиста и терор над Србима, Милан Тепић је породицу пребацио на Козару, а он пошао у бој. Опкољен у складишту муниције, са детонатором у руци, 29. септембра 1991. одлучио се на чин који га је у националној историји обележио као новог Стевана Синђелића. Али тим чином, он није посведочио тек лично јунаштво, већ опредељење читаве нове генерације. У њој, Тепићи више нису били симбол патње и страдања, већ жртвовања за отаџбину – и борбе до последњег даха.

Аутор: Немања Девић

https://rt.rs/opinion/nemanja-devic/11112-branko-tepic-odlazak-decak-fotografija-srpska-majka/

 

[Njegos88]

Вељко Ђурић Мишина: Партизани и усташе против четника у Источној Босни почетком 1942. године

https://stanjestvari.com/2018/09/10/partizani-i-ustase-protiv-cetnika-u-istocnoj-bosni/amp/

ДРИНА КАО МЕТАФОР

 

[Njegos88]

Има ли неко видео снимак отварања Јасеновачког спомен-цвијета? Видео сам један документарац који је имао снимке хиљада породица жртава (и преживелих) како трче ка споменику и плачу на месту. Од тада нисам успео да пронађем овај снимак. Посебно тражим снимак из прве године отварања спомен-обележја јер је било срцепарајуће и емотивно. Може ли неко помоћи?

@Khal Drogo
@Mrkalj
@Лекизан

@Doktor Džekil

@Brđanin

 

[Khal Drogo]

Има ли неко видео снимак отварања Јасеновачког спомен-цвијета?

Постоји овај прилог из 1966.године

кроз који се испреплићу снимке са отварања споменика и сачуване потресне фотографије, али мислим да то није то што тражиш.

 

[Njegos88]

Постоји овај прилог из 1966.године

кроз који се испреплићу снимке са отварања споменика и сачуване потресне фотографије, али мислим да то није то што тражиш.

Hvala to je to.

 

[Njegos88]

Постоји овај прилог из 1966.године

Да ли је ово злогласна "Кућа Пере Вукића" у документарцу? Ако јесте, онда је ово један од ретких видео снимака који постоје о кући.

 

[Njegos88]

Да ли је ово злогласна "Кућа Пере Вукића" у документарцу?Ако јесте, онда је ово један од ретких видео снимака који постоје о кући.
Pogledajte prilog 1272216

Записи о кући Пере Вукића

Једна од неколико кућа у Доњој Градини које усташе нису запалиле била је Вукића кућа. Налазила се у непосредној близини ријеке Саве и мјеста гдје је пристајала скела која је из Јасеновца довозила логораше. Њен власник био је Перо Вукић, рођен 1885. године. Био је ожењен двије године млађом Стојом, са којом је имао троје дјеце: сина Уроша, рођеног 1918, и кћерке Мару и Савку, рођене 1925. и 1928. године. У јануару 1942. године, породица је побјегла на Козару, гдје се Урош прикључио партизанима.

Након њемачкоусташко-домобранске офанзиве на ову планину, у љето 1942, цијела породица је одведена према Босанској Дубици. Урош је ту убијен, док је остатак породице упућен према логору у Јасеновцу. Мајка и кћерке су убијене у логору Стара Градишка, док је Перо из Јасеновца депортован у логор Земун. Дана 28. августа 1942. у Јасеновац је из Земуна стигла жељезничка композиција са око пет хиљада логораша, који су истог дана одведени у Доњу Градину и убијени. На основу сјећања логораша др Николе Николића, који је у логору био од јула 1942. до фебруара 1943. године, сазнајемо да је и Перо Вукић био у том транспорту и да је убијен у родном селу.

Кућу и двориште су усташе оградиле бодљикавом жицом, а кућу користиле као мучилиште. Унутар жице, депортовани људи су сједили и чекали, не знајући да се за њих копају гробнице и да проводе посљедње часове свога живота. Према опису преживјелих Симе Котура и Михаила Миће Драгаша, у ово двориште је могло стати око 400 људи, а жица је била висока око два метра и допирала је до крова куће.

У јануару 1943. године, у ову кућу је затворено тридесетак логораша осуђених на смрт глађу. Врата и прозори су заковани дебелим даскама. Истога дана, око 4 сата поподне, предвођени Радивојем Муњином, логораши су провалили из куће и напали усташе. Борба је трајала око пет минута. Сви логораши су убијени.

О изгледу Вукића куће, али и о начину на који су усташе људе одводиле на стратиште сазнајемо и из свједочанства Салиха Расуловића. Он је, као логораш, у прољеће 1943. године радио на оправци ове куће. Она је имала двије просторије, а иза је била дозидана једна соба коју је он назвао „куварница“. Испред куће су људима руке везане појединачно на леђима, а онда би четири човјека жицом била повезана кроз лактове. Тако су одвођени на ископане гробнице, гдје су убијани, а да се уопште није чуо ниједан пуцањ. И др Николић је споменуту кућу описао као малу приземницу са земљаним подом. Кућа је имала просторију величине 4 пута 5 метара, огњиште и „смочницу“, која је уз кућу била накнадно дозидана. Двориште је имало неколико шљива и било је ограђено бодљикавом жицом.

Дана 20. априла 1947. др Никола Николић је обишао Јасеновац и Доњу Градину и том приликом је фотографисао Вукића кућу, оставивши нам тако њену једину фотографију. Најкасније 1957. године, кућа је, због грађевинског материјала, срушена, док су још раније становници Доње Градине однијели бодљикаву жицу, коју су искористили да ограде простор у којем су држали своју стоку.

Мјесто гдје се налазила Вукића кућа налази се у сјеверозападном дијелу Спомен-подручја и обиљежено је земљаном хумком. Поред хумке се налази гранитна плоча, на којој је исписано: „Након што је цијело село Доња Градина ликвидирано, а његови мјештани, који нису стигли да оду у партизане или избјегну, побијени, у Вукића кући, која се овдје налазила, боравили су усташки кољачи, извршавајући налоге за ликвидацију хиљаде и хиљаде заточеника. Доња Градина, највећи локалитет јасеновачког логора, претворена је тако у мјесто на коме су логораши у најгрозоморнијим мукама завршавали своје посљедње путовање.“
Тридесетак метара источније, поред још једног локалитета видљивог у конфигурацији земљишта, налази се још једна гранитна плоча са текстом: „Свирепо мучење логораша вршено је у прихватном логору који је био лоциран на овом мјесту, у непосредној близини Вукића куће. У простор ограђен бодљикавом жицом усташе су, прије ликвидације, затварале велике групе људи, жена, дјеце и изнемоглих стараца. Кољачи су над заточеницима примјењивали најбруталније методе мучења.“

https://www.jusp-donjagradina.org/prica-o-kuci-pere-vukica/

 

[Khal Drogo]

Као и сваке године, код Спомен-костурнице у бањалучком насељу Дракулић служен је помен (чланак овдје), положени вијенци и цвијеће за више од 2.300 Срба, међу којима је било 551 дијете, које су усташе прије 81 година, 7.фебруара 1942.године звјерски убиле у овом насељу и у селима Мотике, Шарговац, те у руднику Раковац.

Помену је присуствовао политички врх Републике Српске, као и градоначелник Бање Луке. За разлику од претходне године, неколико медија у Србији је пренијело вијест о овом претужном подсјећању, и то је неки помак и нада да култура заборава о страдањима српских мученика у времену ендехазије неће однијети побједу. На жалост, неким антисрпским медијима ни ово подсјећање није свето па је модератор смећа од портала БН ТВ (овдје) "пропуштао" само малициозне и огавне коментаре.

 

[Njegos88]

 

[Khal Drogo]

 

[Khal Drogo]

 

[Khal Drogo]