Емотиван и потресан текст (
овдје) Зорице Никитовић посвећен годишњици страдања Срба у Старом Броду
__________________________________________________________________________________________________________________________
Зорица Никитовић: Ђердан од мерџана (поводом годишњице страдања Срба од усташа у Старом Броду 1942)
BY
СТАЊЕ СТВАРИ on 23. МАРТА 2023. • (
0 )
Двадесети вијек српску земљу навиклу да кости премеће у мошти покрио је тамом и црнилом, крвљу и црвенилом, а Небо овјенчао славом и новим ђерданимa од мерџана
Споменик мученицима из Старог Брода аутора Новице Мотике (Фото: Зоран Шапоњић)
Уводна ријеч на тему СТРАДАЊЕ И ЗАТИРАЊЕ СРБА У XX СТОЉЕЋУ на Петом републичком семинару за наставнике српског језика и књижевности, Јахорина, 30. септембар 2018. године
Поштоване колегинице и колеге, драги професори,
Ако би нас данас неко упитао за дан и датум, вјерујем да бисмо засигурно сви тачно одговорили. Међутим, да добијемо питање које светитеље у овај дан празнује православна црква тешко да би већина дала тачан одговор. Данас Српска црква прославља свете мученице Веру, Наду, Љубав и мајку им Софију које су за вјеру хришћанску пострадале у Риму, у вријеме цара Адријана (117-138. године). Из житија ових светитељки ишчитавамо сљедеће: „у време када се мучитељска рука Адријанова била пружила на добродетељни дом Софијин која је рано остала удова и која беше и себе и кћери добро утврдила у вери хришћанској, Вера имаше 12, Нада 10 а Љубав 9 година. Изведене пред цара оне све четири, држећи се за руке као венац исплетени, одлучно исповедише веру у Христа и одбише да принесу жртве идолској богињи Артемиди. Пред страдање мајка је кћери крепила саветима како би издржале до краја следећим ријечима: „И када тела ваша буду муком уморена Христос ће вас обући у нетрулежност, и ране на вашим телима засијаће на небу као звезде“. Све једну по једну мучитељ мучаше љутим мукама, најпре Веру, па Наду, па Љубав. Тукоше их, сјекоше, бацаше у огањ и у врелу смолу, и најзад их посекоше. Мртва тела својих кћери узе Софија, однесе ван града и тамо чесно сахрани. И оста на гробу њиховом три дана и три ноћи, молећи се Богу, и у томе предаде дух свој Богу, хитајући у рајска насеља гдје је блажене душе њених славних кћери чекаху“.
Тврда вјера, непоколебљива нада и нелицемјерна љубав биле су одлика још једног хришћанског народа у току његове небоземне историје − српског народа. Подвиг мучеништва, сљедствено Христовом мученичком подвигу, понијело је на стотине хиљада светих мајки и отаца, синова и кћери Српске православне Цркве. Исту земаљски трагичну судбину да надживи сву своју дјецу, кћи Мару и синове Јована и Максима, имала је у покосовском времену и света мати Ангелина, деспотица и монахиња Ангелина Бранковић, која је живјела у времену једног другог безбожног народа, љутих Агарјана који су убијали и спаљивали све пред собом. Мошти свога благочестивог мужа, деспота Стефана, кога је турски султан Амурат ослијепио, ова смјерна монахиња није имала гдје ни да сахрани, носила их је свуда са собом, као и мошти сина јој Јована, потом Максима, а које су заједно са њеним моштима, које су лежале у манастиру Крушедол, године 1716. Турци заједно с манастиром спалили.
Страдање Срба у Старом Броду, аутор јеромонах Серафим (Глигић). Фото: Друштво наставника српског језика и књижевности Републике Српске
Које стољеће послије сви незабиљежени и неопјевани, за вјеру православну и српско име пострадали синови и кћери, проговорили су кроз пјеснички силовит глас Стојанке мајке Кнежопољке, која, понављајући судбину Мајке Југовића,
петама крвавим Козаром цепа по лешевима црвавим, не би ли познала свога Срђана, Мрђана, Млађена, да их
ледене изљуби. Да ли вас плачу воде мљечаничке или грачаничке, запјева ова српска мати као што је пола тисућљета прије својим материнским лелеком ка Небу хитала друга: „
Моја руко, зелена јабуко, ђе си расла, ђе си истргнута?“ Обиљежен новом војском Христових јунака – српских мученика, 20. вијек старим бројевима додао је нове. Српском географијом настављено је мученовање – од јама безданица које не могу избројати сестре безбратнице − до ријека, и Дунав и Сава и Купа и Драва, Неретва и Врбас
црвене од крви, то сплавови нису од јелових греда нег од мртвих тела српских мученика, написао је свједок незапамћених страдања српског народа и вјерске мржње према том народу током Другог свјетског рата, свети Николај Српски у својој потресној служби српским новомученицима
Ђердан од мерџана.
Највеће духовно благо једног народа нису књижевна дјела и друге културне датости. Највеће духовно благо једног народа јесу његове невине жртве и мученици.
У свеце се пише ко на правди страда, читамо у тропару. Својим мучеништвом старац Вукашин побиједио је зло чак и у самоме мучитељу. Након што је сурово преклао овог старца, звјеролики и злогласни Жиле, мучитељ Новог вијека, који је до тог тренутка у једном дану и даху у Јасеновцу заклао 1100 Срба, више није могао да коље. Реченица коју му је након одсјецања ушију и носа, а на захтјев да ода почаст Павелићу, упутио смјерни и смирени Вукашин, пресјекла је његов крволочни чин, али и ушла у српску историју и црквени календар да њоме бодримо, и српске нараштаје подучавамо смиреноумљу. Овај старац тврде и непоколебљиве вјере смиреномудрено је одговорио кољачу:
Ради ти, дијете, свој посао! Знао је Вукашин из Клепаца да су људски дани и земне радости
мехури на води што их талас носи, да се мехури дробе о камене скале, као наше време о вечне обале“. Усред таквог крволиптања и крвопролића његова реченица „Ради ти, дијете свој посао“ једноставна непјесничка реченица, осим као формула живота и примјер савршенства благодушности и трпљења, и у искушењима и ван њих, остала је по питању националног страдања жалац на савјести потомака – да ли смо ми урадили свој посао, да ли смо памћење невине српске жртве чврсто уградили у свој идентитет, или смо у овој наглашеној неутрализацији савјести, пренебрегавањем и заборавом старих зала, злочинце, можда, охрабрили за нова звјерства. Зло никада не мирује, оно само чека нову прилику.
Јер крваве реке свуд су наше међе, мачеви убица сви су истог кова, сад носе унуке куд носише пређе (претке), пјевао је Дучић.
Извор: Друштво наставника српског језика и књижевности Републике Српске
Двадесети вијек обиљежен је масовним уништавањем Срба. То је био вијек многопатње, јаука и лелека, масовног звјерства, логора смрти, бацања живих људи у јаме, вађења очију, покоља српске нејачи, дјеце, жена, силовања и прогона, терора покатоличавања па комунистичког терора, вријеме у коме је о усташким мучењима остала ријеч – да је бити убијен метком значило срећу! Двадесети вијек српску земљу
навиклу да кости премеће у мошти покрио је тамом и црнилом, крвљу и црвенилом, а Небо овјенчао славом и новим ђерданимa од мерџана.
Над зеленом Дрином бљеснуше голуби: Девојачке душе! Небо их пољуби! Овај језички израз владике Николаја јеромонах Серафим преточио је у ликовни израз који рјечитије говори од ријечи. Над сваком дрином, над сваком шаранском јамом, над свеукупном мученичком топографијом српском, бљеснули су голубови, чисте душе обручене Христу. Има ли већег капитала за потоње генерације? Нажалост, колико их Небо прослави, толико их ми земни покрисмо заборавом. Умјесто културе памћења и његовања светитељског култа, прихваћена је култура заборава и самопорицања властитог идентитета. У времену одрицања од светости и самоодречења, кривотворења историографије и прекрајања прошлости, наша обавеза да памтимо и потомству преносимо Истину сада је идентитетске и егзистенцијалне, а не културолошке природе. Ма колико труда било уложено да се разним инструментима моћи истина сакрије, Истина је непобједива. Бити правовјерни хришћанин, значи не бјежати од Истине, већ бивати у суочењу с њом, ма колико болна била.
Заборав претходних страдања донио је нова. Дужни смо памтити и сјећати их се јер је тај свети спомен нa њих опомена за будућност. Масовно прогоњење и истребљење Срба путем покоља је геноцид о коме ће нам говорити историчари. Речено је и написано испред логора у Дахауу –
Ко жели да се жртве забораве, тај жели да се жртве понове. Жртава се морамо сјећати не само због самих жртава, већ и због благодатног јединства које задобијамо прије свега у молитвеном, а потом у научном, књижевном, наставном, породичном, рјечју свеукупном сјећању на њих. Ми нисмо незнабошци који немају никакву наду у вези са будућим животом, него хришћани који имају радосну утјеху у задобијању будућег вјечног блаженства. Иако све малобројнији, још увијек смо очувани у светосавском православљу и српству.
Што се прије сјетимо својих жртава, прије ћемо постојати, вели Матија Бећковић. Као појединци сви имамо Богом даровану слободу личних избора. Али као припадници народа дужни смо оживјети себе за један старонови морал који је у супротности са духом времена и потирања свега личносног, за нови тип памћења које нам је за сада испарцелисано и географски и хронолошки. Ако су наши преци на свом крстоносном путу издржали толика мучења и страдања, можемо ли ми у напору властитог жртвоприношења на које смо као хришћани, такође, призвани, несразмјерно малог жртвоприношења у односу на њихово, да принесемо макар састрадање и незаборав? Можемо ли унутар своје учионице и просвјетног миљеа коме према властитом избору професије припадамо, просвећивати истином и приносити запамћивање мучеништва невино пострадалих; својом крњом нотом свједочења говорити новим генерацијама истину о страдању и затирању народа коме припадамо. Јер ако то и наша генерација не уради, сљедећа више неће имати од кога научити.
