Znate li one dečake potpuno divlje, neobuzdane, spremne da se potuku svakog momenta i da najvulgarnijim rečima napadnu svakog ko im se ne dopada ili im se suprotstavi?
Pa čak i one koji im ništa nisu uradili, iz čiste obesti, demonstracije moći, prepreče put i isprovociraju reakciju.
Poznavala sam jednog takvog, divlja zverka sa frizurom tarzankom i ožiljkom preko levog obraza, svega par godina stariji od mene. Ja sam bila nova a on već strah i trepet naselja.
Ne sećam se naših susreta i šta sam mu odgovorila na provokacije, znam da sam zazirala ali nisam mu pokazivala i nisam se ni ljutila, jer šta bolje očekivati od njega, jel?
Čini mi se da je brzo odustao mene kao predmeta za maltretiranje.
A onda sam jednog dana izašla na terasu i videla ga kako sedi u zgradi koja se gradila samo nekoliko metara pored, na spratu paralelno sa mojom terasom.
Popodne, nedovršena zgrada bez prozora i ograde na terasi, a on sedi kao buda podvijenih nogu i netremice gleda u moju terasu, prozore.
Kad sam ga primetila, brzo sam ušla unutra i povremeno povirivala da li je još tu. Sedeo je tako dok nije pao mrak. Bila potpuno zbunjena i uplašena.
Plašila sam se sledećeg susreta.. A kada smo se sreli, potpuno mi se normalno javio.
Nikada nismo pomenuli taj dan i uvek smo normalno, drugarski razgovarali kada bi se sreli.
Jednom smo se našli u istom društvu, gde je naravno sve bockao i izazivao i onda mi je rekao da ako se desi da mene neko dira, samo njemu da kažem. Nasmejala sam se, zahvalila mu..
-A ko bi mene dirao, bree.. Ali, hvala ti.
I ostao je za mene enigma, nisam se usudila da pitam zašto sam pošteđena i zašto je sedeo onda u nedovršenoj zgradi..
A tada sam pomislila kako taj nastup ume da bude farsa, da je njegovo divljaštvo izazvano nečim drugim a ne pokvarenošću.
Ili ja to uvek nalazim dobro i tamo gde ga nema...
