Фластери за Душу

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Тражила сам у апотекама домаћим и иностраним, на онлајн шоповима, чак сам претражила алибабу и амазон.
Распитивала се код стручњака алтернативне медицине, прочитала целог Пелагића, одгледала безброј емисија о необичним дијагнозама, боравила у манастирима...

И нигде нисам нашла.
Постоје фластери чак и за срце, а за душу не.

Морам сама за себе да их направим.
Ако још некоме затребају нека проба моје.
Не гарантујем успех.


фластер.jpg


* tu su i Anđela , Чувар, напиши ми песму,бела птица
 
Poslednja izmena:
Kliknite za proširenje...
Давно, пре него што сам се родила, један момак је позвао девојку у биоскоп. Мали град на југу Македоније, у ово време Михољско лето, топло предвечерје.
Успут је замирисао печени кестен па је купио два фишека врућег печеног кестена.
Фишеци од новина, кестен врео, једва су их држали у рукама, али пријала им је врелина кестена у рукама.
Филм је био неки вестерн, пуцање поштанске кочије индијанци, арлаукање навијање..

Када су изронили из мрака биоскопске сале и погледали се на жућкастом светлу биоскопског ходника, праснули су у смех.

Обоје су имали гарава лица, умрљана од гара са печеног кестена..
Момак је повео до градске чесме, оквасио белу памучну марамицу, коју је носио у џепу и полако пажљиво јој обрисао лице. Она је црвенела, више него у мраку биоскопа док ју је љубио.
Када је хтео да обрише своје лице, узела му је марамицу из руке и гледајући га у очи обрисала трагове својих руку са његових образа.
Загрљени су отишли у ноћ. Срећни.

Нећу даље.
 
Poslednja izmena:
Прелазим улицу и бацим поглед на ауто испред семафора, видим мој школски друг за воланом. Машем ја, маше он показујемо рукама : како си, дођи да се испричамо..

Упали се зелено на семафору и он оде.

Средња школа, први дан први час.. Познајем неколико ликова, све момци пар девојака само. Професор почиње да прозива, ми се испитујемо погледима. Жамор већ узима маха и професор пита некога одакле је, а он одговара нешто глупаво, збуњен.. Кикоћемо се, гледам около и поглед ми се судари са сличним црним шеретаким погледом. Погледамо се поново, преврнемо очима и почнемо обоје да се смејемо.
Сутрадан смо већ седели заједно у клупи и тако до краја.
Свега пар пута смо изашли заједно у град, свако је имао своје друштво, а чак и одморе између часова нисмо проводили заједно.. Али на часовима смо редовно претресали све догађаје од предходног дана и вечери, све везе, пољупце, све смо знали једно о другом. Саветовали се. И смејали се непрекидно. Заједно смо радили задатке, допуњавали се.
Био је леп, занимљив и добар пре свега и девојчице су га обожавале. Правили смо селекцију, која је најлепша, најбоља..
А дао ми је неке добре савете, али тврда глава, нисам га послушала.
Много касније када смо се исто случајно срели рекао ми је, онако шаљиво:
- Ниси ме слушала шта говорим,еее..
И сад када се тако у пролазу сретнемо, испричамо се... Како жена, деца, посао.. Увек је насмејан, леп је и даље, поглед дечачки крупан.
Само једном ми је рекао:
- Јао кад се сетим како нам је онда највећа брига била да ли ће професор да пита тог дана.. Сад би се вратио само на један дан и прво би рекао,, па питај брее, питај заболе ме.. Хахаха
 
Poslednja izmena:
Dešavalo mi se još od detinjstva da padam u nesvest, ništa strašno samo moj nizak pritisak.
Ali jednom dok sam se vraćala sa posla pozlilo mi je i pala sam u travu pored trotoara. Iz obližnjih lokala su dotrčali i pomogli mi. Uzeli broj telefona da jave kući da mi je pozlilo i da neko dođe da me uzme.
Kada je auto bio ispred moje ulice videla sam mog dečačića, tada sa nekih 4,5 godina, kako hoda gore-dole ulicom, na nogama sestrine sandalice sa mašnicom i stiska u ruci buketić nekog cveća koje je ubrao u dvorištu. I čeka mamu.

Flaster ko kuća.
 
Natalie Actually:
Prelazim ulicu i bacim pogled na auto ispred semafora, vidim moj školski drug za volanom. Mašem ja, maše on pokazujemo rukama : kako si, dođi da se ispričamo..

Upali se zeleno na semaforu i on ode.

Srednja škola, prvi dan prvi čas.. Poznajem nekoliko likova, sve momci par devojaka samo. Profesor počinje da proziva, mi se ispitujemo pogledima. Žamor već uzima maha i profesor pita nekoga odakle je, a on odgovara nešto glupavo, zbunjen.. Kikoćemo se, gledam okolo i pogled mi se sudari sa sličnim crnim šeretakim pogledom. Pogledamo se ponovo, prevrnemo očima i počnemo oboje da se smejemo.
Sutradan smo već sedeli zajedno u klupi i tako do kraja.
Svega par puta smo izašli zajedno u grad, svako je imao svoje društvo, a čak i odmore između časova nismo provodili zajedno.. Ali na časovima smo redovno pretresali sve događaje od predhodnog dana i večeri, sve veze, poljupce, sve smo znali jedno o drugom. Savetovali se. I smejali se neprekidno. Zajedno smo radili zadatke, dopunjavali se.
Bio je lep, zanimljiv i dobar pre svega i devojčice su ga obožavale. Pravili smo selekciju, koja je najlepša, najbolja..
A dao mi je neke dobre savete, ali tvrda glava, nisam ga poslušala.
Mnogo kasnije kada smo se isto slučajno sreli rekao mi je, onako šaljivo:
- Nisi me slušala šta govorim,eee..
I sad kada se tako u prolazu sretnemo, ispričamo se... Kako žena, deca, posao.. Uvek je nasmejan, lep je i dalje, pogled dečački krupan.
Samo jednom mi je rekao:
- Jao kad se setim kako nam je onda najveća briga bila da li će profesor da pita tog dana.. Sad bi se vratio samo na jedan dan i prvo bi rekao,, pa pitaj bree, pitaj zabole me.. Hahaha
Kliknite za proširenje...
Како си ме овим подсетила на једно време неповрата!!!
Сами од себе испузали су осмеси у дану који сем сивила ни једну другу нијансу не препознаје...
И тако окачен о леви трептај низао се фрејм по фрејм....
Одложила сам лепоту издисаја о клин када сам развезала пертлу и кренула ка гори....
Да ти право речем, знам да ми равница није усуд али су раскрснице на њој савршене....
Хвала дарлинг на титрај... све знаш да не дангубим у сливцима 🌻


 
Sećate li se vremeena kad su se deca igrala napolju, na ulici?
Bez zakazivanja telefonom, bez viber grupa, gomile igračaka i animatora.
Posle škole napišemo domaći, ručamo i trk na ulicu. Rolšue, lastiš, basket..
Šunjanje po naselju, vrebanje simpatija. Oni stariji dečaci zbog kojih pocrveniš do korena kose i zaglupiš u momentu kad ti se obrati, zadeblja jezik kao da ti je neko nagurao žabu u usta.
Komšije željne mira koje nas oteraju u neki drugi ćošak iza zgrade.
Potraga za napuštenim garažama gde ćemo na miru da se kikoćemo i igramo fota.Roditelji koji sa prozora zovu na večeru, pa molimo da nas puste
,, samo još malo"...
Jednog leta su menjali asfalt na ulici oko koje smo se igrali. Popodne su radnici odlazili i ostavljali ulicu pustu, bez saobraćaja, samo one velike mašine napuštene i neme.
E tu smo mi nastupali i kada se smrači zauzimali položaje na velikom valjku.
Dovoljno udaljeni da bi smetali a osvetljeni uličnim svetlom dovoljno izloženi pogledima odraslih da bi nas pustili da se zabavljamo do kasno u noć.
Valjak nam je bio čak i bina, neko je pevao neko igrao, neke blesave skečeve smo izvodili i baš sve nam je bilo smešno. Ili smo se prosto smejali od sreće. A bilo je tu u polumraku i izjava ljubavi ustvari simpatija,malo ljubomorisanja, rasprava koji je pevač lepši, koja od nas ima dužu kosu i mnoge slične bitne teme su pokretane.
Ali nismo se svađali, ni mrzeli, ni vređali. Pitam se da li smo bili čopor čudaka ili je to tada bilo normalno.
Toliko je naša večernje druženje delovalo zabavno da su i stariji od nas počeli da dolaze na valjak i mi smo bili ponosni što se druže sa nama. Kada nas odvuku kući oni su ostajali da nam čuvaju,, mesto".
E onda je postavljen asfalt i iscrtane bele linije i pešački prelazi i automobili su krenuli ulicom.
Mi smo se opet vratili u progonstvo po naselju, više nismo imali svoje mesto.


Nastavili smo da se zabavljamo, samo nam je uvek pomalo nedostajao onaj nepomični valjak na sred ulice.
 
Kutija

Nesigurnim koracima prišla je vratima od tavana. Uhvatila je kvaku i zastala. Godinama se nije popela gore. Ipak je otvorila vrata, maglovit mrak je malo pokolebao. Zakoračila je uz stepenice koje su škripale jezivo, skrivale krckanje njenih staračkih kolena. Sporim, nesigurnim koracima se popela, razmičući rukama zastore paučine.
Nije znala šta traži tu. Nešto je pozvalo. Posle toliko godina. Stari ormar, napuštene fotelje, zaboravljene komode, sve prekriveno finom srebrnkastom prašinom. Jedno prozorsko krilo bacalo je mutno svetlo na jednu mahagoni komodu, izgrebanu i staru. Sevnula joj je kroz misli slika. Ona, mlada i lepa u svilenoj cvetnoj haljini, naslonjena na tu, tada novu, komodu u svojoj tadašnjoj sobi. On ulazi i prilazi odlučno ka njoj, nasmejan.
- Došao sam samo da te poljubim.
-Nisi mi doneo cveće, nasmejala se.
- Blesava si, ali si divna i volim te.
Poljubio je tako nežno, zagrlio i podigao da sedne na komodu..

I sada posle toliko vekova osetila je laganu vrtoglavicu od onoga što je sledilo, čak i blagi stid.. Ili je od starosti..

Sabrala je misli i bacila pogled unaokolo. Primetila je u uglu na podu kutiju, drvenu. Orahovo drvo, sa intarzijom. Krenula je ka kutiji, zavrtelo joj se, ali je ipak uzela i sela u prašnjavu fotelju sa kutijom u krilu. Otvorila je drhtavim, od artritisa bolnim prstima...
Znala je šta je unutra.
Uspomene. Na njega. Jedan kesten. Narukvica od kamena Tigrovog oka. Osušene ruže, već davno pretvorene u prah. Ulaznice, avioske karte. Jedna mirisna sveća do pola izgorela. Košulja, njegova. O kako je volela da je oblači kada je sama u kući. Osećao se njegov miris ili je to bilo samo u njenoj glavi. Na dnu jedno pismo. Njenom rukom ispisano. Slova presitna za njene stare, mrenom prekrivene oči.
Uzela je pismo, zatvorila kutiju i vratila je na pod. Pažljivo se spustila niz stepenice i otišla u kuhinju. Spustila je pismo na sto i spremila sebi čaj.
Raširila je pismo na stolu i pokušala da pročita.. Starčke oči. Morala je da upotrebi lupu.
Samo nekoliko redaka, nikada poslatih..

Pročitala je.. On nije, nikad.Pustila ga je da veruje da ga je izdala. Jedino tako je mogao da ode.
Do kraja je osećala njegovu ljubav. Nije žalila. Tamo negde, daleko, postojao je neko ko je voleo, voleo jako, strasno. Ali morao je da ode svojim putem.
Drhtavom rukom spustila je papir, zagledala se kroz prozor u daljinu, krošnje lipe na kraju dvorišta.. Učinilo joj se da između drveća on korača ka kući nasmejan, raširenih ruku, pevuši..
Glava joj je klonula,detinji osmeh na usnama se zaledio kad je srce prestalo da kuca.
 
Ponekad uđem kao da zalutam..
gledam širom otvorenih očiju
a tu svega... kao na vašaru

Lilihipi i šećerne vune
poneko licidersko srce
šareno lepo a nejestivo
muzika vesela a jednolična
kao iz navijenog vergla
žamor gomile ljudi...

Nacrtaju mi osmeh..
gledam ih u oči
osmehujem im se
ali ne primećuju me
nevidljiva sam, izgleda
čak i kad se sudarim sa nekim
poduži kao ništa nije bilo
zagledan u neki sledeći
zabavni šator..

Zabubnji mi u glavi
od buke ili besa
što me ne vide
i tražim neko mirno mesto
da se sklonim, sakrijem.

Da sakrijem svoju nevidljivost.

I tako se nađem među ogledalima
onim što iskrivljuju
ili ispravljaju, đavo bi ga znao..

Ali tu se vidim....
 
Poslednja izmena:
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top