Фластери за Душу

Тражила сам у апотекама домаћим и иностраним, на онлајн шоповима, чак сам претражила алибабу и амазон.
Распитивала се код стручњака алтернативне медицине, прочитала целог Пелагића, одгледала безброј емисија о необичним дијагнозама, боравила у манастирима...

И нигде нисам нашла.
Постоје фластери чак и за срце, а за душу не.

Морам сама за себе да их направим.
Ако још некоме затребају нека проба моје.
Не гарантујем успех.

* tu su i Anđela , Чувар, напиши ми песму,бела птица

 

[Riada]

Ne moraš da učiš persijski (ne znam ko ti to traži) dodji u moj vrt ,uz miris ruža i pehar vina razumećeš gazel što ću ti ga sastaviti ja...očas posla i eto ti flastera

Oh ,Hafize,nisam te prepoznala

 

[Наталија очи моје]

Sednem u travu ili na kamen, namestim se udobno i lopaticom prekopavam zemlju oko cveća.
Sunce greje baš kao da je termostatom podešena temperatura, dok sasvim blag vetar tek dotakne kosu i lice. Tišina je i da se iznutra ne čuje muzika sa radija, pomislila bi da sam ogluvela.

Stare helanke sa leopard šarom koje ne bih obukla ni na jednom drugom mestu na planeti, isprana stara plavo siva majica, jedna od onih koje se nikad ne bacaju, previše uspomena bude... Stare patike, najstarije i najudobnije sa ogromnom kilometražom.
Baštenske rukavice i lopatica sa crvenom drškom,koju krijem kad završim da se ne zagubi, kao dete omiljenu igračku.

Dete, da. Zarijem lopaticu u zemlju pa prevrnem grumen i udaram da se razbije, odvajam kamenje kojeg ima u zemlji a onda grumenčiće mrvim rukama da zemlja postane sitna i rastresita. Čupam usput travu i bacam u žutu kofu. Imam i male žute grabulje, plastične poput dečijih za pesak, tek malo veće i sa kratkom drvenom drškom, pa njima ravnam rasrešenu zemlju i kupim zaostalo korenje od počupanog korova.
A opet na kraju rukama gladim zemlju, nikad nije dovoljno ravna i jedva se nateram da je ostavim tako i pređem na sledeći deo.

Prođe po par sati a da ne prestajem, ne pijem čak ni cigaretu ne zapalim.

Dete zaneto u igri sa zemljom. Dete koje se kao pravo dete tako nikada nije igralo.

Kako da se igra sa drugom decom koja se uvaljaju u travu i pesak i mese od blata kolače, sva prašnjava, blatnjava i umazana sa osmesima od uva do uva, kada joj je obučena bela haljinica, čipkaste bele dokolenice i bele cipelice...
Na kosi dve pletenice ukrašene ogromnim belim satenskim trakama precizno vezanim u ogromne mašne.
I tako balski opremljena u odnosu na drugu decu, puštena na ulicu da se igra, ali naravno da se ne isprlja.

Šta vredi sad da pitam zašto tako.. Sad nije ni važno. Sad imam svoju igru. Nema dece doduše ali ipak je zabavno. Smirujuće.
Osećaj zemlje pod sobom, u rukama, u nosu daje snagu, uzemljenje.

I misli se stalno vraćaju na onu staru naelektrisanu, furiozno užurbanu, pragmatično organizovanu, svestižemisvemogu osobu. Da, osobu.

Šta li bi ta osoba mislila o ovoj ženi koja potpuno opušteno, kao da je vreme stalo, prekopava zemlju po dvorištu...
Ne znam, skoro da sam je zaboravila.
A šta li bi tek mislili oni koji su osobu gledali u akciji..

Kako bi se grdno prevarili jer bi ženu sigurno sažaljevali, ne shvatajući da je osoba bila za sažaljenje, a ne za divljenje ili zavist.

Ruzmarin sav ucvetao, a planinska ljubičica se primila u steni gde sam je posadila, još lavanda da nikne...

 

[Наталија очи моје]

Davno jednom...u jednom drugom ratu...

- Hmm opada nivo, ok. Hajde drugarice, kreni za mnom.. Prati me kroz šumu, nemoj da se izgubiš.
- Nivo čega? Mora?
- Sakrićemo se u kolibi na brdu prenoćićemo tamo u senu. Da naglasim ovogodišnja kosidba, samo malo bocka.
- Dobro idem, gazim po tvojim stopama. Eej seno, pa to je čist luksuz. A ti si neki partizanski komandant?
- Nivo razgovora. Ne, ja sam četnik.
Samo najbolje za mlade partizanke.
- Kako sad četnik...
A šta ćemo ako nas otkriju?
- Poznajem seljaka čija je koliba proveren čovek, viđali smo se u crkvi nedeljom. Tamo ću da ti izbijem iz glave te levičarske ideje. Neće ni da znaju da smo bili tamo.

-Imaš onu šubaru?
- Nemam ni bradu, ja sam slučajno upao u rat.
- A šta ćemo posle..

- Videćemo kako će da protekne noć Ali predlažem da se za dva dana u Dubrovniku ukrcamo na brod i otplovimo za Marselj. Imam prijatelja Dragoljub se zove, srediće nam kabinu prva klasa, nema šta da bode.
- Neki čiča?
- Ma nije, samo izgleda tako.
- Super je lik, Draža ga zovu...
- A šta ćemo za papire... Valjda ne moram da iskačem iz engleskih aviona da me spasava Mišel iz pokreta otpora?

- Vodim te u Pariz da te upoznam sa Savom Šumanovićem ako ga one ustaše puste iz zatvora. Ma kakvi papiri De Gol nam sve sređuje.
- A moje igračke?
- Vreme je da ih promeniš, ne stoji ti roze boja. Samo crveno kao svim mladim partizankama.
Vodiću te na Monmantr, tamo ima prodavnica svih nijansi crvenog karmina.

- Pa ja ne smem da se šminkam, partija zabranila. Ja kao onaj iz Pesme spavam na podu u hladnoj sobi,čeličim duh i jačam volju..

- I haljine ima da nosiš, al samo crvene, a karmin uvek. A tog Marksa ću još večeras da ti izbijem iz glave, u senu
- Hahaha, kako to misliš da izvedeš, to je ozbiljna ideologija, bre
- Pa i nad ideologijom ima ideologija, veća jača i od Marksa i od Boga..

 

[Наталија очи моје]

Prvi januar - izlezavanje celodnevno uz klopu ,pice i filmove
Badnje vece u Hramu Svetog Save i kuvano vino
Prvo februarsko sunce i prva dremka na terasi
Osmomartovsko glupiranje sa cvecem
Aprilski svi rodjendani i ucvetali jorgovan
Prvomajsko lutanje po planini
Junsko sunce i crni dud
Jul -ceo moj
Avgust -leto i sta vise treba
Septembarsko zlatno grozdje
Oktobar - eh taj oktobar suncani
Novembar - za preskociti
Decembarski sneg

 

[Wuka]

- Хоћеш ли да останеш? Да знам да ли да те заволим.
- Остаћу, рекао је гледајући у сунце. Овде је топло.
На северу је све другачије. Заволи ме слободно. Хоћеш ли и ти мене?
- Не знам. Слабо стојим са обећањима.
- Нема везе, рекла је, само буди ту.
- Одакле ти тај ожиљак?
- Никада није зарастао како треба, па зна понекад да крвари.
Понека кап, ништа страшно. Нећу ти рећи од кога и због чега.
Неки ожиљци немају права на сећање.

мој прилог Фластеру за Душу

 

[Наталија очи моје]

мој прилог Фластеру за Душу

hvala ti, ovaj je kao oni sareni sa cveticima i srcima za devojcice kad se povrede,pa ih jos poljubis da prodje kad ga zalepis

 

[*pustinjakinja]

 

[Наталија очи моје]

Koga da se bojim?

Opet je vreme za kutiju. Onu crnu, ponovo.
Već mi se gadi da je uzmem u ruke onako izbledelu od dodira mojih prstiju, raspuklih ivica, dronjavih od bezbrojnih otvaranja i zatvaranja..

Koga da se bojim?

Ona bela stoji skoro neotvorena, blješti belinom i sija zlobno pored one otrcane crne i ruga mi se.. Ponovo.

Koga da se bojim?

Trebalo je odavno da ih spalim, da se spakujem, odem.. Da se udavim u plavetnilu, zelenilu ili prosto legnem i spavam i pravim se kao da sve ne postoji i ja da ne postojim i vreme da ne postoji.

Koga da se bojim?

Koja je kazna za odgovorne, koja je kazna za neodustajanje, koja je kazna za pristajanje, za praštanje.

Koga da se bojim?

Crne ili bele...
Ne znam zašto je otvaram kada znam šta piše. I znam da prolazi. Ne znam kako, ali znam da prolazi i da su obe u pravu i...

Koga da se bojim?
Koga?

 

[Наталија очи моје]

Započinjem rad na novom projektu.
Napraviću Rasterivač loših misli.
Odavno imam ideju, falili su mi neki posebni materijali za izradu, neke sam nabavila, neke još pokušavam da nađem..
Smisliću neku alternativu, ako ne nađem baš pravi materijal..

Potrajaće malo, dok dovršim nacrte, pa napravim prototip, pa testiranje..

Žrtvovaću se za svoju viziju i testiraću ga na sebi, a ako se pokaže kao uspešan, poklanjaću ga po povoljnoj ceni.

Kako sam sve dobro osmislila, a? Genije.

 

[Наталија очи моје]

Ja sam sunce. Znam sad mislite kakva oholost, umisliti da si sunce. Izvor svetlosti i života. Sunce je sve to ali samo u ovoj našoj galaksiji. U univerzumu postoje sigurno galaksije kojima je neki drugačiji kamen centar gravitacije.
Tako da.. Da, ja sam sunce.
Ako mislite da je sjajna stvar biti sunce teško se varate.
Sunce sija besomučno, neprekidno..
Obasjava , greje stare kosti i kad mislite da je otišlo da ga je mesec odmenio da se odmori, ono greje drugu stranu planete zemlje.
Onda reklo bi se, svi vole sunce..
Neki ne, jedva čekaju oluju, kišu i oblake. I kriju se u mraku kao stenice.
Kad se naslone na njegovom toplotom ugrejanu ciglu, psuju ga..
A i oni koji ga vole, kad pretera u sijanju, kriju se od njega, naočarima, šeširima, suncobranima, mažu se nekakvim hemijama. Kukaju na sjaj i vrelinu. A kad ga nema, onda bi da se vrati, ali da greje umereno, razumno, dozirano. Da ih ne povredi, da ne izgore.. A to ne može, ne ide. Sunce je to, eeej
Valjda je jasno da to što sam sunce meni ništa ne znači, ja nemam ništa od toga. Ko bi želeo i mogao da dotakne sunce?

Radije bi da budem neki meteročić koji se igra po beskraju i sudara sa drugim meteorima..

Ne vredi, koliko god se gasila.. ja sam sunce.

 

[Наталија очи моје]

 

[Наталија очи моје]

Sad znam da On me voli.
Već mi je toliko puta dokazao.

Iako sam se pravila da ne postoji, da ga ne vidim, sprdam mu se, izazivam ga. A on ćuti. I voli.

Zašto me voli, ja ne vidim ni jedan razlog.
Kada ne bi bio tako daleko, visoko neuhvatljivo,pa da mi kaže zašto me voli..

Onda bi sigurno znala razlog da zavolim sebe. Imala bi Svrhu i Smisao. A on bi hteo da se volim samo zbog vere u njega.
Da se volim samo zato što me on voli.

Ne umem da sebe volim kad nisam voljena. I kad ne vidim u sebi ništa vredno ljubavi.

A on izgleda vidi.. Ali ćuti, ne govori.
A voli me, sad sam sigurna. I evo, priznajem da postoji. Bog.

Bog i ja, njegova miljenica.
U ljubavi, za sad.

 

[Наталија очи моје]

I da mi više nikad nisi rekao da je Stalone izmislio priču o psu!
I da sam glupa što verujem u to. To je kao da si svuko Deda Mraza i izbacio ga na ulicu u tangama.
Pa šta i da jeste izmislio? Ja mu verujem i kraj.
Jasno?

 

[Наталија очи моје]

Decembar a dan sunčan. Sunčan i topao dovoljno da se u dvorištu lenja poput guštera protegnem i ne radim ništa. Žmirkam da propustim zrake sunca kroz trepavice i uhvatim zeleni odsjaj od trave. Miriše majčina dušica, konačno se proširila uz stazu. Pevaju Amy i Bet...
I onda se setih onog decembarskog dana. Sve belo, zavejano i putevi i kuće i trotoari.. Koji je datum.. Kako očajno pamtim datume.. Ali taj znam po onom cunamiju, da baš taj dan.
O bože pa to je bilo pre šesnaest godina!
Ceo grad zatrpan snegom i da nije bilo veče i ljudi zatvoreni u kućama dok gledaju na tv strašne slike cunamija na Tajlandu verovatno bi nastao kolaps i ne bi ni otišla. Ili bi..
Niko pametan ne izlazi iz kuće po takvom vremenu bez ozbiljnog razloga. A ja sam izašla.
Sećam se kako stojim na ulici potpuno zavejanoj i snega koji krupan i gust pada neprekidno, lepi mi se po licu dok pokušavam da prepoznam kroz mrak i pahulje da li dolazi. Tek po neki automobil prođe a ja za svaki pomislim da je taj. Ja zimogrožljiva stojim mirno te najsnežnije zimske večeri i čekam. Vidim kako me retki i užurbani prolaznici zagledaju.. A ko normalan i iz koje pobude stoji na takvoj mećavi na trotoaru uz ulicu bez zaklona i čeka. Ja čekam i ne osećam hladnoću jer gorim i jer mi je u duši i mislima cunami i samo ponavljam da sad nema nazad, nema. Izašla sam iz kuće i iz sebe i sad nema nazad.
Ne razmišljaj šta će biti za par minuta ni kako si smela ni mogla ni šta će sutra da bude. Auto usporava i staje, otvaram vrata i ulazim. Toplo je u kolima i muzika svira.. Smejem se, brišem sneg sa lica jakne...


A danas ovako topao i sunčan dan a ja lenja da se pomerim.

 

[Наталија очи моје]

 

[Наталија очи моје]

Imala je ljubičaste oči ,usko bledo lice i kosu neodređeno tamne boje ,dužu i blago razbarušnu od sna.Pridigla je glavu sa mog jastuka i tako me nežno , začuđeno zbunjena pogledala čak pomalo tužno a pomirljivo ...

Pogled koji govori...zašto me teraš..

A uveče je padao sneg i dok je svirala tišina zamišljeno sam gledala golo stablo onog drveta što je leti ljubičasto a sad gustih a golih grana brani od snega kružnu teritoriju trave zapadno od stabla. Sneg pada sitan gust uporan skoro nezaustavljiv od velikog hrasta iza ljuljaške ka ljubičastom drvetu .Stablo okrečeno u belo se stapa sa snegom pa samo loptasta krošnja tankih zbijenih grana pravi kontrast po svetlom ulične svetiljke...

Nikakvih misli ,ništa da pokušavam da zapamtim ili zaboravim , ništa srećno ništa tužno..samo to stablo i krošnja i sneg. I tišina.

San potpuno nepomičan . A onda nešto , ali šta ?

Osećaj da je još neko tu uz mene u krevetu ispod pokrivača.. Ali to nije razlog za strah ?

Potreba da nekog dozovem da viknem,stegnuto grlo olenjeno od sna i pokušaj da vrisnem...

Bezvučno aaaaa pa još jednom aa aaaa ...beži..aaa ..beži...

Pojavljuje se glas grlo ispušta zvuke ... beži ! BEŽI !

Ona prodiže glavu sa jastuka i dodiruje me tim pogledom dok se otkriva da ustane i...nestaje...

Budim se..ili sam već budna od kad sam viknula beži ali onda sam je videla između sna i jave. U sobi je potpuni mrak , žaluzine su zatvorene a ja sam joj videla oči. San ne zna ništa o svetlosti samo o mraku.

Žao mi je što sam je oterala a da je nisam pitala ko je i sad je zovem da se vrati ..Vrati se..ljubičastooka,vrati se da te pitam nešto..

Imaš li možda jedan flaster ?

 

[krompir 2.1.]

Sećate li se vremeena kad su se deca igrala napolju, na ulici?
Bez zakazivanja telefonom, bez viber grupa, gomile igračaka i animatora.
Posle škole napišemo domaći, ručamo i trk na ulicu. Rolšue, lastiš, basket..
Šunjanje po naselju, vrebanje simpatija. Oni stariji dečaci zbog kojih pocrveniš do korena kose i zaglupiš u momentu kad ti se obrati, zadeblja jezik kao da ti je neko nagurao žabu u usta.
Komšije željne mira koje nas oteraju u neki drugi ćošak iza zgrade.
Potraga za napuštenim garažama gde ćemo na miru da se kikoćemo i igramo fota.Roditelji koji sa prozora zovu na večeru, pa molimo da nas puste
,, samo još malo"...
Jednog leta su menjali asfalt na ulici oko koje smo se igrali. Popodne su radnici odlazili i ostavljali ulicu pustu, bez saobraćaja, samo one velike mašine napuštene i neme.
E tu smo mi nastupali i kada se smrači zauzimali položaje na velikom valjku.
Dovoljno udaljeni da bi smetali a osvetljeni uličnim svetlom dovoljno izloženi pogledima odraslih da bi nas pustili da se zabavljamo do kasno u noć.
Valjak nam je bio čak i bina, neko je pevao neko igrao, neke blesave skečeve smo izvodili i baš sve nam je bilo smešno. Ili smo se prosto smejali od sreće. A bilo je tu u polumraku i izjava ljubavi ustvari simpatija,malo ljubomorisanja, rasprava koji je pevač lepši, koja od nas ima dužu kosu i mnoge slične bitne teme su pokretane.
Ali nismo se svađali, ni mrzeli, ni vređali. Pitam se da li smo bili čopor čudaka ili je to tada bilo normalno.
Toliko je naša večernje druženje delovalo zabavno da su i stariji od nas počeli da dolaze na valjak i mi smo bili ponosni što se druže sa nama. Kada nas odvuku kući oni su ostajali da nam čuvaju,, mesto".
E onda je postavljen asfalt i iscrtane bele linije i pešački prelazi i automobili su krenuli ulicom.
Mi smo se opet vratili u progonstvo po naselju, više nismo imali svoje mesto.


Nastavili smo da se zabavljamo, samo nam je uvek pomalo nedostajao onaj nepomični valjak na sred ulice.

.... jbt ....koja lepa pricica

seka moja je dobila cak dve petice tog dana u skoli a napolju je pola 10 uvece i uveliko treba da smo kuci.
petice ce da nas spase od "gundj gundj" i eventualnog cupanja ono malo kose iznad uva...

pufffff....koje teleportovanje u neku drugu dimenziju ....

idi u persun Natali krenuse mi one suze sredovecnog deteta koji je zarobljen u telu muskarca

 

[Наталија очи моје]

idi u persun Natali krenuse mi one suze sredovecnog deteta koji je zarobljen u telu muskarca

A lepo je da zastanemo i da se setimo, pa iako se rasplačemo, šta mari

 

[krompir 2.1.]

nemam ja blam da placem ni pred mojim malim ... sta vise nije im jasno da ja kao "neki veliki cika" pustam suzu radosnicu.
naucile su da treba da se pokazu emocije i da je to ok.

sad sam se setio najjace izvale moje male goozicice kad sam je uhvatio jedno rukom i podigao - "tata ti si kao neki veliki cika"

 

[Наталија очи моје]

tata ti si kao neki veliki cika"

Potsetio si me na nešto..
Jedan rođak izuzetno nizak rastom ima dva sina i mlađi se nešto posvađao sa decom u igri i onako ljut viknuo :
- Videćete vi kad ja porastem kao moj tata!
Deca mu se smejala..

Tata je deci nešto najveće bez obzira na gabarite.

 

[krompir 2.1.]

a tek kako igram lastis ... snimala me jedna debilka i kao "ides na apload na YT" ... naravno da sam joj pokazao srednji prst da me deca ne vide

 

[Наталија очи моје]

Речи , речи гомила речи које сам убацивала у ону теглу ишарану срцима..

Мислила сам да је довољно велика а кад се напунила сабијала сам их да би могла да је затворим . Неко време ништа нисам имала да додам па сам је сметнула са ума и затурила негде у селидбама.

Шта сам то тражила па сам налетела на њу..А она како сам је узела у руке завибрира као жица на гитари кад се лагано прстом трзне .Мало ме уплашила , изненадила па сам са стрепњом скинула поклопац..

А унутра све саме куглице сјајне глатке разнобојне и тешке као од метала или стакла и звецкају ...Од толиког таворења у тегли тако тесно сабијене , оне се окретале обртале , углачале и у перлице претвориле .Ситније ,крупније,јарко црвене и црне ,понека сива неисполирана од обртања ..чудно.

И сад решиле да изађу,упорне кад год погледам ка њима оне звецну и мени телом прође блага језа од њих.

Да су то карте па их сложим по столу , распоредим у смисао било би лако. Како да перлице сложим и сортирам а да не направим хаос. Не може да се сипа полако , појуре једна за другом као да су наелектрисане а да их изручим па да онда слажем , хмм..

Замишљам да их проспем а оне крену са јуре на све стране ,да се котрљају и скакућу...

Неко наиђе и згази на коју ,може да падне и гадно се повреди,а ја то никако не желим. Или се откотрљају на све стране и ко зна докле то може да стигне , да се завуче у сваки кутак и загуби.

Не знам још их само гледам , можда закопам теглу да ми не звони више или је дам некоме ко ће знати шта да ради.



До тад имам слушалице , пустим музику..

 

[Наталија очи моје]

То што ти видиш није камен..
То је грумен отврдле земље у глиненој саксији заборављеној у неком забаченом углу дворишта
То што је некада цветало.. осушило се
Остала је само скамењена земља..

Најразумније је просути земљу по башти, прах праху...

Ако желиш цвет...потрајаће..
Могуће је.

 

[patos off]

ko je bez tuge, neka prvi baci osmeh

 

[Наталија очи моје]

Она може све , знам је ..скоро као себе.

Она уме , знам је , да буде главна и споредна улога.

Она је , знам је, и корепетитор и солиста по потреби.

Она плеше , знам је, и мушке и женске кораке.

Она сме , знам је , и у висину и у дубину.

Она је , знам је , и пријатељ и утеха и подршка.

Она се , знам је , и смеје и плаче од срца.

Она би , знам је , била корисна у свакој вољи и невољи.

Она јесте зна може уме ...али..он то не зна. Потроши је за банално као ситан кусур на шибицу.