Дошао је из престонице огорчен јер тамо за њега није било посла,за њега тамо рођеног , за њега који је тамо дипломирао као изузетан студент. И сада треба да предаје неким провинцијским клинцима , тако понижавајуће..
И ја сам имала хм срећу или несрећу да паднем у његову класу и то по избору његовог старог професора који је долазио да му обезбеди место док је он служио војни рок. Стари чувени професор ме је одслушао задовољно , мислим да сам свирала Моцартов концерт за флауту и оркестар и из наше године изабрао нас две девојке.
Био је занимљив лик нови професор . Пио је водку и паузе између часова проводио у кафни преко пута музичке школе ,чак и са старијим средњошколцима.Ја сам била завршна година ниже музичке и допало ми се како је видео уметност ,музику и наравно како је он феноменално свирао.
У почетку.
Та прва година је протекла у миру. Водио ме је на такмичења ,свугде ме хвалио ,наступала сам на неким концертима ,путовали смо у друштву корепетитора којег сам од детињства познавала и све је било прилично нормално. И заиста сам га поштовала. Обожавала сам свој инструмент и музику и пробе оркестра..Све.
А онда сам прешла у средњу школу и не знам шта се променило али постајао је све заједљивији, напорнији и непредвиљивији.
Дешавало се да гачекам по цео час и да га нема иако знам да је у кафани преко пута. Пар пута се десило да је улетео у учионицу и затекао ме како седим и чекам га , онда се бесан окрене залупи вретима и оде.Остави ме тако и не појави се више док не дође следећи ученик. Сматрао је недопустивим да седим уместо да бесомучно свирам иако он није ту.
Једном приликом сам нешто требала да запишем и он је направио страшну сцену јер пишем латиницом,одржао ми предавање о српству и ћирилици и цео час је готово прошао у његовим тирадама о томе.
Други пут ме је прекида на свака два такта терајући ме да штелујем интонацију да свирам брже или спорије и ништа није ваљало..
Све чешће сам била на ивици суза сваки проклети час код њега.Долазила сам са надом да ћу поново бити добра ,из љубави према музици..
Понекад је ,да ли искрено или не не знам, био потпуно одушевљен ,скидао капу и клањао се хвалио емоцију и пуштао ме раније кући , али то је било тако ретко..Довољно тек да ме као сламка држи још увек на том путу.
Први пут када сам пожелела да се не вратим никад више био је дан час када ме је бесно прекидао сваки час уз гласне , за мене страшне , коментаре да сам хладна, да немам душу, да не осећам музику ..Гутала сам сузе и покушавала да наставим али све сам лошија била , губила и ритам и дах ..Он је све гласније викао ,терао ме да наставим ..док једноставно нисам стала са флаутом у рукама ,укочено га гледала неспособна да се покренем. И сконцентрисала се да сузама не дозволим да крену..и тада ми је рекао и то никад нисам заборавила..
Да нема уметности без суза , да нема уметника ако не уме да плаче , да га боли да осећа емоције ..Да тако мора да буде, да се друге ученице исплачу и онда свирају боље него икад а да сам ја стена која нема осећања и да је то оно што ми фали и што покушава да извуче из мене. Јбн сузе је хтео.А ја то никада никоме нисам давала.
Некако је то прошло ,али ја га више никад исто нисам гледала. Постао је нешто блажи после тога али сваки час био напет и на граници пуцања.
Онда је дошло то такмичење у престоници , повео је мене и девојки старију пар година . Тражио је да обучемо црне хаљине и црне ципеле за наступ,што је за тинејџерку тада био чист хорор.Пре свега нисам имала црну хаљину ,нити би је икад носила..Али морала сам да послушам.
Последња проба вече пред такмичење ,дошле смо код њега у стан. Друга девојка је прва свирала ,све је било одлично ,сви смо уживали и он је био одлично расположен.А онда сам ја почела и када сам стигла до неког алегро дела и компликованијих пасажа почео је да замахује руком и виче ми на уво :
- Брже ! Брже ! Брже!
Непрекидно ..осећала сам на врелом образу замахе његове руке као да ће да ме ошамари сваког момента..
Свима је било непријатно , ја сам се једва концентрисала а он није престајао..
Одједном сам стала и вриснула :
- НЕ МОГУ БРЖЕ ! НЕ МОГУ!
Настала је тишина , ја сам села и спустила флауту. Он се онда насмејао,почео да се шали покушавајући да ме смири . Рекла сам му да више не могу да свирам , да је доста за то вече.
Наступ сутрадан ми је био солидан обзиром на непроспавану ноћ . Она црна гардероба ,тако не примерена коју су остали згранути посматрали, ваљда мислећи да ми је неко умро (мислим да ме је неко то чак и питао) је још више убила вољу а ипак сам освојила неку награду ,мислим треће место..
У повратку је коментарисао како се зна да ђаци те неке школе увек освајају прва места..Дал је тешио себе ..мене није могао да утеши..ја сам донела одлуку.
Било је пролеће и још пар месеци до краја школске године и само још једна година до академије , а ја сам решила да је готово.
Ишла сам на часове до краја , а онда сам сакрила од свих да нећу да изађем на завршне испите. Нико није знао док све није прошло. Звали су моје родитеље , нудили да у августу положим све али ја се више нисам враћала.
Флауту сам затурила негде у ормару и покушала да је заборавим.
Мислила сам да сам га победила. Није добио моје сузе. А ипак сам изгубила.
+ 2
је.
