Da li ste svesni svoje nesvesti?

[Иван Чонкин]

A u kom smislu normalnost?
I koliko centimatera sreće ide na dozu normalnosti?

A koliko na dozu nenormalnosti!?

 

[Иван Чонкин]

I da li biste da budete normalni i nesrećni ili da ne budete normalni ali srećni?

A ti misliš da se ovo bira, o, *****-agitatore. I čini ti se da si ti izabro, ne, ti si izabran od prirode, Boga, formiranja u odrastanju ili *štatijaznam* čega.
Zalaži se slobodno za svoju orijentaciju ali više razuma pri tom. Ili manje kako oš, lošije ćeš agitovati.

 

[dobra predskazanja]

koja normalnost? fizicka, psihicka? normalno je ono sto drustvo odredi kao normalno i prihvatljivo. medjutim, postoji bar jedna oblast u kojoj nije drustvo odredilo sta je normalno, a to je medicina. ako je donja granica secera u krvi 3,3 mmol/l tu granicu nije odredio covek, vec je samo definisao granicu koju je priroda odredila kao normalnu donju granicu, ispod koje se ulazi u hipoglikemicnu komu i dolazi do smrti. parametri normalnosti su nekada jasno definisani i vezani su za funkcionalnost jedinke. nemaju vezu sa onim sto drustvo prihvata. takodje ne moze se reci za onoga ko je autistican da je normalan, jer je kao takav nefunkcionalan. ne moze se reci za nekoga ko je psihicki bolestan ili skroz lud da je normalan, jer kao takav nije funkcionalan u drustvu. moze biti na oko normalan, ali je i dalje opasan po drustvo, ako je opasan i kao takav moze da ugrozi drustvo. dakle, nije normalan.
drustveno normalno se delom odredjuje i na osnovu funkcionalnosti.

 

[muzjak]

VREDNOSNE NORME

Ove norme nam za razliku od statističkih normi daju informacije o vrednosti fenomena koji se promatra; jer kao što ističe PETRILOVITSCH, ne može se izvesti sud da li je neko depresivan, hipertimičan ili emocionalno labilan samo na osnovu čiste deskripcije, već to možemo saznati tek u kontekstu vrednosnih normi, odnosno u kontekstu pojma normalnosti koji vlada u jednom društvu.

Odavde proističe da su vrednosne norme povezane sa socijalnim i kulturnim činiocima koji učestvuju u određivanju da li će se jedan psihički fenomen ili ponašanje smatrati normalnim ili abnormalnim, te otuda ponašanje jedne osobe, na peimer, u jednoj konzervativnoj i netolerantnoj sredini može biti ocenjeno kao veoma upadljivo i neadaptirano, za razliku od druge, tolerantnije sredine, u kojoj će to isto ponašanje biti shvaćeno kao dobro prilagođeno.

Stoga možemo reći da se u smoslu vrednosnih normi može smatrati normalnom ona osoba koja odgovara ili se približava idealu društva u kome živi, tako da vrednosne norme variraju u okviru različitih socijalnih struktura.

Čak i neke somatske bolesti, uprkos činjenici da se pojam normalnog izjednačava sa pojmom zdravlja, mogu izgubiti obeležje patološkog ako se dosta često javljaju. Kod jednog južnoameričkog indijanskog plemena, još i danas važi kao sasvim normalno jedno veoma ražireno kožno oboljenje, i to u toj meri da se veoma mali broj muškaraca, koji od nje nisu napadnut, tretiraju čak kao abnormalni, te im se zbog toga ne pruža mogućnost da se ožene. U kojoj meri od socijalnih i kulturnih činilaca zavisi da li će se nešto smatrati normalnim, mogu nam pokazati rezultati testa primenjenih na 136 zdravuh crnaca koji su pratili članove svoje porodice u bolniscu ALBERTA SCHWEIZERA u Lambareni. Pokazano je da je analizirani materijal po svojoj strukturi tipičan, po evropskim merilima, za paranoidni oblik šizofrenije.

Na osnovu svega rečenog možemo kazati da socijalni činioci ne utiču smo na pojavu psihičkih poremećaja, već i da dobrim delom određuju šta će se smatrati normalnim i abnormalnim.

Kada govorimo o vrednosnim normama bitno je razgraničiti idealne od realnih vrednosnih normi.

Idealne vrednosne norme u psihologiji određuju sadržaj i smisao idealne forme psihičke normalnosti, kja se sastoji u potpunoj realizaciji nađeg bića, što po JUNGU predstavlja nedostižan ideal s obzirom da «u odraslima egzistira dete, koje se nalazi uvek u razvoju, nikada dovršeno, te iziskuje stalnui negu, pažnju i vaspitanje. Razvoj ličnosti je jedna takva vrsta sreće koja se mora skupo platiti».
«Ideali nisu ništa drugo do putokazi a ne ciljevi.» (JUNG)

Idealnoj formi psihičke normalnosti najviše se približava JUNGOV pojam individuacije, što ne smemo poistovetiti sa individualizmom, odnosno egoizmom. Krajnji cilj je onoga što je JUNG nazvao Selbst koji obuhvata svestan i nesvestan deo ličnosti. Selbst je ona forma normalnosti koja se najviše približava idealnoj normalnosti akoju mogu da ostvare samo izabrani.

Razvoj ličnosti, u smislu realizacije Selbsta , predstavlja jedan «nepopularan poduhvat, jedno nesimpati čno odstupanje od širokog puta» (JUNG), prihvaćenih socijalnih vrednosti i normi, uslovljen unutrašnjom nužnošću i voljom individue, koja goni ličnost da ide svojim vlastito odabranim putem, izvan okvira ustaljenih socijalnih konvencija, jer se «stvaralački život nalazi s one strane konvencije» (JUNG).

Već i sama činjenica da se ličnost na svome putu individuacije nalazi u stalnom razvoju ukazuje da pojam psihičke normalnosti ne može biti isti kod dece i kod odraslih.

Idealne forme normalnosti, iako izlaze iz kolektivnih normi, ipak su nužne i socijaln korisne. Ne samo zato što predstavljaju kompenzaciju u odnosu na jednostranost kolektivnih normi, već i stoga što ličnosti koje su uspele da realizuju svoje potencijalne mogućnosti, deluju socijalno pozitivno, u smislu pospešivanja društvenog progresa. Međutim, nagomilavanje individualnosti može imati negativno dejstvo, jer se individualnosti ne sumiraju već međusobno isključuju. Stoga JUNG tvrdi da: «jedan skup od sto visokointeligentnih glava u svojoj sumi čini jednu veliku glupu glavu.

Uprkos nužnosti i socijalnoj koristi idealnih formi normalnosti, one su ipak u svakodnevnom praktičnon tadu neupotrebljive, posebno u okviru kliičke psihologije i psihijatrije., gde je nužno korišćenje realnih vrednosnih normi.

U nastavku nešto o realnim vrednsnim normama.

 

[muzjak]

A ti misliš da se ovo bira, o, *****-agitatore. I čini ti se da si ti izabro, ne, ti si izabran od prirode, Boga, formiranja u odrastanju ili *štatijaznam* čega.
Zalaži se slobodno za svoju orijentaciju ali više razuma pri tom. Ili manje kako oš, lošije ćeš agitovati.

Ne bira se, ali može da se želi. I ne čini mi se ništa. Ja znam da se ništa ne bira, mada se iz praktičnih razloga nešto mora podvesti i pod taj izraz. Znači sa tim se slažem.
Ja se ne zalažem za svoju orjentaciju niti ti znaš koja je moja orjentacija u čemu.
Ovo što ovde pišem je prepisano iz stručne literature i nema mog subjektivnog pogleda.
A motiv za ovu temu je bilo navedena tema jer sam se tamo susreo sa zloupotrebom pojma normalnosti. Svi se pozivaju na tu normalnost a nikada se nisu zapitali šta je to.
I umešto što bi nekoga da etiketiraš, bolje bi ti bilo da nešto naučiš, sebe radi.

 

[muzjak]

koja normalnost? fizicka, psihicka?

Pročitaj dalji tekst koji sam prepisao (i nešto skratio ne menjajući smisao ni rečenice) i biće jasno. Ispravno razmišljaš, ali to je tek deo problematike. Ovo o normalnosti bi svako trebao da pročita, zbog stranputica u koje je čovek sklon da skrene verujući da čini ono što treba. Često vaspitanje ume da nas skrene sa puta razvoja.

 

[Violetna]

Pri određivanju psihičke normalnsti i abnormalnosti možemo primeniti dva osnovna tipa normi:
statistilke norme, koje se kodnose na prosek odnosno na ono što odgovara većini, i
vrednosne norme, koje određuju koko bi nešto trebalo da bude.

Statistilko određivanje normalnosti vezano je za prosek, tako da je po tom merilu normalno ono što je prosečno, te će stoga visina jednog čoveka biti ocenjena kao normalna, ako se nalazi u granicama proseka.

Međutim pri takvom određivanju normalnosti nailazimo na jednu ozbiljnu poteškoću, jer ovde ne postji jasno određivanje kriterijuma o širini raspona na osnovu kojih bi smo mogli d odredimo da li će se 50%, 75% ili 90% svih slučajeva smatrati normalnim.
I više od toga: ocenjivati abnormalnim svako odstupanje od norme proseka, čak i u pozitivnom smislu, neprihvatljivo jer na osnovu takvog merila bi smo svakog natprosečnog umetnika ili naučnika označili kao abnormalnog, dok bi smo sa druge strane, bili prinuđeni da jednu masovnu psihičku epidemiju, kao što je, na primer, «lov na veštice» označimo normalnim.

Da prosečno ne znači uvek i normalno, posebno u psihologiji, potvrđuje i linjenica da kada bismo kriterijum norme proseka primenili na ljudsku inteligenciju, natprosečno inteligentne osobe bi smo morali označiti abnormalnim. Ili ako je u jednoj populaciji prosečan čovek glup, odnosno lakše debilan, po tom kriterijumu debilnost bi bila normalna, što je naravno neprihvatljivo.

Sa stanovišta dinamičke psihologije i psihijatrije, neprihvatljivo je ovakvo određivanje normalnosti i abnormalnosti, jer se veoma izražene crte ličnosti, kao što su bezvoljnost i impulsivnost, ne mogu i ne smeju generalizovati na celu ličnost i na taj način je etiketirti kao abnormalnu, već i stoga što ćemo kod svakog čoveka, otkriti ssvim specifične crte koje odstupaju od norme proseka. Prema tom kriterijumu teško bismo mogli naći i jednog normalnog čoveka, izuzev malog broja veoma nivelisanih, bezbojnih i neutralnih tipova, čija ličnost nije oštro profilisana, odnosno koji su lišeni osnovne i nužne individualnosti.

Ovakav stav doveo je do toga da se pojam abnormalnosti suviše široko primenjuje. Neki su otišli u krajnost tvrdeći da ne možemo naći normalnu ličnost, pa ako bismo je, kojim slučajem i našli, morali bismo je lečiti od normalnosti.

S toga na kraju razmatranja statističkog pojma normalnosti možemo zaključiti: da su statističke norme, bar kada se radi o dinamičkoj psihologiji i psihijatriji, statične i krute, prividno objektivne i bezlične, jer, s jedne strane, zanemaruju dinamički pogled na ličnost, a s druge, obuhvataju smo ono što je opštevažeće, a ne ono što je svojstveno jednoj sasvim određenoj, konkretnoj ličnosti. Pri tome se zaboravlja da je individualnost osnovna karakteristika ljudske prirode.

Pošto su ove norme kako se vidi neupotrebljive u psihologiji i psihijatriji moralo se tražiti rešenje u drugoj vrsti normi.
Ovo je dovelo do uvođenja i prihvatanja vrednosnih normi.
O njima kasnije.

Izvor: Ego-psihologija normalnosti od Dr Ivana Nastović

Da bi čovek bio normalan, ne treba da izgubi svoju individualnost, identitet. Da je normalnost kategorija koja se određuje prema nekom proseku, uopšte se ne bih složila. Prosek je često pod raznim tabuima i predrasudima, uokviren nametnutim pravilima o kojima ne da ne diskutije nego i ne razmišlja. Uzima ono što mu se servira i kraj. Dakle, daleko od toga da normalna osoba mora da bude prosečne inteligencije, svako povezivanje sa inteligencijom je po meni bezveze. Osoba koja je u stanju da zadrži svoju individualnost koristeći emocionalnu inteligenciju (koja ne mora biti previsoka) na pravi način tako da oseća i razume druge je normalna.

 

[Иван Чонкин]

VREDNOSNE NORME

Ove norme nam za razliku od statističkih normi daju informacije o vrednosti fenomena koji se promatra; jer kao što ističe PETRILOVITSCH, ne može se izvesti sud da li je neko depresivan, hipertimičan ili emocionalno labilan samo na osnovu čiste deskripcije, već to možemo saznati tek u kontekstu vrednosnih normi, odnosno u kontekstu pojma normalnosti koji vlada u jednom društvu.

Odavde proističe da su vrednosne norme povezane sa socijalnim i kulturnim činiocima koji učestvuju u određivanju da li će se jedan psihički fenomen ili ponašanje smatrati normalnim ili abnormalnim, te otuda ponašanje jedne osobe, na peimer, u jednoj konzervativnoj i netolerantnoj sredini može biti ocenjeno kao veoma upadljivo i neadaptirano, za razliku od druge, tolerantnije sredine, u kojoj će to isto ponašanje biti shvaćeno kao dobro prilagođeno.

Stoga možemo reći da se u smoslu vrednosnih normi može smatrati normalnom ona osoba koja odgovara ili se približava idealu društva u kome živi, tako da vrednosne norme variraju u okviru različitih socijalnih struktura.

Čak i neke somatske bolesti, uprkos činjenici da se pojam normalnog izjednačava sa pojmom zdravlja, mogu izgubiti obeležje patološkog ako se dosta često javljaju. Kod jednog južnoameričkog indijanskog plemena, još i danas važi kao sasvim normalno jedno veoma ražireno kožno oboljenje, i to u toj meri da se veoma mali broj muškaraca, koji od nje nisu napadnut, tretiraju čak kao abnormalni, te im se zbog toga ne pruža mogućnost da se ožene. U kojoj meri od socijalnih i kulturnih činilaca zavisi da li će se nešto smatrati normalnim, mogu nam pokazati rezultati testa primenjenih na 136 zdravuh crnaca koji su pratili članove svoje porodice u bolniscu ALBERTA SCHWEIZERA u Lambareni. Pokazano je da je analizirani materijal po svojoj strukturi tipičan, po evropskim merilima, za paranoidni oblik šizofrenije.

Na osnovu svega rečenog možemo kazati da socijalni činioci ne utiču smo na pojavu psihičkih poremećaja, već i da dobrim delom određuju šta će se smatrati normalnim i abnormalnim.

Kada govorimo o vrednosnim normama bitno je razgraničiti idealne od realnih vrednosnih normi.

Idealne vrednosne norme u psihologiji određuju sadržaj i smisao idealne forme psihičke normalnosti, kja se sastoji u potpunoj realizaciji nađeg bića, što po JUNGU predstavlja nedostižan ideal s obzirom da «u odraslima egzistira dete, koje se nalazi uvek u razvoju, nikada dovršeno, te iziskuje stalnui negu, pažnju i vaspitanje. Razvoj ličnosti je jedna takva vrsta sreće koja se mora skupo platiti».
«Ideali nisu ništa drugo do putokazi a ne ciljevi.» (JUNG)

Idealnoj formi psihičke normalnosti najviše se približava JUNGOV pojam individuacije, što ne smemo poistovetiti sa individualizmom, odnosno egoizmom. Krajnji cilj je onoga što je JUNG nazvao Selbst koji obuhvata svestan i nesvestan deo ličnosti. Selbst je ona forma normalnosti koja se najviše približava idealnoj normalnosti akoju mogu da ostvare samo izabrani.

Razvoj ličnosti, u smislu realizacije Selbsta , predstavlja jedan «nepopularan poduhvat, jedno nesimpati čno odstupanje od širokog puta» (JUNG), prihvaćenih socijalnih vrednosti i normi, uslovljen unutrašnjom nužnošću i voljom individue, koja goni ličnost da ide svojim vlastito odabranim putem, izvan okvira ustaljenih socijalnih konvencija, jer se «stvaralački život nalazi s one strane konvencije» (JUNG).

Već i sama činjenica da se ličnost na svome putu individuacije nalazi u stalnom razvoju ukazuje da pojam psihičke normalnosti ne može biti isti kod dece i kod odraslih.

Idealne forme normalnosti, iako izlaze iz kolektivnih normi, ipak su nužne i socijaln korisne. Ne samo zato što predstavljaju kompenzaciju u odnosu na jednostranost kolektivnih normi, već i stoga što ličnosti koje su uspele da realizuju svoje potencijalne mogućnosti, deluju socijalno pozitivno, u smislu pospešivanja društvenog progresa. Međutim, nagomilavanje individualnosti može imati negativno dejstvo, jer se individualnosti ne sumiraju već međusobno isključuju. Stoga JUNG tvrdi da: «jedan skup od sto visokointeligentnih glava u svojoj sumi čini jednu veliku glupu glavu.

Uprkos nužnosti i socijalnoj koristi idealnih formi normalnosti, one su ipak u svakodnevnom praktičnon tadu neupotrebljive, posebno u okviru kliičke psihologije i psihijatrije., gde je nužno korišćenje realnih vrednosnih normi.

U nastavku nešto o realnim vrednsnim normama.

Samo piši, što više i citata ne žali.
Vidim te djelimično kakav si i ne namjeravam više ni slova napisati o tvojim postovima.

 

[gost 271475]

Da si čitala do kraja naišla bi na:

Vidim šta pišeš i to je opravdano.
Imaj poverenja u nauku. Razmišljate slično.
Očigledno ću morati žešće da skraćujem izvorni tekst.

Radi se o tome da ne mogu da negiram mišljenja i tvrdnje ljudi koji su stručni na ovom polju, ne o dužini textova.
Mogu da dam sopstveno mišljenje, koje se ne uklapa u ovo o čemu si pisao. Slično nije isto... da bi zadovoljio neke očekivane norme, moraš da se oblikuješ, nisam sigurna da to uvek mogu.

Prioriteti su obično u raskoraku sa željama i potrebama, a ja ne mogu da negiram poslednja dva tako što ću se posvetiti isključivo prvom, niti mogu da ugrozim prvo ostalima... Gledam da zadovoljim sopstvena očekivanja, pre nego društvena. Čak i ako bi to značilo etiketu "nenormalna".
Poenta je koliko smo sebi normalni, ne treba nam psiho test koji bi nam procentualno to rekao, ako nismo zadovoljni, menjajmo to... potiskivanje sopstvenih potreba je ravno gubitku identiteta. Nisam spremna da ga se odreknem ni zbog koga i ni zbog čega. Što je možda pogrešno, po meni nije, ako jedno drugo ne ugrožava.
Onaj koji je normalan, po datim parametrima, svakako nije normalan. Često se "individualno" meša sa svojevoljnim, sebičnim... što uopšte ne mora da bude tako, treba biti svoj, uvek ali ne i po svaku cenu, naročito ne ako i drugi zbog tvojih odluka snose posledice.
Znači, normalna sam baš zato što nisam norma/tivna. A velika je odgovornost i hrabrost usuditi se da ne budeš normalan u društvu koje je sklono osudama.

Čak i vrednosne norme moraju biti ukalupljene u društvene, sve ovo o čemu pričaš je deo društvene ne/prihvatljivodti. Znači, društveno jesam prihvatljiva, ali i neshvaćena zbog nekih stavova i razlika koje ne smatram lošima, jednostavno su lično moji, i nema sile, ni stručnjaka koja će me ubediti da moram i trebam da budem po nekom šablonu. A razvoj ličnosti traje celog života, stiču se i usput pokupe repovi koji svakako utiču na oblikovanje karaktera formiranog mnogo ranije. Što bi značilo da su i vrednosne norme, pričam o ovim realnim podložne promenama. Život te osakati na neki način, a ako si ukalupljen, realnost gubi jasne granice... tako da i poimanje ovog pojma sistema vrednosti biva poremećeno, usled zbunjenosti.
I uvek će mi draži biti lud, nego zbunjen. Onaj koji zna da vrednuje kako sebe i svoje potrebe, tako i tuđe.

 

[muzjak]

Realne vrednosne norme našle su svoj puni izraz i široku primenu u fenomenu adaptacije. Otuda će se jedna osoba označiti kao normalna kada je potpuno adaptirna na svoju sredinu ili ako u velikoj meri realizuje taj životni cilj. Adaptacija predstavlja jedan aktivan proces, tako da se i ne primenjuje više u smislu – pasivno se potčinjavati datim okolnostima – jer sam pojam adaptacije već sadrži težnju da se okolnosti menjaju.
Međutim, bar sa stanovišta dubinske, dinamičke psihologije, sposobnost spoljašnje adaptacije ne bi smela da se poistoveti sa pojmom normalnosti, jer jedna osoba može biti spolja adaptirana, a da nam to još ne garantuje da je i normalna.

Potvrdu za činjenicu da spoljašnja adaptacija ne znači obavezno i prisustvo normalnosti,malazimo kod onoh osoba koje su postigle adaptaciju putem totalne identifikacije sa svojom personom (maskom), odnosno sa ustanovom i položajem koji zauzimaju u društvu, tačnije: sa svojom socijalnom ulogom. Prema tome, bilo bi uzaludno, po rečima JUNGA, iza te maske tražiti ličnost, jer «redovno nilazimo na čovečuljka dostojnog sažaljenja». Otuda je za takve osobe neodoljivo primamljiv «lov na titule», jer one za njih predstavljaju jeftinu kompenzaciju za osećanje vlastite nedovoljnosti. Tako, na primer, ima profesora čija se celokupna individualnost iscrpljuje činjenicom «biti profesor», pa zbog toga iza te fasade, koj se grčevito drže, ne možemo naći ništa sem sujete.

Štaviše, ponekad se dešava, piše JUNG, da sretnemo prividno sasvim normalne osobe sa veoma uspešnom spoljašnjom adaptacijom. Među njima mogu biti lekari, pedagozi koji svojom normalnošću služe kao uzor za okolinu. Njihova normalnost samo je «veštačka kompenzacija za latentnu psihozu», o čijem prisustvu oni nemaju ni pojma, a koja bi već pri prvom pokušaju konfrontacije sa njihovim nesvesnim sadržajima, postala manifestna u radu: O fenomenu prividne normalnosti.

Jung smatra da je već u samom pojmu normalnosti i adaptacije sadržana redukcija na prosečnost, tako da je normalnost «idealni cilj za ljude bez uspeha, kao i za sve one koji se nalaze na opštem adaptivnom nivou dok bi za one, koji mogu da idu dalje od prosečnog čoveka, prihvatanje normalnosti značilo prepreku i smetnju za dalji razvoj», odnosno za njihov proces individuacije. Otuda «veliki broj neurotičara oboleva, jer su samo normalni, kao i što ima takvih koji su bolesni jer ne mogu postati normalni, tako da u stvarnoj (pravoj) psihologiji ne mogu postojati opštevažeći recepti i norme» (JUNG).

U tom smislu i FROM ističe da «osoba koja je normalna, s obzirom na svoju dobru prilagođenost, često je manje zdrava od neurotične osobe, s obzirom na njene ljudske vrednosti. Ona se često vrlo dobro prilagođava jedino po cenu odstupanja od svog ličnog Ja da bi manje-više postala onakva kakva treba da bude. Pri tom je možda iščezla sva instiktivna individualnost i spontanost. S druge strane, neurotičara možemo označiti kao osobu koja nije bila spremna da se potpuno angažuje u borbi za svoje lično Ja. Svakako da njen pokušaj da spase svoje pojedinačno Ja nije uspeo, te je ona umesto da svoje lično Ja stvaralački izrazi, potražila spas u neurotičnim simptomima, povlačeći se u svoje fantazme. Pri tome ona je sa stanovišta ljudskih vrednosti manje osakaćena od one vrste normalnih osoba koje su potpuno izgubile svoju individualnost...»

Sve ovo ide u prilog BINDEROVOG tvrđenja da «ne može biti ni govora o tome da samo adaptacija na sredinu, koja je doduše nužna u ljudskom društvu ai često konzervativna i sterilna, predstavlja odlučujući kriterijum pri određivnju normalnosti». «Unutrašnja nužnost normalnog psihičkog života može jednoj osobi dati povoda da se od svoje sredine okrene ili da joj se energično suprotstavi» u cilju «traženja novih društvenih formi i životnih vrednosti. Stoga bi bilo pogrešno označiti takve osobe abnormalnim, zato što se po svojim ubeđenjima i ponašanju razlikuju od vladajućih socijalnih normi», koje u sebi neminovno sadržei svoju protivurečnost, pa su njeni predstavnici najčešće upravo napredni jeretici.

Uostalom, HERBERT MARKUZE je dokazao da je «princip realnosti» pragmatički princip efekta koji iziskuje društvo u korist vladajuće klase i upravlja da u pravcu svoga održanja, tako da se svaka pobuna ocenjuje kao psihopatološki simptom a ljudski odnosi analiziraju isključivo pod uglom prilagođavanja obliku vladavine. Zatim princip realnosti prihvaćen i nametnut od grupe, često nije identičan sa principom realnosti koji važi u društvu koje okružuje grupu, odnosno u kome grupa egzistira.

I socijetet je nužan uslov egzistencije kao i vazduh, ipak bilo bi smešno reći da čovek živi da bi egzistirao za socijetet ,kao što bi bilo smešno reći da čovek živi da bi udisao vazduh.

Otuda možemo reći da je sposobnost spoljašnje socijalne adaptacije važan i nužan kriterijum pri određivanju psihičke normalnosti, ali ne i jedini i odlučujući, jer pored spoljašnje postoji i unutrašnja adaptacija, tako da na zahteve spoljašnjeg sveta čovek čovek može potpuno da odgovori samo ako je adaptiran i na svoj unutrašnji svet, odnosno ako živi u saglasnosti sa samim sobom.

Sposobnost unutrašnje adaptacije psihološki je daleko pouzdanije merilo od sposobnosti spoljašnje adaptacije za određivanje psihičke normalnosti.

Ali o tome u daljem tekstu koji će da sledi (dok prepišem i kad mi se navrne).

 

[Џорџи]

Ukratko kad sagledam kakve polupismene shushe uspevaju u zivotu a ne znaju dupe da obrisu ne bih se menjao s njima..oni misle da su srecni to jes nalaze srecu u shirenju i rasipanju al su jako ograniceni duhom

 

[muzjak]

Samo piši, što više i citata ne žali.
Vidim te djelimično kakav si i ne namjeravam više ni slova napisati o tvojim postovima.
Koliko prdnjave prosu, topli brate.

Ovo je sve citat što pišem.
Koje si ti moje postove čitao pa možeš da komentarišeš?
Naravno da ne nameravaš ništa više pisati kad i nemaš šta napisati.
A vidim i gadljiv si na nauku i obrazovanje.
Vidiš delimično kakav sam. I ne samo mene. Ti sve vidiš delimično.
A da sam ti brat (pa još topli) - teško. Nisam te orjentacije.

 

[muzjak]

potiskivanje sopstvenih potreba je ravno gubitku identiteta. Nisam spremna da ga se odreknem ni zbog koga i ni zbog čega. Što je možda pogrešno

Kao što vidiš u daljem nastavku, nije pogrešno.

 

[gost 43599]

Nisam citala celu temu, samo sam preletela par komentara koji su mi odma zapali za oci...ako se mozda ponavljam, izvinjavam se....

Odredjene pojave nisu drustveno prihvatljive. Kako u drustvu ne bi bilo previse devijantnosti, konformnosti, kriminaliteta..itd postoje drustvene norme, propisani i zahtevani oblici ponasanja koje drustvo nagradjuje a nepostovanje istih osudjuje, sankcionise (sankcije mogu da budu formalne,neformalne, pozitivne i negativne).
Razvijaju se po merilima vecine i po nacelima morale, kako bi vecina u drustvu mogla "normlano" da funkcionise...ukoliko se normi ne bi pridrzavali, drustvo bi bilo kaoticno i nestabilno. Sto ne znaci da se pojedinac uvek pridrzava pravila - svi su na neki nacin devijantni, zavisi od situacije i prilike..
Svi ponekad skrivaju devijantna dela...da li iz razloga sto veruju da takvo delo moze jos da se tolerise, da nece biti kaznjeni..itd. (kao primer brza voznja) Devijantnost se u razlicitim krugovima, drustvima razlicito vrednuje...meni marihuana mozda nece biti ili nije sporna a starijoj osobi sa 60+ jeste...
Uz drustvene norme, postoje i norme koje sami odredujemo...pa tako mnogi smatraju da je homuseksualnost nenormalna iako je ona drustveno prihvacena ..
Takve ljude smatramo zrelim licnostima bez obzira na cinjenicu da nisu mogli da postignu licnu zrelost na socialnom podrucju...samo oni koji su postigli visi stepen licne zrelosti, sposobni su da odrede realne norme i izbegnu predrasude..

Ne volim da koristim rec nenormalno, posto verujem da smo svi drugaciji i svoji...

Bitno mi je da budem svoja...i ako se iz nekog razloga necu uklapati u "opsti obrazac" ili cu svesno odluciti da ne postujem odredjene norme, to je moja licna odluka, kojoj sledi odredjena sankcija u zavisnosti od "prekrsaja"..

Sa ovim odgovorima se slazem i to su i moji odgovori na neka pitanja..

O individualnosti se mnogo tupi u teoriji. U praksi ona je najmanje pozeljna.
Individualnost podrazumeva razmisljanje i delanje van nametnutih okvira stoga ne cudi sto drustvo nastoji da je sankcionise.

Nadprosecno inteligentne osobe odudaraju od proseka. Kao i deca ometena u intelektualnom razvoju i nadarena deca su deca sa "posebnim potrebama".
Razlika je sto se inteligencija visoko kotira u drustvu kome pripadamo.
Drugim recima jesu abnormalne kada se gledaju statisticke norme ali ne i kod vrednosnih normi, jel?

 

[muzjak]

Odredjene pojave nisu drustveno prihvatljive. Kako u drustvu ne bi bilo previse devijantnosti, konformnosti, kriminaliteta..itd postoje drustvene norme, propisani i zahtevani oblici ponasanja koje drustvo nagradjuje a nepostovanje istih osudjuje, sankcionise (sankcije mogu da budu formalne,neformalne, pozitivne i negativne).
Razvijaju se po merilima vecine i po nacelima morale, kako bi vecina u drustvu mogla "normlano" da funkcionise...ukoliko se normi ne bi pridrzavali, drustvo bi bilo kaoticno i nestabilno. Sto ne znaci da se pojedinac uvek pridrzava pravila - svi su na neki nacin devijantni, zavisi od situacije i prilike..
Svi ponekad skrivaju devijantna dela...da li iz razloga sto veruju da takvo delo moze jos da se tolerise, da nece biti kaznjeni..itd. (kao primer brza voznja) Devijantnost se u razlicitim krugovima, drustvima razlicito vrednuje...meni marihuana mozda nece biti ili nije sporna a starijoj osobi sa 60+ jeste...
Uz drustvene norme, postoje i norme koje sami odredujemo...pa tako mnogi smatraju da je homuseksualnost nenormalna iako je ona drustveno prihvacena ..
Takve ljude smatramo zrelim licnostima bez obzira na cinjenicu da nisu mogli da postignu licnu zrelost na socialnom podrucju...samo oni koji su postigli visi stepen licne zrelosti, sposobni su da odrede realne norme i izbegnu predrasude..

Ne volim da koristim rec nenormalno, posto verujem da smo svi drugaciji i svoji...

Bitno mi je da budem svoja...i ako se iz nekog razloga necu uklapati u "opsti obrazac" ili cu svesno odluciti da ne postujem odredjene norme, to je moja licna odluka, kojoj sledi odredjena sankcija u zavisnosti od "prekrsaja"..

Sa ovim odgovorima se slazem i to su i moji odgovori na neka pitanja..

Ovo boldovano jeste bitno.
Ali ne svodi se sve na sankciju i nagradu u bukvalnom smislu. Dosta je onoga: "šta će svet da kaže" (socijalizacija i adaptacija).
Šteta je što nisi pročitala sve ono što Nastović piše a što sam prepisao (ako sm dobro razumeo).

Ovo što sam pisao osnova je ne samo normalnosti već i putokaz ličnog razvoja.
Ovo čitanje je mala žrtva za dobitak koji iz toga sledi. Štaviše, trebalo bi se zamisliti nad onim što je napisano.

Ostalo je još nešto da prepišem i da završim sa citiranjem.

 

[gost 43599]

Ovo boldovano jeste bitno.
Ali ne svodi se sve na sankciju i nagradu u bukvalnom smislu. Dosta je onoga: "šta će svet da kaže" (socijalizacija i adaptacija).
Šteta je što nisi pročitala sve ono što Nastović piše a što sam prepisao (ako sm dobro razumeo).

Ovo što sam pisao osnova je ne samo normalnosti već i putokaz ličnog razvoja.
Ovo čitanje je mala žrtva za dobitak koji iz toga sledi. Štaviše, trebalo bi se zamisliti nad onim što je napisano.

Ostalo je još nešto da prepišem i da završim sa citiranjem.

Ne svodi se sve na sankciju i nagradu u bukvalnom smislu, da...niti je misljeno bukvalno....Procitacu temu sutra, pa cu se oglasiti ako ostim da je to potrebno...

 

[Jennifer Jennin]

voli se držati normale...to je kao linija posred ceste koja te vraća kad zastraniš lijevo il desno

 

[krinka5]

Evo šta o normalnosti kažu Rosenham i Seligman, autori knjige „Abnormalna psihologija“:


Nema jasnih definicija nenormalnosti i nema nepogrešivog puta da se ona prepozna. Međutim, iako nema definicije, nenormalnost se ipak svugde prepoznaje. Evo nekoliko primera za razmišljanje:

1. Dona svi znaju kao mirnog i blagog funkcionera. Ali, jednog dana, u nastupu iznenadnog napada u temporalnoj sferi mozga, on podiže svog potčinjenog, zajedno sa stolicom, i izbacuje ga kroz prozor kancelarije na 11. spratu.
2. Vanesa, tinejdžerka, ne jede ništa tokom nekoliko dana, a onda se prejeda sa osam porcija sladoleda u roku od 2 sata, potom eksplozivno povraća, a onda opet ne jede ništa naredna tri dana.
3. Karlina religiozna uverenja joj ne dozvoljavaju stavljanje šminke ili pijenje alkohola. Njeni prijatelji sa fakulteta čine i jedno i drugo. Kada je u njihovom društvu, kontinuirano je napeta i anksiozna.


Šta možete reći o ovim primerima? Neki će od vas biti uvereni da sva tri primera predstavljaju nenormalnost, dok se drugi neće sa tim složiti. Verovatno će svako prvi primer proglasiti nenormalnim, a oko trećeg bi verovatno bilo najviše rasprave.

Nenormalnost se ne može precizno definisati, jer nema zajedničkog elementa među ova tri primera (temporalna epilepsija, prejedanje sladoledom i konflikt između religijskih uverenja i socijalnog prihvatanja). Isto tako, ni normalnost nije lako odrediti. Postoji li ijedna osobina koja razdvaja sve slučajeve nenormalnosti od onih koje smatramo normalnim? Ne možemo naći ni jednu. Nema ni jednog elementa prisutnog u svim slučajevima nenormalnosti i ni jednog posebnog elementa koji razlučuje nenormalnost od normalnosti. Međutim, činjenica je da nenormalnost postoji i tako postoji 7 karekteristika ili elemenata koji utiču na odluku da li je neki čin ili osoba (ne)normalna. To su sledeće karakteristike:

- Patnja
- Maladaptivnost
- Iracionalnost i nerazumljivost
- Nepredvidljivost i gubitak kontrole
- Upadljivost i nekonvencionalnost
- Nelagodnost posmatrača
- Kršenje moralnih i idealnih standarda

Što je više ovih elemenata prisutno i jasnije se uočavaju, utoliko možemo biti sigurniji da je ponašanje ili osoba nenormalna. VAŽNO je upamtiti da bar jedan od ovih elemenata mora biti prisutan da bi nenormalnost postojala; ALI, ni jedan od njih posebno NE mora biti prisutan uvek, a samo u retkim slučajevima će svi oni biti izraženi zajedno. (Tekst u kurzivu preuzet sa jednog drugog sajta a izvorno je knjiga „Abnormalna psihologija“ Davida L. Rosenhama i Martina E. P. Seligmana).

Da , na kraju da dodam da krajnji cilj individuacije nije dostizanje normalnosti, to je usputni cilj koji se ostvaruje u prvoj polovini života kada je ličnost okrenuta ka spoljnoj sredini. Druga faza je kada je ličnost već oformljena i kada je proces društvene adaptacije već završen. Krajnji cilj ovog samoregulacionog procea su integracije dve sfere spihe radi dostizanja celovitosti ličnosti . Ovaj proces je kompezacioni zbog inferiornog položaja nesvesne sfere tokom prve polovine života. Naravo potpunu celovitost čovek nikad ne dostigne , tek u smrti - kako je cinično govorio Jung. Vrlo malo ljudi započne ovu drugu fazu,što ne znači da ti ljudi nisu normalni .Vecina nije ni svesna ovog procesa.

 

[gospodjica14]

Negde sam vec napisala da je po meni normalno sve ono sto neko ljudsko bice cini srecnim, a ne ugrozava nikog drugog.
A ovde na forumu me cesto nazivaju nenormalnom - izmedju ostalog - pa sam prestala da se uzbudjujem. Meni se inace cini da je ova zemlja kao ona Alisina iza ogledala, sve je obrnuto. Sve sto je negde drugde normalno, ovde nije, i vice-versa.

 

[besmrtna]

muzjak a mene nisi komentarisao nista

 

[muzjak]

Normalnost jeste uslov za srecu

Aaa, evo da izkomentarišem.
Normalnost nije uslov za sreću (pod uslovom da znamo šta je normalnost i da znamo šta pod time podrazumevamo)

 

[muzjak]

Da bi čovek bio normalan, ne treba da izgubi svoju individualnost, identitet. Da je normalnost kategorija koja se određuje prema nekom proseku, uopšte se ne bih složila. Prosek je često pod raznim tabuima i predrasudima, uokviren nametnutim pravilima o kojima ne da ne diskutije nego i ne razmišlja. Uzima ono što mu se servira i kraj. Dakle, daleko od toga da normalna osoba mora da bude prosečne inteligencije, svako povezivanje sa inteligencijom je po meni bezveze. Osoba koja je u stanju da zadrži svoju individualnost koristeći emocionalnu inteligenciju (koja ne mora biti previsoka) na pravi način tako da oseća i razume druge je normalna.

Vidi, nešto me kopka, pa bih te molio da mi odgovoriš.
Jel to što si moderator ima neke veze sa modom? Kakve?
Sad sam video ovaj post, promakao mi ranije. Baš sam nesmotren.
Pa naravno da se normalnost ne određuje prema proseku. Dakle, u pravu si (ako je treba da ocenim ko je u pravu).
A to stoji i u poslednjem pasusu citiranog ti teksta.

 

[muzjak]

Evo šta o normalnosti kažu Rosenham i Seligman, autori knjige „Abnormalna psihologija“:


Nema jasnih definicija nenormalnosti i nema nepogrešivog puta da se ona prepozna. Međutim, iako nema definicije, nenormalnost se ipak svugde prepoznaje. Evo nekoliko primera za razmišljanje:

1. Dona svi znaju kao mirnog i blagog funkcionera. Ali, jednog dana, u nastupu iznenadnog napada u temporalnoj sferi mozga, on podiže svog potčinjenog, zajedno sa stolicom, i izbacuje ga kroz prozor kancelarije na 11. spratu.
2. Vanesa, tinejdžerka, ne jede ništa tokom nekoliko dana, a onda se prejeda sa osam porcija sladoleda u roku od 2 sata, potom eksplozivno povraća, a onda opet ne jede ništa naredna tri dana.
3. Karlina religiozna uverenja joj ne dozvoljavaju stavljanje šminke ili pijenje alkohola. Njeni prijatelji sa fakulteta čine i jedno i drugo. Kada je u njihovom društvu, kontinuirano je napeta i anksiozna.


Šta možete reći o ovim primerima? Neki će od vas biti uvereni da sva tri primera predstavljaju nenormalnost, dok se drugi neće sa tim složiti. Verovatno će svako prvi primer proglasiti nenormalnim, a oko trećeg bi verovatno bilo najviše rasprave.

Nenormalnost se ne može precizno definisati, jer nema zajedničkog elementa među ova tri primera (temporalna epilepsija, prejedanje sladoledom i konflikt između religijskih uverenja i socijalnog prihvatanja). Isto tako, ni normalnost nije lako odrediti. Postoji li ijedna osobina koja razdvaja sve slučajeve nenormalnosti od onih koje smatramo normalnim? Ne možemo naći ni jednu. Nema ni jednog elementa prisutnog u svim slučajevima nenormalnosti i ni jednog posebnog elementa koji razlučuje nenormalnost od normalnosti. Međutim, činjenica je da nenormalnost postoji i tako postoji 7 karekteristika ili elemenata koji utiču na odluku da li je neki čin ili osoba (ne)normalna. To su sledeće karakteristike:

- Patnja
- Maladaptivnost
- Iracionalnost i nerazumljivost
- Nepredvidljivost i gubitak kontrole
- Upadljivost i nekonvencionalnost
- Nelagodnost posmatrača
- Kršenje moralnih i idealnih standarda

Što je više ovih elemenata prisutno i jasnije se uočavaju, utoliko možemo biti sigurniji da je ponašanje ili osoba nenormalna. VAŽNO je upamtiti da bar jedan od ovih elemenata mora biti prisutan da bi nenormalnost postojala; ALI, ni jedan od njih posebno NE mora biti prisutan uvek, a samo u retkim slučajevima će svi oni biti izraženi zajedno. (Tekst u kurzivu preuzet sa jednog drugog sajta a izvorno je knjiga „Abnormalna psihologija“ Davida L. Rosenhama i Martina E. P. Seligmana).

Da , na kraju da dodam da krajnji cilj individuacije nije dostizanje normalnosti, to je usputni cilj koji se ostvaruje u prvoj polovini života kada je ličnost okrenuta ka spoljnoj sredini. Druga faza je kada je ličnost već oformljena i kada je proces društvene adaptacije već završen. Krajnji cilj ovog samoregulacionog procea su integracije dve sfere spihe radi dostizanja celovitosti ličnosti . Ovaj proces je kompezacioni zbog inferiornog položaja nesvesne sfere tokom prve polovine života. Naravo potpunu celovitost čovek nikad ne dostigne , tek u smrti - kako je cinično govorio Jung. Vrlo malo ljudi započne ovu drugu fazu,što ne znači da ti ljudi nisu normalni .Vecina nije ni svesna ovog procesa.

Ovde je samo krenuto sa drugog kraja.
Da ima jasnih definicija normalnosti, onda bi bilo i jasnih definicija abnormalnosti a važi i obrnuto. Da ima jasnih definicija abnormalnosti...
Dakle gde se zavržava normalnost, počinjala bi abnormalnost. E ta linija je maglovita.
Ipak, za praktičnu primenu, kliničku psihologiju i psihijatriju postoje smernice i putokazi kako prepoznati jedno ili drugo.
Ako nema štete za subjekta i za okolinu može se govoriti o normalnosti. Ali sada ulazimo u pojam štete. Šta je štetno a šta nije?

 

[ranjeni Zoro]

svi ste vi sasavim regularan prosek
verujte mi, kad vam bata kaže..

 

[muzjak]

muzjak a mene nisi komentarisao nista

Evo i dodatak odgovoru.
Normalnost je ponekad uslov za nesreću. Jer normalno je biti nesrećan ako ti se nešto tragično dešava, a ne srećan.
Dakle, ako nisi normalna i srećna si kad bi trebala biti zabrinuta, razočarana, tužna... u tom slučaju je Abnormalnost uslov za sreću.