Da li ste svesni svoje nesvesti?

[muzjak]

svi ste vi sasavim regularan prosek
verujte mi, kad vam bata kaže..

Prosek u čemu?
Ljudi su višedimenziona bića.

 

[ranjeni Zoro]

to što se koristi reč "više" ni na čemu ne favorizuje njihovu unikatnost.
ljudi, pa i vi ovde, sa svim svojim dimenzijama, predvidivi ste i manje više dosadni.
nema Ideje.
Nema Iskre
Nema Inspiracije.
Dosada je vaše ime i prezime..
Želim svima da vamuzmem DNK ispod jezika i da ga pomešam sa nekom kiselinom i da vidim šta će da ispadne.
Generacijama..
Generacijama negujete predvidivost.
Neka već neko od vas razbije ekran čekićem.
SADA!
m?..neko?..bilo ko..?

 

[muzjak]

De procitaj jos jedared
Zasto bi mi verovao da je JA normalno, kad je to samo licna procena? Spomenuh i zasto normalnost, al aj vako... (krajnje redukovano i simplifikovano)

Normalnost… je odredjena drustvena kategorija pomocu kojih se razvrstavaju razlicite osobenosti. Kategorije su povezane sa odredjenim normama (pravilima kateogrizacije, postupaka na granici isl) i vrednostima (savrseno cista kategorija, bez upliva necistih, opasnih, granicnih pojmova). Svi ljudi koji postoje ili su postojali su normalni (cak i masovne ubice) – “zakon” prirode. Covek pak nastoji da stvori organizovanu sliku sveta, te, po "zakonu" kulture, klasifikuje i kategorise radi lakseg ostvarivanja (kroz interakciju) svojih osnovnih i izvedenih potreba. Kako medju ljudima postoji sirok spektar osobenosti, jedan skup osobenosti, koje doprinose drustvenoj koheziiji i omogucavaju drustvenu interakciju za zadovoljenje potreba - kategorisan je kao normalan, a sve izvan kao van"normalno. Kako mas.ubice zadovoljavanjem svoje potrebe kroz interakciju sa drugima vode ka drustvenoj dezintegraciji (ugrozavajuci osnovnu potrebu drugih za egzistencijom), bivaju klasifikovani kao van”normalni”.

Covek kroz socijalizaciju (i validirenje i adapaciju kroz iskustvo) preuzima osnovne kategorije, odnosno markira granice izmedju kategorija. A, granice su uvek dobre za promisljanje – i pomeranje… Covek ogranicava svoju predstavu “normalnog” kroz ispitivanje dokle daleko moze da ide. Kao dete koje ispituje dokle moze sa roditeljima. “Dokle moze” je ivica posle koje uslede sankcije – za mas.ubicu brutalna – egzekucija ili manje brutalna – prevaspitavanje u zatvoru npr. Biva “odstranjen”. “Odstranjenost” moze biti i prikrivena: npr. kroz odrzavanje drustvene distance, stigmatizaciju, marginalizaciju itd. Osobe su zbog neke svoje drugacijosti, odstupanja od drustveno prihvacene kategorije oznaceni i “odstranjeni”.

U okvirima kategorija se ostaje iz straha od posledica. Posledice mogu biti – spaljivanje na lomaci vestica (pa budi ti posle toga vestica), ili drustveni uspeh / prestiz / moc – ukoliko proboji granica naidju na drustvenu podrsku. Da li ce biti podrzano ili ne zavisi od interakcije individua i mogucnosti koje pruza struktura za zadovoljenje potreba sve dok drustvena kohezija biva ocuvana… Kroz ovu igru stvaraju se okovi normalnog. Svaka struktura u svrhu kohezije ima odredjene “ventile”. Ti ventili (ako doprinose koheziji) bivaju ocuvani i tu se stvara mogucnost pomeranja granica normale. “Ventili” imaju zig. Nije svako u mogucnosti da ga nosi. Dali – zigosan, ali drustveno podrzan… Biti nenormalan moze usloviti gubitak ili nenalazenje posla, gubitak partnera, prijatelja… ali i dobitak posla, partnera, prijatelja… Da li ces rizikovati – zavisice od trenutnih mogucnosti zadovoljavanja osnovnih i izvedenih potreba i sl.

Odstupanje od definisanih drustvenih uloga u definisanim interakcijama (uloga domacice-kuvarice-ljubavnice na poslovnom sastanku sa definisanom agendom gde jedna od tema nije spremanje sarme za rucak uz povremeno fuckanje partneru) je odstupanje od normalnog… Posledice ponavljanog odstupanja… Ili samo jednog “prestupa”…
Drugim recima – normalnost je kategorija drustveno razvijena i promenjiva kroz stalnu interakciju individualnog i kolektivnog / strukture / kulture… U granicama normalnog ostaje se iz straha od sankcija, promene, posledica…

Ovako nekako... (mada dosta nabacano i nerazradjeno... al i ovo je dugacko).

I, jope: Da sam JA normalno – tvrdim licno, bez obzira sta DRUGI misle o tome (JA definisalo granice - a koliko su u skladu sa granicama kategorije...)


Odlican primer – imas kriterijume po kojima cenis da ti se spava vise nego sto je to uobicajeno, a pri tom ne mozes da tvrdis da to sto tebi prelazi granice normalnosti mozda je meni u granicama normalnosti… Kategorija pospan podrazumeva odredjeni set drustveno priznatih osobenosti… a postojanje ovakve kategorije olaksava drustvenu interakciju npr. Mada moze da uloga pospanog definitivno narusi interakciju... (kljucas na intervjuu za posao)...

Moram da ti verujem, jer ako ti ne budem vrovao, počećeš to da dokazuješ, a to može biti pogubno po okolinu.
E sad, lepo napisano (ništa nism razumeo).
Šali-li-li-o sam se.
Prvo boldovano je da bih istakao.
Drugo boldovano zato što je definicija ukratko.
I treće da bih dodao komentar:
Verujem da ti veruješ da si normalno.
Za kliničku psih... i opšte kriterijume to nije dovoljno.

Šta god da dodam gore si već napisalo. Da li je to baš svima razumljivo, ne znam. Čini mi se da je Nastović nacrtao. Pa zato i prepisujem (i skraćujem i opet dugačko).
Uh, treba da završim prepisivanje i okačim ovde.

 

[muzjak]

to što se koristi reč "više" ni na čemu ne favorizuje njihovu unikatnost.
ljudi, pa i vi ovde, sa svim svojim dimenzijama, predvidivi ste i manje više dosadni.
nema Ideje.
Nema Iskre
Nema Inspiracije.
Dosada je vaše ime i prezime..
Želim svima da vamuzmem DNK ispod jezika i da ga pomešam sa nekom kiselinom i da vidim šta će da ispadne.
Generacijama..
Generacijama negujete predvidivost.
Neka već neko od vas razbije ekran čekićem.
SADA!
m?..neko?..bilo ko..?

Slično se sličnom raduje.
Zato si i ti ovde

 

[Jennifer Jennin]

muzjak a mene nisi komentarisao nista

Mužjak, nisi ni mene ?

 

[muzjak]

Sposobnost unutrašnje adaptacije psihološki je daleko pouzdanije merilo od spoljašnje adaptacije za određivanje psihičke normalnosti, zato što se nalazi u prisnoj vezi sa sposobnošću održavanja psihičke ravnoteže, koja u dubinskoj psihologiji predstavlja odlučujući kriterijum za procenjivanje psihičke normalnosti.

Ovim smo došli do dinamičkog shvatanja pojma pshičke normalnosti.

Iako su pojmovi psihička normalnost i abnormalnost formalno dijametralno suprotni, ipak se oni u okviru dinamičke psihologije i psihijatrije sadržinski nalaze u veoma prisnoj vezi, tako da je u tom smislu još FREUD pisao: «danas više ne verujem da su bolest i zdravlje, stanje normalnosti ili stanje nuroze jasno odvojeni, niti da u jednom karakteru neurotske crte označavaju inferiornost», jer «iste zakonitosti obuhvataju i normalno i abnormalno» Otuda su prema FREUD-u «neurotičari ljudi isto kao i ostali, koji se ne mogu oštro razgraničiti od ostalih».
Ovo je eksperimentalno potvrdio JUNG. Dokazano je da kod zdravih osoba srećemo iste komplekse kao i kod neurotičara, odnosno da su svi ono fenomeni koje srećemo kod bolesnih prisutni i kod normalnih, ali samo u veoma sažetoj, zgusnutoj formi.
I više od toga, po JUNGU, čudni i retki sadržaji se ne odnose samo na žizofreniju, već oni predstavljaju normalni sastavni deo nesvesnog dela ličnosti normalnih ljudi.

SZONDI odlazi još dalje i tvrdi da između zdravih i duševno bolesnih ljudi postoji samo kavntitativna razlika, jer zdrave osobe su samo heterozigotni konduktori kji u sebi nose iste one gene u pojedinačnoj, maloj dozi, koji se kod duševno bolesnih nalaze u duploj, punoj dozi.
Na osnovu izloženog možemo se pitati: kako to da duševno zdrave osobe nose iste one sadržaje kao duševno blesne osobe pa ipak ostaju u relativno dobroj psihičkoj ravnoteži.
Odgovor na ovo pitanje je dala Ego-psihologija. Celokupni psihički život čoveka, uključujući i svestan i nesvestan deo ličnosti, sastoji se iz niza suprotnosti, koje zahvaljujući Egu sačinjavaju jednu relativno harmoničnu celinu. Osnovni zadatak Ega je sjedinjavanje suprotnosti psihičkih funkcija. Po tom kriterijumu ćemo jednu osobu označiti kao normalnu, ako joj uspe da uprkos dijametralno suprotnim tendencijama u njoj samoj i prisustva spoljašnjih frustracija održi svoju psihičku ravnotežu.

Po HARTMANU, jednog čoveka možemo nazvati psihički zdravim ako se u svakoj situaciji adekvatno ponaša.
Pa ipak, ne smemo i ne možemo shvatiti normalnim samo one osobe čije se težnje harmonično podnose i ne zapadaju u konflikte. Jedan takav stav bi nas doveo do suviše uskog pojma normalnosi. Konflikt predstavlja sastavni deo ljudske egzistencije. Pri tome treba razlikovati unutrašnje, psihološke od spoljašnjih, socijalnih konflikata.

Pošto Ego predstavlja «specifični organ adaptacije» a time i psihičke ravnoteže, opravdano je u Egu tražiti pouzdaniji kriterijum psihičke normalnosti.

Ali pre nego se izloži ego-psihološka definicija normalnosti:
Zdravlj ej suprotan pol bolesti, a normalnost suprotan pol abnormalnosti.
Pojam normalnosti i pojam zdravlja potpuno su identični po sadržaju i funkciji.
Za razliku od pojmova normalan i zdrav, pojmovi: abnormalan i bolestan nisu identični, ne poklapaju se ni po sadržaju ni po funkciji. Abnormalno ne mora uvek da znači i bolesno. Abnormalnost u pravom smislu je vezana samo za kvantitativnu abnormalnost, za razliku od kvalitativne abnormalnosti, koja je isključivo vezana za patološko, odnosno za bolest.
Kvantitativno odstupanje po stepenu i intenzitetu je na primer: veoma burno reagovanje na jednu beznačajnu uvredu ili upadljivo dugo trajanje tuge posle smrti veoma voljene osobe.
Kvalitativno, suštinsko odstupanje od normalnog je kod psihotičnog poremećaja ličnosti, na primer.

Sa stanovišta psihologije Ega, jednu osobu možemo nazvati normalnom, ako njemo Ego, odnosno njegove funkcije, raspolažu takvim sposobnostima, da joj omogućavaju omogućavaju održavanje zadovoljavajuće psihičke ravnoteže, a time i uspešnu spoljašnju i unutrašnju adaptaciju, što u dinamičkoj psihologiji i pshijatriji predstavlja osnovni kriterijum pri određivanju psihičke normalnosti.

Jedno zdravo zrrelo Ego će biti sposobno da zadovolji svoje potrebe u pravo vreme, na pravom mestu, na adekvatan način i na pravom objektu, a to ćemi poći za rukom ako su njegove funkcije normalne.

Međutim, bilo bi pogrešno smatrati da jedno zdravo, normalno Ego uvek funkcioniše besprekorno u smislu gore opisanog idealnog modela, jer jedna takv osoba bi više ličila na savršenom automatu nego pravoj ljudskoj prirodi. Ovo s toga što je odnos individue prema okolini više ili manje poremećen, tako da mora stalno da se dovodi u stanje ravnoteže.

Stoga su normalno Ego kao i normalnost uopšte, samo jedna idealna fikcija (ideal), a ideali nisu ništa drugo do putokazi a ne ciljevi.


Izvodi iz knjige Dr Ivana Nastović

 

[muzjak]

voli se držati normale...to je kao linija posred ceste koja te vraća kad zastraniš lijevo il desno

Hoćete da vam gledam i u šolju?
Zapazio sam tvoju poruku i malo je falilo da odgovorim.
Svideo mi se odgovor.
Ja bih dodao, ta linija jeste putokaz i ako se previše udaljiš od nje možeš da se slupaš. Ali ako znaš šta radiš možda nađeš sopstveni put i prestaneš da pratiš tu liniju.

I ako ne objavljujem neku moju poeziju evo završetak nečega što sam pisao:
Da l' da kažem svojoj deci:
svoju stazu ti prokrči.
Ali ne smem, neizvesnost tamo vreba,
ja sam iš'o ovim putem, idi i ti, tako treba.

Oko raja u mislima kruže staze,
put do tamo ja ne vidim.
Da l' se krije... il' ga nikad bilo nije?

 

[Jennifer Jennin]

i meni se sviđa tvoja pjesmica
zaista

 

[besmrtna]

Aaa, evo da izkomentarišem.
Normalnost nije uslov za sreću (pod uslovom da znamo šta je normalnost i da znamo šta pod time podrazumevamo)

Evo i moj komentar tvoje misli..

Normalnost jeste uslov za srecu, jer prava sreca dolazi samo iz pravih moralnih vrednosti...
Normalnost je ono sto je u skladu sa pravim moralnim vrednostima, tj nacelima...

Prava sreca je stanje duha...

inace nije prava sreca vec bezumno veselje..

 

[muzjak]

Evo i moj komentar tvoje misli..

Normalnost jeste uslov za srecu, jer prava sreca dolazi samo iz pravih moralnih vrednosti...
Normalnost je ono sto je u skladu sa pravim moralnim vrednostima, tj nacelima...

Prava sreca je stanje duha...

inace nije prava sreca vec bezumno veselje..

Ajd sad. Ne znam zašto normalnost vezuješ za sreću?
Jesi li čitala ono što sam prepisao (skraćeno) od Nastovića?
Zar ne shvataš koliko je pojam normalnosti labilan.
Slažem se da je sreća stanje duha. Ali to je trenutno stanje. Ne može se sreća osećati stalno.
Ali bez obzira, možeš imati stanje duha koje nije normalno i biti srećna. Dakle, možeš biti psihopata i srećna.
Zavisi i kako poimaš normalnost, Znači, ako pominješ normalnost onda moraš da definišeš šta pod time podrazumevaš.
Ako si čitala, ond znaš da normalnost podrazumeva zdravlje. Ali, abnormalnost ne podrazumeva bolest. I treba znati šta je to kod nekog pojedinca abnormalno. Kod tebe mnogo toga može biti normalno a nešto abnormalno u funkcionisanju. To ne mora da znači da će to uticati na to da ne možeš biti srećna.
Hoćeš još malo da pišem?
Ne košta me ništa, ni papir, ni olovka, samo vreme.
A vreme je i onako oblačno i kišovito, znači ne košta ništa.
Prema tome, dabome.
Eci-peci-pec...
Ja nisam muzjak (ili kako se već zovem). Ja sam priroda.
Ja sam deo kauzaliteta i to sam što moram biti i razmišljati tako kako moram.
I svi smo mi priroda i svi mi zajedno sa vasionom smo proces koji se odvija kauzalno.
Kao loptice na bilijarskom stolu idemo tačno zakonitim putanjama. I sve što se desilo moralo je da se desi.
Kako da ti objasnim da sam ja živeo tvoj život i da ću ga opet živeti.
I da sam se dopisivao sa muzjakom na forumu.
I mislio sam da sam ja u pravu a da on greši.
Jel ti ja delujem normalno?
Vidi koliko sam ti teksta posvetio. A zašto?
Pa ja preko tebe razgovaram sa samim sobom u tebi.
Ti veruješ u Boga, ali ne razumeš da je to nešto složenije od tvoje vere i predstave.
Neke jednostavnosti su se satale i napravile složeno čudo. Napravile svet i duh i svet u duhu, AMIN.

 

[muzjak]

i meni se sviđa tvoja pjesmica
zaista

Nije cela, ali je dovoljno.

 

[smilingSun]

Mnogopominjan i rabljen pojam na stranicama foruma i u životu je "normalnost".
Pa pitam:
Da li vam je jedan od najvažnijih ciljeva u životu da budete normalni?
I da li biste da budete normalni i nesrećni ili da ne budete normalni ali srećni?
Kakav je vaš stav prema normalnosti?
I šta je za vas normalnost?
I zašto bi svi srljaju u tu normalnost? Šta je to u njoj tako interesantno i primamljivo?
Kasnije ću citirati nešto iz "Ego-psihologije normalnosti" od Dr Ivana Nastović.

Obzirom na ova pitanja koja si postavio naslov teme trebao bi da glasi "Da li ste svesni svoje (ne)normalnosti" iz prostog razloga jer je vrlo uobicajeno da se bas osobe visoko razvijene svijesti smatraju nenormalnim. U drustvu se obicno smatraju normalnim osobe koje pripadaju vecini, ako tako mogu da se izrazim, a to su prosjecni ljudi, prosjecno razvijene svijesti.. Normalnost je donekle, zapravo u velikoj mjeri.., stavr konvencije...

"I da li biste da budete normalni i nesrećni ili da ne budete normalni ali srećni?"

Mislim da covjek treba da bude onakav kakav jeste i uz to da unapredjuje sebe u svakom smislu naravno u onoj mjeri u kojoj mu SVIJEST to dozvoljava....Biti normalan ili nenormalan u krajnjem nije stvar izbora a isto tako ni jedno ni drugo samo po sebi nisu uzrok srece ili nesrece.....

Nego posto me privukla tema (mislim da je savrsena) voljela bih da kazem neka svoja razmisljanja ne vezujuci se za pitanja koja si postavio...ako to ne predstavlja neki problem....
Mišljenja sam da je vecina ljudi, kojoj i sama pripadam, daleko od prave svijesti, cak i od rubova vise svjesnosti. Mi smo uglavnom ceda prosjeka, nazalost! Donekle sam svjesna svoje nesvjesti i zalim zbog tog, mislim da vecinu svog zivotnog vremena provodim razmisljajuci na koji nacin bih mogla da podignem svoj nivo svjesnosti....Nesvjest nas cini robovima, rutinerima, i drzi nam oci zatvorene. Ti takvi prosjecni ljudi nazivaju se normalnim jer ih je mnogo vise nego onih koji imaju visok nivo svijesti. Da je nekim slucajem drugacije a nazalost nije mi bismo danas na planeti svjedocili jedan mnogo ljepsi i kvalitetniji zivot.....svi ti ratovi, nedostatak ljubavi i brige ljudi jednih za druga, nepostovanje prirode...govore o tome da vecina ljudi uglavnom nije svjesna svoje nesvjesti. Puno je ljudi koji reaguju nagonski, potpuno nesvjesno, robuju nizim instinktima i to je pokazatelj....

 

[gost 198065]

Da li bih odustala od normalnosti ako bi to bio etc, etc.

Evo jednog od pitanja koja me takoreći uopšte ne dotiču.

Da je postavljeno drugačije, recimo. Da li biste pristali na normalnost ukoliko bi to etc, etc.

Ne, ne bih.

Normalnost, kao i lepota i još nekoliko stvari; jeste u oku onog ko gleda. Bez obzira šta mudraci imali o tome reći. Klot običnog smrtnika u njegovom ličnom malom univerzumu mišljenja mudraca ne diraju osim kao - u većini slučajeva - poštovanog slova koje je neprimenjivo na (maločas pomenuti) lični mali univerzum.

Čak i da postoje norme normalnosti - a znam da postoje - svako o tome sam sudi, i lično mišljenje najposle uvek prevagne nad opštim.

Kao i inače.

Elem. Uzdam se da će me bog(ovi) poštedeti iskustva normalnosti; naopako bilo.

I, jeste. Svesna sam svoje nesvesti. Što je više nego se većina može pohvaliti.

 

[smfgreat]

nije normalno biti normalan danas kao sto je nenormalno biti normalan

 

[Grof Vronski]

Blentavi su uvek srećni !
Ne govori narod bez veze -"Što više znaš,više patiš....!"

 

[Grof Vronski]

Da sam normalan, sasvim sigurno bih poludeo....

Al' si zato veseo !
Još,ako ti se desilo u ranoj mladosti,
ceo si život -veseo !
Kud ćeš više od sudbine ?

 

[Grof Vronski]

Ono sto prihvata vecina u drustvu ili grupi u kojoj pripadas smatra se normalnim.
Predpostavljam da svako odudaranje od proseka nije normalno.

Školska definicija pojma normalnosti.
I tačna.

 

[muzjak]

Ono sto prihvata vecina u drustvu ili grupi u kojoj pripadas smatra se normalnim.
Predpostavljam da svako odudaranje od proseka nije normalno.

Školska definicija pojma normalnosti.
I tačna.

Kod jednog južnoameričkog indijanskog plemena, još i danas važi kao sasvim normalno jedno veoma rašireno kožno oboljenje, i to u toj meri da se veoma mali broj muškaraca, koji od nje nisu napadnuti, tretiraju čak kao abnormalni, te im se zbog toga ne pruža mogućnost da se ožene.

Realne vrednosne norme našle su svoj puni izraz i široku primenu u fenomenu adaptacije. Otuda će se jedna osoba označiti kao normalna kada je potpuno adaptirna na svoju sredinu ili ako u velikoj meri realizuje taj životni cilj. Adaptacija predstavlja jedan aktivan proces, tako da se i ne primenjuje više u smislu – pasivno se potčinjavati datim okolnostima – jer sam pojam adaptacije već sadrži težnju da se okolnosti menjaju.

Međutim, bar sa stanovišta dubinske, dinamičke psihologije, sposobnost spoljašnje adaptacije ne bi smela da se poistoveti sa pojmom normalnosti, jer jedna osoba može biti spolja adaptirana, a da nam to još ne garantuje da je i normalna.

Potvrdu za činjenicu da spoljašnja adaptacija ne znači obavezno i prisustvo normalnosti, nalazimo kod onih osoba koje su postigle adaptaciju putem totalne identifikacije sa svojom personom (maskom), odnosno sa ustanovom i položajem koji zauzimaju u društvu, tačnije: sa svojom socijalnom ulogom. Prema tome, bilo bi uzaludno, po rečima JUNGA, iza te maske tražiti ličnost, jer «redovno nilazimo na čovečuljka dostojnog sažaljenja». Otuda je za takve osobe neodoljivo primamljiv «lov na titule», jer one za njih predstavljaju jeftinu kompenzaciju za osećanje vlastite nedovoljnosti. Tako, na primer, ima profesora čija se celokupna individualnost iscrpljuje činjenicom «biti profesor», pa zbog toga iza te fasade, koje se grčevito drže, ne možemo naći ništa sem sujete.

Štaviše, ponekad se dešava, piše JUNG, da sretnemo prividno sasvim normalne osobe sa veoma uspešnom spoljašnjom adaptacijom. Među njima mogu biti lekari, pedagozi koji svojom normalnošću služe kao uzor za okolinu. Njihova normalnost samo je «veštačka kompenzacija za latentnu psihozu», o čijem prisustvu oni nemaju ni pojma, a koja bi već pri prvom pokušaju konfrontacije sa njihovim nesvesnim sadržajima, postala manifestna u radu: O fenomenu prividne normalnosti.

Jung smatra da je već u samom pojmu normalnosti i adaptacije sadržana redukcija na prosečnost, tako da je normalnost «idealni cilj za ljude bez uspeha, kao i za sve one koji se nalaze na opštem adaptivnom nivou dok bi za one, koji mogu da idu dalje od prosečnog čoveka, prihvatanje normalnosti značilo prepreku i smetnju za dalji razvoj», odnosno za njihov proces individuacije. Otuda «veliki broj neurotičara oboleva, jer su samo normalni, kao i što ima takvih koji su bolesni jer ne mogu postati normalni, tako da u stvarnoj (pravoj) psihologiji ne mogu postojati opštevažeći recepti i norme» (JUNG).

U tom smislu i FROM ističe da «osoba koja je normalna, s obzirom na svoju dobru prilagođenost, često je manje zdrava od neurotične osobe, s obzirom na njene ljudske vrednosti. Ona se često vrlo dobro prilagođava jedino po cenu odstupanja od svog ličnog Ja da bi manje-više postala onakva kakva treba da bude. Pri tom je možda iščezla sva instiktivna individualnost i spontanost. S druge strane, neurotičara možemo označiti kao osobu koja nije bila spremna da se potpuno angažuje u borbi za svoje lično Ja. Svakako da njen pokušaj da spase svoje pojedinačno Ja nije uspeo, te je ona umesto da svoje lično Ja stvaralački izrazi, potražila spas u neurotičnim simptomima, povlačeći se u svoje fantazme. Pri tome ona je sa stanovišta ljudskih vrednosti manje osakaćena od one vrste normalnih osoba koje su potpuno izgubile svoju individualnost...»

Sve ovo ide u prilog BINDEROVOG tvrđenja da «ne može biti ni govora o tome da samo adaptacija na sredinu, koja je doduše nužna u ljudskom društvu ali često konzervativna i sterilna, predstavlja odlučujući kriterijum pri određivnju normalnosti». «Unutrašnja nužnost normalnog psihičkog života može jednoj osobi dati povoda da se od svoje sredine okrene ili da joj se energično suprotstavi» u cilju «traženja novih društvenih formi i životnih vrednosti. Stoga bi bilo pogrešno označiti takve osobe abnormalnim, zato što se po svojim ubeđenjima i ponašanju razlikuju od vladajućih socijalnih normi», koje u sebi neminovno sadrže i svoju protivurečnost, pa su njeni predstavnici najčešće upravo napredni jeretici.

Uostalom, HERBERT MARKUZE je dokazao da je «princip realnosti» pragmatički princip efekta koji iziskuje društvo u korist vladajuće klase i upravlja da u pravcu svoga održanja, tako da se svaka pobuna ocenjuje kao psihopatološki simptom a ljudski odnosi analiziraju isključivo pod uglom prilagođavanja obliku vladavine. Zatim princip realnosti prihvaćen i nametnut od grupe, često nije identičan sa principom realnosti koji važi u društvu koje okružuje grupu, odnosno u kome grupa egzistira.

I socijetet je nužan uslov egzistencije kao i vazduh, ipak bilo bi smešno reći da čovek živi da bi egzistirao za socijetet, kao što bi bilo smešno reći da čovek živi da bi udisao vazduh.

Otuda možemo reći da je sposobnost spoljašnje socijalne adaptacije važan i nužan kriterijum pri određivanju psihičke normalnosti, ali ne i jedini i odlučujući, jer pored spoljašnje postoji i unutrašnja adaptacija, tako da na zahteve spoljašnjeg sveta čovek može potpuno da odgovori samo ako je adaptiran i na svoj unutrašnji svet, odnosno ako živi u saglasnosti sa samim sobom.

PRIZNAJTE SEBI KO STE - AKO SMETE.

 

[gost 237132]

Koliki je procenat ljudi koji postigne ravnotezu izmedju socijalne i unutrasnje adaptacije?
Prilagoditi spoljasnji svet sopstvenim potrebama, kao i sopstvene potrebe spoljasnjem svetu. Nije li to celozivotna borba?

 

[Funny!]

Mnogopominjan i rabljen pojam na stranicama foruma i u životu je "normalnost".
Pa pitam:
Da li vam je jedan od najvažnijih ciljeva u životu da budete normalni?
I da li biste da budete normalni i nesrećni ili da ne budete normalni ali srećni?
Kakav je vaš stav prema normalnosti?
I šta je za vas normalnost?
I zašto bi svi srljaju u tu normalnost? Šta je to u njoj tako interesantno i primamljivo?
Kasnije ću citirati nešto iz "Ego-psihologije normalnosti" od Dr Ivana Nastović.

Jeste, zeleo bih da budem sto normalniji.
kad razmisljam rekao bih da budem nenormalan, ali srecan, ali kad se zadesi to onda uvek odaberem da budem normalan, a nesrecan.
/
Za mene je normalnost ono kako se ponasa vecina...ali opet dok je za nas nesto nenormalno kod drugih ljudi je to potpuno normalno. Tako da ne postoji nenormalnost.
Ja bih pre rekao da dosta njih srlja u nenormalnost, svi zele da budu razliciti, a samim tim bi se za njih reklo da su nenormalni zato sto odstupaju od vecine, a vecina je normalna.

 

[Sibyla]

Moj mali doprinos ovoj temi


NORMALNOST I PATOLOGIJA

Same po sebi normalnost i patologija nemaju nikakvo znacenje. Dobijaju ga tek kad
se posmatraju u odnosu na antropološku i društvenu dimenziju. U odnosu na coveka patolosko ponasanje predstavlja i regresivno ponašanje. Onda se uzima u obzir slicnost izmedju coveka koji je oboleo od psihoze i coveka iz praistorija, a neki cak govore o slicnosti sizofrenih bolesnika, dozivljaja dece i dozivljaja koje covek ima kad spava. Osnovna slicnost je u prelogicnom dozivljaju sebe i svetaa. To znaci da:
- postoji prednost konceptualno – slikovitog misljenja nad apstraktnim misljenjem,
- postoji prisustvo magijskog misljenja,
- postoji nedovoljno jasno izrazena suprotnost izmedju Ja i sveta, subjekta i objekta, subjekta i predstave, subjekta i njegove slike,
- postoji zakljucivanje na osnovu afekta, a ne na osnovu kauzaliteta.

Princip: ono što je normalno i patološko može se definisati samo na osnovu celokupnog društvenog miljea.
Vreme menja naše koncepcije normalnog i patološkog.
Postoje istrazivanja da su u zaostalijim sredinama neuroze redje, dok su u gradovima cesce.
Npr. mi vreme shvatamo kao jednu pravolinijsku strelicu, a istoènjaèka kultura kao krug (kod njih je razgovor sa mrtvima normalna stvar, a kod nas ne).
Sve ovo govori o tome da normalnost i patologija nisu apsolutni pojmovi, vec krajnje relativni i o njima možemo da razmisljamo jedino u odnosu na drustveni milje i odredjeni istorijski trenutak. Sve do pojave psihoanalize problemu normalnosti se nije poklanjala neka pažnja. Ono što je psihopatološko nalazilo se u bolnicama, a ono što je normalno – spolja. Medjutim, FROJD prvi govori o psihopatologiji svakodnevnog života.

Tri odredjenja normalnosti u okviru psihoanalize:
1. normalnost kao pretpostavka
2. normalnost kao sposobnost za optimalnu integraciju
3. normalnost kao sposobnost za prilagoðavanje


NORMALNOST KAO PRETPOSTAVKA

Idejni tvorac je S. FROJD. On je smatrao da nije zadatak psihoanalize da odgovori na pitanje ''šta je normalno, a šta patološko'', jer se to zasniva na vrednovanju, a tome nema mesta u nauci jer se ona trudi da razume coveka.
Interesovanje nauke o coveku treba da bude usmereno na to da se covek upozna. Potrebno je upoznati kvalitativne razlike izmedju instanci licnosti (Id, Ego, Ja).
U osnovi, FROJD je zastupao tezu o kontinuitetu normalnog i patološkog (tako smo svi mi neuroticni, samo u razlicitim stupnjevima).
FROJD nikada nije dao prakticne kriterijume, ali ih je moguce naslutiti iz njegove teorije o strukturi licnosti, psihoseksualnom razvoju i iz nekih njegovih razmišljanja o ciljevima psihoterapije. On je rekao da ''zdrava osoba treba da bude sposobna da voli i da radi''. Kad je FROJD govorio o tome da osoba treba da bude spsobna da radi, mislio je na saglasnost instanci i normalno funkcionisanje Ega. (Ego je odgovoran za naše adekvatno intelektualno ponasanje - uskladjuje potrebe Ida i zabrane Superega – nekad Ego nije u stanju da obavlja svoju funkciju – to nazivamo intelektualnom inhibicijom).
Zrela sposobnost za zrelu ljubav znaci da je osoba genitalno zrela. Takva ljubav ukljucuje i neznost i brigu i samostalnost druge osobe. Osoba koja je spremna da dozivi orgazam, spremna je da voli, njeni razvojni problemi su rešeni.


NORMALNOST KAO SPOSOBNOST ZA OPTIMALNU INTEGRACIJU

Po ERIKSONU, jedan od bitnih elemenata u postizanju normalnosti jeste sposobnost individue da u toku zivota koristi proces integracije. Po njemu, nema univerzalne normalnosti, vec su sadrzaj i obim normalnosti odredjeni uzrastom.

NORMALNOST KAO SPOSOBNOST ZA PRILAGOÐAVANJE

HARI SALIVEN je problem normalnosti i patologije pomerio sa pojedinca na komunikaciju s drugom osobom. Prvi govori o tome da je od izuzetnog znacaja kvalitet komunikacije (s majkom, porodicom). Znaci, to je pomeranje s individualnog na interpersonalno.
ERIH FROM koristi dva pojma za normalno i patološko, tj. kod:
a) specificne ljudske situacije
b) specificne ljudske prirode
Covek je tokom svog razvoja cinio tako da se nuzno udaljavao od prirode i svoje sustine. Udaljavajuci se od prirode i dovodeci sebe u tu ljudsku situaciju udaljavanja od svoje sustine, on cini sve da se vrati prirodi. Ti pokusaji da se vrati prirodi cine njegovu specificnu ljudsku prirodu.
Nacini za vracanje mogu biti:
1. – produktivni (ljubav, rad, kreacija)
2. – neproduktivni
• manje patoloski (razliciti stupnjevi i nivoi patoloske orijentacije: primalacka, zgrtacka, trzisna,...)
• vise patoloski (ludilo, samoubistvo – povratak prirodi kroz povratak u zemlju, matericu)
FROM je vec zakoracio u oblast razmisljanja krakteristicnog za socijalnu psihijatriju.

Novo u socijalnoj psihijatriji
Ne mozemo govoriti o normalnosti ili patologiji pojedinca vec komunikacija. Nikada nije bolestan pojedinac, vec porodicna grupa iz koje on potice. Zato treba leciti celu grupu, a ne pojedinca (porodicna terapija). Fenomen terapijske klackalice.
Citat iz clanka Mentalna higujena sa http://www.er.rs/forum/index.php?topic=313.0

Bez razlike kaliko se slazemo ili ne slazemo sa samo malim delom definicija i shvatanja normalnosti koji su dati u ovih nekoliko citata iz nekih strucnih knjiga, mane interesuje kad vi za nekog kazete da nije normalan. Kad pitate nekog “Covece jel si ti noralan/na?” Ovde ne mislim na pisihcke bolesnike, nego na svakodnevan zivot. Ja skoro uvek kad taj neko uradi nesto sto se ne uklapa u mom poimanju sveta sto ne mora nuzno da znaci da je bas taj moj pogled onaj koji je objektivno normalan. Mislim da na slicnom principu funkcionise i drustvo u celini, ili drustvena grupa kojoj pripadamo. Uvek kad prekoracimo prag njenog zactranog stava normalnosti, ona nas proglasi nenormalnim, sto ne mora da znaci da je to stvarno nenormalno.
A kada cete pre za sebe pomislite da niste normalni?
Kad uradite nesto sto se kosi sa vasim principima ali je opsto prihvacen nacin ponasanja?
ili
Kad uradite nesto sto znate da ce okolina da okarakterise ko “nenormalnost” ?

 

[muzjak]

Jeste, zeleo bih da budem sto normalniji.
kad razmisljam rekao bih da budem nenormalan, ali srecan, ali kad se zadesi to onda uvek odaberem da budem normalan, a nesrecan.
/
Za mene je normalnost ono kako se ponasa vecina...ali opet dok je za nas nesto nenormalno kod drugih ljudi je to potpuno normalno. Tako da ne postoji nenormalnost.
Ja bih pre rekao da dosta njih srlja u nenormalnost, svi zele da budu razliciti, a samim tim bi se za njih reklo da su nenormalni zato sto odstupaju od vecine, a vecina je normalna.

Kada kažeš "većina" ulaziš u statističku kategoriju. Statistička kategorija je nepouzdano merilo. Podrazumeva statističke vrednosti. Većina nije jedinka a sastavljena je od istih. A svaka jedinka nosi svoje posebnosti, tako da u toj većini imaš pojedinaca koji su u nečemu sasvim suprotni. Ako bismo sve te osobine uprosečili i kreirali model sa prosečnim vrednostima ispostavilo bi se da niko ne poseduje tako komponovane vrednosti proseka pa bi se ispostavilo da niko nije normalan.

 

[muzjak]

Pogledajte post od @Sibyla

 

[muzjak]

Dakle, kad mnogi pominju normalnost to olako procenjuju prema svojim kriterijumima, ne ulazeći u zamu suštinu i problematiku.

 

[Sibyla]

Nesvesno:think
Ovo je za mene najprihvatlivije na temi jel smo svesni svojoj nesvesnosti?
Da li je JA svesno svoje nesvesti - to je apsurd, jer kad se nesto osvesti vise nije nesvesno, a uvek postoji jos nesto sto treba osvestiti - samo jos svesno nije postavilo pravo pitanje koje vodi ka osvescivanju sadrzaja nesvesnog... citat iz posta @bezimeno.

Ja postajem svesna svoje nesvesnost, tj nesvesno osvestim, tek pri pokusaju da sagledam sta me je nateralo da napravim bas taj izbor ili kad pokusam da shvatim zasto sam u odredjenom trenutku bas tako odreagovala.

Htela sam malo da prosirim temu na kolektivno nesvesno i na Jungovo shvatanje arhetipa.

Arhetip je Jungov hipotetički konstrukt koji označava sveopšti, naslijeđeni okvir cjelokupnog iskustva.To su urođeni obrasci mišljenja, osjećanja i djelovanja nastalih kao rezultat vijekovima taloženog iskustva brojnih generacija predaka. U širem smislu, prvobitni model, prototip, prauzor ili pratip. Arhetip je osnovna strukturalna i dinamička jedinica kolektivnog nesvjesnog. Može se proučavati preko svojih manifestacija na kolektivnom planu (u mitskim slikama i simbolima, religijskim dogmama, pjesničkim slikama, ritualima itd.) i na individualnom (u snovima, vizijama, simptomima i parapsihološkim doživljajima). Najpoznatije arhetipske predstave su: Persona, Senka, Anima, Animus, Mana – ličnost i Sopstvo.
Funkcija arhetipa je da pojedincu olakša snalaženje u životno važnim, kriznim situacijama.

Interesujeme me vase misljenje o:
Koliko to kolektivno nesvesno ima uticaj na nase individualno nesvesno?
Postoji li samo jedan Arhetip ali svak narod ima neki svoj?
U kolikoj meri nam nase nesvno pomaze u snalazenju u zivotnom vaznim, kriznim situacijama?