али не као да се обраћаш самом себи него људима за које машташ да су поред тебе? Имам утисак да би се то сматрало ненормалним јер људе на улици који причају сами са собом и који се као обраћају неком другом који није присутан у реалности сматрају лудим. Али можда и грешим.
Да ли је нормално правити журку са неким измишљеним људима за које замишљаш да су ту док си заправо сам самцијат, да ли је нормално заљубљивати се, причати са њим, осећати његову подршку, правити животне планове са њим иако тај не постоји у реалности? То се не ради о халуцинацијама јер се (нажалост) често освестиш да је то измишљено.
Како би људи реаговали да то неко не крије него да јавно показује?
Да ли је нормално правити журку са неким измишљеним људима за које замишљаш да су ту док си заправо сам самцијат, да ли је нормално заљубљивати се, причати са њим, осећати његову подршку, правити животне планове са њим иако тај не постоји у реалности? То се не ради о халуцинацијама јер се (нажалост) често освестиш да је то измишљено.
Како би људи реаговали да то неко не крије него да јавно показује?