Докле иде дрскост у фалсификовању др Шекуларца довољно говори неспорна чињеница да је он једноставно узео са новчића штит Светог Ђорђа и прогласио га као грб зетске династије Војислављевића. Иако печата са приказом Светог Ђорђа на Аверсу има у свијету око пар хиљада, њему није сметало да штит Светог Ђорђа прогласи грбом светородне династије Војислављевића. На реверсу оловног печата зетског краља Ђорђа приказан је Свети Ђорђе с грчким натписом:’
Ο αγιος Γεωργι (ο) ς‘ и са издуженим штитом , на коме се види “ коса лента”, с десна улијево. На основу тог штита урађен јe фалсификат грба-симбола светородне династије Војислављевића од стране др Божидара Шекуларца.
Да спрдња буде већа послије референдума 2006. г. овај фалсификат је уграђен у највише одликовање данашње државе Црне Горе – Орден Црне Горе, који има један степен. Орден Црне Горе додјељује се на Великој Огрлици предсједницима или суверенима држава и лидерима међународних организација, или на ленти другим високим званичницима страних држава или међународних организација.
На Великој Огрлици налазе се грбови династија а први је фалсификат грба Војислављевића чији је аутор проф. др Божидар Шекуларац.
Живко Андријашевић
Одликовање свечано уручује Предсједник Црне Горе или његов лични изасланик. Свечано уручивање се састоји од јавног саопштења текста указа о одликовању, предаје знака одликовања и уручења повеље о одликовању. Из овога јасно произилази да код домаћих фалсификатора нема граница ако су у стању да у највише одликовање државе Црне Горе уметну фалсификат грба-симбола светородне династије Војислављевића.
Докле се иде са фалсификатима говори нам и
оно што је својевремено доказао проф. др Александар Стаматовић када су фотографију вјешања Срба у Херцеговини од стране аустријске војске, преузели проф. др Шербо Растодер и дневни лист ,,Вијести” и лажно приказли као ,,Вјешање црногорских родољуба на Цетињу 1920. г.“
Шербо Растодер
Такође је прије скоро мјесец дана сличну ствар урадио новинар дневног листа ,,Побједа” неки Слободан Чукић. Он је на насловној страни своје књиге ,,Почетак српске окупације”, коју му је издала ,,Побједа”, једноставно фотографију мајке која стоји са сином над гробом погинулог мужа на Тарабошу код Скадра 1913. г. из француског часописа ,, L illustration“ преузео и лажно приказао као слику мајке која стоји над гробом за вријеме комитских борби из времена 1918 -1920.
Фалсификати у функцији разарања Православне цркве и отимања њене имовине
Данас су посебно присутне бројне злоупотребе у тумачењу организације Православне цркве од стране сијача дукљанско монтенегринских магли.
Не мислим да се ради само о борби против Српске православне цркве већ да ово има и шире димензије, тј. да се ради о смишљеном сценарију за разарању Православња као кохезионог фактора на међународном плану.
Дукљански монтенегрини тврде да свака држава и нација морају да има своју аутокефалну цркву, иако аутокефалност нема везе ни са државом ни са нацијом. Није тешко доказати да
аутокефалне цркве у православном свијету нијесу без изузетака „устројене као националне“, као ни да
није тачно да „нема народа или државе без своје самосталне Цркве“, како то тумаче атеистички „реформатори православне цркве“ из дукљанско монтенегринских магли. Да се ради само о дукљанским маглама довољно говоре следећи примјери:
– Александријска Црква, у диптиху Православних Цркава прва послије Цариградске, има јурисдикцију над читавим афричким континентом који данас има 56 држава и ко зна колико нација. Дакле, не само над једном државом или над неком од нација. Језик у Литургији је грчки, арапски као и разни афрички језици.
– Антиохијску Цркву чине Арапи из Сирије (6 епархија), Либана (6 епархија), Ирана, Ирака, Кувајта и Саудијске Арабије, као и неких предјела Турске. Ова патријаршија под својом јурисдикцијом има арапске православне епархије у Америци и Аустралији, са око 800.000 вјерника. Сједиште се налази у Дамаску, а синод у Бејруту. Језици Литургије су грчки и арапски.
– Јерусалимска Црква обухвата, поред православних Грка, православне Арапе у Израелу и Јордану.
Јасно је да се из ових лако доказивих чињеница може уочити да аутокефалне цркве не морају бити ни националне нити омеђене границама државе. Потпуно је јасно да има много народа, нација и држава које немају своје самосталне цркве.
Не треба заборавити да су аутокефалне цркве, Александријска, Атиохијска и Јерусалимска, једне од најстаријих Православних цркава, и нијесу их створиле партијске организације и удружење грађана – атеиста.
Неозбиљним би се могао назвати покушај неких аутора да у каталог (диптих) митрополита црногорских уврсте рашчињене и анатемисане некадашње свештенике. То је противно свим црквеним канонима и има једнаку тежину као кад би неко од нас, обичних грађана, купио у продавници имитацију краљевске круне, ставио је на главу и тврдио за себе да је краљ!
Још неозбиљнији, а могло би се рећи и перфиднији је покушај
др Данила Радојевића, предсједника „Вјерске заједнице православнијех Црногораца“, да
у каталог православних епископа и митрополита уврсти и католичке (унијатске) епископе.
Три имена у његовом каталогу довољно говоре о крајњем циљу др Радојевића.
Као „црногорске митрополите“ он наводи и ова имена: „Сава (1453), Павао Душман (1454-1457) и Јован (1458)“. У историји је познато да су ово били унијатски (католички) епископи из Крајине, који су признавали римског папу за свог поглавара и неуморно радили на римокатоличењу православног народа у Зети, а који су се служили „вјерском репресијом, увођењем унијатских метода превођења православаца у католичанство“.
Зачуђује да су уредници, недавно публикованог
„Историјског лексикона Црне Горе“ проф. др Шербо Растодер и др Живко Андријашевић прихватили да у одредници „црногорски митрополити“ (стр. 450-451) буде
каталог др Радојевића у којем се налазе католички (унијатски) епископи из Крајине, као и рашчињени некадашњи свештеници који се лажно представљају као „црногорски митрополити“.
Једина „канонска“ легитимација ових грађана је пријава у одјељењу полиције из 2000. г. да су једни од оснивача вјерске заједнице, по Закону о вјерским заједницама из комунистичког периода (1977).
Ономе коме није било јасно да се, стварањем и промовисањем псеудо-религиозне организације која себе назива „црквом“, жели унијаћење Црногораца, тј. превођење православаца у римокатолике, каталог др Данила Радојевића пружа довољно аргумената о крајњем циљу идеолога ове вјерске заједнице.
Шта појединци сличних амбиција и циљева мисле о православним митрополитима из светородне лозе Петровић Његош јавно саопштава један
савремени дукљански монтенегрин у државном дневном листу „Побједа“ (28. фебруар 2004. године) у коме, између осталог, пише сљедеће „
Црногорци морају и Његоша и Св. Петра Цетињског ставити на хируршки сто да би отпочео час анатомије. Једног геноцидног у перу, другог геноцидног на дјелу…“
Дукљанско- монтенегрински фалсификатори и незналице, попут
Рајка Церовића и Стевице Вучинића, наводе на Јавном сервису ЦГ (Радију и Телевизији) да је Митрополија црногорско – приморска створена послије 1920.г.
То раде и државни идеолози често форсирајући тезу да је Српска Православна Црква у Црној Гори присутна тек од 1920.
Срачунато и тенденциозно прећутали су 700. минулих година њеног дјеловања на овим просторима. Цетињска Митрополија изводи свој црквено-правни континуитет из Зетске епархије коју је 1219. формирао управо Св. Сава, док је на сабору у Скопљу на Цвијети 1346. г. уздигнута у ранг Митрополије зетске.
Срачунато и тенденциозно се прећуткује да се Митрополија црногорска и приморска под тим именом, као насљедница Митрополије зетске, помиње први пут 1504. г. и подмеће од стране режимских медија да је формирана 1931. г. желећи да јој се код неупућених скрати постојање за 427 година.
Јасно је и зашто они то раде.
Циљ је отимање имовине Митрополији црногорско – приморској коју она има у континуитету од оснивања епископије до 1918. г.
Међутим, ови фалсификатори или незналице избјегавају да саопште неспорну чињеницу да први помен о митрополиту црногорском и приморском Роману, који је једно вријеме заузимао цетињску катедру, имамо сачуван у запису Молитвеника из 1504. г, рукописне књиге која се данас налази у Бечкој тј. Аустријској националној библиотеци под бр. 79 (ȪNB cod.slav.79), у коме се помиње: „Роман владика црногорски и приморски“.
Факсимил оригинала записа Николе Косијера из 1504. на страници рукописног Молитвеника као и потпис владике црногорског и приморског Романа, објавила је
др Милена Н. Мартиновић у монографији Манастир Успења Пресвете Богородице на Кому 1417 – 2017. на стр. 185 ( Цетиње, 2017)
Запис из Молитвеника у Бечкој библиотеци је веома значајан, јер ово је први помен када Зетски митрополит почиње да се титулише као црногорски и приморски. У то вријеме јурисдикција Цетињског митрополита, осим тадашње територије Црне Горе, обухватала је и дио приморја.
Једно од данас најактуелнијих питања а тиме и најподложније фалсификатима односи се на
власништво над имовином Српске православне цркве. Прије неколико дана владика Јоаникије је подсјетио јавност на Милански едикт који је донешен 313. године.
По Миланском едикту, хришћани су, не само постали равноправни као и сви други верујући људи, већ се према њима тада исправљају раније учињене неправде. Наиме, конфисковану и одузету имовину, материјална добра у поседу хришћана и њихових заједница, по Миланском едикту треба безусловно вратити.
Међутим,
данас би предсједник ДПС-а Мило Ђукановић, највјероватније због личних интереса најновијим Предлогом Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница да Црну Гору врати 1706. година уназад, у стање прије доношења миланског едикта 313.г.
Ја сам направио кратки хронолошки преглед како су се доносила
документа о настанку Цетињског манастира и заштити његове имовина и то изгледа овако:
1) Повеља господара Ивана Црнојевића о градњи манастира Рођења Пресвете Богородице на Цетињу 1485. г.
2) Закон Ивана Црнојевића којим се заштићују манастирска имања. 1485. г.
3) Ђурђе и Стефан Црнојевић потврђују Оснивачку повељу 1495. г.
4) Султанов ферман (царска наредбу) о заштити имовине Православне цркве у турској држави 1567.г.
5) Патријарх српски Атанасије (Гавриловић) потврђује Оснивачку повељу 1749. г.
6) Шћепан Мали и главари Црне Горе гарантују безбједност манастирске имовине 1768. г.
7) Благовјештенска Скупштина Књажевине Црне Горе потврђује Оснивачку повељу 1868. г.
8) Указ књаза и господара Николе I којим потврђује Оснивачку повељу 1895. г.