На теми је презентован прегршт историјског материјала који казују колика је у XIX вијеку и на самом почетку XX вијека у Црној Гори била снажна свијест о српском поријеклу и колико је била приврженост српству.
Људе који тврдоглаво оспоравају све те факте и који су забраздили у пропаганди са "Аналитике", "ЦДМ" и иних монтенегринских србофобичних портала џаба увјеравати и било шта објашњавати.
Наравно да је и у Црној Гори кроз историју бивало колизије међу колективитетима, то је неизбјежжно на било којем меридијану планете, некад на племенској, некад на идеолошкој, некад на некој другој основи, међутим то кроз XIX вијек и почетак ХХ вијека није био сукоб српства и црногорства, и у сукобу бјелаша и зеленаша није била упитна приврженост српству, чак ни тежња за уједињењем са Србијом, већ је запело око начина како спровести процес уједињења,безусловно или задржати неки степен аутономије и статус будуће федералне јединице.
Једноставно, српство и црногорство кроз историју Црне Горе никад нису били у сукобу, народност српска, поданство (држављаство) црногорско. Било јесте и кроз писаније неког Штедимлие и кроз дјеловање неког Дрљевића наопаких идеја о засебости црногорског народа, могуће већ јесте посејана та клица будућег раздора, но то се није примило међу народом, раскорак а временом и раздор су почели 1945.године, када је рођена црногорска нација преко које се кенуло са фрагментацијом српског корпуса у Црној Гори.
Испрва,у самом зачетку припадност српском корпусу се није оспоравала, постојао је и двојни идентитет, наратив како су Црногорци понајбољи од свих Срба, но временом, а како је то и неизбјежно када кренете са процесом фрагментације неког националног корпуса све више се потирало етничко поријекло и неупитна припадност српском корпусу, и све више барем код једног дијела усађивао отклон према српству који ће прерасти у све отворенију србофобију.
Зато у Црној Гори имамо такву "слојевитост" код националног изјашњавања и најближих рођака и толику поларизацију.
Тражити једноставне разлоге води на погрешан колосјек.
Не треба занемарити, да смо од 1945-е живјели у земљи коју "де јуре" не би могли назвати тоталитарном, формално јесте постојала слобода избора око много чега, но та земља бјеше ипак утемељена на репресивном апарату и пропаганди, у склопу које је ишла веома јака индоктринација. Код репресивног апарата важну улогу је имала армија жбирова, када вам се усади "да и зидови имају уши" ту говорити о слободи мишљења и није смислено.
Све то ће имати посљедицу и у једној нус појави, поред црногорске нације и нешто касније југословенске, рођена је још једна нација, "нација полтрона" или улизица. Ова "нација" намножила се код свих народа у бившој Југи, но некако понајвише код оних поријеклом из Црне Горе. Разлози могу бити што су ти људи, Брђани и Црногорци у тим српским деобама (и између бјелаша и зеленаша, и између четника и партизана, и између Брозових и ибеоваца) баш због вреле крви и највише пострадали, и на Голом Отоку је процентуално завршило највише Црногораца. А када "почистите" све људе од става и интегритета, ето простора за ову "нацију полтрона", а како изгледа када ова "нација" креира амбијент разголио је генијални Живко Николић кроз филм "
У име народа" и друге филмове.
Још једна ствар је важна када говоримо о данашњем тренутку и тренутним процесима. Људи. жртве индоктринације ће себи тешко признати да су жртве индоктринације и да је оно у што су били увјерени обична заблуда и опсена. Зато ће радије наставити живјети у заблуди и опсени него себи признати да су у тој причи били само индоктринисани магарци.
Тренутно у Црној Гори имамо поларизован амбијент и велику "слојевитост" код доживљаја идентитета, гдје најближи сродници, браћа или отац и син не доживљавају себе припадницима истог народа или нације, како написах, тражити једноставне разлоге зашто је то тако, води на погрешан колосјек.