Da, kao u slučaju torlačkoga, o čemu uvelike raspravljaju moderne srpske lingvističke monografije, što pokazuje da s hrvatskim nemaju nikakve veze...
https://www.knjizara.com/Sintaksa-savremenoga-srpskog-jezika-Predrag-Piper-110184
Prvo, autori nisu sigurni u identifikaciji padežnih oblika. Tako oni (na str. 309) u primerima tipa Evo ga otac! Eno je majka! “pronalaze” dva akuzativa, mada nijedan imenski oblik nije u akuzativu, nego je zamenički u genitivu, a imenički u nominativu. Za primere tipa:
Eno vam majka! autori tvrde da imamo dativ i akuzativ, iako je imenica majka upotrebljena u nominativu, jer u akuzativu mora imati oblik majku! Za primer (na str. 490) Većina prisutnih je saglasna autori tvrde da je subjekat izražen imenskom rečju u genitivu, mada je i svakome osnovcu jasno da imenica većina, koja je subjekat u toj rečenici, nije u genitivu nego u nominativu.
Evo ga otac!
Eno je majka!
Eno vam majka!
Stvarno- pravi "štokavski". Možda i jest, no s bilo čim hrvatskim nema veze.
Da nisi malo izlapeo te malo istlapio?
1) Voleo bih da mi iskopiraš deo gde kažeš da autori daju objašnjenje pominjući dativ za primer "Eno vam majka!" da im se narugamo zajedno.
2) Tri navedena primera nisu analogna. U prva dva su proste, a u trećem je bespredikatska rečenica. Treći je potpuno običan primer za sva štokavska područja. Može se upotrebiti i nominativ i (slovenski) genitiv.
Nema majke. Eno, majke! Nema vode. Eno, vode!
Međutim: Eno vam majka! Eno vam voda! Evo ti qurас. (nominativ!)
Prvi i drugi primer se ispravno pišu ovako:
Eno ga - otac! (lična zamenica u genitivu, imenica u nominativu)
Eno je - majka! (lična zamenica u genitivu, imenica u nominativu)
Drugi put, prvo pitaj.
Ah, sad vidim da si ovo iskopirao sa foruma Vukabular iz 2005. godine.
NIN 22.12.05
Nagrada bez pokrića
Sintaksa savremenoga srpskog jezika
Novinar Sava Dautović dodelu nagrade “Pavle Ivić” za 2005. godinu delu Sintaksa savremenog srpskog jezika: prosta rečenica grupe autora na čijem je čelu dr Predrag Piper, prikazao je u NIN-u br. 2867 od 8. 12. 2005. u tekstu Nauka u “službi” Kaptola i kao “skriven polemički odgovor onima koji su ga nepunih mesec dana ranije javno osporavali”, eksplicitno navodeći i da je taj osporavatelj prof. dr Miloš Kovačević, tj. ja. Uz to je novinar NIN-a ustvrdio kako su suprotne ocene navedenoga dela – moja više nego negativna, i više nego pozitivne dr Egona Feketea i predsednika Odbora za dodelu nagrade akademika Aleksandra Mladenovića – samo potvrda “jednog trajnijeg, dubljeg i besmislenog srpsko-srpskog raskola”. Iz toga on zaključuje da su “ova Sintaksa i njeni autori postali kolateralna šteta podeljenosti srpskih lingvista i filologa na dva nepomirljiva tabora”. U celome tekstu više eksplicitno nego implicitno novinar sugeriše zaključak o neopravdanosti moje negativne ocene navedene Sintakse, jer je u njoj “nipodaštavan naučni trud i rezultat grupe autora koja je napisala Sintaksu savremenog srpskog jezika”, budući da dodeljena joj nagrada predstavlja “zasluženo priznanje jednom po svemu kapitalnom delu”. A taj zaključak i eksplicira na kraju teksta poentirajući u vidu retoričkog pitanja (osnaženog upitno-uzvičnim interpunkcijskim znakom): “na čemu može počivati legitimitet kritike i kako u nju imati poverenja?!”
Navedenim tekstom – kojemu je očito povod koliko dodeljena mu nagrada “Pavle Ivić”, toliko ako ne još i više moj negativni u Politici objavljeni prikaz – novinar je, bar što se tiče moga prikaza, slobodno se može reći, doveo čitaoce u “stanje obmane”, jer je iskonstruisao ničim neutemeljenu priču o zakulisnim, van teksta same Sintakse smeštenim, motivima moga “napada” na nju. Ne radi se, naime, ni o kakvom “srpsko-srpskom sukobu”, niti se negativna ocena Sintakse može okvalifikovati kao “kolateralna šteta” tog sukoba. Jednostavno rečeno, u pitanju je naučno utemeljena kritika usmerena isključivo na n edopustive materijalne greške koje su napravili njeni autori. Ili je bolje reći da je u pitanju stručna kritika, jer su, zbog toga što je kritika pisana za novine, predočeni samo promašaji koji su nesporni svakom čitaocu sa završenom makar osnovnom školom. Brojni drugi, širem čitateljstvu manje razumljivi promašaji, ostavljeni su za obimnu (tridesetostraničnu) kritiku u naučnom časopisu “Srpski jezik”. A evo za čitaoce NIN-a samo desetak neverovatnih tipskih materijalnih pogrešaka, koje će im sigurno, ako već nisu novinaru Dautoviću, biti dovoljan dokaz o stručnim i naučnim vrednostima navedenog “kapitalnog dela”.
Prvo, autori nisu sigurni u identifikaciji padežnih oblika. Tako oni (na str. 309) u primerima tipa Evo ga otac! Eno je majka! “pronalaze” dva akuzativa, mada nijedan imenski oblik nije u akuzativu, nego je zamenički u genitivu, a imenički u nominativu. Za primere tipa: Eno vam majka! autori tvrde da imamo dativ i akuzativ, iako je imenica majka upotrebljena u nominativu, jer u akuzativu mora imati oblik majku! Za primer (na str. 490) Većina prisutnih je saglasna autori tvrde da je subjekat izražen imenskom rečju u genitivu, mada je i svakome osnovcu jasno da imenica većina, koja je subjekat u toj rečenici, nije u genitivu nego u nominativu.
Drugo, autori nisu sigurni ni u identifikaciji vrsta reči. Evo i potvrda. U rečenicama Plivanje je korisno i Pušenje je štetno (na str. 493) autori prideve korisno i štetno proglašavaju prilozima. U rečenici Zorom je otišao u crkvu (str. 251) instrumental imenice proglašava se prilogom, dok se u rečenici Kad mi budemo došli, oni će već spavati (str. 445) partikula, rečca već proglašava prilogom.
Treće, autori teško razlikuju određeni i neodređeni vid prideva. Tako za podvučene prideve u rečenicama Najmlađi, veseo i pričljiv, novi kolega bio je duša društva. Nebojša, veseo i pričljiv, bio je duša društva tvrde da su određenog vida, iako i osnovci znaju da određeni pridevski vid muškoga roda mora imati nastavak –i.
Četvrto, autori se teško snalaze i u razlikovanju svršenih i nesvršenih glagola, pa na tom “kriterijumu” zasnivaju svoje mišljenje o sistemskom i normativnom karakteru nesistemske i nenormativne upotrebe prezentskih oblika vidimo se i čujemo se umesto futurskih videćemo se i čućemo se (str. 383).
Peto, autori ove Sintakse još teže razlikuju rečenične članove. Tako u rečenicama Ona je slušala priče o životinjama (str. 48) i Postavili su zamke za ptice (str. 621) oni “vide” dva objekta, umesto objekta i nekongruentnog atributa. Ili u rečenici U noći, pak, čekao ga je pakao. Njen zagrljaj, njeni bezumni napadi... autori podvučenu jedinicu proglašavaju parcelisanim objektom, mada je to apozicija. U rečenicama Smatraju ga ozbiljnim i Svi su ga zvali profesorom (str. 43) nedvosmisleni predikativi (imenski delovi predikata) ozbiljnim i profesorom proglašeni su objektima. U rečenici Ona peva radosna (str. 323) skup reči peva radosna proglašen je složenim glagolskim predikatom, mada je tu nedvosmisleno realizovan prosti glagolski predikat i predikativni atribut kao atributsko-adverbijalna odredba. Itd.
Šesto, autori ne razlikuju punoznačne i nepunoznačne glagole. Tako je za njih glagol postojati u rečenici Budva postoji preko dva milenijuma (str. 337) glagol nepotpunog značenja, dok je glagol postati u rečenici Ona je postala slavna proglašen “nekopulativnim” (str. 314).
Sedmo, autori odokativno proglašavaju normativnim konstrukcije koje normativno nikad nisu bile priznate, dok iz norme izbacuju nesporno normativne konstrukcije. Tako je za njih normativno dopustiva upotreba uzročnog predloga zbog u značenju namere (str. 170); za njih je, obrnuto od onoga što je propisivala i više nego stogodišnja važeća norma, “pravilno Doputovala je delegacija na čelu sa Markom Markovićem, a ne Doputovala je delegacija sa Markom Markovićem na čelu” (str. 706); njima se priviđa normativni progon konstrukcije “zahvaliti na nečemu u značenju učtivog odbijanja neke ponude”, pa im “ta preporuka i dalje zaslužuje podršku normativne g ramatike” (str. 798) – iako takve normativne preporuke nikada pre njih nije bilo za datu konstrukciju, nego se ona odnosila samo na konstrukciju zahvaliti se na nečemu. A od takvih naopakih, ni na kakvim normativnim kriterijumima nezasnovanih preporuka, ova Sintaksa vrvi.
Osmo, autori ne razlikuju homonime od homofona, pa forme s tihom – stihom i s oka – soka proglašavaju “gramatičkom homonimijom” (str. 731). Ali to već prelazi nivo osnovnoškolskih grešaka. A takvih je u ovoj Sintaksi najmanje desetostruko više od napred nabrojanih elementarnih osnovnoškolskih. Zbog toga, a i zbog nedostatka prostora, o njima ovde neće biti reči.
No, mislim da i navedene pogreške svakome ko vlada makar osnovnoškolskim gramatičkim znanjem moraju biti dovoljan i kriterijalan odgovor na Dautovićevo retoričko pitanje “na čemu počiva legitimnost kritike” i zašto “u nju imati poverenja”. Pošto se u date pogreške lako ubediti, za svaku sam navodio i stranicu iz knjige, pa nijednom čitaocu neće biti teško da proveri da li sam tu ja bilo šta iskonstruisao ili zaista autori Sintakse ne znaju to što njihov tekst potvrđuje da ne znaju. Nijedna nagrada, pa ni nagrada “Pavle Ivić”, te greške ne može anulirati niti ih učiniti nevidljivim. Zato nagrada knjizi sa ovakvim i ovolikim greškama pre govori o (ne)ozbiljnosti članova žirija za dodelu nagrade, potvrđujući da oni ili nisu uopšte (pro)čitali knjigu, ili da, pošto među njima nema nijednog sintaksičara, nisu ni kompetentni za njenu stručnu i naučnu (pr)ocenu. Jer, data Sintaksa zaista jeste “kapitalno delo”, ali samo po “kapitalnim greškama” koje su u njoj počinjene. I ona će bez sumnje, tu je akademik Aleksandar Mladenović u pravu, “ostati zapisana kao međaš, jer će se moći govoriti i o vremenima i pre njene pojave i onima posle nje”, ali prema kriterijumu broja načinjenih materijalnih grešaka. Jer teško da će ova Sintaksa u tome ikad dobiti pravog takmaca s kojim bi se mogla porediti.
Prof. dr Miloš Kovačević
