Čiji je naš jezik

[Harvat]

Јасам тебе питао да се изјасниш око тога али ниси хтео.
Међутим овде није потребна уопште стручност име је из Јахвистичког култа.
Све што ме је интересовало како се на старохебрејском изговарало пророк Јона , Јаван али сетио сам је да Данило Македонце Хелене зове Јаване и ту се прича завршава да ли Јевреји читају као Јоан или Иван и свакако је Јоан , Јохан , Џон само код Хрвата Иван.
Дакле право име светаца није Иван Крститељ , Иван Богосов ,Иван Златоусти већ то има на хебрејском је Јоан логично јер сва та имана су изведенице из Јахве е сад Хрвати вероватно нису знали читати Ео -Јо Иа -Ја има грчки облик из 3. п.н е. Иох тако нешто читање је Јох-ј Јах-у
Тако да ми је требала потврда иако сам знао.
Него људи верују да се Ј није читало као Ј пре Вука а заправо јесте.
Вук је позајмио глас из латинице који се писао овакоPogledajte prilog 1664975
Дакле постојало је слово И са тачкама акцента исто што би било Ио Ие Иа дакле практично решење је било замрна двогласа у једно слово.
И Гајевица је директно преузета од Вука и стављена су латинична слова за гласове дакле није из чешког већ је теанскрибована Вукова ћирилица.

Ако сам апострофирао неког етимолога за врло просту ствар урадио сам то да избегнем убеђивање на 5 страница ок ја не знам ајде ставимо неког ко зна и то је то.

Potpuna glupost.

https://hrcak.srce.hr/file/255474

Josip Vončina :

Temelji i putovi Gajeve grafijske reforme

 

[NickFreakyrgios]

Potpuna glupost.

https://hrcak.srce.hr/file/255474

Josip Vončina :

Temelji i putovi Gajeve grafijske reforme

Шта је глyпост @hrcak.srce.hr нисам схватио?
чешка латиница

пољска латиница

Гајева латиница

Осмислио ју је хрватски лингвиста Људевит Гај 1835. године, заснивајући је на чешкој латиници Јана Хуса. Незнатно измијењен облик употребљава се у словеначком, црногорском и македонском језику, при чему у македонском служи за латинизацију. Павле Ритер Витезовић предлагао је идеју за правопис хрватског језика по којој би сваки глас имао свој знак. На српској ћирилици примјењен је сличан концепт, а озваничио га је 1818. српски лингвиста Вук Стефановић Караџић. Та идеја је надахнула Људевита, који је извршио реформу хрватске варијанте латиничког писма, убацујући нова слова заснована на чешкој абецеди.
Ђуро Даничић је у свом Рјечнику хрватскога или српскога језика објављеном 1880. предложио да се диграфи dž, dj, lj и nj замјене јединственим словима: ģ, đ, ļ и ń. Првобитна Гајева латиница је дјелимично измјењена, мијењајући само диграф dj са словом đ, а остали приједлози нису прихваћени.

Aa Bb Vv Gg Dd Đđ
Ee Žž Zz Ii Jj Kk Ll
Lj lj Mm Nn Nj nj Oo
Pp Rr Ss Tt Ćć. Uu Ff
Hh Cc Čč Dž dž Šš Šš


Шта овде није јасно по чему је рађена ова латиница?

За ове гласове и слова заслужан је Гаврил Стефановић Вeнцловић
и за Њ и Ј Вук Стефановић Караџић.

Немате те гласове на другим латиницама нити исти број слова који се подудара са српском ћирилицом.

 

[Harvat]

Шта је глyпост @hrcak.srce.hr нисам схватио?
чешка латиница
Pogledajte prilog 1665078
пољска латиница
Pogledajte prilog 1665079
Гајева латиница
Pogledajte prilog 1665082


Осмислио ју је хрватски лингвиста Људевит Гај 1835. године, заснивајући је на чешкој латиници Јана Хуса. Незнатно измијењен облик употребљава се у словеначком, црногорском и македонском језику, при чему у македонском служи за латинизацију. Павле Ритер Витезовић предлагао је идеју за правопис хрватског језика по којој би сваки глас имао свој знак. На српској ћирилици примјењен је сличан концепт, а озваничио га је 1818. српски лингвиста Вук Стефановић Караџић. Та идеја је надахнула Људевита, који је извршио реформу хрватске варијанте латиничког писма, убацујући нова слова заснована на чешкој абецеди.
Ђуро Даничић је у свом Рјечнику хрватскога или српскога језика објављеном 1880. предложио да се диграфи dž, dj, lj и nj замјене јединственим словима: ģ, đ, ļ и ń. Првобитна Гајева латиница је дјелимично измјењена, мијењајући само диграф dj са словом đ, а остали приједлози нису прихваћени.
Pogledajte prilog 1665084
Aa Bb Vv Gg Dd Đđ
Ee Žž Zz Ii Jj Kk Ll
Lj lj Mm Nn Nj nj Oo
Pp Rr Ss Tt Ćć. Uu Ff
Hh Cc Čč Dž dž Šš Šš


Шта овде није јасно по чему је рађена ова латиница?

За ове гласове и слова заслужан је Гаврил Стефановић Вeнцловић
и за Њ и Ј Вук Стефановић Караџић.

Немате те гласове на другим латиницама нити исти број слова који се подудара са српском ћирилицом.

Ponavljam- potpuna glupost.

Prvo- ni Gaj ni Karadžić nisu bili lingvisti, što je profesija koja nastaje tek nakon 1. svjetskog rata. Bili su priučeni jezikoznanci, čak ni filolozi u onodobnom značenju pojma.

Drugo- Karadžić nije utjecao ni u kojoj fazi na nastanak ove latinice. Glavni je uzor Gaju (i jedini motivator) bio Ritter Vitezović, a kad to nije prošlo zbog tehničkih poteškoća, napravio je kompromis: preuzeo je iz češkog č, ž, š, iz poljskog ć, sam je skovao dž, a iz slavonske pisane tradicije je zadržao lj i nj. Posao je dovršio Daničić uvedbom đ, koje iako propisano službeno 1892., nije postalo općeprihvaćenim sve do razdoblja nakon 2. svjetskoga rata, jer se do onda u većini tekstova pisalo dj i gj za đ.

Sve to piše u Vončininu tekstu, samo treba čitati, a ne samo klepetati.

 

[Mrkalj]

Шта је глyпост @hrcak.srce.hr нисам схватио?
чешка латиница
Pogledajte prilog 1665078
пољска латиница
Pogledajte prilog 1665079
Гајева латиница
Pogledajte prilog 1665082


Осмислио ју је хрватски лингвиста Људевит Гај 1835. године, заснивајући је на чешкој латиници Јана Хуса. Незнатно измијењен облик употребљава се у словеначком, црногорском и македонском језику, при чему у македонском служи за латинизацију. Павле Ритер Витезовић предлагао је идеју за правопис хрватског језика по којој би сваки глас имао свој знак. На српској ћирилици примјењен је сличан концепт, а озваничио га је 1818. српски лингвиста Вук Стефановић Караџић. Та идеја је надахнула Људевита, који је извршио реформу хрватске варијанте латиничког писма, убацујући нова слова заснована на чешкој абецеди.
Ђуро Даничић је у свом Рјечнику хрватскога или српскога језика објављеном 1880. предложио да се диграфи dž, dj, lj и nj замјене јединственим словима: ģ, đ, ļ и ń. Првобитна Гајева латиница је дјелимично измјењена, мијењајући само диграф dj са словом đ, а остали приједлози нису прихваћени.
Pogledajte prilog 1665084
Aa Bb Vv Gg Dd Đđ
Ee Žž Zz Ii Jj Kk Ll
Lj lj Mm Nn Nj nj Oo
Pp Rr Ss Tt Ćć. Uu Ff
Hh Cc Čč Dž dž Šš Šš


Шта овде није јасно по чему је рађена ова латиница?

За ове гласове и слова заслужан је Гаврил Стефановић Вeнцловић
и за Њ и Ј Вук Стефановић Караџић.

Немате те гласове на другим латиницама нити исти број слова који се подудара са српском ћирилицом.

Tako je. Gaj je imao onu svoju reformu iz kojoj je osmislio latinicu za kajkavski (horvatski) jezik. To je bila Kratka osnova hrvatskog pravopisanja iz 1830. koju danas pogrešno uče u školama u Hrvatskoj kao nastanak današnje hrvatske abecečećede. Međutim, današnja abecečećeda koju koriste Hrvati ustvari je, kao što si odlično primetio, srpska abecečećeda osmišljena potpuno kao preslov Vukove azbuke u drugoj reformi iz 1835. u kojoj Gaj kaže "zaboravite na sve iz Kratke osnove horvatskog pravopisanja, idemo sad pisati ilirski".

Pa ni ta reforma nije konačna, već je u srpskom rečniku Broz-Ivekovića i Maretićevoj gramatici nastalima u svrhu nastupa Hedervarijevog uvođenja srpskog jezika u Hrvatsku i Slavoniju, osvanulo jedno sasvim nnovo slovo, slovo đ, prema nacrtu Srbina Đorđa Popovića tzv. Đure Daničića.

Obavezno baciti pogled:
https://forum.krstarica.com/threads/kako-je-izgledala-gajeva-reforma-latinice-1830.860443/

 

[Mrkalj]

Srpska latinica sastavljena je upravo za srpski jezik, analogno, prema mrkalj-vukovici. Da je pravljena za hrvatski jezik, verovatno ne bi imala opreku č/ć, kao što prof. Škarić danas predlaže izbacivanje ć-a ili kao što ć ne postoji u kajkavskom rečniku Jurja Habdelića.

Prava gajevica iz 1830. bila je za hrvatski jezik. Kakva "prava", zar ima i "kriva"?

Treba imati u vidu slabo poznatu činjenicu da Gaj nije objavio jednu reformu latinice, nego dve. Prva je bila namenjena za hrvatski jezik, druga za "ilirski". A šta je ilirski, reći će nam Ljudevit Gaj:
"Ta sav sviet zna i priznaje, da smo mi književnost ilirsku podigli, nu, nama još niti izdaleka nije na um palo ikada tvrditi, DA TO NIJE SRPSKI VEĆ ILIRSKI JEZIK, pače ponosimo se i hvalimo Bogu velikomu, sto mi Hrvati s braćom Srbljima sada jedan književni jezik imamo."(Danica hr.,slav. i dalm. za 1846.g.,p.124,br.31)
Za razliku od (zaista) Gajeve reforme latinice iz 1830, reforma iz 1835. je po svemu sudeći rezultat rada pre svega Jerneja Kopitara, a dolazi po nalogu, nastojanjima i interesu zvaničnog Beča. U prilog ove svoje teze navešću sledeće odlike druge reforme u odnosu na reformu iz 1830:
1. prilagođena je i slovenačkom jeziku (Slovenci lj i nj izgovaraju kao l-j, n-j; nema slovo đ i dž - nemaju ga Slovenci; u suvišku je) osim slova ć
Danas imamo dž i đ, i zato ta srpska latinica nije nikakva gaj(ev)ica!

2. koristi češke dijakritike (Češka je takođe u sastavu Austrije)
Beč time nastoji da unifikuje pismo Slovena u Austro-Ugarskoj. Iteresantno je da je ta nazovi-hrvatska latinica gotovo idealno pismo za slovenački jezik. Odatle je nejasno da li je Gaj njen autor, ili je njemu zbog njegovog političkog uticaja data od strane Beča gotova u ruke kako bi svojim uticajem, kako autoritetom tako i značajnom distribucijom novina i knjiga pod njegovom kontrolom bila proširena i na Hrvatsku, Slavoniju i Dalmaciju.

Prva Gajeva reforma latinice
Svoju prvu reformu Ljudevit Gaj je načinio u knjižici koja se zove Kratka osnova horvatsko-slavenskoga pravopisaña poleg mudroľubneh, narodneh i prigospodarneh temeľov i zrokov (1830).

Ova čuvena knjiga ima ukupno 27 strana. Štampana je dvojezično: hrvatski, reformisanom Gajevom latinicom, i nemački, goticom. To znači da ona, na jednom jeziku, ima 14 strana, otprilike onoliko teksta kao i Salo debeloga jera libo azbukoprotres Save Mrkalja.

Zagrebački profesor Ivan Martinčić u publikaciji Hrvatski preporod. Temeljni programski tekstovi, svezak I (Zagreb 1994) objavio je ovaj Gajev rad tako što je zadržao originalni tekst na kajkavskom i uporedo sa njim, umesto nemačkog prevoda, štampao je prevod na savremeni štokavski, koji priređivač naziva ''suvremeni standardni štokavski jezik''. Iz pomenute Gajeve knjižice vidi se sasvim jasno nekoliko stvari:
1. Prvo se vidi da je Gajeva knjiga pisana na jednom jeziku za koji se nikako ne može reći da je isti sa srpskim, ili da je jedno narečje srpskog jezika. Jezik Gajeve knjižice temeljno se razlikuje od jezika tekstova Mrkalja, Milovanova i Vuka, koji su nastali skoro u isto vreme. Ni sa kakvim pravom taj jezik se ne može nazvati ni srpskohrvatskim ili hrvatskosrpskim, jer u njemu nema komponente srpskog jezika. Slavisti prvih decenija 19. veka taj jezik su nazivali hrvatskim, a tako ga je i nazivao i Gaj. (Izraz horvatsko-slavenski jezik upotrebljen je kod Gaja po pravilu po kojem su nazivani i drugi slovenski jezici: srpsko-slovenski, bugarsko-slovenski, češko-slovenski itd. Tim izrazima je podvlačeno slovensko jedinstvo i nacionalna osobenost tih jezika. Nacionalna osobenost Gajevog jezika izražena je njegovim hrvatskim imenom.)

2. Druga važna činjenica je da se Gajeva pravopisna reforma ticala samo toga hrvatskog jezika (a nikako ne i jezika kojim su pisali štokavci, tj. srpskog jezika).

3. Kao treće, vidi se da je Gaj u svojoj reformi latinice za hrvatski jezik, pošao od istih načela koja je poštovao i Vuk u svojoj reformi pravopisa srpskog jezika: tj. da se za jedan glas upotrebi jedan slovni znak, jedna grafema (vidi post/saopštenje 366). Tako je Gaj izostavio digrafe iz hrvatske latinice (ly, ny, dy, gy ) i dobio nekoliko slova kojih u dotadašnjoj latinici, ni srpskoj ni hrvatskoj, nije bilo.

4. Četvrta stvar je da je Gaj, po ugledu na češku abecedu, konstruisao slova kojih u dotadašnjoj hrvatskoj abecedi nije bilo. Umesto dijakritičkih znakova, karakterističnih za češku latinicu, Gaj je upotrebio na istom mestu sličan ali ipak različit znak koji se naziva tilda (na primer: õ ã ñ ĩ ũ).

5. Peta stvar je da je Gaj izostavio latinično slovo y koje se ponekad koristilo da označi vrednost vokala ü (i/u), a opredelio se slovni znak i.
U Gajevom tekstu iz 1830. nema nikakvih težnji da se pravopis hrvatskog jezika približi pravopisu srpskog jezika (srpskoj latinici) ili da se hrvatski jezik približi srpskom jeziku.


Druga "Gajeva" reforma latinice
U tri broja Danice horvatske, slavonske i dalmatinske iz 1835, u brojevima 10, 11 i 12, Gaj je objavio tekst pod naslovom Pravopisz. Tekst je pisan kajkavski (tj. hrvatski), a njegov je zaključak da autor preporučuje da se njegova Kratka osnova iz 1830. godine zaboravi.
1. Druga "Gajeva" reforma: "on u 10., 11., i 12., broju Danicze predlaže uz – č, ž, š dvoslovne palatale; tj, gj, dj , lj, nj. Od 1838. umjesto crtice na j pisat će se točka. Znak za glas ć preuzeo je iz poljske tradicije."

2. Iz ovoga vidimo da je ovom reformom grafemski potpuno pokrivena Vukova azbuka, ali je odstupljeno od Vukovog načela jedna fonema - jedna grafema - upućuje na zaključak da se u konceptu ove reforme vodilo računa i o Slovencima. To je dodatni razlog zašto ja vidim prste Bečlije Kopitara svuda po toj reformi.

3. Vidimo da postoje slova tj, gj, dj koja su ekvivalenti za ć, dž i đ iz današnje srpske latinice.
Nakon druge reforme latinice, Vuk Kopitaru piše u januaru 1838. ovo:
"Vriјedno јe da se vi oko toga potrudite, pa bih јa moј Rјečnik štampao i s tim slovima (a može biti i pјesme)".

Dakle, Vuk očekuje od Kopitara rad na latinici potpuno prilagođenoj srpskoj azbuci, jer zna da se Kopitar u to razume, tj. da se već time bavio. Međutim, Vuk je kod kuće jedva preživeo uvođenje jote, pa je zbog toga kasnije sve u vezi s "latinskijem slovima" držao u tajnosti.

Sve u svemu, Gaj je 1835 . preporučio da se njegova Kratka osnova (slova sa znakom "~" umesto kvačice) iz godine 1830. zaboravi, ja mislim, zbog pritiska iz Beča za standardizacijom slovenskih grafija u Monarhiji. Da li je autor drugog "seta" latiničnih grafema Gaj ili Kopitar, ostaje da se utvrdi. Kako bilo, oni se ne mogu smatrati autorima te latinice jer je fonetsko-pravopisni deo i za latinicu obavio Vuk St. Karadžić. Oni se mogu smatrati autorima ideje da se Vukovo ч, ш, ћ, љ i њ zamenе češkim i poljskim č, š, tj/ć, lj i nj.

 

[Mrkalj]

Deo predgovora iz Gajeve Kratke osnove:

Vstupleñe.
Ako Horvatu premiŝĨavañe nastojne i nevtrudĨive marlivosti svojeh bratov slavenskeh osebito Ĉehov, Lehov i Rusov, z' kojum oni obĉinski vert naroda obdelavati z muriju se, istinito v z mivañe prave narodne radosti i slasti donaŝa; tak mu ogled na premilu dragu domovinu i ñene sine vu dnu nutrine serdca z malost i tuguvañe zbudava, kojega koreñe glibŝe je, neg da se ñegva z muhkoĉa i gorkost zmeriti more. – Vidi onde slavno i krasno razcvetujuĉe se slovstvo (literatur.), tak se mu vu ñegvi domovini malo – kteri tragi takvoga ka z mẉ, koji samo za okerhke zpomenikov dobroga hoteña nekojeh narodoĨubcev imati se moraju. – Vidi onde materinski jezik vu dostojnom poŝteñu i ĉasti, tak ga ovde boreñe, kojem se dobra majka i verna stara gospodarica vu lastovitem domu z' prirevnicami svojemi boriti primorana je, na vruĉe suze britke z malosti gene. – A kada vidi, da isti síni milu staricu svoju iz gospodarstva izrinuti hoĉeju, da okinĉni povsud priatnoj Teuti, ali meñe izobra z meni, preĨuto z' nepravdenum podstupĨivostjum nasilnoj susedi vklañati se mogu, onda se persa ñegova zdi z mẉ visoko, i skrebno poziva praviĉnost!
– – –


»Plemenite serdĉnosti je, istinu odperto valuvati; hrabrene jakosti, ñu sluŝati moĉi.«
Materinski jezik vu horvatski zemĨi, ako baŝ za niŝtar i nemar neder z m i se; vu nikakovem vendar po ŝtenu nestoji izviŝen. – M u z m e v, koji se za ñega nekuliko trudili i starali jesu, pla ĉa bila je ru z mna nezahvalnost, nekda pa ĉe sramota, ter kaj viŝe je, odurjavañe i pregon. – Nili vre ĉas suprotstaviti se takovem nevo Ĩam? – A kdo k' obĉinskom' dobru z' preo bladañem ŝkodĨiveh predsud ikaj doprinesti moguĉega se ĉuti, nesme prez greha proti domovini muĉati.
Nut domorodci! nepustemo vu devetnajstom stoletju Horvate k' predmetu praviĉnoga poteptavaña poniziti se, zverho kojeh hrabrosti i jakosti osupñeni puki ĉudili se jesu. – Dajte da sada vu vremenu mira vitezi vu duhu budemo, da tak jezik, kojega naj vekŝi Mu z mevi naroda naŝega z' Ĩubavjum govorili, kojega z' imetkom i z' predragum kervĉicum svojum junaĉki branili jesu, (vre prez toga od zle dvorbe pohabĨen) joŝ naj potlam v' temni grob nezakopa se!? –
Zaklucmeñe.
Dajte anda, da vu prelepeh drageh domovinah umu vklañamo se, dajte, da krasni naŝ materinski jezik od smetja i izvarkov izĉistemo, koji ñemu vu sili, ali v' nahrupu tu z mneh okolnostih prilepili se jesu. Tersemo se, da ne aldujemo dobru stvar obliĉaju, nego rajsi do sad zloĉesti obliĉaj dobroj vekoma stvari, vtemeĨeñu najmre izobra z m enosti duha i serdca. –
Vre dugo rekel je jeden vnogo Vuĉeni vu svojeh poslanicah* od Horvatov sledeĉa: »Mislite, da tak vite z mki, junaĉki narod, koj, sam ne velikog' broja, Europu i vu ñoj zoreĉi se ĉloveĉanstva preporod pred okrutniki iztoka z' tulikum jakostjum i z' tulikem poalduvañem vu stoletja terpeĉeh bojih ĉuval je, da narod, koj vu hrabrosti – ÏeÏernosti i velikoserdĉneh nameneñih, ter vu narodoĨubju ni jednomu puku na zemĨi nevugibĨe se, – mislite, da ov narod nebude vu vmeteĨnostih mira, ali na kakovojgod ztezi slave z' vsakem zemĨe narodom boriti se mogel?«–
Trudemo se oveh preslavneh reĉih pod milum obrambum naŝeg' domovine Otca, zevsema vredni postati; ar domovinu naŝu ĉes stoletja rañenu samo vu ñoj cvetujuĉa izobra z menost i vzdeĨanost zevsema zvraĉiti more!!! –
Napomena: Umesto tilde "~" iznad s i c, ovde sam koristio naopaku kvačicu, dok n i l sa tildom "~" postoje u mapi slovnih likova te sam ih dosledno prepisao iz Gajeve Osnove iz 1830.)


Takođe je interesantno da decu u Hrvatskoj uče da je Gaj stvorio hrvatsku latinicu 1830. u "Kratkoj osnovi" (a prećutkuju činjenicu da je Gaj pet godina kasnije kazao da se ta reforma zaboravi.)

Kako se zamagljuje fakat da su postojale dve reforme može se pogledati ovde:
http://hr.wikipedia.org/wiki/Slovna_reforma_Ljudevita_Gaja

 

[Harvat]

Da ne bude zabune, Gajevu reformu, koja se udomaćila, držim inferiornom Džamanjićevoj iz 1639. koja, da citiram i Maretića, ne narušava onu harmoniju latiničnih slova i ne samo da bi jednako odgovarala jezičnoj zbilji, no ispala je najboljom propuštenom šansom, pa umjesto skladopisa dobismo švrakopis.

No- što je, tu je.

 

[Harvat]

Tako je. Gaj je imao onu svoju reformu iz kojoj je osmislio latinicu za kajkavski (horvatski) jezik. To je bila Kratka osnova hrvatskog pravopisanja iz 1830. koju danas pogrešno uče u školama u Hrvatskoj kao nastanak današnje hrvatske abecečećede. Međutim, današnja abecečećeda koju koriste Hrvati ustvari je, kao što si odlično primetio, srpska abecečećeda osmišljena potpuno kao preslov Vukove azbuke u drugoj reformi iz 1835. u kojoj Gaj kaže "zaboravite na sve iz Kratke osnove horvatskog pravopisanja, idemo sad pisati ilirski".

Pa ni ta reforma nije konačna, već je u srpskom rečniku Broz-Ivekovića i Maretićevoj gramatici nastalima u svrhu nastupa Hedervarijevog uvođenja srpskog jezika u Hrvatsku i Slavoniju, osvanulo jedno sasvim nnovo slovo, slovo đ, prema nacrtu Srbina Đorđa Popovića tzv. Đure Daničića.

Obavezno baciti pogled:
https://forum.krstarica.com/threads/kako-je-izgledala-gajeva-reforma-latinice-1830.860443/

Opet karikatura. Gaj je prvi spis radio za kajkavski fonološki fond, a drugi za ilirski/štokavski, ne obazirući se na srpski, što su nevješto pokušavali Đuro Agustinović i Ignjat Brlić.

Već to što je kod pisanja štokavskih glasova uporabio ĕ, tzv. rogato e, pokazuje da mu je Karadžićeva reforma bila strana jer je Karadžić bio izbacio ćirilski jat.

A to da je "srpski jezik" za vrijeme Hedervaryja bio uvezen u Hrvatsku sprdnja je koja je dobra jedino za "pazi Mirko, metak". Jezik je u hrvatskoj pisanoj kulturi ostao kakav je bio i do, a i nakon Hedervaryja, hrvatski kao i Šenoe i Kovačića i Šuleka, samo je pravopis od pretežno morfemskog postao službeno pretežno fonemski (ni to u cijelosti, jer je Broz propisao 1892. za razliku od Karadžića rastavljeni futur (pisat ću), strana imena (Goethe), neasimilaciju predmetaka (odčepiti, odcijepiti,..), a ostavio je i mogućnost razlikovanja u futuru ledac/ledci, letak/letci,..., a zahvatio je i u gramatiku odbacujući Karadžićevo pisanje koje je isto za ijekavski i ekavski, tako da je umjesto Karadžićevih uticaj, podsticaj, oticati... propisao utjecaj, poticaj, otjecati).

Valjda najortodoksniji vukovac Maretić je napisao, 1889., knjižurinu od preko 400 stranica (Istorija hrvatskoga pravopisa latinskijem slovima), u kojoj je dokazao da u hrvatskom pravopisu od 1495. do 1833., na svim narječjima, od Zagreba do Boke, od Istre do Budima, prevladava fonološko načelo i da su sve karadžićevske pravopisne normativne preporuke, sve do jedne jedine, sadržane u hrvatskom dopreporodnom pisanju, te da treba odbaciti pod češkim uzorom nastalu ilirsku ortografiju (nije baš bio zadovoljan ni grafijom) kao povijesno nehrvatsku, jer su hrvatski pisci od Marulića preko Ranjine, Lucića, Zlatarića, Palmotića... Štefana Zagrebca, Habdelića, Rose, Relkovića, Kačića Miošića... pisali uglavnom fonološki.

Dakle, hrvatska pisana tradicija od 5 stoljeća drži Karadžićev pravopis (ne slovopis) u džepu.

I druge gluposti nadrobljene nemaju veze sa zbiljom, jer je treći vukovac, kanonik Franjo Iveković u svom rječniku kog je započeo s nećakom Ivanom Brozom, a dovršio ga sam 1901.,odbacio nećakov prijedlog za slovo /đ/, pa je rječnik tiskan sustavno s /gj/- gragja, megjutim, svegjer, Gjuro,..

Zaključno- trubadur dibidus.
-

 

[NickFreakyrgios]

Da ne bude zabune, Gajevu reformu, koja se udomaćila, držim inferiornom Džamanjićevoj iz 1639. koja, da citiram i Maretića, ne narušava onu harmoniju latiničnih slova i ne samo da bi jednako odgovarala jezičnoj zbilji, no ispala je najboljom propuštenom šansom, pa umjesto skladopisa dobismo švrakopis.

No- što je, tu je.

Ja говорим да у савременом облику хрватска латиница је настала у синергији са Вуковом ћирилицом којој је додао гласове и прве реформе на народни спровео Гаврил Стефановић Венцловић ћ ђ џ затим Вук Стефановић Караџић додајући 2 слова Веннцоловићевој реформи 100 година пре њега њ и ј.
Иста ова поменута слова су додата и Гајевој латиници и савременој хрватској са Đđ.
Tо је поента приче. Савремени језик вам је Вуков језик не Гајев.

Најзаслужнији је Гаврил Стефановић Венцловић

"… сви једнако наричемо се Славени по првом заману кад је све то у једној слози било и једнога су цара над собом имали, те им нико није могао одолети. У великој тафри, помпашни на гласу људи особити били су врли витезови на боју, те со тога су прозвати врли и славни туштени народ. Нити има на свету више кога рода, колико тај славенски без числа многи народ штокуд расејао се. Јесу допосле назвати Хорњавци што су више између лешке и мађарске земље Словаци, али кроз то тако обашка се именоваше, јерно србскога чатања слова (та азбуквица) понапре између њих је изашла свим осталим, Србљем, Бугаром и Рушњаком за потребу књижну, ако најпосле кроз Немце и изгубише је они сами …"

https://app.emaze.com/mobile/@aowzirzww?tgjs=0#/1

 

[Harvat]

Ja говорим да у савременом облику хрватска латиница је настала у синергији са Вуковом ћирилицом којој је додао гласове и прве реформе на народни спровео Гаврил Стефановић Венцловић ћ ђ џ затим Вук Стефановић Караџић додајући 2 слова Веннцоловићевој реформи 100 година пре њега њ и ј.
Иста ова поменута слова су додата и Гајевој латиници и савременој хрватској са Đđ.
Tо је поента приче. Савремени језик вам је Вуков језик не Гајев.

Најзаслужнији је Гаврил Стефановић Венцловић

"… сви једнако наричемо се Славени по првом заману кад је све то у једној слози било и једнога су цара над собом имали, те им нико није могао одолети. У великој тафри, помпашни на гласу људи особити били су врли витезови на боју, те со тога су прозвати врли и славни туштени народ. Нити има на свету више кога рода, колико тај славенски без числа многи народ штокуд расејао се. Јесу допосле назвати Хорњавци што су више између лешке и мађарске земље Словаци, али кроз то тако обашка се именоваше, јерно србскога чатања слова (та азбуквица) понапре између њих је изашла свим осталим, Србљем, Бугаром и Рушњаком за потребу књижну, ако најпосле кроз Немце и изгубише је они сами …"

https://app.emaze.com/mobile/@aowzirzww?tgjs=0#/1

Pogledajte prilog 1665170

Suvremeni nam je Divkovićev, Kašićev, Gundulićev... Šenoin, Šulekov, Brozov, Krležin, Katičićev. Kakav Vuk i kakav Gaj, obojica prepisivači hrvatske tradicije. A ovaj lik izgleda kao spreman za raspeće.

 

[NickFreakyrgios]

Suvremeni nam je Divkovićev, Kašićeva, Gundulićev... Šenoin, Šulekov, Brozov, Krležin, Katičićev. Kakav Vuk i kakav Gaj, obojica prepisivači hrvatske tradicije. A ovaj lik izgleda kao spreman za raspeće.

Које хрватске традиције која настаје у 17. веку у 16. нико није знао шта је Хрватска међу католицима Словенима.

 

[Mrkalj]

Opet karikatura. Gaj je prvi spis radio za kajkavski fonološki fond, a drugi za ilirski/štokavski, ne obazirući se na srpski, što su nevješto pokušavali Đuro Agustinović i Ignjat Brlić.

Već to što je kod pisanja štokavskih glasova uporabio ĕ, tzv. rogato e, pokazuje da mu je Karadžićeva reforma bila strana jer je Karadžić bio izbacio ćirilski jat.

A to da je "srpski jezik" za vrijeme Hedervaryja bio uvezen u Hrvatsku sprdnja je koja je dobra jedino za "pazi Mirko, metak". Jezik je u hrvatskoj pisanoj kulturi ostao kakav je bio i do, a i nakon Hedervaryja, hrvatski kao i Šenoe i Kovačića i Šuleka, samo je pravopis od pretežno morfemskog postao službeno pretežno fonemski (ni to u cijelosti, jer je Broz propisao 1892. za razliku od Karadžića rastavljeni futur (pisat ću), strana imena (Goethe), neasimilaciju predmetaka (odčepiti, odcijepiti,..), a ostavio je i mogućnost razlikovanja u futuru ledac/ledci, letak/letci,..., a zahvatio je i u gramatiku odbacujući Karadžićevo pisanje koje je isto za ijekavski i ekavski, tako da je umjesto Karadžićevih uticaj, podsticaj, oticati... propisao utjecaj, poticaj, otjecati).

Valjda najortodoksniji vukovac Maretić je napisao, 1889., knjižurinu od preko 400 stranica (Istorija hrvatskoga pravopisa latinskijem slovima), u kojoj je dokazao da u hrvatskom pravopisu od 1495. do 1833., na svim narječjima, od Zagreba do Boke, od Istre do Budima, prevladava fonološko načelo i da su sve karadžićevske pravopisne normativne preporuke, sve do jedne jedine, sadržane u hrvatskom dopreporodnom pisanju, te da treba odbaciti pod češkim uzorom nastalu ilirsku ortografiju (nije baš bio zadovoljan ni grafijom) kao povijesno nehrvatsku, jer su hrvatski pisci od Marulića preko Ranjine, Lucića, Zlatarića, Palmotića... Štefana Zagrebca, Habdelića, Rose, Relkovića, Kačića Miošića... pisali uglavnom fonološki.

Dakle, hrvatska pisana tradicija od 5 stoljeća drži Karadžićev pravopis (ne slovopis) u džepu.

I druge gluposti nadrobljene nemaju veze sa zbiljom, jer je treći vukovac, kanonik Franjo Iveković u svom rječniku kog je započeo s nećakom Ivanom Brozom, a dovršio ga sam 1901.,odbacio nećakov prijedlog za slovo /đ/, pa je rječnik tiskan sustavno s /gj/- gragja, megjutim, svegjer, Gjuro,..

Zaključno- trubadur dibidus.
-

Nije "Mirko, pazi", nego "Miro, pazi metak".

A ti ga, Miro, primiš svaki put jer nećeš da slušaš. Ovako ti je odgovorio Čet Džipiti, tako da ne moram ja:

1. Ovaj šovinistički govor pokušava dekonstruisati zajedničku jezičku osnovu Hrvata i Srba kroz selektivnu interpretaciju istorijskih činjenica.
2. Karadžićeva reforma i Daničićeve inovacije su fundament zajedničkog štokavskog jezika, dok hrvatski pravopisni napori tokom 19. veka nisu bili "suprotstavljeni" Karadžiću, već su predstavljali regionalne adaptacije.
3. Gaj, Broz, Daničić i Karadžić radili su sa različitim perspektivama, ali ih je povezivala štokavska osnova i težnja za fonetskom preciznošću.

Iznošenje poluistina i iskrivljenih činjenica sa ciljem nacionalističke propagande ne menja činjenice: standardizacija štokavskog jezika je rezultat višestranog, a ne ekskluzivno "hrvatskog" rada.

 

[NickFreakyrgios]

Штета можда и није он ће тек бити откриван Гаврил Стефановић Венцловић је био први познати српски илумината који је веровао да само просвећивањем народа можемо да се одбранимо од Језуита такође је завршавао у затвору због честих сукоба са фанариотима.
Некад чак баш видно потрешен.
Остао је у сенци Вука Стефановића Караџића.

Верска гоњења, која су смењивала ратове и кугу, сад су достизала врхунац. Још 1708, Срби из целог будимског дистрикта туже се како их католици називају "чизматицима", силом их нагоне да празнују католичке празнике, а православне свештенике излажу подсмеху и грдњи. Године 1718, на предлог дворског камералног савета, у Србију се шаљу нарочити католички мисионари. У гомилама долазе католички калуђери: фрањевци, минорити, капуцини, бенедиктинци; нарочито опасни и озлоглашени били су језуити. Београд постаје седиште бискупије. Године 1720, будимски попови се жале месној српској општинској управи како их Мађари и Немци узнемиравају при служењу литургије, подсмевају им се, и за време службе у цркву убацују поган, овчије главе и кости. Због насилног ширења уније, убистава православних свештеника у вараждинском генералату, 1718. избија буна. Године 1732, пештански магистрат не прима у своју скупштину и одбор српске грађане и забрањује им даље досељавање. Године 1743, Србима по градовима забрањивано је да по својој вољи праве тестаменте, у Будиму им се чине сметље приликом отварања радњи и стварања еснафа, на спахилуцима се плаћа свадбарина, војници се нагоне да уз Дунав и Саву вуку лађе, а на далеким ратиштима сахрањују их по западном обреду. У Егри су Срби искључени из општинских послова, забрањено им је досељавање и куповина кућа, а 1744. године жале се Сабору да се с њима поступа као с робовима. У Острогону, Србима нису призната грађанска права, забрањивана им је куповина непокретних имања и продаја вина. У том тренутку, 1748. у Острогону нема више од пет до шест српских кућа, а биле су тако осиромашиле да нису могле да издржавају православног пароха. Године 1734, власти издају наредбу да православни Срби морају признавати католичке празнике и да без нарочитог допуштења не смеју дизати нове цркве. У Ђуру, српски попови не смеју да прате мртваца на гробље ни да га опојавају.

У таквим временима и управо у тим местима, своју свештеничку службу обављао је Гаврил Венцловић. У Ђуру и Коморану носио се са сиромаштвом и малобројношћу пастве, с Грцима који су непрестано подјаривали несугласице са српским парохијанима, с Мађарима који су вребали да премаме на унију његове житеље, са језуитима који му умало нису дошли главе, и са Србима који су, живећи у тешким приликама и сиромаштву, и сами устајали на њега, тужакали га и лишавали плате. Из једног низа Венцловићевих писама будимском владици Василију Димитријевићу види се под каквим је тешким условима живео и радио Гаврил у овим местима. У једном писму из Ђура 1735. године жали се да му се паства разишла: "Што би мало Србаља, то се разиде: Вршанлићи у цареве секеруше до Француза; Адам, црковни пасторак, најми се к немачким месаром, тражити им по вилајету волова... Толико градских четворица Грка сад што имам парохијалних, а и они убах слабо су дома." У таквој ситуацији, парохијани су се договорили да траже попа који би бадава служио: "од њих плаће да не чека, него како може да се живи". Тако је Венцловић морао отрпети да његови ђурски парохијани траже другог свештеника код њега жива, а да се он сам сналази како уме и може. Уствари је живео од милостиње трговаца који су кроз Ђур пролазили, али то му је једва за храну дотицало; "не уздам се да ћу отуда моћи риза променити" - вели он у једном писму.

Један од најтежих проблема Венцловићевих у овом месту, у Ђуру, био је сукоб између Срба и Грка око православне цркве и начина читања у њој. Грци су тражили да се у цркви поје на грчком, а да се на српском не чита ни апостол ни "друго српско читање". А Срби се опет "зато кољуште, јер род им је сабљом добио овде фундамент цркви, сабљом ће је и одржати. Докле један Србин овде траје дотле нек се не зову грчка црква". Венцловић је био ту између чекића и наковња: дошло је до сукоба око црквеног новца који су Грци трошили без знања и сагласности српског дела пастве. Један од српских парохијана ишамарао је једног од Грка, а Грци су почели јавно да нуде четири стотине талира ономе ко напасника убије. Случај је био такав да су о њему извештене власти у Будиму, и владика је решио да предузме најстроже мере - одлучење од цркве. Венцловић се, међутим, успротивио. Њему је ситуација била јаснија него владици. Он је знао да "од зла за инат и у другу веру одлази се". Срби, ако на њихову штету буде пресуђено, одбиће се од цркве и "звати маџарског попа". "Из тога големо зло може изаћи, и без крви неће бити, ако два - три не падну мртва, ја ли се на инат у папиште обрнути. Јерно овде то скоро бива, све тек с митом се држи" - пише Венцловић владици Димитријевићу. У том случају, црква би потпуно пала у грчке руке: "… ако на сами Грци остане, ту већ ни ја, ни други више србски поп не може боравити. Ваља и мени таки пртити одовуд докле ми пртишта нису изфрљили на сокаку, како и двапут било је." С друге стране, ако Грци буду увређени владичиним судом, прећи ће у Коморан, и православна црква у Ђуру, која често, како сам Венцловић пише, остаје само на грчкој пастви, поћи ће трагом острогонске - опустеће. Тако је Венцловић, с правом, Грке сматрао непостојанима: "Ако виде исто нејма ли кога ћара ни пазара, тако се пресељају ..." а ни на Србе се опет није могао ослонити, јер су непрекидно ван места по ратиштима и у трговини. Најзад, однос српске пастве према свештенику био је све пре но присан и пријатељски. Страшно је сведочанство оставио Венцловић о тим односима у тренутку кад је сахрањиван његов претходник у Ђуру. Венцловић каже, сећајући се детаља, да се ужасава смрти и велике веселости "мирјана" - световњака, како се десило приликом Пахомијеве сахране: "тек само што хегеда није било, а иначе праву су свадбу проводили …"

Однос према Србима у Коморану, где је било племства и више српских породица но у Ђуру (1715. било је 114 шајкаша, од којих пет племића официра са обервајдом Ђурком Фелдваријем на челу), за Венцловића је био још мучнији. Године 1733, он се ваљда већ посвадио с Коморанцима; касније, како изгледа, имао је сукобе са својим некадашњим пријатељем, црквеним оцем обервајдом Ђурком, и спор је у том случају имао да пресуди сам митрополит приликом проласка кроз Коморан. Живот му је и у Коморану био такав да је владици у Будим писао како већ другу годину непрекидно живи у нади да ће га "одовуд променити".

Не из неке лажне скромности, него у једном од таквих тренутака мучнине, Венцловић је рекао својим слушаоцима да му је проповедање изишло на врх главе, да има позванијих, и вештијих, и ученијих за то, и да им он све ово говори "без лаже". Тако је његов живот зашао у своју трећу, последњу фазу, која почиње четрдесетих година и траје до смрти - у период у коме је стари и уморни беседник своје беседе стао све чешће да бележи онако како их је говорио - чистим народним језиком. Тада је настао највећи број његових књига са беседама српским шајкашима.

 

[Casual Observer]

Шта је глyпост @hrcak.srce.hr нисам схватио?
чешка латиница
Pogledajte prilog 1665078
пољска латиница
Pogledajte prilog 1665079
Гајева латиница
Pogledajte prilog 1665082


Осмислио ју је хрватски лингвиста Људевит Гај 1835. године, заснивајући је на чешкој латиници Јана Хуса. Незнатно измијењен облик употребљава се у словеначком, црногорском и македонском језику, при чему у македонском служи за латинизацију. Павле Ритер Витезовић предлагао је идеју за правопис хрватског језика по којој би сваки глас имао свој знак. На српској ћирилици примјењен је сличан концепт, а озваничио га је 1818. српски лингвиста Вук Стефановић Караџић. Та идеја је надахнула Људевита, који је извршио реформу хрватске варијанте латиничког писма, убацујући нова слова заснована на чешкој абецеди.
Ђуро Даничић је у свом Рјечнику хрватскога или српскога језика објављеном 1880. предложио да се диграфи dž, dj, lj и nj замјене јединственим словима: ģ, đ, ļ и ń. Првобитна Гајева латиница је дјелимично измјењена, мијењајући само диграф dj са словом đ, а остали приједлози нису прихваћени.
Pogledajte prilog 1665084
Aa Bb Vv Gg Dd Đđ
Ee Žž Zz Ii Jj Kk Ll
Lj lj Mm Nn Nj nj Oo
Pp Rr Ss Tt Ćć. Uu Ff
Hh Cc Čč Dž dž Šš Šš


Шта овде није јасно по чему је рађена ова латиница?

За ове гласове и слова заслужан је Гаврил Стефановић Вeнцловић
и за Њ и Ј Вук Стефановић Караџић.

Немате те гласове на другим латиницама нити исти број слова који се подудара са српском ћирилицом.

Ponavljam- potpuna glupost.

Prvo- ni Gaj ni Karadžić nisu bili lingvisti, što je profesija koja nastaje tek nakon 1. svjetskog rata. Bili su priučeni jezikoznanci, čak ni filolozi u onodobnom značenju pojma.

Drugo- Karadžić nije utjecao ni u kojoj fazi na nastanak ove latinice. Glavni je uzor Gaju (i jedini motivator) bio Ritter Vitezović, a kad to nije prošlo zbog tehničkih poteškoća, napravio je kompromis: preuzeo je iz češkog č, ž, š, iz poljskog ć, sam je skovao dž, a iz slavonske pisane tradicije je zadržao lj i nj. Posao je dovršio Daničić uvedbom đ, koje iako propisano službeno 1892., nije postalo općeprihvaćenim sve do razdoblja nakon 2. svjetskoga rata, jer se do onda u većini tekstova pisalo dj i gj za đ.

Sve to piše u Vončininu tekstu, samo treba čitati, a ne samo klepetati.

Kolega Harvat, zapaziti da je kombinacija dj/gj za glas đ iz srpske latinice, u hrvatskom se pisalo /gy/. Konstrukcija narativa o latinici kao “isključivo hrvatskom pismu” je krađa isto jao i ona sa “hrvatskom nacionalnom glagoljicom”, tako je Jagić došao dotle da je iz njegovog pisanja moguće zaključiti i da je i (najraniji) istočnoštokavski dijalekt hrvatski - glagoljski Codex Marianus iz perioda pre nego što je Rim svojim upornim progonima slovenske službe definitivno oterao Srbe, a i do zaključka da ima i izvesnih starih hrvatskih dokumenata pravoslavne provenijencije, npr apostolara najdefinitivnije istočnog obreda, jer su (zaboga!) bili pisani glagoljicom.

 

[Casual Observer]

Питао сам да ли су Бугари штокавци?
Ти си одговорио зависи како се ко осећа?!

On lično se oseća na izvesno pleme Abu Duklji bin Milogori, jednom je ovde svoje Dukljane dovodio i u vezu sa graditeljima piramida!

 

[NickFreakyrgios]

Kolega Harvat, zapaziti da je kombinacija dj/gj za glas đ iz srpske latinice, u hrvatskom se pisalo /gy/. Konstrukcija narativa o latinici kao “isključivo hrvatskom pismu” je krađa isto jao i ona sa “hrvatskom nacionalnom glagoljicom”, tako je Jagić došao dotle da je iz njegovog pisanja moguće zaključiti i da je i (najraniji) istočnoštokavski dijalekt hrvatski - glagoljski Codex Marianus iz perioda pre nego što je Rim svojim upornim progonima slovenske službe definitivno oterao Srbe, a i do zaključka da ima i izvesnih starih hrvatskih dokumenata pravoslavne provenijencije, npr apostolara najdefinitivnije istočnog obreda, jer su (zaboga!) bili pisani glagoljicom.

Pogledajte prilog 1665634

Најважнији део за њихову етногенезу је време Здеслава и Василија Македонца кад су се одвојили од Блатонске Коцељеве кнежевине и франачке власти.
Тада су добили номиналну власт над римским и ромејским градовима Далмације и плаћали су им данак тада Хрватска излази на приморје.
Наиме Порфирогенит је описао оба ова догађаја али их није повезао да су догађаји синхрони.
Та независност ће условно трајати неких 70 година.
Међутим Методијева мисија је била у Панонији и не знам шта се ту десило са њиховим писмом.

 

[Casual Observer]

Samo Pirot je od tih gradova u Šopluku. A i dobar broj srpskih jezikoslovaca te srpske dijalekte svrstava u staroštokavske. Sve su te definicije i granice dijalekata u lingvistici proizvoljne.

Pirot uopše nije u “Šopluku”, iako bi dimitrovgradski Bugari veoma voleli da Piroćancima nekako nametnu novopečeni nesrpski šopski identitet. Kao Šopi se izjašnjavaju isključivo Bugari u Bosilegradu, mada njihov govor kao staroštokavski (timočko-lužnički dijalekt ima arhaičnu štokavsku fonetiku, sa malim jer, inače spadaju u zapadnojužnoslovensku grupi, sa refleksima praslovenskih *tj/*dj > ć/đ, čdž) istočnojužnoslovenski (bugarski i makedonski imaju refleks *tj/*dj > št/žd)što konstatuju i sami Bugari koji i prizrensko-timočke govore i kosovsko-resavske svrstavaju pod “u-govore” (štokavska fonetika (karakteristicni srpski glasovi ћ/ђ u bugarskom uopšte ne postoje, a u timočko-lužničkom su daleko češći nego u književnom srpskom) i drastično različita leksika, npr reč košulja je u bugarskom potpuno nepoznata, na bugarskom se košulja kaže ‘riza’ , mačka je ‘kot’, ćerka se na bugarskom kaže ‘d’šterja’, kuća je ‘k’šta’ u Pirotu kažu košulja, mačka, čerka i kuća…), bugarski je pozajmljivao iz grčkog a baš svi štokavski govori iz latinskog, Jirečekova linija koja je razdvajala pred slovensko romanizovano stanovništvo (Srbija) od helenizovanog (Bugarska) prolazi upravo tu.

Rivalitet između srpskog Pirota i bugarskog Dimitrovgrada nije ništa manju i nego što je to slučaj u BiH i Hrvatskoj.

O “Šopima” i Torlacima (kao Torlaci se izjašnjavaju samo stanovnici najviših planinskih sela Stare Planine u okolini Pirota (Visok i Budžak, i u preko puta grebena u Bugarskoj - Zagorje, najviša zona, njih inače govornici bugarskog razumeju kao mi kajkavski a govor Trna u Bugarskoj (koji govori lužničkim poddijalektom) Bugari nisu u stanju da razlikuju od srpskog - tu je inače za vreme Drugog svetskog rata izbio i ustanak protiv Borisa Trečeg dok su se i u ostatku Bugarske i komunisti bojali poraza Bugarske). Najistoćniji prozrensko-timočki su izuzetno arhaični i kao dijalekti koji čuvaju osobine dijalekta panonskih Slovena imaju neočekivano visok afinitet prema kajkavskom - i u Zagrebu i u Luznici se kaže: pojdem si doma, dođem kući je dojdem si doma, otide si od doma znači pobeči od kuće,

Što se tiče Cvijićevih predstava, on je pisao i o Srbo-Hrvatima…

 

[NickFreakyrgios]

Ово је гпт чет информација.
https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/...lni-video-na-tiktok-u-o-balkanu-i-bivsoj-sfrj

 

[Mej bregami]

Šime Budinić 1581. u djelu "Summa nauka karstjanskoga" upotrijebio dijakritičke znakove vrlo slične današnjima u hrvatskom pravopisu, poput "č", ć" i "ž". 250 godina prije Gajeve reforme.

 

[NickFreakyrgios]

Šime Budinić 1581. u djelu "Summa nauka karstjanskoga" upotrijebio dijakritičke znakove vrlo slične današnjima u hrvatskom pravopisu, poput "č", ć" i "ž". 250 godina prije Gajeve reforme.
Pogledajte prilog 1666455

Није џ и ђ и ј где ту пише хрватски правопис у оригиналном делу?

 

[Mej bregami]

Kolega Harvat, zapaziti da je kombinacija dj/gj za glas đ iz srpske latinice, u hrvatskom se pisalo /gy/. Konstrukcija narativa o latinici kao “isključivo hrvatskom pismu” je krađa isto jao i ona sa “hrvatskom nacionalnom glagoljicom”, tako je Jagić došao dotle da je iz njegovog pisanja moguće zaključiti i da je i (najraniji) istočnoštokavski dijalekt hrvatski - glagoljski Codex Marianus iz perioda pre nego što je Rim svojim upornim progonima slovenske službe definitivno oterao Srbe, a i do zaključka da ima i izvesnih starih hrvatskih dokumenata pravoslavne provenijencije, npr apostolara najdefinitivnije istočnog obreda, jer su (zaboga!) bili pisani glagoljicom.

Pogledajte prilog 1665634

Srpska latinica tj. Gajeva.
Pravopis je dosta ovisio o tome gdje se osoba školovala, ako u Mađarskoj onda je koristio njihov pravopis poput cs za č, sz za s, oni školovani u Italiji npr. gn za nj, postojao i hrvatski sa x za ž, ss za š i sl. opet pravopis iz latinskog je bio najčešći.
U crkvenim maticama gdje su se zapisničari izmjenjivali se to lijepo vidi.

 

[Mej bregami]

Није џ и ђ и ј где ту пише хрватски правопис у оригиналном делу?

Nećemo opet o očitom.

 

[NickFreakyrgios]

Srpska latinica tj. Gajeva.
Pravopis je dosta ovisio o tome gdje se osoba školovala, ako u Mađarskoj onda je koristio njihov pravopis poput cs za č, su za s, oni školovani u Italiji npr. gn za nj, postojao i hrvatski sa x za ž, ss za š i sl. opet pravopis iz latinskog je bio najčešći.
U crkvenim maticama gdje su se zapisničari izmjenjivali se to lijepo vidi.

Не постоји Хрватска у Задру у то време 1581.

 

[NickFreakyrgios]

Nećemo opet o očitom.

Очито за тебе у 21. веку ретроактивно бановини Хрватској све на тој територији је хрватско.Међутум постоји једна мана у томе што људи у том периоду не познају никакав хрватски идентитет сем негде далеко у залеђу који нема везе са њима.

 

[Mej bregami]

Не постоји Хрватска у Задру у то време 1581.

Postoji hrvatski jezik.