То није дулизам го су два различита имена. Једно је од Јон Јоахан Јанус дтуго је Ив Ева Ива Харава Ева ваљда.
Беше једном једно старојеврејско име Јоханан (יְהוֹחָנָן), које је имало значење отприлике исто као и наше Божидар.
Од тог старојеврејског Јоханан дошло је хеленистичко грчко име Јоанис (’Ιωάννης) или Јоханис (’Ιωχάννης), одакле је потекло латинско Јоханес (Johannes).
А од тог хеленистичког грчког и касније грчког имена Јоанис (’Ιωάννης) имамо и краће (односно контраховано) народско грчко Јанис (’Iάννης, Гιάννης), али и народско грчко Јуанис (’Ιουάννης).
Све ово нâс, наравно, не би ни у сну занимало да на јави нису и грчко и латинско име ушли у наш стари језик, посредно и непосредно, и то у више видова.
Тако грчко Јоанис (’Ιωάννης) даје наше старо Јоан, краће (односно контраховано) Јан, а одатле – Јанко. Поред тога, у старословенском постоји и облик Ијоан (Иоаnъ) са једним старинским почетним И- вишка, као нпр. у Ијерусалим (Иıєроусалимъ), Ијуда (Июда) и сл. А кад у наше старо име Јоан убацимо -в- (лакшег изговора ради), добијемо – данас најобичније име Јован.
А народско грчко Јуанис (’Ιουάννης) даје прво једно чудно Јəан па са уметнутим -в- (лакшег изговора ради) Јəван, те напослетку – име Иван.
Док, у говору наших негдашњих комшија на приморју, далматинских Романа, латинско Јоханес (Johannes) даје њихово Џан и доцније Жан (упор. итал. Gian-) па се одатле, укрштањем са нашим Иван и (одмиља) Иво, начинило Џиван и Џиво, а према италијанском и са Ђ-, Ђиво. Отуда се и наш песник зове час Џиво Гундулић, час Иван Гундулић, а биће да се звао – заправо Џиван, а тепали му Џиво.
И тако, Јован, Иван, Јанко, Џиван и Џиво –