Бугарски ратни злочини у окупираној Србији 1915-1918

Casual Observer

Buduća legenda
Poruka
44.510
3A3D2CC5-1849-4107-98A5-6B05A7C7ABFF.jpeg

309911CD-8E46-4C4B-A8BC-7303441D6CBD.jpeg

https://www.muzejgenocida.rs/2022/1...ratni-zlocini-u-okupiranoj-srbiji-1915-1918/#


Након изложби посвећених страдању наших сународника до којих је дошло током 1942. године у Јасеновцу, на Козари и Поткозарју, као и у Срему, те поставке посвећене поратној судбини српске деце спашене током акције Диане Будисављевић, Музеј жртава геноцида своје овогодишње бројне изложбене активности окончава ауторском поставком историчара г. др Милована Пизарија под називом ,,Бугарски ратни злочини у окупираној Србији (1915-1918)“ која је настала на основу његове докторске тезе одбрањене на Универзитету у Венецији.

Изложба ће бити свечано отворена у уторак 27. децембра 2022. године у 11 часова на Правном факултету Универзитета у Београду. Том приликом говориће аутор поставке историчар г. др Милован Пизари и историчар г. Дејан Ристић, директор Музеја жртава геноцида.

Реализацију изложбе, насталу на основу недавно потписаног Протокола о сарадњи Музеја жртава геноцида и Правног факултета Универзитета у Београду, омогућили су Министарство културе, Телеком Србија и Фондација Музеја жртава геноцида.

Изложбу употпуњавају двојезични српско-енглески каталог и зборник изабраних докумената и сведочанстава.

Подсећамо и на то да се ове године навршила 105. годишњица знаменитог Топличког устанка, након кога је, у знак одмазде, уследио један од најмасовнијих, најбруталнијих и најсистематичнијих злочина које су припадници регуларних оружаних снага Бугарске починили над десетинама хиљада српских цивила.

Овом приликом важно је посебно нагласити и то да бројни, масовни, разнородни и изузетно брутални злочини почињени од стране војних, полицијских и цивилних бугарских окупационих снага на делу државне територије Краљевине Србије у периоду између 1915. и 1918. године садрже и поједине елементе геноцида.

О свирепости трогодишње бугарске окупације знатних делова територије Краљевине Србије сведоче и закључци извештаја Међусавезничке комисије. ,,Може се рећи да не постоји члан Женевске конвенције или норма међународног права које Бугари нису повредили“. Осим тога, Међусавезничка комисија за испитивање бугарских злочина, која је објавила тротомни извештај на основу изузетно великог броја прикупљених доказа (сведочења, бугарске наредбе, саслушања, итд.) закључила је и да су „депортације [српских цивила] биле таквих размера да су немачке трупе протестовале јер нису могле да прођу“.

У спомен свим нашим страдалницима умореним од стране бугарских окупатора наше домовине у периоду између 1915. и 1918. године, Музеј приређује ову изложбу у нади да ће она додатно обогатити и објективизовати знања свих нас и о том страдалном периоду наше националне историје.


ИСТОРИЈАТ ЗЛОЧИНА

Током Првог светског рата цивили у Краљевини Србији који су се нашли под бугарском окупацијом били су жртве масовних злочина који су садржавали поједине елементе геноцида, као и предмет депортација и систематског уништавања.

Више од сто година након краја рата, ти догађаји су још увек мало познати.
Историографија у Србији се само делимично бавила њима и осим неких случајева на локалном нивоу може се рећи да је страдање српског народа под бугарском окупацијом у периоду 1915 – 1918. године остало на маргини културе сећања.

Због тих чињеница, као и због великог броја архивских докумената, Музеј жртава геноцида приредио је изложбу о злочинима над цивилним становништвом у Србији под бугарском окупацијом 1915 – 1918. године

Након освајања Србије 1915. године, уследила је подела територије између Аустроугара и Бугара који су успоставили своје окупационе зоне. Док је у првом случају то била административна јединица (мада под контролом војске) чији је задатак био заправо одржавање мира и искоришћавање ресурса, у другом је било у питању проширење бугарске власти с посебним задатком да матици домовини прикључи огромна подручја и да ту наметне културну и верску доминацију с израженим националним обележјима. Био је то почетак немилосрдне трогодишње окупације.
Први период бугарске окупације карактерисао је низ масакара као и систематско елиминисање виђених личности и српске интелигенције.
Свуда у Србији и Македонији представници свештенства, учитељи и професори, политичари, адвокати, пензионисани државни службеници и разни трговци били су мета овакве политике Радославовљеве владе.
За неколико месеци било је на хиљаде жртава, а на хиљаде њих депортовано је Бугарску. У Македонији већина покоља била је дело комита који су у тамошњем административном систему преузели скоро све функције на локалном и окружном нивоу, заузимајући места среских (у неким случајевима и окружних) начелника, председника општина и обављајући полицијске функције. Њихове акције свакако је увек пратила или подржавала бугарска редовна војска. У источној и јужној Србији, међутим, одсуство комита показало је да сву одговорност сноси редовна војска. Елиминација најутицајнијих сталежа била је праћена честим насиљем усмереним ка члановима њихових породица и уопште против читавог цивилног становништва.
Године 1916, истовремено са масовним и циљаним погубљењима, бугарска влада је започела са спровођењем политичког програма за нове области, чије је тежиште било бугаризација цивилног становништва.

Према планираној процедури на нивоу државе, спроведени су уништавање српске културе – забрана српског језика, уништавање књига, одузимање црквене баштине итд. – и изградња бугарског идентитета – бугарске школе, културна друштва, забрана коресподенције са страним земљама итд. – чему су људи подвргнути силом. Са економског становишта, почео је да се примењује систем реквизиција, који је, природно, захватио углавном сеоска подручја.
Истовремено, „државно насиље“ погоршано је аутономијом војске и чиновника послатих у окупирана подручја: свуда су нове власти биле одговорне за пљачке, мучења, насиља, изнуде и, изнад свега, масовна силовања.

На пролеће, а нарочито на јесен, с наставком ратних активности на македонском фронту, становништво пограничних држава било је масовно приморано на рад на утврђивању ровова или изградњи путева према фронту. Услови рада довели су до многих смртних случајева, посебно од глади. У неким су случајевима евакуисана и интернирана читава села, а куће демонтиране и коришћене у радовима на фронту; у другима је становништво читавих градова, попут Дојрана, интернирано а њихов град уништен.
Масовно интернирање погодило је, крајем године, пре свега македонска подручја – посебно Порече – која су већ много претрпела крајем 1915. године: читава места депортована су у Бугарску.
У фебруару 1917. године, наредба бугарских власти у окупираној Србији о регрутовању мушкараца, била је искра која је запалила побуну у Топлици и Јабланици: неколико хиљада њих, од којих су многи били српски војници који су остали у својим кућама или су се скривали у шуми, напали су бугарске гарнизоне и за неколико дана ослободили неколико градова уз подршку становништва.

Да би угушиле устанак који је био опасан по стабилност Бугарске, војне власти су наметнуле такву репресију да су за 20 дана поразиле побуњенике сејући страх међу становништвом, масакрирајући, уништавајући и спаљујући многа села и, пре свега, покрећући талас масовних интернирања.

Од пролећа до лета 1917, око 20.000 цивила били су жртве репресије бугарских власти, а више од 60.000 их је депортовано у логоре за интернирање у Бугарској.

Услови у овим логорима били су драматични. Трошне и претрпане бараке, лоши хигијенски услови, озбиљне несташице хране, малтретирања и мучења, континуирани присилни рад карактерисали су све логоре. Свугде је било много мртвих. Био је то мали концентрациони универзум у коме су цивилне жртве, поред Срба, били и припадници других народа, пре свега Грци и Румуни из других бугарских окупационих подручја.

У последњој години рата, док је, с једне стране, бугарски систем контроле над становништвом био све интензивнији због страха од нових побуна, с друге, реквизиције и пљачке били су главни узрок патње и смрти међу цивилним становништвом. Бугарска, у којој је због рата и „савезничког пљачкања“ ситуација постала драматична, користила је прехрамбене ресурсе Моравске области и Македоније што је више могла, узимајући огромне количине пољопривредних производа и стоке од цивилног становништва и остављајући (не увек) само минималне количине неопходне за преживљавање.
Тешки услови унутар саме Бугарске, погоршани протестима и нередима међу цивилима и војницима, и веома неповољан ток рата, међутим, нису променили ток бугарске репресивне политике према становништву. Наредбом од 29. маја 1918, све што је до тада урађено први пут је кодификовано у једном тексту. У њему је становништво било подељено у различите категорије које се могу свести на две опште групе: они који су могли помоћи текућем процесу и они који би га ометали. Међу њима се истицала категорија жена, која је издвојена као елемент који се, сам по себи, увек сматра непријатељем, као главни носилац српске традиције. Требало је на сваки начин елиминисати „шовинистички фанатизам“ српских жена и избрисати сваку везу са српством, укључујући имена која ће се дати новорођенчади.

У последњим данима рата, бугарски окупациони апарат погодила је општа пометња, док је ситуација унутар Бугарске била на ивици грађанског рата. С предајом бугарске војске, из Моравске и Македоније десио се општи бег свих војних јединица, као и државних службеника; иако су клаузуле о примирју то изричито забраниле, сви су се упустили у некакву последњу „велику пљачку“ у којој је цивилно становништво било лишено последње хране и новца.

Убрзо након тога, почео је повратак интернираних и ратних заробљеника из логора у Бугарској. Њихов број и стање, које је влада у Софији увек скривала, постали су драматично очигледни тек када су трупе Антанте стигле до Софије: тада је почела организација повратка десетина хиљада мушкараца, жена и деце, који су, гладни и изнурени, умирали чак и кад би бивали ослобођени. Бугарске власти ометале су њихов повратак у Србију и Македонију, укључујући елиминацију интернираних и затвореника, док је глад у земљи учинила готово немогућим налажење робе за основне потребе као помоћ преживелима.

На крају рата, на Мировној конференцији, Српска делегација изнела је непобитне доказе о ономе што се догађало од 1915. до 1918. и саставила списак пет стотина бугарских злочинаца чије је изручење тражила. Упркос различитим предлозима и бројним покушајима да се одреде одговарајуће казне, став великих победничких сила открио је, у ствари, општу неспремност да процесуирају ратне злочинце, укључујући и бугарске.

Ипак, посебна комисија формирана са задатком да прилагоди међународни правни систем ситуацији која је произашла из Великог рата потврдила је огромне патње нанете Србима. Само су Јермени претрпели горе поступање током овог сукоба.

Још увек се не зна колико је српских цивила страдало под бугарском окупацијом, али документи јасно говоре о покушају истребљења или бугаризације целокупног српског становништва у источној и јужној Србији и данашњој Северној Македонији.

https://www.muzejgenocida.rs/2022/1...-ratni-zlocini-u-okupiranoj-srbiji-1915-1918/

Muzej žrtava genocida je svojom postavkom otvorio temu o kojoj se veoma dugo ćutalo, a to je bugarski genicid nad srpskim narodom tokom Prvog svetskog rata. Iako su bugarski zločini tokom njihove oportunističke okupacije Srbije 1915-1918 uglavnom poznati srpskoj javnosti, o njihovim razmerama i jasnim bugarskim genocidnim namerama i planovima za fizičko istrebljenje srpskog naroda se malo zna.
 
Poslednja izmena:
Pogledajte prilog 1434576
Pogledajte prilog 1434577
https://www.muzejgenocida.rs/2022/1...ratni-zlocini-u-okupiranoj-srbiji-1915-1918/#


https://www.muzejgenocida.rs/2022/1...-ratni-zlocini-u-okupiranoj-srbiji-1915-1918/

Muzej žrtava genocida je svojom postavkom otvorio temu o kojoj se veoma dugo ćutalo, a to je bugarski genicid nad srpskim narodom tokom Prvog svetskog rata. Iako su bugarski zločini tokom njihove oportunističke okupacije Srbije 1915-1918 uglavnom poznati srpskoj javnosti, o njihovim razmerama i jasnim bugarskim genocidnim namerama i planovima za fizičko istrebljenje srpskog naroda se malo zna.

Уместо да пише о "бугарским злочинима" у Македонији, београдски Правни факултет треба да провери колико је Срба живело у Македонији 1915. Ово смо већ жвакали и жвакали. Гопчевић и његови милиони Срба у Македонији одавно су проглашени фикцијом без чињеничне вредности. У ово нису веровали ни Цвиић ни Новаковић.
Можда би факултет прво требало да се позабави процесом колонизације Македоније који је започео после 1913. године и насилним посрбљавањем Вардарске Македоније, што је довело до Тиквешке и Охридске буне.
Поред тога, време је да београдски правници прочитају извештај Карнегијеве комисије 1914. године и направе изложбу српских злочина у Југозападној Македонији и Албанији током Балканских ратова. Ово је барем нешто засновано на стварним догађајима.
Наравно да нам је двориште потпуно затрпано говнима - али боље да их бацимо у комшијско двориште.
 
Poslednja izmena:
Током Првог светског рата било је злочина које су Бугари починили над свештеницима и учитељима у источној Србији, то није било спорно - чак ни током истраге коју је после рата водио бугарски војни суд.
Међутим, оно што се види са снимка је прилично политички чин, као и сам музеј геноцида над Србима. Такве институције без сумње имају за циљ да одрже "народне свести" и подстакну мржњу према суседним народима.
Значајно је да је у сали присутно 20 људи. Нешто што говори о томе колико је бесмислен такав концепт у коме се српски народ представља као велика жртва. А испод тепиха је остало много догађаја о којима се прећуткује и на званичном нивоу и у медијима и форумима.
Не знам како са оваквим актима виктимизације Србија може да добије место у интегрисаној Европи. Селективно тумачење историјских чињеница зближава Србију само са Русијом у погледу политичког курса отуђења од Западне Европе и света у целини.
 
Poslednja izmena:
Уместо да пише о "бугарским злочинима" у Македонији, београдски Правни факултет треба да провери колико је Срба живело у Македонији 1915. Ово смо већ жвакали и жвакали. Гопчевић и његови милиони Срба у Македонији одавно су проглашени фикцијом без чињеничне вредности. У ово нису веровали ни Цвиић ни Новаковић.
Можда би факултет прво требало да се позабави процесом колонизације Македоније који је започео после 1913. године и насилним посрбљавањем Вардарске Македоније, што је довело до Тиквешке и Охридске буне.
Поред тога, време је да београдски правници прочитају извештај Карнегијеве комисије 1914. године и направе изложбу српских злочина у Југозападној Македонији и Албанији током Балканских ратова. Ово је барем нешто засновано на стварним догађајима.
Наравно да нам је двориште потпуно затрпано говнима - али боље да их бацимо у комшијско двориште.
оћеш рећи да је ниво злочина једнак свима?
е неће бити, код Срба га је било колико и у свакој просјечној војсци. Бугари су ту отишли мало даље и у крви гушили сваки и покушај отпора.
и у Маћедонији су остала у сјећању бугарска дивљања

То није било на нивоу 13. загребачког корпуса али га је било далеко више него што је требало. Бугари и Срби би из свега тога требали итекако нешто научити а то је да не дижемо више никад руку једни на друге јерје сваки пут ишло и једнима и другима на штету.

Имам доста пријатеља Бугара и држимо се исто ко да смо једни. Свако ко је паметан зна да нам је то у интересу. У трећим земљама срео сам Бугара пуно и држали смо се као своји у свакоме смислу.
 
Pa nigde nije ni rečeno da nemamo probleme, već da treba da se bavimo sadašnjim problemima i onima koji mogu da dođu u budućnosti a ne da iskopavamo nešto što je bilo pre 100 godina. To što je bilo pre 100 godina ide na čast i odgovornost ljudi koji su u tome učestvovali, nema nikakve veze sa sadašnjim generacijama.
да ли се кућа гради од крова или од темеља?
Још нијесмо научили да се гради од темеља?
Нека, онда још 100 "играња" по говнима.
 
Уместо да пише о "бугарским злочинима" у Македонији, београдски Правни факултет треба да провери колико је Срба живело у Македонији 1915. Ово смо већ жвакали и жвакали. Гопчевић и његови милиони Срба у Македонији одавно су проглашени фикцијом без чињеничне вредности. У ово нису веровали ни Цвиић ни Новаковић.
Можда би факултет прво требало да се позабави процесом колонизације Македоније који је започео после 1913. године и насилним посрбљавањем Вардарске Македоније, што је довело до Тиквешке и Охридске буне.
Поред тога, време је да београдски правници прочитају извештај Карнегијеве комисије 1914. године и направе изложбу српских злочина у Југозападној Македонији и Албанији током Балканских ратова. Ово је барем нешто засновано на стварним догађајима.
Наравно да нам је двориште потпуно затрпано говнима - али боље да их бацимо у комшијско двориште.
Bez laganja molim. Zapadno od Jatove granice nema Bugara, samo ljudi koji su to postali, pod bugarskom fizičkom prisilom.
 
Током Првог светског рата било је злочина које су Бугари починили над свештеницима и учитељима у источној Србији, то није било спорно - чак ни током истраге коју је после рата водио бугарски војни суд.
Међутим, оно што се види са снимка је прилично политички чин, као и сам музеј геноцида над Србима. Такве институције без сумње имају за циљ да одрже "народне свести" и подстакну мржњу према суседним народима.
Значајно је да је у сали присутно 20 људи. Нешто што говори о томе колико је бесмислен такав концепт у коме се српски народ представља као велика жртва. А испод тепиха је остало много догађаја о којима се прећуткује и на званичном нивоу и у медијима и форумима.
Не знам како са оваквим актима виктимизације Србија може да добије место у интегрисаној Европи. Селективно тумачење историјских чињеница зближава Србију само са Русијом у погледу политичког курса отуђења од Западне Европе и света у целини.
Tebi se definitivno uopšte ne dopada osvetljavanje bugarske prošlosti.
 
Током Првог светског рата било је злочина које су Бугари починили над свештеницима и учитељима у источној Србији, то није било спорно - чак ни током истраге коју је после рата водио бугарски војни суд.
Међутим, оно што се види са снимка је прилично политички чин, као и сам музеј геноцида над Србима. Такве институције без сумње имају за циљ да одрже "народне свести" и подстакну мржњу према суседним народима.
Значајно је да је у сали присутно 20 људи. Нешто што говори о томе колико је бесмислен такав концепт у коме се српски народ представља као велика жртва. А испод тепиха је остало много догађаја о којима се прећуткује и на званичном нивоу и у медијима и форумима.
Не знам како са оваквим актима виктимизације Србија може да добије место у интегрисаној Европи. Селективно тумачење историјских чињеница зближава Србију само са Русијом у погледу политичког курса отуђења од Западне Европе и света у целини.
Током Првог светског рата било је злочина које су Бугари починили над свештеницима и учитељима у источној Србији, то није било спорно - чак ни током истраге коју је после рата водио бугарски војни суд.
Minimiziraš razmere bugarskih zverstava nad Srbima, toliko ih relativizuješ da je sasvim jasno da ti nije uopšte neprijatno to što ste ih počinili, nego samo to što nema načina da narediš da se o tome ćuti.

Genocid nad Srbima u interesu stvaranja “Velike” Bugarske ti je očigledno potpuno prihvatljiv, jedino što ti je neprihvatljivo je što se o tome govori,
 
Уместо да пише о "бугарским злочинима" у Македонији, београдски Правни факултет треба да провери колико је Срба живело у Македонији 1915. Ово смо већ жвакали и жвакали. Гопчевић и његови милиони Срба у Македонији одавно су проглашени фикцијом без чињеничне вредности. У ово нису веровали ни Цвиић ни Новаковић.
Можда би факултет прво требало да се позабави процесом колонизације Македоније који је започео после 1913. године и насилним посрбљавањем Вардарске Македоније, што је довело до Тиквешке и Охридске буне.
Поред тога, време је да београдски правници прочитају извештај Карнегијеве комисије 1914. године и направе изложбу српских злочина у Југозападној Македонији и Албанији током Балканских ратова. Ово је барем нешто засновано на стварним догађајима.
Наравно да нам је двориште потпуно затрпано говнима - али боље да их бацимо у комшијско двориште.
Наравно да нам је двориште потпуно затрпано говнима - али боље да их бацимо у комшијско двориште.
Na čije dvorište misliš? Na vaše bugarsko?
 
Бугари су ту отишли мало даље и у крви гушили сваки и покушај отпора.
и у Маћедонији су остала у сјећању бугарска дивљања
Проблем је у томе што је негативан однос према Бугарској у Македонији створен за време Југославије. Овде морамо да поменемо шта је бивши македонски премијер Л.Гергијевски рекао о својој служби у војсци..."Стално су нам говорили да опасност долази из Бугарске. - стално су нам говорили како Бугарска жели да нас нападне. Као да уопште није било другог непријатеља."
Један од момената који је сада постао симбол мржње према Бугарској било је стрељање у Ваташу 12 студената од стране бугарских власти 1943. Овај догађај је кључан и централан у "народном" сећању Македонаца и слави се још од југословенских времена. Желим да напоменем да овај догађај није ништа друго до један од многих таквих догађаја, не само у Македонији, већ широм Бугарске, а то је борба царске Бугарске против комунистичког покрета и у Бугарској и у Македонији.
Међутим, нико у Македонији у време Југославије није отворено говорио о безбројним случајевима терора над бугарско-македонским становништвом, а данас се Тиквешки устанак слави као први организовани устанак "македонског" народа против српске окупације.
Како год погледали, данашњи Македонци су управо производ ове 80-годишње индоктринације коју је започела Србија, а наставила Југославија.
Чињеница је да је Југославија успела да створи нову државу тамо где јој није место.
Било какве приче типа „Македонци су имали свој национални идентитет још у 19. веку звуче веома смешно и апсолутно сви догађаји до 1945. године говоре управо супротно.
 
Bez laganja molim. Zapadno od Jatove granice nema Bugara, samo ljudi koji su to postali, pod bugarskom fizičkom prisilom.
Сада остаје само да се лично увериш у своју тврдњу и да је докажеш, на пример можеш да одеш негде између Враце и Петрича и да наглас изјавиш да тамо у ствари нема Бугара а да су им преци погинули у ослободилачким ратовима као народ без породице и имена.
Без сумње, многи ће ти се обрадовати. Физички.
 
Poslednja izmena:
Проблем је у томе што је негативан однос према Бугарској у Македонији створен за време Југославије. Овде морамо да поменемо шта је бивши македонски премијер Л.Гергијевски рекао о својој служби у војсци..."Стално су нам говорили да опасност долази из Бугарске. - стално су нам говорили како Бугарска жели да нас нападне. Као да уопште није било другог непријатеља."
Један од момената који је сада постао симбол мржње према Бугарској било је стрељање у Ваташу 12 студената од стране бугарских власти 1943. Овај догађај је кључан и централан у "народном" сећању Македонаца и слави се још од југословенских времена. Желим да напоменем да овај догађај није ништа друго до један од многих таквих догађаја, не само у Македонији, већ широм Бугарске, а то је борба царске Бугарске против комунистичког покрета и у Бугарској и у Македонији.
Међутим, нико у Македонији у време Југославије није отворено говорио о безбројним случајевима терора над бугарско-македонским становништвом, а данас се Тиквешки устанак слави као први организовани устанак "македонског" народа против српске окупације.
Како год погледали, данашњи Македонци су управо производ ове 80-годишње индоктринације коју је започела Србија, а наставила Југославија.
Чињеница је да је Југославија успела да створи нову државу тамо где јој није место.
Било какве приче типа „Македонци су имали свој национални идентитет још у 19. веку звуче веома смешно и апсолутно сви догађаји до 1945. године говоре управо супротно.
по ничему ја не мислим да су Бугари ни гори ни бољи од Срба, заправо су Бугари најсличнији народ на свијету Србима.
Али Бугари јесу знали побити и више него што треба можда сљедећи турски и грчки примјер.

Како год, најглупљи потез и једни и други од кога нико није имао користи.

Код Срба на другу страну, исти пљачкаши који су пљачкали Србе, након 1912. су пљачкали и Маћедонце. Апсолутно се не слажем са тијем да су Маћедонци гњављени од Срба свеукупно а не да су то били Александар и његове паше и везири. Сами Маћедонци многи су добровољно постали Срби народчито од ослобђења Србије па до 1912. године. Како год, за Србе је изгубљен један народ који је Србима близак и био наклоњен.
 
Сами Маћедонци многи су добровољно постали Срби народчито од ослобђења Србије па до 1912. године.
Не знам да ли си овде видео тему - има једна тема о српској колонизацији у Македонији после 1913. године.У овој теми изнео сам све статистичке и географске податке о Србима у Македонији. Наравно да је било Срба у Македонији у 19. веку као и Јермени и Јевреји. Али овај број је био безначајан. Апсолутно сви извори, турски, европски и руски, говоре о томе. А највећи доказ је тајни споразум Србије и Бугарске 1912 године , са којим се Србија дефакто званично слаже да је земља од Скопља до Охрида бугарска.
 
Сада остаје само да се лично увериш у своју тврдњу и да је докажеш, на пример можеш да одеш негде између Враце и Петрича и да наглас изјавиш да тамо у ствари нема Бугара а да су им преци погинули у ослободилачким ратовима као народ без породице и имена.
Без сумње, многи ће ти се обрадовати. Физички.
Ti poričeš pravo nama Srbima da uopšte budemo Srbi, a velikobugari kao na primer ti su kad god bi istorijske okolnosti to dozvolile išli dotle da bi i ubijali zbog toga.
 
Не знам да ли си овде видео тему - има једна тема о српској колонизацији у Македонији после 1913. године.У овој теми изнео сам све статистичке и географске податке о Србима у Македонији. Наравно да је било Срба у Македонији у 19. веку као и Јермени и Јевреји. Али овај број је био безначајан. Апсолутно сви извори, турски, европски и руски, говоре о томе. А највећи доказ је тајни споразум Србије и Бугарске 1912 године , са којим се Србија дефакто званично слаже да је земља од Скопља до Охрида бугарска.
Ništa od navedenig ne implicira postojanje bilo kakve “bugarske populacije” u Makedoniji: baš svako ko je na tome insistirao je imao svojih realpolitičkih interesa.

Teritorijalne ambicije Bugara su neograničene, kad želja postoji onda se začas iskonstruišu razlozi i naiznose “dokazi”. Šta god ko pisao, tvrdio, želeo, o čemu god sanjario, sve to pada u vodu pred lingvistikom:

99C5E171-1A0E-4357-ACEC-11C655F688BF.png
 
Сада остаје само да се лично увериш у своју тврдњу и да је докажеш, на пример можеш да одеш негде између Враце и Петрича и да наглас изјавиш да тамо у ствари нема Бугара а да су им преци погинули у ослободилачким ратовима као народ без породице и имена.
Без сумње, многи ће ти се обрадовати. Физички.
Svako ko govori dijalektom iz zapadne grupe južnoslovenskih jezika a izjašnjava se kao Bugarin je nekada postao Bugarin, posle bugarizacije. Proglašavanje tranzicionih zapadnojužnoslovenskih govora za zapadne bugarske dijalekte ne menja činjenicu da su ti govori samo pridodati bugarskom jeziku - za kniževni bugarski, posebno govorni je neophodan prevodilac, a za pisani stalno korišćenje rečnika: ono što si nazvao ujednačivanjem je samo bugarizacija jezika čiji govornici su morali da uče bugarski - to još više važi za Makedonce, Srbe i da ne pominjem: baš svi srpski govori su još nekoliko izoglosa zapadnije od Jatove granice - bugarski se tu veoma jasno percipira kao strani jezik, to je uzajamno i Bugari su rešavali “problem” sa nepoželjnim srpskim stanovništvom na priželjkivanim teritorijama prostim fizičkim istrebljenjem Srba.
 
Проблем је у томе што је негативан однос према Бугарској у Македонији створен за време Југославије. Овде морамо да поменемо шта је бивши македонски премијер Л.Гергијевски рекао о својој служби у војсци..."Стално су нам говорили да опасност долази из Бугарске. - стално су нам говорили како Бугарска жели да нас нападне. Као да уопште није било другог непријатеља."
Један од момената који је сада постао симбол мржње према Бугарској било је стрељање у Ваташу 12 студената од стране бугарских власти 1943. Овај догађај је кључан и централан у "народном" сећању Македонаца и слави се још од југословенских времена. Желим да напоменем да овај догађај није ништа друго до један од многих таквих догађаја, не само у Македонији, већ широм Бугарске, а то је борба царске Бугарске против комунистичког покрета и у Бугарској и у Македонији.
Међутим, нико у Македонији у време Југославије није отворено говорио о безбројним случајевима терора над бугарско-македонским становништвом, а данас се Тиквешки устанак слави као први организовани устанак "македонског" народа против српске окупације.
Како год погледали, данашњи Македонци су управо производ ове 80-годишње индоктринације коју је започела Србија, а наставила Југославија.
Чињеница је да је Југославија успела да створи нову државу тамо где јој није место.
Било какве приче типа „Македонци су имали свој национални идентитет још у 19. веку звуче веома смешно и апсолутно сви догађаји до 1945. године говоре управо супротно.
Sad je problem i to što Makedonci imaju svoju državu?

a) Rešavanje “makedonskog pitanja”, tj onako kako to zamišljaju bugarski nacionalisti bi bilo samo uvertira u rešavanje srpskog pitanja, kao tokom okupacije za vreme Velikog rata.

b) Zar ne osećaš koliko je komično da narod kom su drugi stvorili državu, tj Bugari - bez Rusa bi se sada Srbija graničila sa Erdoganom upire prstom u Makedoniju koju su u stvorile Jugoslavija i u krajnjoj liniji Srbija.
 
Zar ne osećaš koliko je komično da narod kom su drugi stvorili državu, tj Bugari - bez Rusa bi se sada Srbija graničila sa Erdoganom upire prstom u Makedoniju koju su u stvorile Jugoslavija i u krajnjoj liniji Srbija
Опет си се излупетао као увек ....
Без интервенције Русије у балканском питању не би било не само Бугарске, него ни једна модерна балканска држава, па ни Грчка или Румунија Саветујем те да прочиташ о Једренском миру из 1829. године.
Подсећам Лекизан да је @Casual Observer већ прекршио правила форума, постављајући исте или сличне коментаре и материјале (фотографије) више пута и намерно ширећи злонамерне информације и говор мржње према бугарском народу.
 

BUGARSKI ZLOČINI NAD SRBIMA: U Arhivu Vojvodine u ponedeljak, 29.maja promocija dokumenata Arčibalda Rajsa​


J. S.
28. 05. 2023. u 18:54

KNjIGA „Bugari u izveštajima Arčibalda Rajsa 1915-1918“ priređivača Milorada Đošića i Vesne Arsić biće predstavljena u ponedeljak 29.maja u 18.30 sati u Arhivu Vojvodine u Novom Sadu (Ulica Žarka Vasiljevića 2a).​


BUGARSKI ZLOČINI NAD SRBIMA: U Arhivu Vojvodine u ponedeljak, 29.maja promocija dokumenata Arčibalda Rajsa


Ova knjiga u izdanju Srpskog kulturnog centra „Ćirilica“ u Beogradu, predstavlja skup dokumenata o bugarskim zločinima nad srpskim stanovništvom, koje je tokom Velikog rata dr Arčibald Rajs, švajcarski forenzičar i publicista, prikupio u Srbiji.
- Vreme je da naši potomci, a i savremenici koji su učili krivotvorenu istoriju, saznaju i zapamte istinu o svojoj prošlosti, kako nam se ovakvi zločini više nikada ne bi ponovili. Jer ako ne znamo ili zaboravimo svoju prošlost, teško da ćemo imati budućnost – naglašavaju priređivači.

Na promociji će govoriti Prof.dr Miloje Pršić i Milorad Đošić, pukovnik avijacije u penziji.

https://www.novosti.rs/drustvo/vesti/1243051/bugarski-zlocini-nad-srbima-arhivu-vojvodine-ponedeljak-29-maja-promocija-dokumenata-arcibalda-rajsa
 
Проблем је у томе што је негативан однос према Бугарској у Македонији створен за време Југославије. Овде морамо да поменемо шта је бивши македонски премијер Л.Гергијевски рекао о својој служби у војсци..."Стално су нам говорили да опасност долази из Бугарске. - стално су нам говорили како Бугарска жели да нас нападне. Као да уопште није било другог непријатеља."
Један од момената који је сада постао симбол мржње према Бугарској било је стрељање у Ваташу 12 студената од стране бугарских власти 1943. Овај догађај је кључан и централан у "народном" сећању Македонаца и слави се још од југословенских времена. Желим да напоменем да овај догађај није ништа друго до један од многих таквих догађаја, не само у Македонији, већ широм Бугарске, а то је борба царске Бугарске против комунистичког покрета и у Бугарској и у Македонији.
Међутим, нико у Македонији у време Југославије није отворено говорио о безбројним случајевима терора над бугарско-македонским становништвом, а данас се Тиквешки устанак слави као први организовани устанак "македонског" народа против српске окупације.
Како год погледали, данашњи Македонци су управо производ ове 80-годишње индоктринације коју је започела Србија, а наставила Југославија.
Чињеница је да је Југославија успела да створи нову државу тамо где јој није место.
Било какве приче типа „Македонци су имали свој национални идентитет још у 19. веку звуче веома смешно и апсолутно сви догађаји до 1945. године говоре управо супротно.
Događaji od 1945, naročito od 1991. upravo potvrđuju činjenicu da Makedonci nisu Bugari: da nekako ipak jesu desilo bi se isto što i sa Istočnom Nemačkom i nemačko-nemačkom granicom, a nije.

Kada su formirani prvi bugarski pukovi? Makedonski je formiran još 1759.

0D3E17AC-C88E-498E-87F8-DD08440538E1.jpeg
 
Опет си се излупетао као увек ....
Без интервенције Русије у балканском питању не би било не само Бугарске, него ни једна модерна балканска држава, па ни Грчка или Румунија Саветујем те да прочиташ о Једренском миру из 1829. године.
Подсећам Лекизан да је @Casual Observer већ прекршио правила форума, постављајући исте или сличне коментаре и материјале (фотографије) више пута и намерно ширећи злонамерне информације и говор мржње према бугарском народу.
намерно ширећи злонамерне информације и говор мржње према бугарском народу.
Svako ko konstataciju bugarskog planskog istrebljenja Srba iz Srbije, tj bugarskog genocida nad Srbima negira ili pokušava da zabrani i samo pominjanje činjenice priželjkuje ponavljanje genocida nad Srbima. Veoma je jasno iz skorije istorije.
 
Događaji od 1945, naročito od 1991. upravo potvrđuju činjenicu da Makedonci nisu Bugari: da nekako ipak jesu desilo bi se isto što i sa Istočnom Nemačkom i nemačko-nemačkom granicom, a nije.

Kada su formirani prvi bugarski pukovi? Makedonski je formiran još 1759.

Pogledajte prilog 1435771
Тему Слaвеносрбије/Нове Србије и њихових војних пукова сам одавно образложио директним руским изворима. Испоставља се не само да македонски пук није био "македонски", већ и да тзв. српски пукови нису били баш српски.

Лепо ти главобоља!

:super::super::super::super:
Све је то добро, али зашто не говоримо о реалном броју становника Слaвеносрбије и Нове Србије.
Све до краја 17. века у Русији Срби нису издвајани као посебна група из укупне масе православних балканских народа. Петар I је постао први руски цар, који је обратио пажњу на „словенско питање“.
Још једна ствар која се прећуткује је да се према пописима становништва у два региона мање од 5% становништва изјаснило као Срби.
Судска истрага против J. Хорвата интересантна је пре свега по томе што омогућава да утврдимо стварне размере досељавања аустријских Срба у Русију средином 18. века. Историографије дају различите бројке за ову представу: Али у време суђења Joвану Хорвату, извршен је попис српских насеља у Украјини, који је утврдио да су у децембру 1763. године од 26.740 мушких становника Нове Србије само 1.043 били Срби, или мање од 4%. У насељима Слaвеносрбије националност није проверавана, али се испоставило да је уместо 4.264 људи распоређених у колонију, у пуковима било свега 1.264 лица.
Потешкоће са регрутовањем добровољаца у Аустрији натерале су J. Хорвата да прибегне свакојаким триковима. Случај је био компликован чињеницом да је руска влада убрзо закључила сличан споразум са другим пограничним официрима И.Шевићем и Р. Прерадовићем, који су такође добили чин генерала и основали такозвану Словеносрбију у Украјини. Сва тројица су морали некако да саставе војнe пукове: било је на располагању неколико стотина људи, али су биле потребне хиљаде. Почела је међусобна манипулација војницима, мештани, одбегли сељаци и свакакви случајни људи почели су да се уписују у пукове као „Срби“.
Такође треба нагласити да руска историографија донекле преувеличава добровољне циљеве српских граничара, који су, како неки тврде, настојали да се уједине у Русији због верских прогона и других угњетавања у Аустрији. Прави мотиви за пресељење били су једноставнији. О њима је у једном од својих извештаја искрено говорио Д.М. Голицин: „...сви, ко год да, траже новац, а без тога се не нађе ниједан ловац да уђе у Русију"
О Митићевој тврдњи да су Славеносрбија и Нова Србија биле српске републике, не треба ни расправљати. То је апсолутно нетачно.
 
upravo potvrđuju činjenicu da Makedonci nisu Bugari: da nekako ipak jesu desilo bi se isto što i sa Istočnom Nemačkom i nemačko-nemačkom granicom, a nije.
Ма како ћеш поредити две Немачке са Македонијом и Бугарском, јер Македонију, која је до тада била претежно насељена Бугарима, Срби су после 1912. године окупирали и асимилирали. Асимилација значи промену идентитета. Док је са Источном Немачком циљ чисто политичка идеологија.
 
Poslednja izmena:

Back
Top