Бугарски ратни злочини у окупираној Србији 1915-1918

Па Краљевина СХС није ништа друго него наставак Краљевине Србије под Карађорђевићим до 1941. године.
О чему причаш? Каква два дана, какви бакрачи?!
Не знам зашто уопште расправљаш на овој теми. Овде се говори о бугарским злочинима.
 
Ti poričeš pravo nama Srbima da uopšte budemo Srbi, a velikobugari kao na primer ti su kad god bi istorijske okolnosti to dozvolile išli dotle da bi i ubijali zbog toga.
Па нико ти, а најмање ја, не ускраћује право да будеш оно што желиш... То је твоја ствар. Али ова тема као и твоји коментари на друге теме показују да си шовиниста и особа која стално прича о масакрима, геноцидима и убиствима, које су починили Бугари, као да заборавља да је Србија прва отворила Пандорину кутију још 1885., а касније је полагала право на земље у Македонији насељене Бугарима. Наравно, ратне злочине није чинила само бугарска војска, већ апсолутно све балканске земље. Међутим, ти и поштене колеге из Музеја геноцида све представљате као још један велики злочин који је почињен над Србима и који је наводно заборављен. СВИ знамо за шта су Срби (а посредно и Југославија и Република Србија) оптужени у последњих 30 година.
Сада, у позадини тешких напада на Србе – наравно, све такве приче о геноцидима и ратним злочинима над Србима почињу да избијају на површину са неким фантастичним размерама и постају добро изграђена одбрана у политичком смислу. Наравно, ове изјаве и полемике су углавном усмерене на Бугаре и Хрвате, будући они су део војног и економског уређења Запада.
 
Poslednja izmena:
U Vardarskoj banovini
Невероватна сличност са хрватским начином презентације прошлости.
Суштински се своди на инпутацију некоме сопствених пиздарија.
Успут је и глупо, по овоме испада да сви који не признају и не познају једначење
сугласника по звучности су Бугари. Никаква играна пропаганда не може обрисати
чињеницу о почињеним зверствима над Србима од стране сила осовине, међу којима
су и Бугари поприлично допринели.
 
Па нико ти, а најмање ја, не ускраћује право да будеш оно што желиш... То је твоја ствар. Али ова тема као и твоји коментари на друге теме показују да си шовиниста и особа која стално прича о масакрима, геноцидима и убиствима, које су починили Бугари, као да заборавља да је Србија прва отворила Пандорину кутију још 1885., а касније је полагала право на земље у Македонији насељене Бугарима. Наравно, ратне злочине није чинила само бугарска војска, већ апсолутно све балканске земље. Међутим, ти и поштене колеге из Музеја геноцида све представљате као још један велики злочин који је почињен над Србима и који је наводно заборављен. СВИ знамо за шта су Срби (а посредно и Југославија и Република Србија) оптужени у последњих 30 година.
Сада, у позадини тешких напада на Србе – наравно, све такве приче о геноцидима и ратним злочинима над Србима почињу да избијају на површину са неким фантастичним размерама и постају добро изграђена одбрана у политичком смислу. Наравно, ове изјаве и полемике су углавном усмерене на Бугаре и Хрвате, будући они су део војног и економског уређења Запада.
Ne laži, ubili ste ukupno 80,000 ljudi u Srbiji za vreme okupacije, što u masovnim pokoljima što odvukli u Bugarsku da umiru od gladi i bolesti po raznim logorima. “Odveli ga u Sofiju”.
 
Невероватна сличност са хрватским начином презентације прошлости.
Суштински се своди на инпутацију некоме сопствених пиздарија.
Успут је и глупо, по овоме испада да сви који не признају и не познају једначење
сугласника по звучности су Бугари. Никаква играна пропаганда не може обрисати
чињеницу о почињеним зверствима над Србима од стране сила осовине, међу којима
су и Бугари поприлично допринели.
Bugari proglašavaju za “Bugare” sve koji žive na teritorijama na koje su oni bacili oko, a i na onim susednim, makedonski sa bugarskim ima veoma malo dodirnih tačaka osim što su u Balkanskom jezičkom savezu, zajedno sa rumunskim, albanskim i grčkim.
 
Bugari proglašavaju za “Bugare” sve koji žive na teritorijama na koje su oni bacili oko, a i na onim susednim, makedonski sa bugarskim ima veoma malo dodirnih tačaka osim što su u Balkanskom jezičkom savezu, zajedno sa rumunskim, albanskim i grčkim.
Бугарски је у односу на српски индијански енглески.
 
Невероватна сличност са хрватским начином презентације прошлости.
Суштински се своди на инпутацију некоме сопствених пиздарија.
Успут је и глупо, по овоме испада да сви који не признају и не познају једначење
сугласника по звучности су Бугари. Никаква играна пропаганда не може обрисати
чињеницу о почињеним зверствима над Србима од стране сила осовине, међу којима
су и Бугари поприлично допринели.
Да ли си се икада запитао зашто је уопште постојала ВМРО? Ко су били људи ВМРО, где су били рођени, којим језиком су говорили? Зашто су се борили против Срба и Грка ? Зашто су већина главних људи у организацији били Македонци? Зашто се први "македонист" Георги Пулевски борио на Шипки као добровољац, и писао песме о Сан Стефану, а после Берлина оплакивао судбину одвојене Бугарске и Македоније? Зашто је 2/3 Македонаца добровољно гласало за егзархију од Битоља до Скопља?
Када одговориш на све ово горе, онда ћеш одговорити на питање да ли су Срби били ослободиоци или окупатори.
 
Bugari proglašavaju za “Bugare” sve koji žive na teritorijama na koje su oni bacili oko, a i na onim susednim, makedonski sa bugarskim ima veoma malo dodirnih tačaka osim što su u Balkanskom jezičkom savezu, zajedno sa rumunskim, albanskim i grčkim.
Видимо, нешто тема ти не иде - нема интересовања - звао си некога да помогне - нико није дошао и неће доћи - из простог разлога што си ти трол и већ си то доказао.
Tеме које постављаш о Бугарској су већ неколико пута најављиване на форуму. Такође, твоји циљ није прикупљање било каквих чињеница или тражење нових извора, већ једноставно окривљавање Бугара и изазивање мржње.
Замолићу модераторе да затворе тему у вези са недостатком доказа који поткрепљују тврдње о преко 60 хиљада убијених у логорима. Тема је постављена са циљем да се изазове мржња на националној основи, нешто што је забрањено на форуму
 
Видимо, нешто тема ти не иде - нема интересовања - звао си некога да помогне - нико није дошао и неће доћи - из простог разлога што си ти трол и већ си то доказао.
Tеме које постављаш о Бугарској су већ неколико пута најављиване на форуму. Такође, твоји циљ није прикупљање било каквих чињеница или тражење нових извора, већ једноставно окривљавање Бугара и изазивање мржње.
Замолићу модераторе да затворе тему у вези са недостатком доказа који поткрепљују тврдње о преко 60 хиљада убијених у логорима. Тема је постављена са циљем да се изазове мржња на националној основи, нешто што је забрањено на форуму
Jasno je da tebi kao dokazanom velikobugarskom šovinisti i nacionalisti jako smeta svako pominjanje bugarskog genocida nad Srbima. Evo i članka o tome sa potpuno građanističkov sajta BIRN. Uprkos tvojim podlim pokušajima izvrtanja istine i pranja biografije bugarskog šovinizma bugarski zločini nad Srbima su stvarno vršeni, i to planski i sistematski, sa ciljem etničkog čišćenja delova Srbije od Srba, radi stvaranja nekakve “velike Bugarske”. Tvoje pisanje ovde jasno pokazuje da ti i dalje priželjkuješ nekakvu “veliku bugarsku državu” i da te istorijske činjenice uopšte ne zanimaju.

Konstatacija činjenice da je Bugarska u Srbiji vršila masovne zločine i počinila genocid ne bi li očistila željene teritorije od Srba nije nikakvo “širenje mržnje”. Tvoje poricanje zločina i namere potpunog istrebljenja Srba iz Srbije to jeste.




Srbija pod bugarskom okupacijom: dokumentovanje zločina iz Prvog svetskog rata​


Ivana Nikolic
Nova knjiga istoričara Milovana Pisarija, o Balkanu tokom Prvog svetskog rata, istražuje zločine počinjene nad srpskim civilima od strane bugarskog okupatora

This post is also available in this language: English Shqip Macedonian

Nova knjiga Milovana Pisarija „Na balkanskom frontu: rat i zločini nad civilnim stanovništvom u Srbiji 1914-1918”, bavi se temom koju su, kako kaže autor, srpski i evropski istoričari zanemarili - ubistvima civila u Srbiji pod bugarskom okupacijom tokom Prvog svetskog rata.

„Kada je reč o Prvom svetskom ratu u Srbiji i Evropi, istoričari su se uglavnom bavili vojnim, političkim i diplomatskim aspektom - bitkama, uzrocima rata i političkim dogovorima”, objašnjava Pisari u intervjuu za BIRN.

„Jedina slika koju smo u Evropi imali o Prvom svetskom ratu je slika vojnika u rovovima”, dodaje on.

Prve studije koje su se bavile smrću civila pojavile su se devedesetih godina, kada se saznalo da su „civili bili meta specifičnih politika, a ne samo kolateralna šteta”.

Centralna tema Pisarijeve knjige, zapravo njegove doktorske disertacije koja je prvobitno objavljena na italijanskom jeziku, je zločin protiv srpskih civila u oblastima Kraljevine Srbije koji su bili pod okupacijom Bugarske 1915. godine. Srpski prevod ove knjige biće dostupan od ove jeseni.

U knjizi se takođe govori i o drugim važnim događajima iz doba Velikog rata, epidemiji tifusa koja je odnela oko 70.000 civilnih života, povlačenju srpske vojske preko Albanije, međunarodnim mirovnim konferencijama i pitanju izbeglica, kao i o balkanskim ratovima 1912-13. i civilnim žrtvama svih strana.

Pisari kaže da je prvi balkanski rat – kojim je Osmansko carstvo izgubilo moć na Balkanu – doveo do nasilja, pljačke i masakra nad muslimanima od strane bugarskih, srpskih i grčkih vojnika i boraca širom regiona.

Drugi balkanski rat vođen je između Srba i Grka sa jedne i Bugara sa druge strane.

Pisarijeva knjiga se fokusira na zločine koji su u Kraljevini Srbiji počinjeni na teritoriji pod okupacijom Bugarske, koja je pored Nemačke, Austro-Ugarske i Otomanskog carstva bila jedna od centralnih sila tokom Prvog svetskog rata.

Otprilike u isto vreme, veliki zločini nad civilima počinjeni su i u delovima Srbije koji su bili pod austrougarskom okupacijom.

Tokom rata, pod bugarskom okupacijom su bili istočni i južni delovi Srbije, dve trećine Kosova i deo Makedonije.

Pisari naglašava da je glavni cilj Bugarske bio trajna aneksija ovih teritorija i bugarizacija lokalnog stanovništva.

„Bugarska politika u istočnoj i južnoj Srbiji i Makedoniji je bila veoma dobro organizovana. Govorimo o bugarizaciji, koja obuhvata sve segmente društva: administraciju, vojsku, crkvu i obrazovanje“, kaže on.

“Kada bugarska vojska ušla u Srbiju 1915. godine, jedan od prvih koraka bila je likvidacija srpske elite, koja je uključivala učitelje, trgovce i sveštenike, odnosno sve one koje je Bugarska smatrala čuvarima srpskog nacionalnog duha”, dodaje on.

„U nekim dokumentima koje sam koristio u knjizi, negde stoji da bi njih (pripadnike srpske elite) trebalo odmah ubiti, a negde je bilo i naredbi da bi ih trebalo deportovati u koncentracione logore”, rekao je Pisari.

Istovremeno, na okupiranim teritorijama formirane su bugarske institucije.

Kada su srpski učitelji likvidirani, doveli su učitelje iz Bugarske, uveli su bugarski, a zabranili srpski jezik, i promenili prezimena ljudi. Isto se dešavalo i sa crkvom – doveli su bugarske sveštenike, uveli novi kalendar bugarske pravoslavne crkve“, objašnjava on.

Jedan od najzanimljivijih dokumenata koje je Pisari pronašao odnosi se na srpske žene, koje su se smatrale za drugog najopasnijeg neprijatelja, nakon sveštenika, koje je potrebno držati pod strogom kontrolom.

Dokumenat datira od maja 1918., „kada je već bilo jasno da će Bugari izgubiti rat i kada je njihovo stanovništvo gladovalo, a oni su se još uvek bavili asimilacijom Srba”.

„Kada sam prvi put naišao na ovaj dokumenat, bio sam zbunjen – zašto žene?” kaže Pisari.

„Razlog leži u njihovim pedagoškim funkcijama, jer pevajući srpske pesme i uspavanke deci, one su čuvale srpski nacionalni duh”, ističe on.
Serbian-refugees-waiting-forfood-1915-1916-Wikimedia-Commons.jpg

961F4F8C-4115-4A39-A34D-538FD21A0695.jpeg

Srpske izbeglice čekaju hranu u periodu između 1915. i 1916. Foto: Wikimedia Commons/Pol Jeftić/Nepoznati fotograf.

Oklopni vozovi i koncentracioni logori
Tokom i nakon Prvog svetskog rata, osnovano je nekoliko nacionalnih i međunarodnih komisija sa ciljem dokumentovanja zločina i identifikacije njihovih počinitelja, uoči Pariske mirovne konferencije 1919. godine, na kojoj su pobedničke savezničke sile postavile uslove poraženim Centralnim silama.
Jedna od njih je bila Intersaveznička komisija, sastavljena od domaćih i međunarodnih stručnjaka, koju je osnovala srpska vlada u novembru 1918. godine u Skoplju. Među istaknutim stručnjacima, članova ove komisije, bio je i švajcarski kriminolog Arčibald Rajs.
„Oni su prikupili i analizirali veliki broj dokumenata, uključujući i one koje su izdali Bugari, kao i svedočenja žrtava i fotografije. Tako smo saznali za logore“, naglasio je Pisari.

„Često deportacije vozovima vezujemo za Drugi svetski rat, ali one su se dešavale i u Prvom – oklopni vozovi su prevozili određen broj ljudi (žene i deca takođe), neki od njih su bili mrtvi jer su putovali bez hrane i vode i u strašnim uslovima.”, dodao je on.

Prvi logori u Bugarskoj uspostavljeni su krajem 1915. i početkom 1916. godine. Međutim, većina njih formirana je nakon Topličkog ustanka, koji je trajao od februara do marta 1917. godine, kada su se srpski ustanici sukobili sa bugarskim okupatorima.

Ustanak je bio ugušen, nekoliko hiljada srpskih civila je brutalno pogubljeno, a veliki broj je prebačen u logore u Bugarskoj, u koje su ih, ponekad, vodili i peške, ističe Pisari.

„Uspeo sam da rekonstuišem događaje i napravim malu mapu od 18 logora na bugarskoj teritoriji. Sećam se iz svedočenja da je logor Sliven (u istočnom delu zemlje) bio jedan od najužasnijih, u kom je nekoliko hiljada zarobljenika živelo u barakama, bez krova ili kreveta i često bez vode. Zatvorenici su takođe bili podvrgnuti prinudnom radu“, kazao je Pisari.

Međutim, nema tačnih podataka o broju ljudi koji su za vreme okupacije bili u logorima, iako se, prema nekim procenama, radi se 100.000 osoba.

Osim o deportacijama, bilo je i brojnih izveštaja o silovanjima, mučenjima i masovnim grobnicama.

Jedno od mesta koje je najviše stradalo bila je Surdulica kod Niša, na jugu Srbije, kaže Pisari.

„Kolone zarobljenih ljudi su prolazile kroz Surdulicu na putu za Bugarsku. Postoje svedočenja koja kažu da su Bugari znali pogubiti celu grupu ljudi ili deo nje. Rajs je bio na licu mesta kada su ekshumirane masovne grobnice“, ističe on.

pisarri-media-centre-belgrade.jpg
2607A282-FD11-49A5-A337-F717E3C1EC4E.jpeg

Milovan Pisarri. Foto: Media centar Beograd.

Pitanje odgovornosti
Iako su zločini nad civilima činjeni od samog početka Prvog svetskog rata, međunarodno pravo u to vreme nije moglo adekvatno da se nosi sa tim dešavanjima, objašnjava Pisari.

Haške mirovne konferencije 1899. i 1907. godine dovele su do kodifikacije običaja i zakona ratovanja, ali je to nejasno primenjivano na civilima.

Zato je, na kraju rata, na Pariskoj mirovnoj konferenciji konstituisana međunarodna komisija sa ciljem definisanja zločina i kažnjavanja odgovornih. Komisija je po pitanju odgovornosti onih koji su započeli rat i izvršenja kazni kodifikovala 32 klase zločina protiv zakona ratovanja i humanosti, kao što su masakri, silovanja, deportacije, zatvaranje, mučenja, namerno izgladnjivanje, prisilni rad i sistematski terorizam.

„Kada uzmemo listu i proverimo gde su se zločini desili, vidimo Srbiju kao žrtvu, a Bugarsku kao počinioca”, rekao je Pisari.
Od 32 kodifikovana zločina, bugarska vojska je protiv srpskog civilnog stanovništva izvršila 18, naglašava on.
Iako je inicijalno postojala volja da se počinioci procesuiraju, samo je mali broj izvršilaca osuđen. Njihove zemlje izrekle su im simbolične kazne za zločine koje su počinili.

„Srbija je napravila spisak svih počinilaca, uključujući i imena 500 Bugara. Bugarska je procesuirala samo trojicu od njih, a jedan je preminuo i pre samog početka sudskog procesa“, dodaje Pisari.

Još od mirovnih pregovora u Parizu i izveštaja različitih nacionalnih i međunarodnih komiteta, bugarska vlada negira optužbe. Kako su godine prolazile, tako su i zločini zaboravljeni.

https://balkaninsight.com/sr/2019/0...okumentovanje-zlocina-iz-prvog-svetskog-rata/
 
Poslednja izmena:
Да ли си се икада запитао зашто је уопште постојала ВМРО? Ко су били људи ВМРО, где су били рођени, којим језиком су говорили? Зашто су се борили против Срба и Грка ? Зашто су већина главних људи у организацији били Македонци? Зашто се први "македонист" Георги Пулевски борио на Шипки као добровољац, и писао песме о Сан Стефану, а после Берлина оплакивао судбину одвојене Бугарске и Македоније? Зашто је 2/3 Македонаца добровољно гласало за егзархију од Битоља до Скопља?
Када одговориш на све ово горе, онда ћеш одговорити на питање да ли су Срби били ослободиоци или окупатори
Gde su ti tvoji “makedonski Bugari” na popisima stanovništva?
 
Kada su srpski učitelji likvidirani, doveli su učitelje iz Bugarske, uveli su bugarski, a zabranili srpski jezik, i promenili prezimena ljudi. Isto se dešavalo i sa crkvom – doveli su bugarske sveštenike, uveli novi kalendar bugarske pravoslavne crkve“, objašnjava on.
Баш како и рекох, своје начине и сплачине приписују другоме.
Као и Хрвати, јер се ничега не стиде.
 
Jedan od glavnih počinilaca genocida nad Srbima bio je bugarski pukovnik Protogerov, kasapin na čije se “memoare” neki ovde pozivaju i kao na “istorijski izvor”, u tome prednjače forumaši @Boris T i Nenad1331.


Бугарски злочини у Србији 1915 – 1918. године​


У периоду од 1914-1918. године, у Србији многе међу најјезивијим злочинима починили су припадници бугарске војске, који су је јесен 1915. године напали Србију.

Бугари су, по повлачењу српских армија у Албанију, у новембру 1915. године окупирали источну и јужну Србију и Вардарску Македонију. Под њиховом окупацијом била је територија између српско-бугарске границе, до Велике Мораве на западу и све до Дунава на северу, као и цело подручје јужно од линије Рибарска Бања – Јастребац, све до Ибра.


Убиство митрополита скопског Вићентија

Крајеви у Србији које је окупирала бугарска војска проглашени су за „Моравску Бугарску“, а Срби, становници тих области, за – „Моравске Бугаре“. Према једној наредби бугарских окупационих власти, реч Србин није смела ни да се изусти…

У известају међусавезничке комисије за испитивање злочина бугарских окупационих власти у Србији, речено је да се са злоцинима почело у тренутку запоседања српских територија.

Поциниоци су били официри и војници бугарске војске, али и бугарске комите као и представници бугарских полицијских власти. Прве жртве били су српски свештеници. Убијено је, према подацима међусавезничке комисије, више од 150 свештеника. Они су убијани по групама, по правилу већим од двадесет, а њихови лешеви бацани су у јаме…

На ископаним лешевима уочене су бројне ране нанесене бајонетима. На једном лешу избројана су 74 убода ножем! На челу листе масакрираних српских свештеника налазио се митрополит Вићентије из Скопља. Како је рекао Драгиша Лапћевић, режим бугарских окупационих власти представљао је „грозоту једну, која, и у самом причању, леди крв у жилама…“

Залажући се за то да се до у детаљ опишу злочини Бугара, Лапчевић је био мишљења да би то требало учинити „не ради тога да би нас испуњавало мржњом према Бугарима, већ да би у њих изазвало неодољиву осуду једнога страшног режима“, током којег су почињена нечувена и невиђена недела у Приштини, Призрену, Врању, Нишу, Лесковцу, Сурдулици и по другим местима, „у којима се хиљаде и хиљаде невиних, савршено невиних радника, занатлија, трговаца, земљорадника, учитеља, професора, свештеника и чиновника наиђоше на најсвирепију смрт, у којима су искасапљене толике жене и деца, у којима је оргијала само најстрашнија смрт…

Бугарски окупатор се нарочито свирепо понео према становништву Топлице и Јабланице. У овим српским областима поубијан је силан свет, а жене и деца били су „тако вандалски мучени и масакрирани, да таква недела тешко да је запамтио и средњи век…“.

Кад се српски народ, у бугарској окупационој зони – после масовних злочина Бугара у првој години окупације и терора сваке врсте, интернирања без повода и разлога, а поред тога и показане намере окупационих власти да изврше мобилизацију свих за оружје још способних људи, па и недораслих младића – дигао на оружје (Топлички устанак) злодела Бугара добила су највеће могуће размере. Топлички устанак букнуо је свом силином у пред-пролеће 1917. године.

Већ у првих 25 дана из многих места протерана је окупациона власт, између осталог у Прокупљу, Лебану, Рибарској Бањи. Устанак је започео у Куршумлији 26. фебруара 1917. године а 3. марта ослобођено је и Прокупље. Устанак се проширио на целу Топлицу и Јабланицу, Пусту Реку, Копаоник, Ибарску долину све до Рудника и до Озрена на истоку.

На челу устанка су Коста Војиновић,резервни поручник и Коста Миловановић Пећанац, капетан српске војске кога је српска врховна команда са Солунског фронта авионом послала у Топлицу са циљем да народ припреми за устанак „кад за то дође време“. Око 13.500 устаника, за месец дана колико је трајао устанак, створило је слободну територију у пречнику од 80 км. Центар те слободне територије је Прокупље.

Да би угусио устанак окупатор је био принуђен да ангазује велике војне формације али и да учини нечувена зверства. Здружене окупаторске снаге су устанак угушиле али отпор народа није престајао чак и онда када је Коста Војиновић децембра 1917. године у једној воденици у селу Гргуру извршио самоубиство да, рањен, не би пао Бугарима жив у руке. На простору захваћеном устанком окупатор је на најсуровије начине ликвидирао преко 20 000 људи.

Топлички устанак је једини устанак у поробљеној Европи у то време. О овом устанку писано је много, и о њему је изречено много различитих мишљења. Неки аутори га чак доводе у везу са „Црном руком“…


Злочини пуковника Протогерова


Под изговором да се ради о оружаном отпору у којем активно учествују не само старци, већ и жене и нејака деца, све што је српско, све што је српски дисало и осећало – било је узето на нишан од стране бугарске редовне војске и жандармерије, али и специјалних јединица аустроугарске војске. На српски живаљ, и стварне устанике, четничке одреде, само су Бугари бацили 15 и по батаљона са 22 митраљеза и 28 топова. На челу ове војске налазио се пуковник Александар Протогеров, познати бугарски комита, који је до почетка рата 1914. године жарио и палио по Македонији, и који ће, после 1918. постати један од главних вођа ВМРО.

Највиши функционери Аустроугарске добро су знали шта ће све бугарске власти предузети против српског народа кад су кренуле да угуше оружани устанак; знало се да ће оне искористити ту прилику за још суровији обрачун са Србима. Председник бугарске владе Васил Радославов, отворено је рекао грофу Оту Цернину, аустроугарском посланику у Софији, да се према Србима не „исплати“ бити добар и да ће „одсад за сва времена бити искључена свака дилема“ – да ли је „оправдано безобзирно сатирање српског елемента“.

Уверен да премијер Бугарске најављује у ствари геноцид над Србима, аустроугарски посланик је истог дана телеграфисао свом брату у Бечу, министру спољних послова Отокару грофу Цернину, истићући да ће „уследити тако крвав суд какав наше време још није видело“.
Бугари су волели бајонет



Рачуна се да је током Топличког устанка, у пролеће 1917. године, побијено у свему око 20 хиљада Срба свих узраста и оба пола. Највећи део побили су Бугари, користећи врло често само хладно оружје – бајонете – а мањи део, јединице аустроугарске војске и жандармерије.О неделима бугарских окупационих власти опширно се говорило и у Народној скупштини, на 28. редовном састанку – 11. и 12. маја 1921. године.
О ЗЛОЧИНИМА БУГАРА И У СКУПШТИНИ ЈУГОСЛАВИЈЕ
Народни посланик Видосав Стефановић рекао је тада да су Бугари у многим селима направили „праву пустош стрељањем и вешањем у масама“…Бугари су запалили и уништили најбогатија села – Велика Плана, Гргуре, Горња и Доња Бресница, Тмава, Бања, Рача, Добри До, Луково. Уништено је и село Александрово, насељено Банаћанима. Топовском ватром је од 47 кућа срушено 37. У једну кућу Бугари су затворили 37 чељади и онда је запалили.

У читавом низу села (Крчмаре, Дедишац, Космач) стрељани су и вешани, не само мушкарци, него и жене. Много се пута догодило да су Бугари поливали људе и жене петролеумом и онда их претварали у живе буктиње. У више случајева српски сељаци су бацани у казане кључале воде и тако кувани – како је урађено, на пример, са угледним домаћином Аврамом Тодоровићем из села Гргура.У општини Добри До сахрањивани су живи људи, а у селу Лукову сељацима и сељанкама счцене су руке, ноге, вађене очи и одсецане уши.

Бугарска војска и жандармерија, као и бугарске комите, у црно је завила и бројна села у Млавском срезу.Према наводима Ст. Максимовића, командант Петровца на Млави, резервни поручник 51. пука бугарске војске, учитељ по занимању, сам сноси кривицу за смрт 60 Срба. Потпуковник Тујканов уписао се у листу злочинаца, пошто је својом руком убио десет Срба.Мајор Христов са својим помоћником, потпоручником Бракаловим, послао је у смрт више од 250 Срба и раселио села Реновац, Кобиље и Кладурово.
Потпоручник Бракалов је лично својом руком у атару села Кнезице, на месту званом Беле воде, убио 57 Срба. Припадници регуларне бугарске војске, а још чешће комите, одсецали су убијеним Србима главе и носили их потом кроз насељена места да их свако види…Годину дана после овог великог догађаја, након пробоја Солунског фронта јединице српске армије су кренуле у ослобођење земље , Прокупље је ослобођено 12. октобра 1918. године.

У ослобођењу учествују јединице Прве армије војводе Петра Бојовића са деловима француске коњичке бригаде под командом генерала Огиста Шарла Транијеа…

Прилог приредила редакција портала ''Глас Холмије'' из Берана

***

Године 1983. изашла је монографија у знак сећања на страдалнике, али и на злочинце, под насловом Дубока Долина, аутор проф. Александар Трајковић. Снимци у тексту су узети одатле.

A11152D4-4704-48A2-A141-6A59FD3DAB76.jpeg

44C625C8-0AFF-4D25-80C8-EBE4CA658ADA.jpeg


16F88365-05BD-4702-9350-930C1176C807.jpeg


Link
 
Poslednja izmena:
Jasno je da tebi kao dokazanom velikobugarskom šovinisti i nacionalisti jako smeta svako pominjanje bugarskog genocida nad Srbima. Evo i članka o tome sa potpuno građanističkov sajta BIRN. Uprkos tvojim podlim pokušajima izvrtanja istine i pranja biografije bugarskog šovinizma bugarski zločini nad Srbima su stvarno vršeni, i to planski i sistematski, sa ciljem etničkog čišćenja delova Srbije od Srba, radi stvaranja nekakve “velike Bugarske”. Tvoje pisanje ovde jasno pokazuje da ti i dalje priželjkuješ nekakvu “veliku bugarsku državu” i da te istorijske činjenice uopšte ne zanimaju.

Konstatacija činjenice da je Bugarska u Srbiji vršila masovne zločine i počinila genocid ne bi li očistila željene teritorije od Srba nije nikakvo “širenje mržnje”. Tvoje poricanje zločina i namere potpunog istrebljenja Srba iz Srbije to jeste.




Srbija pod bugarskom okupacijom: dokumentovanje zločina iz Prvog svetskog rata​


Ivana Nikolic
Nova knjiga istoričara Milovana Pisarija, o Balkanu tokom Prvog svetskog rata, istražuje zločine počinjene nad srpskim civilima od strane bugarskog okupatora

This post is also available in this language: English Shqip Macedonian

Nova knjiga Milovana Pisarija „Na balkanskom frontu: rat i zločini nad civilnim stanovništvom u Srbiji 1914-1918”, bavi se temom koju su, kako kaže autor, srpski i evropski istoričari zanemarili - ubistvima civila u Srbiji pod bugarskom okupacijom tokom Prvog svetskog rata.

„Kada je reč o Prvom svetskom ratu u Srbiji i Evropi, istoričari su se uglavnom bavili vojnim, političkim i diplomatskim aspektom - bitkama, uzrocima rata i političkim dogovorima”, objašnjava Pisari u intervjuu za BIRN.

„Jedina slika koju smo u Evropi imali o Prvom svetskom ratu je slika vojnika u rovovima”, dodaje on.

Prve studije koje su se bavile smrću civila pojavile su se devedesetih godina, kada se saznalo da su „civili bili meta specifičnih politika, a ne samo kolateralna šteta”.

Centralna tema Pisarijeve knjige, zapravo njegove doktorske disertacije koja je prvobitno objavljena na italijanskom jeziku, je zločin protiv srpskih civila u oblastima Kraljevine Srbije koji su bili pod okupacijom Bugarske 1915. godine. Srpski prevod ove knjige biće dostupan od ove jeseni.

U knjizi se takođe govori i o drugim važnim događajima iz doba Velikog rata, epidemiji tifusa koja je odnela oko 70.000 civilnih života, povlačenju srpske vojske preko Albanije, međunarodnim mirovnim konferencijama i pitanju izbeglica, kao i o balkanskim ratovima 1912-13. i civilnim žrtvama svih strana.

Pisari kaže da je prvi balkanski rat – kojim je Osmansko carstvo izgubilo moć na Balkanu – doveo do nasilja, pljačke i masakra nad muslimanima od strane bugarskih, srpskih i grčkih vojnika i boraca širom regiona.

Drugi balkanski rat vođen je između Srba i Grka sa jedne i Bugara sa druge strane.

Pisarijeva knjiga se fokusira na zločine koji su u Kraljevini Srbiji počinjeni na teritoriji pod okupacijom Bugarske, koja je pored Nemačke, Austro-Ugarske i Otomanskog carstva bila jedna od centralnih sila tokom Prvog svetskog rata.

Otprilike u isto vreme, veliki zločini nad civilima počinjeni su i u delovima Srbije koji su bili pod austrougarskom okupacijom.

Tokom rata, pod bugarskom okupacijom su bili istočni i južni delovi Srbije, dve trećine Kosova i deo Makedonije.

Pisari naglašava da je glavni cilj Bugarske bio trajna aneksija ovih teritorija i bugarizacija lokalnog stanovništva.

„Bugarska politika u istočnoj i južnoj Srbiji i Makedoniji je bila veoma dobro organizovana. Govorimo o bugarizaciji, koja obuhvata sve segmente društva: administraciju, vojsku, crkvu i obrazovanje“, kaže on.

“Kada bugarska vojska ušla u Srbiju 1915. godine, jedan od prvih koraka bila je likvidacija srpske elite, koja je uključivala učitelje, trgovce i sveštenike, odnosno sve one koje je Bugarska smatrala čuvarima srpskog nacionalnog duha”, dodaje on.

„U nekim dokumentima koje sam koristio u knjizi, negde stoji da bi njih (pripadnike srpske elite) trebalo odmah ubiti, a negde je bilo i naredbi da bi ih trebalo deportovati u koncentracione logore”, rekao je Pisari.

Istovremeno, na okupiranim teritorijama formirane su bugarske institucije.

Kada su srpski učitelji likvidirani, doveli su učitelje iz Bugarske, uveli su bugarski, a zabranili srpski jezik, i promenili prezimena ljudi. Isto se dešavalo i sa crkvom – doveli su bugarske sveštenike, uveli novi kalendar bugarske pravoslavne crkve“, objašnjava on.

Jedan od najzanimljivijih dokumenata koje je Pisari pronašao odnosi se na srpske žene, koje su se smatrale za drugog najopasnijeg neprijatelja, nakon sveštenika, koje je potrebno držati pod strogom kontrolom.

Dokumenat datira od maja 1918., „kada je već bilo jasno da će Bugari izgubiti rat i kada je njihovo stanovništvo gladovalo, a oni su se još uvek bavili asimilacijom Srba”.

„Kada sam prvi put naišao na ovaj dokumenat, bio sam zbunjen – zašto žene?” kaže Pisari.

„Razlog leži u njihovim pedagoškim funkcijama, jer pevajući srpske pesme i uspavanke deci, one su čuvale srpski nacionalni duh”, ističe on.
Serbian-refugees-waiting-forfood-1915-1916-Wikimedia-Commons.jpg

Pogledajte prilog 1437556
Srpske izbeglice čekaju hranu u periodu između 1915. i 1916. Foto: Wikimedia Commons/Pol Jeftić/Nepoznati fotograf.

Oklopni vozovi i koncentracioni logori
Tokom i nakon Prvog svetskog rata, osnovano je nekoliko nacionalnih i međunarodnih komisija sa ciljem dokumentovanja zločina i identifikacije njihovih počinitelja, uoči Pariske mirovne konferencije 1919. godine, na kojoj su pobedničke savezničke sile postavile uslove poraženim Centralnim silama.
Jedna od njih je bila Intersaveznička komisija, sastavljena od domaćih i međunarodnih stručnjaka, koju je osnovala srpska vlada u novembru 1918. godine u Skoplju. Među istaknutim stručnjacima, članova ove komisije, bio je i švajcarski kriminolog Arčibald Rajs.
„Oni su prikupili i analizirali veliki broj dokumenata, uključujući i one koje su izdali Bugari, kao i svedočenja žrtava i fotografije. Tako smo saznali za logore“, naglasio je Pisari.

„Često deportacije vozovima vezujemo za Drugi svetski rat, ali one su se dešavale i u Prvom – oklopni vozovi su prevozili određen broj ljudi (žene i deca takođe), neki od njih su bili mrtvi jer su putovali bez hrane i vode i u strašnim uslovima.”, dodao je on.

Prvi logori u Bugarskoj uspostavljeni su krajem 1915. i početkom 1916. godine. Međutim, većina njih formirana je nakon Topličkog ustanka, koji je trajao od februara do marta 1917. godine, kada su se srpski ustanici sukobili sa bugarskim okupatorima.

Ustanak je bio ugušen, nekoliko hiljada srpskih civila je brutalno pogubljeno, a veliki broj je prebačen u logore u Bugarskoj, u koje su ih, ponekad, vodili i peške, ističe Pisari.

„Uspeo sam da rekonstuišem događaje i napravim malu mapu od 18 logora na bugarskoj teritoriji. Sećam se iz svedočenja da je logor Sliven (u istočnom delu zemlje) bio jedan od najužasnijih, u kom je nekoliko hiljada zarobljenika živelo u barakama, bez krova ili kreveta i često bez vode. Zatvorenici su takođe bili podvrgnuti prinudnom radu“, kazao je Pisari.

Međutim, nema tačnih podataka o broju ljudi koji su za vreme okupacije bili u logorima, iako se, prema nekim procenama, radi se 100.000 osoba.

Osim o deportacijama, bilo je i brojnih izveštaja o silovanjima, mučenjima i masovnim grobnicama.

Jedno od mesta koje je najviše stradalo bila je Surdulica kod Niša, na jugu Srbije, kaže Pisari.

„Kolone zarobljenih ljudi su prolazile kroz Surdulicu na putu za Bugarsku. Postoje svedočenja koja kažu da su Bugari znali pogubiti celu grupu ljudi ili deo nje. Rajs je bio na licu mesta kada su ekshumirane masovne grobnice“, ističe on.

pisarri-media-centre-belgrade.jpg
Pogledajte prilog 1437555
Milovan Pisarri. Foto: Media centar Beograd.

Pitanje odgovornosti
Iako su zločini nad civilima činjeni od samog početka Prvog svetskog rata, međunarodno pravo u to vreme nije moglo adekvatno da se nosi sa tim dešavanjima, objašnjava Pisari.

Haške mirovne konferencije 1899. i 1907. godine dovele su do kodifikacije običaja i zakona ratovanja, ali je to nejasno primenjivano na civilima.

Zato je, na kraju rata, na Pariskoj mirovnoj konferenciji konstituisana međunarodna komisija sa ciljem definisanja zločina i kažnjavanja odgovornih. Komisija je po pitanju odgovornosti onih koji su započeli rat i izvršenja kazni kodifikovala 32 klase zločina protiv zakona ratovanja i humanosti, kao što su masakri, silovanja, deportacije, zatvaranje, mučenja, namerno izgladnjivanje, prisilni rad i sistematski terorizam.

„Kada uzmemo listu i proverimo gde su se zločini desili, vidimo Srbiju kao žrtvu, a Bugarsku kao počinioca”, rekao je Pisari.
Od 32 kodifikovana zločina, bugarska vojska je protiv srpskog civilnog stanovništva izvršila 18, naglašava on.
Iako je inicijalno postojala volja da se počinioci procesuiraju, samo je mali broj izvršilaca osuđen. Njihove zemlje izrekle su im simbolične kazne za zločine koje su počinili.

„Srbija je napravila spisak svih počinilaca, uključujući i imena 500 Bugara. Bugarska je procesuirala samo trojicu od njih, a jedan je preminuo i pre samog početka sudskog procesa“, dodaje Pisari.

Još od mirovnih pregovora u Parizu i izveštaja različitih nacionalnih i međunarodnih komiteta, bugarska vlada negira optužbe. Kako su godine prolazile, tako su i zločini zaboravljeni.

https://balkaninsight.com/sr/2019/0...okumentovanje-zlocina-iz-prvog-svetskog-rata/
1698621890485.png


Да ли је ово доказ? Ко су ти документи? – не каже нам Писари. Зашто их не извезеш овде, сигурно су већина бугарских архивских докумената? На пример, 2012.године је била студија на Оксфордском универзитету и тамо има доста података, али нигде нема ни броја страдалих Срба у логорима. Укупан број Срба у свим логорима за ратне заробљенике у Бугарској био је око 50-60 хиљада људи.
Наравно, било је малтретирања ратних заробљеника у логорима – то је ван сумње. Однос према Србима и Румунима био је веома негативан због онога што се догодило у Другом балканском рату, који је Бугарску довео до националне катастрофе.
Али тврдити неке нереалне бројке – на пример са Сурдулицом, где се прича о 20 хиљада убијених – заиста је фантазија. Где су гробови ових људи? Фотографија са ископаним костима 50-100 људи не даје одговор ко су ти људи и како су погинули. Осим тога, Сурдулицу и околину су крајем 19. века насељавали колонисти из Црне Горе и Херцеговине, који су били мањина у односу на локално становништво.

1698624535373.png
 
Poslednja izmena:
Pogledajte prilog 1437561

Да ли је ово доказ? Ко су ти документи? – не каже нам Писари. Зашто их не извезеш овде, сигурно су већина бугарских архивских докумената? На пример, 2012.године је била студија на Оксфордском универзитету и тамо има доста података, али нигде нема ни броја страдалих Срба у логорима. Укупан број Срба у свим логорима за ратне заробљенике у Бугарској био је око 50-60 хиљада људи.
Наравно, било је малтретирања ратних заробљеника у логорима – то је ван сумње. Однос према Србима и Румунима био је веома негативан због онога што се догодило у Другом балканском рату, који је Бугарску довео до националне катастрофе.
Али тврдити неке нереалне бројке – на пример са Сурдулицом, где се прича о 20 хиљада убијених – заиста је фантазија. Где су гробови ових људи? Фотографија са ископаним костима 50-100 људи не даје одговор ко су ти људи и како су погинули. Штавише, у Сурдулицу и околину насељавани су колонисти из Црне Горе и Херцеговине, који су били мањина у односу на локално становништво.

Pogledajte prilog 1437574
Ne izvrći, u samoj Surdulici nije ubijeno 20,000 ljudi, broj se odnosi na ukupni broj ubijenih, plus preko 60,000 ljudi, žena i dece koji se nisu vratili iz bugarskih logora za Srbe.

Dokazano je da je pod okupacijom ubijeno na licu mesta: streljanjem, vešanjem, zaklano (metode VMRO-ovih komite), izbodeno bajonetima i usmrćeno na neki drugi način 20,000 ljudi, i još je oko 60,000 umrlo od gladi, žeđi, bolesti i hladnoće u bugarskim logorima za Srbe.

Svako “pozivanje na bugarske izvore” se svodi na zataškavanje genocida i prekrajanje istorije, a bedastoću o “kolonistima” je izmislio tvoj kolega dimitrovgradski Bugaraš Nemad1331 sa željom da najprimitivnijim podl podmetanjem nekako unese podele među Srbe: daleko najviše su ubijani upravo Srbi iz istočne Srbije, tj govornici Timočko-prizrenskog dijalekta (u Surdulici uopšte nema nikakvih “kolonista” iz “CG” i Hercegovine. To je samo još jedna laž koja veoma jasno pokazuje da u izvesnim nacionalističkim krugovima i dalje ima i asimilatorskih i genocidnih namera prema Srbima. Samo korišćenje velikobugarske etničke uvrede za Srbe “Srboman” je jezik mržnje, a ti retko koji post ovde otkucaš da je ne pomeneš.
 
Pogledajte prilog 1437561

Да ли је ово доказ? Ко су ти документи? – не каже нам Писари. Зашто их не извезеш овде, сигурно су већина бугарских архивских докумената? На пример, 2012.године је била студија на Оксфордском универзитету и тамо има доста података, али нигде нема ни броја страдалих Срба у логорима. Укупан број Срба у свим логорима за ратне заробљенике у Бугарској био је око 50-60 хиљада људи.
Наравно, било је малтретирања ратних заробљеника у логорима – то је ван сумње. Однос према Србима и Румунима био је веома негативан због онога што се догодило у Другом балканском рату, који је Бугарску довео до националне катастрофе.
Али тврдити неке нереалне бројке – на пример са Сурдулицом, где се прича о 20 хиљада убијених – заиста је фантазија. Где су гробови ових људи? Фотографија са ископаним костима 50-100 људи не даје одговор ко су ти људи и како су погинули. Осим тога, Сурдулицу и околину су крајем 19. века насељавали колонисти из Црне Горе и Херцеговине, који су били мањина у односу на локално становништво.

Pogledajte prilog 1437574
Ko je autor ove disertacije? Opet korostiš svoju metodu postavljanja “dokumenata” koji ne moraju da imaju bilo kakve veze sa temom.
 
Pogledajte prilog 1437561

Да ли је ово доказ? Ко су ти документи? – не каже нам Писари. Зашто их не извезеш овде, сигурно су већина бугарских архивских докумената? На пример, 2012.године је била студија на Оксфордском универзитету и тамо има доста података, али нигде нема ни броја страдалих Срба у логорима. Укупан број Срба у свим логорима за ратне заробљенике у Бугарској био је око 50-60 хиљада људи.
Наравно, било је малтретирања ратних заробљеника у логорима – то је ван сумње. Однос према Србима и Румунима био је веома негативан због онога што се догодило у Другом балканском рату, који је Бугарску довео до националне катастрофе.
Али тврдити неке нереалне бројке – на пример са Сурдулицом, где се прича о 20 хиљада убијених – заиста је фантазија. Где су гробови ових људи? Фотографија са ископаним костима 50-100 људи не даје одговор ко су ти људи и како су погинули. Осим тога, Сурдулицу и околину су крајем 19. века насељавали колонисти из Црне Горе и Херцеговине, који су били мањина у односу на локално становништво.

Pogledajte prilog 1437574
Али тврдити неке нереалне бројке – на пример са Сурдулицом, где се прича о 20 хиљада убијених
Opet koristiš laži da bi poricao Radoslavovljev i Protogerovljev velikobugarski genocid i teške zločine nad Srbima: citiraj i pokaži gde to tvrdim (ili se tvrdi) da je samo u Surdulici ubijeno 20,000 Srba. Poričeš istorijske činjenice koje su poznate naširoko, na primer jedan pripadnik bugarskog naroda iz Bosilegrada mi je to prostonarodno objasnio da je “je to pleme što je klalo nestalo”: neškolovan čovek kome je iz odnosa Srba prema Bugarima u Srbiji bilo jasno da nema nikakvog neprijateljstva a nije znao kako da nazove vrhovistički VMRO i njihove metode.
 
Да ли си се икада запитао зашто је уопште постојала ВМРО? Ко су били људи ВМРО, где су били рођени, којим језиком су говорили? Зашто су се борили против Срба и Грка ? Зашто су већина главних људи у организацији били Македонци? Зашто се први "македонист" Георги Пулевски борио на Шипки као добровољац, и писао песме о Сан Стефану, а после Берлина оплакивао судбину одвојене Бугарске и Македоније? Зашто је 2/3 Македонаца добровољно гласало за егзархију од Битоља до Скопља?
Када одговориш на све ово горе, онда ћеш одговорити на питање да ли су Срби били ослободиоци или окупатори.
Upravo ti “ljudi iz VMRO”, tj oni koji su pre Prvog svetskog rata “delovali” u Trakiji su ostavili najkvaviji trag u istočnoj Srbiji: komite VMRO iz Petriča koje su pre Balkanskih ratova “operisale” po Makedoniji su kao poznavaoci stanja na terenu upućivani u Makedoniju, a kadrovi iz Trakije (po zlu čuveni Traćijanci) su masakrirali Srbe u južnoj i jugoistočnoj Srbiji. Bili su toliko brutalni da su se toga gnušali i obični bugarski vojnici: lično sam na nekoliko različitih mesta slušao od ljudi kojima su pričali roditelji ili baba i deda da su obični bugarski vojnici čak upozoravali narod da beži jer idu Trakijanci - to su bile Protogerovljeve jedinice za rešavanje srpskog pitanja u samoj Srbiji, ustaše pre Pavelića. Nije čudo da su se posle udružili sa Pavelićevim ustašama.
 
Пошто @Boris T непрестано покушава да разводни тему и качи ирелевантне документе не би ли замсглио суштину ево и чланка из ког се јасно види колико је људи убијено у самој Сурдулици а колико је помрло у бугарским логорима за Србе.


Zaboravljeni masovni zločini pravoslavne braće Bugara - I deo​


Rešetka
800px-Ostatky_Srbu_povrazdenych_Bulhary.jpg

Povodom današnje vesti da je zamenik premijera Bugarske na objavljenoj geograskoj karti, koju je objavio kao osmomartovsku čestitku, prisvojio Niš, Leskovac i Vranje, a koja je izazvala diplomatski skandal i izazvala bes u region, prenosimo tekst istoričarke Marije Vukićević, objavljen na portal vidovdan.org, o zločinima koje su na jugu Srbije počinili bugari za vreme okupacija tokom Prvog i Drugog svetskog rata.


Da li možete da zamislite da u jednoj državi ime njenih državljana, njenih pripadnika, ne sme da se izgovori? Da su stanovnici, građani jedne zemlje obespravljeni do te mere da njihov život ne vredi ama baš ništa? Da li ste čuli za vreme kada reč Srbin nije smela da se izgovori, a da su Srbi mučeni i ubijani samo zato što su Srbi? Ne, ne mislim na genocid nad Srbima u zloglasnoj NDH i ustaškim logorima. Ne mislim ni na težak položaj Srba u Bosni i Hercegovini pod okupacijom Austro-Ugarske u prvoj polovini 20. veka, ni na besomučnu iživljavanje šiptara nad Srbima na svetoj srpskoj zemlji Kosovu i Metohiji koje traje do današnjih dana. Mislim na genocid nad Srbima koji su vršili Bugari pre i za vreme I svetskog rata, o najgorim mučenjima, ponižavanju, pljački i sistematskom uništavanju srpkog naroda na teritoriji Srbije koju su okupirali Bugari.

A šta je početak ovolike mržnje i potrebe Bugara da istrebe jedan narod, da unište Srbe? Za odgovor na ovo pitanje moramo se vratiti u 1878. godinu, kada je nakon rusko-turskog rata potpisan Sanstefanovski mir koji je Bugarskoj obećavao veliko proširenje na štetu Grčke i Srbije, tj. veliki deo makedonske oblasti: vardarski i epirski deo. Međutim, sreća Bugara bila je kratkog veka jer je 4 meseca kasnije na Berlinskog kongresu odlukom velikih sila promenjena raspodela teritorije Makedonije tako da je ona vraćena Turcima. Ovo je izazvalo veliko nezadovoljstvo Bugara i raspršilo njihov san o značajnom proširenju bugarske države i uticaja. Čini se da će sav bes zbog toga kasnije Bugari iskaliti na Srbima, i to više puta!

Najpre su to pokušali 1913. godine, kada su nezadovoljni što su dobili samo mali deo Makedonije (pirinski deo), napadom Srbije kod Bregalnice i Grčke kod Đevđelije i Soluna započeli Drugi balkanski rat. Poraz Bugara na svim frontovima, samo je bila trenutna pauza od njihove namere da se osvete Srbima na najsuroviji mogući način: uništenjem i istrebljenjem Srba! O takvoj nameri govori i izjava tadašnjeg Predsednika bugarske vlade Vasila Radoslavova: „Može se Srbija obnoviti, može i da se Srbija poveća posle rata, ali u Srbiji više neće biti Srba“.

Godine 1915. počinje bugarska okupacija Srbije kada Bugarska dobija priliku da ostvari svoj politički plan: istrebljenje srpskog naroda na teritoriji koju je Bugarska okupirala i želela za sebe i to putem denacionalizacije i asimilacije srpskog naroda. Prvi korak u tom planu bio je likvidacija pripadnika srpske inteligencije koja bi prva pružili otpor bugarizaciji: oficira, sveštenika, lekara, učitelja, pravnika, uglednih domaćina i bogatih trgovaca, odnosno sva pokretačka snaga jednog društva. Tako su mučenje sveštenika bila redovna pojava, pogotovo u Surdulici. Primera radi, sveštenik Steva Komnenović, koji je novembra 1915. u Leskovcu pozdravio Bugare smatrajući ih svojom pravoslavnom braćom, od strane istih tih Bugara bio je zverski mučen, živom su mu iščupali jezik.

Zajedno sa njim u Surdulicu su dovedeni i đakon Tradafilo Kocić, sveštenici Josif Popović i Mihajlo Ignjatović, učitelj Marko Joković i drugi, i svi zajedno su mučeni, ponižavani, jahani su od strane burarskih vojnika, tučeni kundacima kao stoka, a zatim su ubijeni. Na okupirani deo Srbije, Bugarska je dovodila svoje, bugarske sveštenike. Vršen je najgori oblik terora i uništavanja svega što je samo i imalo prizvuk srpskog. Postoje originalna bugarska dokumenta koja govore o tome da je srpski jezik bio zabranjen. Da li možete da zamislite tu količinu mržnje prema lokalnom stanovništvu da im je maternji jezik u rođenoj zemlji zabranjen? Pored srpskog jezika, na udaru su bili i srpska crkva, knjige, pogotovo istorijske, spomenici kulture. Zabranjeno je korišćenje srpskog crkvenog kalendara, smeo se koristiti samo bugarski. Otvarane su bugarske škole. Srbima su paljene kuće, vršene su pljačke, otimačine. Srbima su nametnuta pravila, čije je najmanje kršenje značilo smrt. Zabranjeno je bilo svako svetlo, svako kretanje sa padanjem prvog mraka, nikakav glas iz kuće se nije smeo čuti. Ovo je samo mali deo opisa terora koji su trpeli Srbi pod okupacijom Bugara.

Nakon završetka rata, obrazovana je Međusaveznička komisija za ispitivanje bugarskih zločina. U toj komisiji bili su i predstavnici srpske strane, a u njenom radu učestvovao je i Arčibald Rajs. Komisija je na žalost, obavljala svoj rad samo 6 meseci, a li je prikupljajući podatke o bugarskim zločinima uspela da izvrši kategorizaciju na:

– masovna ubistva

– deportaciju u logore

– silovanja.

Najbolji primer masovnih ubistava koja su vršili Bugari je Surdulica u kojoj su vršena ubistva koja su se pročula i u inostranstvu i o čemu postoji i inostrana literatura. Surdulica je u to vreme bila mali grad sa oko 5.000 stanovnika, a geografski se nalazila na putu ka Bugarskoj. Kroz ovaj gradić su prolazile mnoge grupe zarobljenika koji su odvođeni u logore u Bugarsku. Jedan deo tih zarobljenika upravo je u Surdulici bio streljan. Procena je komisije koja je ispitivala bugarske zločine, da se radi o najmanje 3-4.000 ljudi koji su streljani, i to su samo procene, bez tačno utvđenog broja tako da je verovatno u pitanju i veći broj. U Surdulici je počinjeno toliko mnogo zločina da se sa pravom može pričati o genocidnoj nameri Bugarske da uništi srpski narod. Recimo, u narodu i dan danas kruži priča o „40 mučenika“. Reč je o mladićima koji su Bugari doveli mahom iz Vladičinog Hana, u mesto pored Surdulice zvano Kalifer. Od svih mladića ne zna koji je bio lepši i pametniji. Iste noći kad su dovedeni, sa prvim mrakom, Bugari su ih ubili, oduzevši im pravo na ljubav, na potomostvo, na život.

Nisu samo mladi ljudi bili na udaru Bugara. Pored ranije pomenutih ubistava sveštenika, meta napada Bugara bili su i stari, žene i deca. Priliko ubistava, ubice su najviše voleli da koriste bajonete, da bi štedeli metke. Formirali su tajne odrede, koji su bili zaduženi da svako veče odvode u smrt nedužne. Mnogi Srbi koji su dovođeni ne samo iz okoline Surdulice već iz svih krajeva Srbije, iz pirotskog i niškog okruga, sa Kosova i Vardarske Srbije, pod izgovorom da ih vode u logore, nestajali su pod okriljem noći. Pošto nisu bili dostojno zakopani, svaka kiša otkrivala je nove leševe koji su isplivavali na površinu iz plitkih grobova. Bugarski vojnici koji su svake noći vršili egzekucije nad srpskim stanovništvom, često su se takmičili među sobom ko će više i surovije ubijati.

Zvanično otkrivene najveće grobnice su: Duboka dolina, Kalifer, Zankova livada, Vlaški dol, Radičeva njiva, Dubrava, Jelašnica, Korbevačka reka, korito Vrle reke od Surdulice do Toplog dola.

Treba napomenuti i to da je Surdulica samo jedno od mnogobrojnih mesta gde su vršena masovna ubistva Srba, a poznata su i: mesto Valandovo na jugu Vardarske Srbije, gde je izvršen Valandovski pokolj, Aleksinac, Vranje…

Druga kategorija zločina Bugara sa namerom potpunog uništenja i bugaricazije srpskog življa bila je deportacija u logore. U Bugarskoj je u to vreme osnovano 22 logora u koji su internirani Srbi. Najveće deportacije Srba u logore dešavaju se 1917. godine, nakon Topličkog ustanka, kada je usledilia strašna represija bugarske vojske. Po nekim procenama, samo u tom periodu nakon Topličkog ustanka, ubijeno je oko 20.000, a u logore deportovano oko 60.000 Srba. Pri tom, u logore su odvođeni ne samo ratni zarobljenici, već i civili, što znači da je postojala namera istrebljenja Srba.

Deportacije su vršene vozovima, ali vrlo često su zarobljenici i peške odvođeni preko Pirota i Surdulice gde su vršena masovna streljanja. Vozovima su deportovani u vagonima za stoku, a većinom su na taj način deportovani žene, deca i starci. Zbog nehumanih uslova u vagonima, bez hrane i vode, nemali broj lica nije ni dočekao dolazak u logore već su umrli u toku transporta. Ovakav način deportacije u logore sličan je onom koji su vršili nacisti i ustaše u II svetskom ratu.

O surovim uslovima života u logorima svedoče i preživeli iz jednog od logora pod imenom Sliven, u jugoistočnom delu Bugarske. Logoraši su bukvalno umirali od gladi jer im ništa nije davano za jelo, tako da su često jeli samu travu. Bili su smešteni u drvenim barakama, bez kreveta, bez grejanja, bez poda. Neka barake čak nisu imale ni krov pa su logoraši bili izloženi svim vremenskim prilikama. Mnogo njih je umrlo zbog bolesti i gladi, ali i od mučenja koja su vršili Bugari. Samo u Slivenu umrlo je ili ubijeno 5-6.000 ljudi. Na Konferenciji mira u Parizu 1919. godine, Srpska delegacija je iznela podatak o ukupno 120.000 lica deportovanih u logore, što vojnika, što civila, a više od 80.000 je našlo smrt na tim zloglasnim mestima.

Trebalo bi napomenuti da su pored smrti u logorima, mnogi Srbi dočekali smrt na prinudnom radu. Nakon uspostavljanja Solunskog fronta, na teritoriji današnje Makedonije, srpski muškarci su korišćeni za najteže fizičke radove za izgradnju puteva, kopanje rovova, izgradnje pruge. Dnevno je na prinudnom radu umiralo po 10-15 ljudi.

https://resetka.rs/zaboravljeni-masovni-zlocini-pravoslavne-brace-bugara/

@Boris T @хан Ацо @SajaBg
 
Пошто је чланак предуг подељен је на два дела:

Zaboravljeni masovni zločini pravoslavne braće Bugara - II deo​


Masovna silovanja srpskih žena su 3. kategorija zločina koje su u svom pohodu uništenja srpskog naroda vršile naše komšije. Međusaveznička komisija je na osnovu iskaza svedoka došla do imena od 400-500 silovanih srpskih žena. To je samo jedan mali broj stvarnih žrtava s obzirom da mnoge silovane žene nikada nisu prijavile silovanja zbog sramote koja im je naneta. O silovanju žrtve i dan danas nerado pričaju, a kamoli u to doba partijarhalne Srbije. Na osnovu velikog broja silovanja, može se zaključiti da je postojalo sistematsko silovanje što je bio još jedan od načina ponižavanja, obespravljivanja i satiranja srpskog naroda.

Nakon završetka rata, sastavljena je lista od najmanje 500 bugarskih zločinaca za koje je dokazano da su učestvovali u zločinima. Srpska delegacija je spisak predala na Pariskoj mirovnoj konferenciji, kada je predstavljen i plan da Bugarska preda Srbiji te zločince i da im se sudi u Srbiji. Međutim, velike sile nistu to dozvolile tako da zločinci nikad nisu isporučeni Srbiji, već je bila preporuka da se u Bugarskoj osnuje specijalni sud za ratne zločine koji će suditi tim ratnim zarobljenicima. Do realizacije preporuke nikada nije došlo iako je u Bugarskoj bio osnovan specijalni sud za ratne zločine, ali u kojem su održana samo 3 ili 4 suđenja, a osuđeno samo 1 ili 2 oficira. To je sve što je preduzeto po pitanju brojnih zločina koje su Bugari učinili na teritoriji okupirane Srbije za vreme I svetskog rata. Malo više od 20 godina nakon izvršenih zločina, Bugarska ulazi u Trojni pakt i ponavlja sve zločine iz I svetskog rata. Stanovništvo Srbije nije se bilo još oporavilo ni zaboravilo zločine iz Velikog rata, a doživeli su ponovo teror, mučenja i ubistva u II svetskom ratu. Naravno, ni za ove zločine niko nije odgovarao.

Danas su države Srbija i Bugarska u dobrim i prijateljskim odnosima. Srbi odlaze na bugarske planine i more, na zimovanja i letovanja, neguju dobre susedske odnose sa pravoslavnom braćom. Zločini koji su vršeni namenski i sistematski sa ciljem bugarizacije srpskog naroda, slabo se pominju. Srbi su oprostili sve zločine. Zauzvrat, Bugari su 1941. godine srušili malu crkvu – kosturnicu koja je podignuta u spomen žrtava koje su streljane i na drugi način ubijene u Surdulici. Ono što povezuje ova dva naroda, srpski i bugarski, jeste kultura zaborava: Bugari čine sve da se zaborave zločini koje su vršili nad Srbima, a Srbi čine sve da se zaborave srpske žrtve koje su mučki pobili Bugari. Hoće li tako i ostati? Ili je vreme da umesto kulture zaborava počnemo gajiti kulturu sećanja?

https://resetka.rs/zaboravljeni-masovni-zlocini-pravoslavne-brace-bugara/
 
Poslednja izmena:

Back
Top