Koliko je tačno ovo o srpskom ratniku?

Niste samo.Dok Gedza nije dosao iz Grcke,niste bili oslobodjeni.Oslobadjanje je i pocelo od Crnr Gore i Makedonije,pa redom.
Za Makedonce, Hrvate, Muslimane to nije bilo oslobađanje nego okupacija. Zamisli zameniš Habzburge svinjarskom dinastijom, zameniš Sabor u Zagrebu nekom raspalom skupštinom u kojoj sede polupismeni šumadijski radikali. Zameniš kulturu nekulturom, evropsku civilizaciju orijentalnom despotovinom.
 
Za Makedonce, Hrvate, Muslimane to nije bilo oslobađanje nego okupacija. Zamisli zameniš Habzburge svinjarskom dinastijom, zameniš Sabor u Zagrebu nekom raspalom skupštinom u kojoj sede polupismeni šumadijski radikali. Zameniš kulturu nekulturom, evropsku civilizaciju orijentalnom despotovinom.
T oni sada poricaju a grlili su u ljubili Gedze kada su se vratili sa Krfa.
 
Rusi zbog Bugara i albanaca,ali su popustili srpske granice.Ovi zapadnjaci nikada nisu bili saveznici.
Ironično ti zapadnjaci su prehranjivali i opremali Srpsku vojsku i omogućili joj vraćanje u Srbiju. Bem ti srpsku večitu nezahvalnost. Bez 600,000 francuskih i britanskih vojnika na solunskom frontu ne bi više bilo ni Srbije, a ni Jugoslavije.
 
Каква је то помоћ онда?
Francuskoj treba biti zahvalan prvo zbog istrajnosti i doslednosti da podrzi saveznika. Solunski front je odgovarao jedino Nemcima i Francuzi nisu imali nikakav interes da sede tamo ali su ipak podržali maksimalno svojeg saveznika, pritom trošeći resurse i živote svojih vojnika koji bi bili korisniji na zapadnom frontu.
 
Jok, nego je hrabra cojska crnogorska vojska oslobodila samu sebe
Плодови ове највеће црногорске побједе у вељем (великом) рату осташе неискоришћени јер је стање на другим линијама одбране било катастрофално, догађаји су муњевитом брзином претицали једни друге. Под врло сумњивим околностима Ловћен је пао 11. јануара, а Цетиње дан послије. Двор и влада били су у тоталној конфузији, губило се драгоцјено вријеме у тражењу лакшег, мада нечаснијег пута од оног којим је пошла њихова савезница Србија. Нуди се сепаратни мир који Аустроугарска глатко одбија, тражећи безусловну капитулацију. У току је био посљедњи чин црногорске драме, док су се иза кулиса одвијале разне нечасне сплетке и игре.

Поуздано се зна да су краљеви синови одавно шуровали са Бечом, а тешко је вјеровати да су то чинили без очевог благослова, уосталом и њихов зет, италијански краљ, дуго је играо на двије карте. Сердар је био тешко поражен чињеницом да се одустало од ранијег плана да се црногорска војска повуче заједно са српским трупама и избјегне капитулација. Мада га је Јанко преклињао да то не чини, краљ Никола је 19. јануара напустио земљу и послије Италије скрасио се у Француској. Њихов посљедњи телефонски разговор у тешкој је атмосфери завршио овако:

“Јанко, ја крећем. - Куд, господару? - Идем у Љеш и Сан Ђовани, па преко мора. - Иди, никад се више не виђели!”

Крња влада од три министра, заједно са принцом Мирком 21. јануара доноси фамозну “Наредбу 128” да се војска распусти пошто положи оружје у магацине, те да се сердар Јанко Вукотић разрјешава дужности. Неколико стотина добровољаца из Босне и Херцеговине и Боке то није послушало и оружјем је себи прокрчило пут ка Скадру и Медови и прикључило се српским трупама у повлачењу. Иста крња влада је на Цетињу 25. јануара око 18 часова потписала и фактичку капитулацију Црне Горе. Само онај ко добро познаје душу црногорског ратника зна колико је тежак ударац за њих био да по први пут у својој историји положе оружје пред непријатељем. Сердар Јанко, ојађен и потпуно сломљен, повлачи се на село код рођака. Ту га и затичу Аустријанци и са стотинама официра и других угледних људи одводе у интернацију
 
Плодови ове највеће црногорске побједе у вељем (великом) рату осташе неискоришћени јер је стање на другим линијама одбране било катастрофално, догађаји су муњевитом брзином претицали једни друге. Под врло сумњивим околностима Ловћен је пао 11. јануара, а Цетиње дан послије. Двор и влада били су у тоталној конфузији, губило се драгоцјено вријеме у тражењу лакшег, мада нечаснијег пута од оног којим је пошла њихова савезница Србија. Нуди се сепаратни мир који Аустроугарска глатко одбија, тражећи безусловну капитулацију. У току је био посљедњи чин црногорске драме, док су се иза кулиса одвијале разне нечасне сплетке и игре.

Поуздано се зна да су краљеви синови одавно шуровали са Бечом, а тешко је вјеровати да су то чинили без очевог благослова, уосталом и њихов зет, италијански краљ, дуго је играо на двије карте. Сердар је био тешко поражен чињеницом да се одустало од ранијег плана да се црногорска војска повуче заједно са српским трупама и избјегне капитулација. Мада га је Јанко преклињао да то не чини, краљ Никола је 19. јануара напустио земљу и послије Италије скрасио се у Француској. Њихов посљедњи телефонски разговор у тешкој је атмосфери завршио овако:

“Јанко, ја крећем. - Куд, господару? - Идем у Љеш и Сан Ђовани, па преко мора. - Иди, никад се више не виђели!”

Крња влада од три министра, заједно са принцом Мирком 21. јануара доноси фамозну “Наредбу 128” да се војска распусти пошто положи оружје у магацине, те да се сердар Јанко Вукотић разрјешава дужности. Неколико стотина добровољаца из Босне и Херцеговине и Боке то није послушало и оружјем је себи прокрчило пут ка Скадру и Медови и прикључило се српским трупама у повлачењу. Иста крња влада је на Цетињу 25. јануара око 18 часова потписала и фактичку капитулацију Црне Горе. Само онај ко добро познаје душу црногорског ратника зна колико је тежак ударац за њих био да по први пут у својој историји положе оружје пред непријатељем. Сердар Јанко, ојађен и потпуно сломљен, повлачи се на село код рођака. Ту га и затичу Аустријанци и са стотинама официра и других угледних људи одводе у интернацију

Srpski izdajnici ka vazda, unistili sve pred sobom! Al Crna Gora ostade vjecna! 🇲🇪 🦅 ⛰️
 

Back
Top