Biti ceo zivot sam - za i protiv

[mekflaj]

A ja postavljam pitanje - zašto?

zašto se okrenuti ljudima?
što se neko više osamljuje utoliko više oseća nelagodnost u kontaktu sa ljudima, upada u začarani krug jer živi u sistemu a ne na pustom ostrvu, postaje dezorijentisani mrav u mravinjaku.
svestan sam da imam samo površne odnose sa ljudima i želeo bih da to menjam i probam zajedništvo.
toliko sam se udaljio od ljudi da mi je samopouzdanje na nuli ali ću pokušati da priđem nekoj. mada dok ovo pišem jedan deo mene kao da govori - ne vredi... tako da sam u nekoj dilemi krenuti ka ljudima ili dalje se utvrđivati i razvijati samotnjačku adaptaciju...

 

[mekflaj]

Mislim da ne može, veliki je to napor, potreban je veliki rad na sebi, menjanje iz temelja, menjanje prioriteta, ritma...
Nisam nikad upoznala nekog ko je uspeo da izadje iz tog začaranog kruga a da je srećan i on i oni oko njega...iskreno, nisam..
Samovanje uspavljuje, usporava, gasi fiziku a animira hemiju..

da....
a može li pojašnjenje - "Samovanje uspavljuje, usporava, gasi fiziku a animira hemiju.."
da se ta rečenica malo više razradi, to me dosta interesuje

 

[Oranz]

Ne znam dali je ovo filozofsko pitanje ili vise pitanje za forum Muskarci, ipak diskusiju otvaram ovde. Zeleo bih da cujem vasa misljenja na problem samotnjackog zivota kao nekonvencionalnu alternativu bracnom zivotu. To je problem koji iza sebe vuce ono temeljno pitanje - dali radjati decu samo zato sto mozemo? U nasem evropskom drustvu jos uvek podlezemo pritiscima okoline, a tradiciju nam roditelji od malih nogu predstavljaju kao obavezu, a ne kao izbor, te sa time naucimo da zivimo iako ponekad na nasu stetu. Bez ljudi koji su nekada odlucili da radjaju decu danas ne bi bilo nas ovde, pa se postavlja pitanje dali to i nas obavezuje da se reproduciramo kako bi nastavili evolucijski ciklus?

Kao otvarac teme, pocicu od sebe i predstaviti svoj problem. Poslednjih deset godina posvetio sam sebi, licnom rastu i profesionalnom napredovanju i zbog toga sam zrtvovao socijalni zivot sto je promenilo moju licnost u korenu. Uvek sam bio umereno ambiciozan ali odrastanje u okruzenju konzervativnog tj. nazadnjackog mentaliteta dovelo me je do toga da sam se povukao iz socijalnog zivota i emotivno zatvorio kako bih mogao da ostvarim neke zivotne ciljeve koji su zahtevali puno rada i jos vise odricanja. Tih odluka mi nije zao, naprotiv, mnogo sam srecan zbog truda koji sam ulozio u svoju buducnost ali kako bih danas mogao da radim ono sto sam uvek zeleo, mnogo cemu sam morao da kazem dovidjenja u neka druga vremena, a time i konvencionalnom zivotu.

Sada dok ulazim u tridesetu godinu i razmisljam o sebi i sledecim koracima, nalazim se na zivotnoj prekretnici jer u trecu deceniju ulazim sam sa velikom dilemom - da li stvarati porodicu ili ne - jer vreme prolazi i ne mari za nase probleme, a za deset godina bice kasno da se bavim tim pitanjem. Prepreku najvise predstavlja asocijalnost koju sam stekao u poslednjoj deceniji i zbog toga narusio standardnu listu zivotnih prioriteta koja podrazumeva dom i porodicu kao esencijalno pitanje. Meni su danas bitnije neke druge stvari koje popunjavaju slobodno vreme koje provodim van sluzbenog vremena. Zanimacije poput sporta, klavira, knjizevnosti, muzike, robotike, astronomije, istorije, filozofije, automobilizma, duhovnosti... sve zivo mene zanima i najvise se plasim da ce mojim hobijima doci kraj ako se budem ozenio i napravio dete. To zapravo i nisu hobiji, to je moj zivot, moja dusevna hrana.

Dali sam egoista?

Kao sto svaka medalja ima dve strane, tako bude i prilika kada pomislim da cu odricanjem privilegija na porodicu nesto vazno da propustim u zivotu i da cu se zbog toga kasnije kajati, te se jos jace uhvatim u kostac sa samim sobom i dozivljavam osecaj kao da se davim u zivom pesku. Dali nekome dugujem da bude rodjen, mojim roditeljima radost a sebi iskustva i osecanja koja dozivljava svaki otac? Pitanje koje vam postavljam je kako doneti takvu odluku?

Odgovor pred nosom...počeo si sa pitanjima samom sebi a to znači da više nisi siguran u sadšnji izbor...izadji iz ljušture i kreni u potragu za srodnom dušom i potomstvom...zamisli samo da ceš imati nekog ko je skoro isti ti ta se sreca ne moze meriti ni sa čim...

 

[kapelnik]

Bolje je biti sam nego u losem drustvu.
...

Ma da,
ali to je već razrada teme !

U osnovi zdrav čovek uvek treba da teži
da zadovolji sve svoje tri gladi :

- prema vazduhu
- prema hrani
- prema društvu

 

[Gerda]

da....
a može li pojašnjenje - "Samovanje uspavljuje, usporava, gasi fiziku a animira hemiju.."
da se ta rečenica malo više razradi, to me dosta interesuje

Život ljudi koji su aktivni, koji se kreću i zbog sebe i zbog drugih izgleda potpuno drugačije nego život samotnjaka..
Kad se probudiš ne gledaš u plafon deset minuta razmišljajući o svrsi budjenja već gledaš u živo biće pored sebe, još ako je nasmejano, super...
Kad ustaneš, kuvaš ne jednu već dve kafe.
Dok je ispijaš ne razgovaraš sa zidovima već sa osobom pored sebe.
Praviš doručak za dvoje, za sebe samog se često ne bi ni potrudio i kupio bi u pekari kiflu i jogurt
i to možda jer može i da te mrzi da skokneš do pekare, prosto ne moraš da mrdneš ako nećeš...
Kad imaš nekog pored sebe ne sme da te mrzi da funkcionišeš i tako i održavaš i podražavaš fizičku kondiciju
i vrlo brzo ti to postane normalan način življenja...živiš...

Samovanje dakle uspavljuje, usporava te osnovne motorne funkcije, vremenom se gubi motiv i razlog za fizičko funkcionisanje..
Misli naravno i da hoćeš ne možeš zaustaviti niti usporiti te one vremenom postaju sve dublje, dubioznije, studioznije, čudnije, neretko crnje, teže, na kraju i očajne...

 

[muzjak]

zašto se okrenuti ljudima?
što se neko više osamljuje utoliko više oseća nelagodnost u kontaktu sa ljudima, upada u začarani krug jer živi u sistemu a ne na pustom ostrvu, postaje dezorijentisani mrav u mravinjaku.
svestan sam da imam samo površne odnose sa ljudima i želeo bih da to menjam i probam zajedništvo.
toliko sam se udaljio od ljudi da mi je samopouzdanje na nuli ali ću pokušati da priđem nekoj. mada dok ovo pišem jedan deo mene kao da govori - ne vredi... tako da sam u nekoj dilemi krenuti ka ljudima ili dalje se utvrđivati i razvijati samotnjačku adaptaciju...

Pitanje zašto se približavati ljudima je više bilo u kontekstu braka i dece, jer se to postavilo kao problem u startu. Međutim reagovao sam na to kada čovek kaže da mu je muka. Kada ti postane muka od realnosti ne može se reći da ti je dobro. Ali realnost nije samo kontakt sa ljudima. Međutim, čovek je (uglavnom) društveno biće i upućen je na saradnju sa ljudima. Ali ima i onih koji se iz tog razloga bave, recimo, životinjama, provode u neurbanoj prirodi najveći deo vremena.
To o čemu govoriš je jedna vrsta fobije. Na svesnom nivou osobi nije jasno otkuda nelagoda u kontaktu sa ljudima i to pokušava da racionalizuje i opravda stanjem društva. Ili ipak postaješ svestan svoje fobije koje želiš da se oslobodiš.
Kakav je recept za oslobađanje od bilo koje fobije? To je približavanje izvoru nelagode i pokušaji da se opusti u prisustvu tog izvora. Psiha reaguje automatski, na nesvesnom nivou spontanim opuštanjem koje vremenom postaje uobičajena reakcija. Bitan faktor je vreme, jer se to ne dešava baš brzo, ali će se poboljšanje stalno uočavati. U ovom konkretnom slučaju je poželjna iskrenost i otvorenost prema osobama sa kojima se dolazi ili može doći u češći kontakt. Ljudi su spremni da pomognu i zadivljani su otvorenušću i iskrenošću. Možeš sasvim otvoreno da tražiš pomoć od njih. Naravno, iskrenost ne mora ići do svih delova tvoje ličnosti, već do onih delova za koje ti treba pomoć. Recimo, ako svoj problem govoriš osobi sa kojom želiš ljubavni odnos, vrlo brzo ćeš saznati da li je zainteresovana za tebe u tom smislu, ili će pokušati da ti prijateljski pomogne. Sve ima svoju meru pa ne treba ljude sa time previše daviti, ali ih možeš podsećati i govoriti o promenama koje ti se dešavaju u tom kontekstu.
Nadam se da će ovo što napisah nekako pomoći.

Ali i dalje stoji ono, šta ako čovek ne želi da previše bude u kontaktu sa ljudima iako ne oseća nelagodu pri tome? Jednostavno, nečije ineresovanje i posvećenost može da bude fokusirana na nešto drugo što ga čini srećnijim i ispunjenijim nego neko isprazno druženje (pod uslovom da je isprazno).

 

[manojle]

Kakve veze imaju brak i deca?Da li su sva deca stvorena u braku?

 

[gost 223515]

^^^ Iz Barbarinog i tvog posta izvlačim sasvim jednostavan obrazac: Treba živeti! Jer nam niko, ma koliki genije da je bio, ne može prepričati našu sopstvenu egzistenciju, niti se odgovor na pitanje da li smo materijal za neženju, za brak/vanbračnu zajednicu, sa ili bez dece, može naći u predanjima. "Ja" i "sada" nije predanje. Treba živeti, dobri narode, treba živeti...

 

[brat jogurt]

@muzjak

Postujem misljenje ali se ne bih slozio da se nisam adaptirao, odluke koje sam doneo u zivotu upravo su odraz adaptacije na realnost. Svako od nas tumaci adaptaciju na svoj nacin. Kada bih prihvatio da normalan glumim ludaka medju ludacima kako bih se uklopio u njihovo drustvo, time bih prihvatio kapitulaciju svoje licnosti i postao ono protiv cega se citavog zivota borim. Takvu definiciju normalnosti ne prihvatam. U tom slucaju biram da budem nenormalan, sto na neki nacin i jesam.

Svako od nas ima svoju realnost i postavlja svoja pravila i principe po kojima takva realnost funkcionise i postoji. Iskljucivo zajednicki interesi nas vezu u jednu celinu u kojoj mozemo da funkcionisemo jedan pored drugoga, ali samo u okviru tih zajednickih interesa. Ali fleksibilnost, koju ste spomenuli, se odnosi na toleranciju onih elemenata koji nam nisu zajednicki. Stvar svakog pojedinca je da odredi granice tolerancije i posto dva coveka nisu ista ni dve granice tolerancije nemaju istu tacku. Upravo zbog toga smatram da nisam zadrt i preterano principijelan, niti imam fobiju neke vrste.

Ja sam pobegao od nezdravog drustva, zasto bih se tamo uopste vracao? Ne razumem takav princip adaptacije. Nisam potpuno otudjen od drustva jer odrzavam svakodnevne kontakte sa bliskim ljudima u obliku druzenja na javnim mestima. Niste trebali taj nepostojeci problem da postavite u centar diskusije, pitanje je zajednickog zivota koji za posledicu ima odricanje i nestanak privatne strane zivota. Zelim da diskusija tece u tom pravcu.

@LBarbara

Pogresno shvatate pojam samoce, vezete je za negativnost. Ja se ne budim depresivan vec srecan i dan zapocinjem pozitivnim mislima kao sto ga i zavrsavam svake noci. Srecan sam jer sam slobodan covek, radim ono sto zelim - kada to hocu i kako hocu. Nemam kompleks manjevrednosti i ne opterecujem se nepotrebnim stvarima. Zapravo uzivam u zivotu ali ja sam istrazivac i konstantno se forsiram u tom pogledu. Zanimaju me nove stvari a jedna od tih stvari je i zajednica muskarca i zene, o cemu i tece diskusija. Na zalost to nije avantura koju mozes sutra slobodno prekinuti bez posledica, nego je odgovornost a i obaveza. Zivim sam i upoznat sam dobrim i losim stvarim ali nemam iskustva u braku, iz tog razloga sam otvorio ovu dretvu kako bih od vas saznao sta je to zbog cega se je vredno zrtvovati, ali pre svega koji razlog stoji iza takve odluke.

Na to pitanje jos nisam dobio odgovor i svi faktori indiciraju na to da se zajednica sklapa iz povrsinskih, nepromisljenih, razloga - od tuda i toliko razvoda. Shvatam da je lepo biti voljen i potreban i te usluge takodje vracati ali ako je brak neophodan u duhovnom i emotivnom smislu, zasto se onda ljudi razvode i ostaju nevezani? Poznajem nekoliko ljudi koji su razvedeni i u pedesetim godinama zive bachelor life, a decu vidjaju jednom sedmicno. Ocigledno brak nije sveta zajednica koja traje do smrti, zasto onda u nju i ulaziti - zbog moralne obaveze reprodukcije?

 

[winx vila]

Na to pitanje jos nisam dobio odgovor i svi faktori indiciraju na to da se zajednica sklapa iz povrsinskih, nepromisljenih, razloga - od tuda i toliko razvoda. Shvatam da je lepo biti voljen i potreban i te usluge takodje vracati ali ako je brak neophodan u duhovnom i emotivnom smislu, zasto se onda ljudi razvode i ostaju nevezani? Poznajem nekoliko ljudi koji su razvedeni i u pedesetim godinama zive bachelor life, a decu vidjaju jednom sedmicno. Ocigledno brak nije sveta zajednica koja traje do smrti, zasto onda u nju i ulaziti - zbog moralne obaveze reprodukcije?

 

[muzjak]

Postujem misljenje ali se ne bih slozio da se nisam adaptirao, odluke koje sam doneo u zivotu upravo su odraz adaptacije na realnost. Svako od nas tumaci adaptaciju na svoj nacin. Kada bih prihvatio da normalan glumim ludaka medju ludacima kako bih se uklopio u njihovo drustvo, time bih prihvatio kapitulaciju svoje licnosti i postao ono protiv cega se citavog zivota borim. Takvu definiciju normalnosti ne prihvatam. U tom slucaju biram da budem nenormalan, sto na neki nacin i jesam.

Svako od nas ima svoju realnost i postavlja svoja pravila i principe po kojima takva realnost funkcionise i postoji. Iskljucivo zajednicki interesi nas vezu u jednu celinu u kojoj mozemo da funkcionisemo jedan pored drugoga, ali samo u okviru tih zajednickih interesa. Ali fleksibilnost, koju ste spomenuli, se odnosi na toleranciju onih elemenata koji nam nisu zajednicki. Stvar svakog pojedinca je da odredi granice tolerancije i posto dva coveka nisu ista ni dve granice tolerancije nemaju istu tacku. Upravo zbog toga smatram da nisam zadrt i preterano principijelan, niti imam fobiju neke vrste.

Ja sam pobegao od nezdravog drustva, zasto bih se tamo uopste vracao? Ne razumem takav princip adaptacije. Nisam potpuno otudjen od drustva jer odrzavam svakodnevne kontakte sa bliskim ljudima u obliku druzenja na javnim mestima. Niste trebali taj nepostojeci problem da postavite u centar diskusije, pitanje je zajednickog zivota koji za posledicu ima odricanje i nestanak privatne strane zivota. Zelim da diskusija tece u tom pravcu.

Tvoja adaptairanost ili ne, nije moja tvrdnja već pretpostavka koju izvlačim iz onoga "muka mi je".
Trudaći se da budem kraći i sažetiji postao sam nejasan i nedorečen, što vodi da nešto što želim reći pogrešno shvatiš.

Adaptacija iako je jedno (znači ne jedino)od merila normalnosti, nije i merilo ljudskih vrednosti. Sem toga, sposobnost spoljašnje adaptacije ne bi smela da se poistoveti sa pojmom normalnosti, jer jedna osoba može biti spolja adaptirana, a da nam to još ne garantuje da je i normalna.

Potvrdu za činjenicu da spoljašnja adaptacija ne znači obavezno i prisustvo normalnosti, nalazimo kod onih osoba koje su postigle adaptaciju putem totalne identifikacije sa svojom personom (maskom), odnosno sa ustanovom i položajem koji zauzimaju u društvu, tačnije: sa svojom socijalnom ulogom. Prema tome, bilo bi uzaludno, po rečima JUNGA, iza te maske tražiti ličnost, jer «redovno nilazimo na čovečuljka dostojnog sažaljenja». Otuda je za takve osobe neodoljivo primamljiv «lov na titule», jer one za njih predstavljaju jeftinu kompenzaciju za osećanje vlastite nedovoljnosti. Tako, na primer, ima profesora čija se celokupna individualnost iscrpljuje činjenicom «biti profesor», pa zbog toga iza te fasade, koje se grčevito drže, ne možemo naći ništa sem sujete.

Jung smatra da je već u samom pojmu normalnosti i adaptacije sadržana redukcija na prosečnost, tako da je normalnost "idealni cilj za ljude bez uspeha, kao i za sve one koji se nalaze na opštem adaptivnom nivou dok bi za one, koji mogu da idu dalje od prosečnog čoveka, prihvatanje normalnosti značilo prepreku i smetnju za dalji razvoj», odnosno za njihov proces individuacije. Otuda «veliki broj neurotičara oboleva, jer su samo normalni, kao i što ima takvih koji su bolesni jer ne mogu postati normalni, tako da u stvarnoj (pravoj) psihologiji ne mogu postojati opštevažeći recepti i norme" (JUNG)

U tom smislu i FROM ističe da "osoba koja je normalna, s obzirom na svoju dobru prilagođenost, često je manje zdrava od neurotične osobe, s obzirom na njene ljudske vrednosti. Ona se često vrlo dobro prilagođava jedino po cenu odstupanja od svog ličnog Ja, da bi manje-više postala onakva kakva treba da bude. Pri tom je možda iščezla sva instiktivna individualnost i spontanost. S druge strane, neurotičara možemo označiti kao osobu koja nije bila spremna ili sposobna da se potpuno angažuje u borbi za svoje lično Ja. Svakako da njen pokušaj da spase svoje pojedinačno Ja nije uspeo, te je ona umesto da svoje lično Ja stvaralački izrazi, potražila spas u neurotičnim simptomima, povlačeći se u svoje fantazme. Pri tome ona je sa stanovišta ljudskih vrednosti manje osakaćena od one vrste normalnih osoba koje su potpuno izgubile svoju individualnost..."

A ako te nešto više zanima o pojmu normalnosti možeš da pogledaš moja tri bloga o tome koji su u stvari jedna celina. Ili ako hoćeš još detaljnije i opširnije, to je izvučeno iz knjige Dr Ivana Nastovića - Psihopatologija ega gde u okviru nje postoji deo o normalnosti.

Zapravo, hteo sam ti reći da ne brineš za svoju normalnost ako nemaš problema, odnosno ako ti nije muka. Ali onim "muka mi je" naveo si me ne da kažem da postoje načini adaptacije gde ne moraš da odustaneš od svojih normi i stavova, a ipak ti ne bude muka.

Kada sam napisao: "Samo zadrti se drže nekih principa, jer im je tako lakše i ne menjaju stavove i poziciju" nisam tvrdio da je to tvoj slučaj, već upozorenje da ne odeš na tu stranu.

Napisao sam: "Fleksibilnot je ono što ti nedostaje za adaptaciju". To svakome nedostaje za adaptaciju, ali ne bilo kakva fleksibilnost. Gore sam već napomenuo o čemu se radi.

I na kraju.
Sa stanovišta psihologije Ega, jednu osobu možemo nazvati normalnom, ako njeno Ego, odnosno njegove funkcije, raspolažu takvim sposobnostima, da joj omogućavaju održavanje zadovoljavajuće psihičke ravnoteže, a time i uspešnu spoljašnju i unutrašnju adaptaciju, što u dinamičkoj psihologiji i pshijatriji predstavlja osnovni kriterijum pri određivanju psihičke normalnosti.

Jedno zdravo zrelo Ego će biti sposobno da zadovolji svoje potrebe u pravo vreme, na pravom mestu, na adekvatan način i na pravom objektu, a to će mu poći za rukom ako su njegove funkcije normalne.

Međutim, bilo bi pogrešno smatrati da jedno zdravo, normalno Ego uvek funkcioniše besprekorno u smislu gore opisanog idealnog modela, jer jedna takva osoba bi više ličila savršenom automatu nego pravoj ljudskoj prirodi. Ovo s toga što je odnos individue prema okolini više ili manje poremećen, tako da mora stalno da se dovodi u stanje ravnoteže.

Stoga su normalno Ego kao i normalnost uopšte, samo jedna idealna fikcija (ideal), a ideali nisu ništa drugo do putokazi a ne ciljevi.

Prema tome, ne vidim razlog da normalnost i potpunu adaptiranost postavljaš za cilj (što i sam kažeš da ne radiš, ali te moj prethodni post ipak bocnuo). Jedino što želim reći je da nije obavezno bespotrebno trpljenje. Ali, ne može se bez ikakvog trpljenja. E sad ovde možda nisam sasvim jasan, ali sam već previše opširan.

 

[brat jogurt]

Hvala na kratkom objasnjenju teorije normalnosti, nisam upoznat sa psihologijom iz naucnog vidika pa mi vas tekst dodje kao lekcija. Procitacu i vase blogove u vezi toga.

Trebao sam pazljivije birati reci, slazem se.

 

[nenadkgkg]

Ne znam dali je ovo filozofsko pitanje ili vise pitanje za forum Muskarci, ipak diskusiju otvaram ovde. Zeleo bih da cujem vasa misljenja na problem samotnjackog zivota kao nekonvencionalnu alternativu bracnom zivotu. To je problem koji iza sebe vuce ono temeljno pitanje - dali radjati decu samo zato sto mozemo? U nasem evropskom drustvu jos uvek podlezemo pritiscima okoline, a tradiciju nam roditelji od malih nogu predstavljaju kao obavezu, a ne kao izbor, te sa time naucimo da zivimo iako ponekad na nasu stetu. Bez ljudi koji su nekada odlucili da radjaju decu danas ne bi bilo nas ovde, pa se postavlja pitanje dali to i nas obavezuje da se reproduciramo kako bi nastavili evolucijski ciklus?

Kao otvarac teme, pocicu od sebe i predstaviti svoj problem. Poslednjih deset godina posvetio sam sebi, licnom rastu i profesionalnom napredovanju i zbog toga sam zrtvovao socijalni zivot sto je promenilo moju licnost u korenu. Uvek sam bio umereno ambiciozan ali odrastanje u okruzenju konzervativnog tj. nazadnjackog mentaliteta dovelo me je do toga da sam se povukao iz socijalnog zivota i emotivno zatvorio kako bih mogao da ostvarim neke zivotne ciljeve koji su zahtevali puno rada i jos vise odricanja. Tih odluka mi nije zao, naprotiv, mnogo sam srecan zbog truda koji sam ulozio u svoju buducnost ali kako bih danas mogao da radim ono sto sam uvek zeleo, mnogo cemu sam morao da kazem dovidjenja u neka druga vremena, a time i konvencionalnom zivotu.

Sada dok ulazim u tridesetu godinu i razmisljam o sebi i sledecim koracima, nalazim se na zivotnoj prekretnici jer u trecu deceniju ulazim sam sa velikom dilemom - da li stvarati porodicu ili ne - jer vreme prolazi i ne mari za nase probleme, a za deset godina bice kasno da se bavim tim pitanjem. Prepreku najvise predstavlja asocijalnost koju sam stekao u poslednjoj deceniji i zbog toga narusio standardnu listu zivotnih prioriteta koja podrazumeva dom i porodicu kao esencijalno pitanje. Meni su danas bitnije neke druge stvari koje popunjavaju slobodno vreme koje provodim van sluzbenog vremena. Zanimacije poput sporta, klavira, knjizevnosti, muzike, robotike, astronomije, istorije, filozofije, automobilizma, duhovnosti... sve zivo mene zanima i najvise se plasim da ce mojim hobijima doci kraj ako se budem ozenio i napravio dete. To zapravo i nisu hobiji, to je moj zivot, moja dusevna hrana.

Dali sam egoista?

Kao sto svaka medalja ima dve strane, tako bude i prilika kada pomislim da cu odricanjem privilegija na porodicu nesto vazno da propustim u zivotu i da cu se zbog toga kasnije kajati, te se jos jace uhvatim u kostac sa samim sobom i dozivljavam osecaj kao da se davim u zivom pesku. Dali nekome dugujem da bude rodjen, mojim roditeljima radost a sebi iskustva i osecanja koja dozivljava svaki otac? Pitanje koje vam postavljam je kako doneti takvu odluku?

Размишљао сам, размишљао и размишљао, и дошао на изванредну идеју...
Донирај своју сперму банци сперме, тако ћеш осигурати да твој генетски материјал неће нестати, и одужићеш свој дуг према људској врсти и самом себи. Уједно можеш наставити да се бавиш стварима којима се иначе бавиш. У суштини ти јеси егоиста, ако одбацујеш суперего (наметнуте моралне вредности) и потискујеш ИД (своје сексуалне инстикте). Бити егоиста значи бити свој.
Још нешто да додам, неко је рекао замисли још једну особу као ти, а сада замисли још 30 особа као ти, ево спаковао сам ти егоизам и продужетак своје врсте у једно паковање.

 

[Lollol]

Bitno je sta ti kao pojedinac osecas, ako zelis da imsa nekog, porodicu ( i ovde ne mislim da pritisak sredine) onda verovatno znas odgovor na svoje pitanje.
Ovo sa individualnoscu razumem, sloboda je lepa, ali i hladna, a i postoje devojke koje zanima slicna tematika, mozda ne sve, ali dajem glavu da postoje one koje vole klavir i knjizevnost.

S druge strane, odricanje neko je neophodno, jer obicno tako veze funkcionisu das deo sebe i ne stavljas iskljucivo i samo svoje potrebe na prvo mesto uvek.
Sto se vecne samoce tice, licno mrzim pomisao na to, ne kazem da je to nesto lose kao izbor ko zeli, ali da sedim u cetiri zida, gledam sve svoje prijatelje, i vecinu ljudi koje znam, srecne, imaju nekog, a ja sedim sam, ogorcen. Na kraju se i izolujes od takvih ljudi, jer oni su parovi, idu zajedno, i sl. a i tebi stalno neka gorcina od pomisli i pogleda na parove. I tako svakog dana, do kraja zivota. Ne bih hteo to da iskusim, mada eto, mozda je i to bolje nego provesti zivot u polu-braku gde se ne zna ko kome kljuca mozak i gde ljudi ne mogu da sede u jednoj prostoriji i koji su jedno drugom potpuni stranci.

 

[Borac za prava zivotinja]

Da, jedan deo privatnog života u braku nestaje. Vreme nije više samo tvoje vreme, vreme samo za tebe. S druge strane, dobar brak je iskustvo zajednički utrošenog vremena na zajedničke ciljeve, u slatkoj i ne uvek tako slatkoj simbiozi. Brak je i nešto više od prijateljstva.
A pošto si, brate jogurte, tražio lična iskustva, evo mog:
želela sam da imam decu ali ne i da se udajem. No, ipak sam se udala. Povrh svih uloga (majka, supruga, domaćica, profesionalno donekle ostvarena), ispostavilo se da ipak nešto fali – posvećenost stvarima za koje više nije bilo dovoljno vremena, stvarima koje sam volela da radim a koje su mi nedostajale. Te sam jednog jutra, nakon podosta godina, odlučila da izađem iz dotadašnjeg ritma i nastavim posao koji sam davno, pre braka, započela.
Kad znaš šta hoćeš, i ako se dobro organizuješ, sve je moguće. Ali za to treba malkice snage i dosta upornosti. I nimalo straha. Strah je opaki kočničar.
Izbor bračnog partnera je ozbiljan poduhvat. Od vašeg odnosa zavisiće ceo život vaše dece, pa i narednih generacija. Takođe, odlučiti se za brak i porodicu ne znači dozvoliti da postaneš žrtva u bilo kom smislu. Ljudi mnogo koketiraju pojmom žrtve, pa neretko i pravdaju svoje neuspehe žrtvovanjem za porodicu. Ako jednog dana postaneš roditelj, videćeš da za tebe ne postoji niko važniji od tvog deteta, pa i ti sam prestaješ da budeš sebi mnogo važan, osim u kontekstu da budeš živ i zdrav zbog svoje roditeljske uloge ... ali kako dete raste i osamostaljuje se, tako je i normalno da stege ljubavi malko popuste. Mnogo je lepo kada svoje dete učiš stvarima koje voliš i kada u njemu razvijaš bliskog sagovornika i prijatelja, pa se posle ponosiš što si od njega napravio Čoveka. Međutim, postoji i istina o kojoj se malo govori jer je tabu: roditeljska ljubav je možda bezuslovna, dečija nije. Kada dođe odraslo doba, dete krene svojim putem, i ti si sam ... sa partnerkom koju si odabrao. E tu je glavna caka: nema više zajedničkih aktivnosti oko dece koja odrastaju, nema više posla na koji ideš svaki dan, nema više iluzija, nema mladosti, i upućeni ste, 24h dnevno, jedno na drugo. Tek tada nećeš imati vremena za sebe, ukoliko tvoja žena, kojom srećom, nema iste afinitete, pa zajedno, npr, uživate u pecanju ili putovanjima. Ili ćeš ga imati previše, ako je tolerantna ili nezainteresovana da sa tobom deli trenutke, ali ćeš imati osećaj da je, verovatno, prekasno da se baviš stvarima koje si nekada voleo.
Moja majka je, recimo, govorila kako jedva čeka da ode u penziju i posveti se svojim hobijima. Ceo život je bila aktivna na mnogo strana, maksimalno se posvećivala porodici i, kada je konačno otišla u penziju, mogla je svega par godina da se bavi onim o čemu je maštala. Nije bila srećna kao što je mislila da će biti, jer je postala svesna da je njena energija presušila, i da nikada neće nadoknaditi propušteno.
Možda zvuči tamno; međutim – čovek ima više izbora, samo je pitanje da li će, u pravom trenutku, krenuti pravim putićem. U svakom slučaju UVEK se kajemo zato što smo nešto učinili, što je svakako bolje od kajanja zato što nešto nismo ni probali.

 

[brat jogurt]

Hvala sto sa nama delite licna iskustva. Da li bi postupili drugacije kada bi se mogli vratiti nazad u vremenu?

 

[Borac za prava zivotinja]

Hvala sto sa nama delite licna iskustva. Da li bi postupili drugacije kada bi se mogli vratiti nazad u vremenu?

Verovatno ne bih,ali to, zapravo, i ne mogu sa sigurnošću da tvrdim. Jer, da sam ovo, da sam ono ... ceo splet okolnosti bio bi drugačiji.
Ako me pitaš da li se kajem, odgovor je NE.
Ako me pitaš kako bih postupila da imam još jedan život, ali da sam se razvijala/odrastala na identičan način, tj. da sam identična ličnost koja jesam, i dalje bi me vukla potreba za decom ...a to neminovno dovodi do zaključka da sam osoba koja teži ka porodičnom životu. Verovatno bih se, u tom drugom životu, više fokusirala na sopstveno usavršavanje ali je pitanje da li bih, onda, sa tako pomerenim fokusom, imala decu kakvu imam sada.
Deca su kreacija nad kreacijom; sve ostalo je potraga za samim sobom, manje ili više kreativna. Ceo život možeš da se tražiš a da se ne pronađeš. Ako se nikada ne pronađeš, to se zove "promašen život". Recimo da sam se ja pronašla; međutim, to nema veze sa brakom.
Inače, brak nije nikakva "luka", pa ni "svetinja". Luka si ti sam, tvoj osećaj samopouzdanja, tvoja sposobnost da budeš sebi dovoljan i, kroz težnju da sebe promeniš u skladu sa mogućnostima, budeš zadovoljan. Brak, takođe, nije poligon za sazrevanje. U brak se ulazi onda kada ne možeš da zamisliš nijedan dan bez prisustva svoje partnerke. Dakle, iz ljubavi, i isključivo iz ljubavi.Ta ljubav može i da se ugasi, što ćeš znati čim pored nje počneš da se osećaš usamljeno. Onda je vreme za kopernikanske obrte.

 

[oziman]

Lepo sam ja aludirao na temi o humoru da je jedino što tebe zasmejava čiča s bradom na nebu - u odnosu prema svemu ostalom si smrtno ozbiljan. Ali imas MOJO, to ti priznajem; živiš u svom svetu i boli te uvo za nas koji se svakodnevno sekiramo. Pa, ipak, šta ti vredi Tolstojevo iskustvo? Ili iskustvo Strindberga koje je borba pesnicama u poredjenju s Tolstojevim? Ali ipak borba za ljubav! Zašto se na slepo odricati možda najlepšeg životnog iskustva? Ne kapiram, prijatelju, ne kapiram...

Питаш шта ти вреди искуство?
Ако нешто вреди у животу, у буквалном смислу те речи, то је искуство. Јер оно кошта. Свако искуство се мора платити. А ако ти је оно пружено бесплатно. Зашто би сам пролазио кроз то?

Зар стварно мислиш да постоји нешто такво што бисмо звали "срећан брак". Оно: " и живели су срећно до краја живота".
Тога има само у бајкама. У стварности имаш заљубљеност која траје пар месеци и која нестаје у ништа, а следи јој све оно што људи доживаљавају у браку а што не желе признати ни сами себи. Не желе признати да су преварени, намамљени химером. Да су изгубули своју слободу, натакнули брдо нових обавеза себи на врат, једноставно отежали живот а зарад чега? Зарад химере.

Љубав коју сваки човек има у интуицији и којој тежи, о којој су писали песници, није од овога света. Права љубав не познаје мржњу као своју супротност То је нешто трансцендентно. Тако нешто нећеш наћи у инститицији званој брак, нити у везивањима уопште.
Додуше, заљубљност, док траје оно мало времена, јесте бледи одраз тога, те праве љубави, а како сам писао овде:

http://forum.krstarica.com/entry.php/36901-Adolescencija-i-filozofija

Али то је све. Најлепше животно искуство није онде где ти мислиш да ћеш га наћи.

 

[Dragoljub69]

Brak je za nas muške "zona komfora"...
Oženio sam se (prvi put) u 27.godini jer su se svi moji drugari poženili i ja ostao ko go kerec...
Brzo mi se smučilo da izlazim s bračnim parovima,a u "bećare" nisam više imao s kim...Ma i dojadilo više
i lumperaj i navatavanje cura i peripetije u ljubavničkim mnogouglovima i sl...
Otkrio sam da u braku i ja mogu naći nešto novo i pokušao napraviti porodicu...Iz druge mi uspelo!
Napravio sebi "bazu" u kojoj me uvek sve čekalo kud god da sam krenuo putem karijere...A bio sam
karijerista-samo sam šampionski stil plivao!Kući deca,supruga,mir,zezancija,seks,dobra klopa,sve pod konac...
Ni van braka nisam praštao,ali to više nisam shvatao ozbiljno...Moje dovoljno znanje psihologije me upućivalo
da sebe dobro razumem,a takođe i ženske koje su pokušavale da me pridobiju-šta je njihovo normalno
ponašanje... Samo mi bile usputne atrakcije...
Klinci su mi bili vrh zadovoljstva i lepote!Naročito dok su bili mali sam često proživljavao s njima njihove
živote...I radosti koje sam im tako rado priređivao (nisam došao s puta,a da nisam doneo ženi i deci nešto
lepo,zanimljivo i uzbudljivo!)...Tad smo supruga i ja se malo udaljili i samo noći nas zbližavale...
Šta da kažem dalje...Detinjstvo dece je prošlo,deca su odrasli,svoji,ljudi,čak i ova koja još studira je finansijski
samostalna i puna ko brod(zajebava me i pita dla li mi treba para) i pomalo mi nedostaju ona deca pa
veci preko ramena zavirujem kad ona razgleda albume kad su bili mali....
Tu je ona slika nas trojice kad su imali šest i osam godina iz Igala ispred Tamarisa kad su dvojicu upecali za uvo i za nos
pecajući ciple,a ja vodio te upecane u Simu Miloševića (bolnica na obali) da im vade udice...
Vidi...Da ponovo imam 27 godina i ponovo odlučujem šta ću...Da znam ovaj moj život-takav bih izabrao!
Nisam rekao koji sam pecaroš! To se ovde zna-zadrtijeg nema-takvih ima,ali ne mnogo...To je posebna
lepota življenja,a i osamljivanje i bekstvo od svega ponekad...Budi malo pecaroš,malo ovo,malo ono...Ne valja da si samo
jedno...Od desetak "uloga" i ova forumaša mi jedna od njih...Rado igram sve te "uloge"...

 

[oziman]

Brak je za nas muške "zona komfora"...
Oženio sam se (prvi put) u 27.godini jer su se svi moji drugari poženili i ja ostao ko go kerec...
Brzo mi se smučilo da izlazim s bračnim parovima,a u "bećare" nisam više imao s kim...Ma i dojadilo više
i lumperaj i navatavanje cura i peripetije u ljubavničkim mnogouglovima i sl...
Otkrio sam da u braku i ja mogu naći nešto novo i pokušao napraviti porodicu...Iz druge mi uspelo!
Napravio sebi "bazu" u kojoj me uvek sve čekalo kud god da sam krenuo putem karijere...A bio sam
karijerista-samo sam šampionski stil plivao!Kući deca,supruga,mir,zezancija,seks,dobra klopa,sve pod konac...
Ni van braka nisam praštao,ali to više nisam shvatao ozbiljno...Moje dovoljno znanje psihologije me upućivalo
da sebe dobro razumem,a takođe i ženske koje su pokušavale da me pridobiju-šta je njihovo normalno
ponašanje... Samo mi bile usputne atrakcije...
Klinci su mi bili vrh zadovoljstva i lepote!Naročito dok su bili mali sam često proživljavao s njima njihove
živote...I radosti koje sam im tako rado priređivao (nisam došao s puta,a da nisam doneo ženi i deci nešto
lepo,zanimljivo i uzbudljivo!)...Tad smo supruga i ja se malo udaljili i samo noći nas zbližavale...
Šta da kažem dalje...Detinjstvo dece je prošlo,deca su odrasli,svoji,ljudi,čak i ova koja još studira je finansijski
samostalna i puna ko brod(zajebava me i pita dla li mi treba para) i pomalo mi nedostaju ona deca pa
veci preko ramena zavirujem kad ona razgleda albume kad su bili mali....
Tu je ona slika nas trojice kad su imali šest i osam godina iz Igala ispred Tamarisa kad su dvojicu upecali za uvo i za nos
pecajući ciple,a ja vodio te upecane u Simu Miloševića (bolnica na obali) da im vade udice...
Vidi...Da ponovo imam 27 godina i ponovo odlučujem šta ću...Da znam ovaj moj život-takav bih izabrao!
Nisam rekao koji sam pecaroš! To se ovde zna-zadrtijeg nema-takvih ima,ali ne mnogo...To je posebna
lepota življenja,a i osamljivanje i bekstvo od svega ponekad...Budi malo pecaroš,malo ovo,malo ono...Ne valja da si samo
jedno...Od desetak "uloga" i ova forumaša mi jedna od njih...Rado igram sve te "uloge"...

Где све то има? У земљи Дембелији.

čak i ova koja još studira je finansijski
samostalna i puna ko brod(zajebava me i pita dla li mi treba para)

Како је ово могуће? О чему ти говориш?

 

[Gerda]

A moja životna priča?

Moja životna priča je upravo onakva kakve se ovi naši dragi samotnjaci plaše..
Udala sam se mlada, sa nepunih 21. Da, možda i pod pritiskom okoline, sad više ni sama ne znam. Znam samo da sam se zaljubila do ušiju
u prelepog mladića koji je bukvalno bio ideal muške lepote gledano iz moje vizure. Da, sve ostalo mi je bilo manje važno, dal je mladost tome kumovala
pa time i neiskustvo, sad više nije ni važno jer sam ja de fakto pregazila te svoje najlepše godine uz takav izbor..
Uleteli smo oboje mladi u strasnu ljubav, ljubav punu dešavanja, brzine, spoticanja pa ustajanja u ljubav punu smeha, rasprava..bukvalno smo se upoznavali
u braku i vaspitavali jedno drugo jer je sve pre toga bila samo dečija igra...
Nismo se razdvajali ni sekund, minut, jurili smo jedno za drugim bezglavo, disali samo kad je taj drugi tu,
mogli smo da razgovaramo 24 sata bez prestanka..
Deca su došla brzo, jedno za drugim, ništa se nije promenilo...Goreli smo zajedno uz decu. Sad kad se osvrnem bukvalno vidim vatru na mestu tih svojih dvadeset godina koliko smo proveli zajedno.
E...a onda se nešto dogodilo..deca su odrasla, krenula svojim putem, odjednom višak vremena koje imamo od nas kreira neke nove ljude ali sa drastično
različitim potrebama...
Razmimoišli smo se i telom i duhom a onda smo se jednog dana pogledali i zaključili da treba da se razvedemo.
Razveli smo se mirno, sa osmehom..i sad funkcionišemo kao porodica ali na sasvim drugom nivou...

Sada kušam čari samotnjaštva i mogu da uporedim ono tad sa ovim sad...užasno velika razlika...moja deca su odrasla, stariji će sad u novembru da napuni 21
a ja imam vremena za još jedan život dug 20 godina možda i samotnjački...

Ovakve priče nisu za forum al eto...ima ih raznih a ovo je mooojaaa...

 

[flaj]

Ne valja biti sam u životu.

Svaka druga mogućnost je bolja od te.

Brak ne mora više biti "doživotna robija".
Kad prestane ljubav, može se okončati i brak.
Deca se brzo naviknu na duple roditelje, i nauče
da bolje iskorišćavaju i jedne i druge.
I brzo odrastaju i odlaze, ko zna gde.
Roditelji koji računaju na njih, često se grdno prevare.
I ostaju i sami i usamljeni.

A danas se mladi ljudi sve više odlučuju da žive
zajedno., bez braka.
Pa dokle traje.
To izgleda pošteno.

A ne žele svi ni decu.
I to je razumno.

Zašto neko misli da su baš njegovi geni toliko vredni da ih treba
ostaviti čovečanstvu u nasleđe?
Zar to nije samo razlog da se udovolji svom roditeljskom nagonu?
U današnjem svetu mnoga deca se pitaju zašto su rođena.

A ti, ako imaš dileme, izađi iz šeme - na vreme.
Ali ne slušaj nikoga.
Moraš izabrati sam.

Što god da izabereš - kajanje ti ne gine, kad tad.

 

[BlackLeather]

ti baš filozofski pristupi temi
pitanje porodice ti dođe praktično antropološko
da li praviti porodicu zbog, hm, čega... biloške odgovornosti
i kao biće kasno za 10 godina

tvoj uspeh i tvoji lični hobiji su pohvalni
čovek ima pravo da izgradi život i oko robotike i oko porodice i oko analnog sexa
a što se tiče prioriteta pa koji je stavrno tvoj prioritet u toj životnoj fazi?

egoista nisi, to ne postoji
ali ti je nekako razmišljanje plastično, bez stavrnog kontakta sa životom
ne ide to tako, u životu se ne igraju uloge
to je ko ove koje se "ostavre u ulozi majke", landaraju do 30 pa onda postanu prepoštene majke i smerne ženice jer je to društveno poželjna uloga
mani me se, konektuj se sa sobom i vidi dal bi se radije igaro s klicem il sa robotima
oba izbora su skroz legitimna ako čovek može da ih priušti sebi
eto tako je donesi

al nemoj samo radi reda molim te

 

[BlackLeather]

zašto se okrenuti ljudima?
što se neko više osamljuje utoliko više oseća nelagodnost u kontaktu sa ljudima, upada u začarani krug jer živi u sistemu a ne na pustom ostrvu, postaje dezorijentisani mrav u mravinjaku.
svestan sam da imam samo površne odnose sa ljudima i želeo bih da to menjam i probam zajedništvo.
toliko sam se udaljio od ljudi da mi je samopouzdanje na nuli ali ću pokušati da priđem nekoj. mada dok ovo pišem jedan deo mene kao da govori - ne vredi... tako da sam u nekoj dilemi krenuti ka ljudima ili dalje se utvrđivati i razvijati samotnjačku adaptaciju...

ne precenjuj čovečanstvo
niti upadaj u te polarizacije
zajedništvo je toliko teška i neproverljiva reč
da ne smeju da je upotrebljavaju ni oni koji se znaju 10 godina
tako da spustiš ideale i lepo igraš se s ljudima ko dete

 

[BlackLeather]

Šta je samoća?

Stanje fizičkog života bez bliskih ljudi?
Stanje psihičkog osećaja usamljenosti iz straha od ljudi/depresije/asocijalnosti?
Stanje unutrašnje želje za izolacijom?
Stanje života bez emotivnog partnera/porodice?

očigledno ljudi različito doživljavaju tu reč i onda se teško razumemo