Apostol Pavle razlikuje u Starom Zavetu "bukvu", slovo i "duh" (2 Kor. 3,6; Rm. 2,2.9; 7,6). Pod "slovom" (γραμμα) on podrazumeva jevrejsko tumačenje, prevaziđeno Hristovim dolaskom. "Duh" (πνευμα) koji oživotvorava, to je dublji i pravi smisao starozavetnog Otkrovenja. On je dostupan samo veri i Duhu Svetom. Zakon je "naš pedagog za Hrista" (Gal. 3,24), otuda je i slovo uslovljeno tom pedagogijom i Zakon samo priprema za veru i Hrista. Taj "duh" i smisao Starog Zaveta organski je povezan sa njegovom rečju, slovom: slovo je stvarni "obraz", praslika ali i ukazatelj na skrivenu stvarnost, koja se posredstvom tog "obraza" (tipološki) pronalazi. Taj "obraz" je istovremeno i stvarni istorijski "primer" i proročki "obraz" koji nagoveštava ono što će se dogoditi "na kraju vremena". Zato i kaže sveti Apostol: "A sve ovo događalo se njima za primer τυποι συεβαινον εκεινοις; - ali je napisano za upozorenje nama, kojima su poslednja vremena blizu" (1 Kor. 10,11), tako da se sve to dogodilo i kao "praslika za nas" - τυποι ημων εγενιθησαν (10,6). Tako Apostol čuva punu istoričnost događaja i konkretnost starozavetne reči, ali otkriva i dublje značenje svakog događaja i reči. U to tipološko tumačenje spada i paralela, koja nije samo to, između Adama i Hrista (Rim. 5,14): Adam je "obraz, praslika budućega" - τυποσ του μελλοντος. Tako su i svi događaji starozavetni, ličnosti, žrtve, praznici "senka" - σκια - onoga to će doći, tj. "tela" Hristovog (Kol. 2,17).
Ovde je osnova i pavlovske alegorijske egzegeze kao puta pronalaženja pravog smisla teksta starozavetnih spisa. Primenjujući alegorijski metod u tumačenju, sveti Apostol se nikad ne udaljuje od istoričnosti i konkretnosti tipološkog metoda. Evo jednog primera njegovog alegorijskog tumačenja. Da bi podvukao razliku između slobode dece Božje i robovanja zakonu, on to slikovito izražava upoređenjem slobodne Sare i ropkinje Agare, od kojih jedna rađa na duhovan a druga na telesan način (up. Gal. 4,21-31). Rađanje za robovanje i rađanje za slobodu, zakon i vera, Agara i Sara, donji i gornji Jerusalim, ropstvo i usinovljenje, sve to je sadržano na slikovit alegorijski način u "robinji i njenom sinu" i "sinu slobode", koje smo mi deca (Gal. 4,30-31).
Pored parabola i simvolizma (svojstvenih aleksandrijskim Jevrejima), koje Pavle takođe upotrebljava pri tumačenju Starog Zaveta, osobito u poslanici Jevrejima (9,9 šator Zaveta i žrtve, simvol Hristove žrtve; 11,9 - žrtva Isakova "simvol" Hrista), u toj istoj poslanici susrećemo se još sa jednim motivom veoma važnim za pronalaženje smisla Starog Zaveta. Starozavetne stvari i događaji nisu samo "senka" i "obraz", praslika onoga što treba da dođe: oni imaju svoj "arhetip" (αρχετυπον), praobraz (προεικονισις) na nebu, koji je preegzistentan. Starozavetni događaji i stvari su zemaljska slika, reprodukcija - υποδειγμα mjestoobraznaja - αντιτυπα - (4,11; 8,5; 9,23; 924), "senke" (σκιας) (8,5; 10,11) nebeskih stvari. Ta prapostojeća stvarnost kao nebeski Jerusalim koji od početka postoji u Bogu, nije nešto drugo od buduće tajne "kraja veka" (9,26). Večna dobra i buduća blaga su istovetna (6,5; 5,9; 19,12; 2,5; 9; 11; 10,1; 11,20; 13,14), ona se daruju kroz Hristovu žrtvu kao stvarna dobra; eshaton je svršetak judejske istorije, u Hristu je početak njene punoće, ali taj isti Hristos je i "arhetip" cele Ikonomije: Stari Zavet je Njegova "senka", a Novi ne više senka nego "ikona" (εικων) Njega i budućih dobara i stvari u Njemu (10,1). Tako se sva istorija, zajedno sa "praistorijom" i metaistorijom, uključuje u Hristovu tajnu. Zakon je nemoćan da daruje savršenstvo jer je on samo "senka budućih dobara" a ne "ikona stvari". Tek onda kad se otkrio "Prvoobraz" (πρωτοτυπον), Arhetip, data su i večna dobra i pokazano da su ličnosti, događaji, ustanove antitipi Njegove punoće.[2]
Na osnovu ovoga mogu biti primenjeni na Hrista tekstovi koji govore o Melhisedeku, Mojsiju, patrijarsima, žrtvama. Ovo nije samovoljni i slučajni alegorizam; on je zasnovan na bogoslovlju istorije tipičnom za hrišćanstvo, po kome se sva istorija sabira u Hristovoj ličnosti, kao Alfi i Omegi i Punoći svih istorijskih "senki", "obraza" i zbivanja, tj. svih bogojavljenja. Tako je jednom za svagda utemeljena hrišćanska egzegeza Starog Zaveta. Na prvi pogled ona je produžetak rabinskog tumačenja i aleksandrijskog alegorizma, ali ako se dublje posmotri ona nije samo to. Na mesto Tore, Zakona kao kriterija svega, hrišćansko novozavetno tumačenje uzima za kriterij i merilo Hristovu ličnost: Hristos je ključ Otkrovenja i punina svih bogojavljenja, ona su sva usmerena njemu, kao početku i Svršetku svega što se zbilo i što postoji. Susret sa Njim i zadobijanje Njegovog jedinstvenog Duha daje piscima Evanđelja, a posle njih Svetim Ocima, izuzetnu egzegetsku sigurnost i nepokolebljivost, kao i jedinstvenost, u njihovom pristupu prebogatoj raznolikosti i raznovrsnosti starozavetnih zbivanja, ličnosti, propisa, simvola, slika i reči. Iz toga se razvija tumačenje ukorenjeno u tajni Božjeg promišljanja (Προνοια του Θεου) o svetu i čoveku u tajni Božjih javljanja, mnogorazličitih i mnogoobraznih, koja se vrhune u ovaploćenju Boga Logosa. Ta sigurnost, zasnovana na unutrašnjem iskustvu vere i živom susretu sa Hristovom ličnošću, mnogo je jača i opipljivija od sigurnosti koja nastaje kroz racionalnu prostospoljašnju analizu i proučavanje teksta, koja preovlađuje u moderno vreme, osobito na Zapadu.
U postapostolskom periodu, na njegovim temeljima a u kontekstu sa svakom pojedinom epohom i njenim problemima, hrišćanska egzegeza Starog Zaveta je imala i prošla nekoliko etapa od kojih su najglavnije sledeće: drevnohrišćanska egzegeza, srednjevekovna i egzegeza novijeg vremena. Tamo negde do XI veka erminevtika Istoka i Zapada se prožima i uzajamno dopunjuje; od XI veka Istok ostaje veran, i do pada Carigrada i posle pada, duhu drevnohrišćanske i svetootačke egzegeze, a Zapad prolazi prvo kroz sholastičku reinterpretaciju Otkrovenja, a potom kroz erminevtiku Reformacije. koja se delimično rađa iz ove prve a delom je reakcija na nju. Iz tog sholastičko - renesansnog pristupa Otkrovenju nastaje i tzv. moderna zapadna biblijska nauka. I jedna i druga i treća bile su i ostale stalni krst i izazov Pravoslavlju.
ode ja...
cuti, bar nije patio od shizofrenije ko Jovan apokaliptichar
