Добро, али у интересу истине, када је реч о Методијевој Диоцезии, увек постоји једно признато име у византолошкој науци – а то је Франтишек Дворник. Али он наравно није безгрешан
Вредност Дворниковог рада је у томе што је успешно уградио ћирилично-методијевско питање у ширу формулацију. У ствари, он је идентификовао борбу између Рима и Византије око јурисдикције бугарске цркве као кључ сваке истраге о генези Методијеве епархије. Такође је предложио успешно тумачење папске политике у последњим деценијама деветог века, укључујући и стварање Методијске архиепископије како би се поново успоставила касноантичка сирмијумска бискупија. Можемо рећи да је његов бугароцентризам свео Методијску архиепископију на последицу шире „борбе за Илирик” а папски пројекат свео на изазов Борису-Михаилу. Важно је узети у обзир бугарско питање када се анализира историја Методијанске архиепископије, али се ове последње не може објаснити само у светлу променљивих односа између Рима, Византије и Бугара.
Дворниково мишљење, изграђено на бројним факторима, ризикује да умањи посебности Методијевске епархије, које се морају анализирати у оквиру посебног геополитичког контекста. Остаје и проблем географског јединства које је Дворник приписао Методијској архиепископији. по њему, провинција је обухватала моравско-панонску територију, као основу за римску контролу над Бугарском и Српску Мезију, која није била утемељена у изворима. Дворник је тврдио да је избор оснивања римске бискупије за цео регион диктиран надом да ће се укључити западни Илирик, који је делимично одговарао територији Коцела,јужно од Дунава.Tакође је тврдио да је касноантички град Сирмијум, упркос својој неизвесној политичкој оданости током целог деветог века, био центар целе црквене територије. Овде ће бити од помоћи да се усредимо на две аномалије: територијални дисконтинуитет архиепископије коју је реконструисао Дворник и чињеницу да Сирмијум, као седиште Методија, није био укључен у територије које су биле погођене акцијом архиепископа. Oве аномалије су резултат дворниковог видног поља, који се фокусирао на проблем Илирика.
У наредним деценијама покушај решавања ових географских недоследности изазвао је појаву нових теорија о локацији архиепископије. Oве теорије су се заснивале на радикалном редефинисању геополитичке карте централне и југоисточне Европе из деветог века. Дворник је већ инсистирао на Cирмијуму као центру моравске црквене организације. Cматрао је да је римска провинција Мезија под јурисдикцијом архиепископа Методија, упркос томе што је већи део архиепископије био у Моравској, северно од Дунава. Тада је Имре Боба поједноставио географски контекст, преневши Велику Моравску јужно од Дунава, на Балкан: тако је Методијева архиепископија, са Сирмијумом као центром, повратила свој територијални континуитет.
Коначно, мора се рећи да Дворникова и Бобова теорија нису у потпуности подржане у контексту доступних извора тог времена. Односно, извори говоре о Моравској архиепископији северно од Дунава са центром негде у Великоморавској после 873. године.