Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 37.248
Zar žadna nije negacija analogna nemačkom keine?
-
- Popularno:
- Autokefalnost srpske Crkve 1219.
- Vožd Karađorđe vs knez Miloš. Ko je...
- Totalna propast dolara: Indija odbacila...
- Da li je lepim ljudima lakši život?
- Преко 300.000 шиптара напустило Космет...
- Sin Miloša Vučevića potpredsednik GO...
- Просечни мушкарци и њихове шансе код...
- Da li smo vece dno od Albanije?
- Posle sklapanja vojnog saveza Srbija i...
- Vučić o dronovima na Kosovu: Užasnut...
„Bečko-berlinska škola” vs novoromantičari
- Začetnik teme Pumpaj Dinstanović
- Datum pokretanja
- stanje
ZabranjeniLegenda
Buduća legenda
- Poruka
- 35.797
Žadna je žedna, a žadyn keine.
Evo nove pronadjene genetske veze balkanskih Srba sa luzickim Srbima:
U Ceskoj je pronadjena dva uzorka I2-CTS10228. Po svemu sudeci radi se o PH908 (i2a1b-dinaric) grani.
https://dspace.cuni.cz/handle/20.500.11956/31423
2 uzorka iz 12 vijeka kod Břevnov u Ceskoj, posjedujuci I-CTS10228.
Oko 40km sjevero-zapadno od lokacije (prema Lužici) uzorka je naselje Srbeč, prvi put spomenut u spisima 1227.g. kao Srbkov dvor.
NickFreakyrgios
Elita
- Poruka
- 24.262
Окачи то на генетичку генеологију па да видемо шта ће наши стручњаци рећи.
Boris T
Poznat
- Poruka
- 7.216
Ceski : řeklSamo neka zapazenja. Gledajuci na morfologiju rijeci -
Ruski - skazal
Bugarski - kaza
Slovacki - povedal
Ceski - rekl
Ukrajinski - skazav
Poljski - powiedział
Luzicko-srpski - rěkał
Srpski - rekao
Poljski "Ł" je isti kao luzickosrpski.
Interesantan je ovoliki broj luzickosrpski-srpski "jezičkih slucajeva" iz 10. vijeka.
Luz-srbsky : rěkał
Bugarski : рече, али у ре-наративу је : рекъЛ !!
Такви закључци се не могу извући. У лингвистици постоји такозвани упоредни метод анализе – почиње се од најранијих облика језика, пролази се кроз три палатализације и тако се врши реконструкција језика. Прасловенски језик пре 7. века реконструисан је на основу доступних података о словенском језику из каснијих периода уз подршку упоредних података из других језика (индоевропских) и историјских података. Штавише, пре друге палатализације не може се говорити о неким посебним дијалекатским разликама у словенском језику, односно пре 8. века. Преклапајуће изоглосе и чињенице о фонолошком развоју словенског језика пре 9. века не оправдавају традиционалну поделу на језик у три групе – западну, источну и јужну. Овде се ради о фонетици – о морфологији и синтакси, ствари су још нејасније ако се вратимо у 7. век.
Било би погрешно сваку изоглосу повезивати са одређеним догађајем у политичкој историји Словена, попут сеобе или политичке заједнице, посебно пре 8. века.
Ево о чему до сада причам? Опет манипулације – постоји линк (документ је на чешком – очекује се да нико неће прочитати документ (100 стр., дипломски рад). Прво, ниједан примерак I2 није пронађен у Бревнов, који се заправо налази у Прагу. Друго – два примерка су пронађена у „Старе Место” на Морави, који је у Оломоучкој области и удаљен је 250 км од Лужичке земље. Нигде у тексту се не помиње ознака/маркера групе: CТS 10228.
Овако почињу фалсификати - намерно или не - ово је чиста лаж....
Наравно – могу да поставим и дотични текст са преводом на српски...
Poslednja izmena:
ZabranjeniLegenda
Buduća legenda
- Poruka
- 35.797
Da je to tako onda gornjoluzicki srpski bi koristio "co" kao svoji slovenski susjedi, i balkansko-srpski ne bi imao zvuk "Ł" kao u Luzici i Poljskoj.
Ne kazem nista protiv lingvistickih cinjenica, ali postoji dosta dogme sto se tice datumiranja razvoja i odvajanja slovenskih dijalekata i jezika.
Seobe i zajednice kljucni faktor koji podstice odvajanje dijalekta ili jezika, mislite da su recimo prvi (neslovenski) Bugari govorili slovenski sa akcentom? Logicno da jesu.
Isto tako ne mozemo realno ocekivati da Srbi kao odvojeno pleme u 7. vijeku, su govorili slovenski istovjetno kao Moravci kamo li kao Severijani.
Po svojoj prirodi, pleme je zatvoreno, izolovano drustvo, i u takvim okolnostima jezik brzo mjenja. A sto duze pleme postoji, sto vise ce se razlikovati. Sto duze pleme se ne razlikuje, brzo se pleme gasi.
Mozemo kroz ovu logiku posmatrati cinjenicu da je bilo mnogo razlicitih slovenskih plemena u 7. 8. i 9. vijeku koji danas ne postoje, a veliki broj slovenskih plemena/naroda danas koji tada nijesu postojala.
Ja sam ovo podijelio sa drugog sajta, ako je to tacno onda su oni pogresno prenijeli.
Pumpaj Dinstanović
Zaslužan član
- Poruka
- 104.984
И тако ће се догодити да ће Србија нестати, Србија на чијој је памети, и костима, настала и сва Европа и сва европска цивилизација, Србија која је изградила Лепенски Вир и Винчу, а „Европа“ сад хоће да их представи као „загонетку европске подунавске цивилизације“ не водећи рачуна о томе да „то Подунавље“ обухвата само оне области које су насељавали Срби и да тамо од „модерне Европе“ нису остали никакви трагови осим злочиначких. И при свему томе српски се језик нашао у основи, може бити, свих европских аријских језика (да се то догодило с грчким, латинским и немачким, показао је Левек, а за остале језике то ће се показати као лакши део посла. („Утешна је“, при том, околност да они који припремају нестајање Србије истовремено припремају и уништење модерне цивилизације у целини па ни сами неће лако испасти из сопствених злочиначких пројеката.)
https://www.srpskaistorija.com/dr-dragoljub-petrovic-o-srpskoj-istoriji-i-jeziku/
https://www.srpskaistorija.com/dr-dragoljub-petrovic-o-srpskoj-istoriji-i-jeziku/
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 37.248
Na lužičkom se žedan kaže suhi na gornjem i suchy na donjem.
Ko tebe šalje ovde da mutiš vodu?
ZabranjeniLegenda
Buduća legenda
- Poruka
- 35.797
Na luzickom suhi/suchy je suvo.
Boris T
Poznat
- Poruka
- 7.216
Пошто није умесно говорити о било каквим стабилним групама међу словенским језицима 7-9 века, више нема смисла говорити теоријски ни о каквим специфичним словенским језицима какве познајемо из каснијих периода. То не значи да није било дијалекатске дистинкције, али се оне не могу реконструисати. А ствари које се не могу доказати остају само хипотезе. Ради се о периоду када прасловенски више није постојао после 7. века, али се словенски језици још нису формирали. Наравно, историја сваког словенског језика је укорењена у овом периоду, и свако третирање ове историје мора почети са првим развојем, који је означио најраније манифестације релативно независних промена у сложеној и живој мрежи дијалеката тог времена. Најранији развој, рецимо, чешког језика припада овом периоду 7. века. Међутим, то не значи да је било који од ових језика постојао као такав у то време. Човекова историја почиње његовим ембрионом, али ембрион није човек.
Словенски језици у савременом смислу настали су након периода - 10. века. Када су сеобе престале, словенске формације су постале стабилне и створени су одређени центри политичког и културног живота, а управо око ових центара су словенски народи и њихови језици постали стварност кроз друштвену привлачност.
Штавише, судећи по последњој палатализацији 8. века – ово иде од југа ка североистоку. Односно, центри фонетске промене су управо јужнословенске земље и одатле се шири све до источнословенског језичког простора. Дакле, по овој логици се може рећи да фонолошки облик не долази увек са севера или истока, а понекад и обрнуто.
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 37.248
Samo ti daj snepšot rečnika u kojem piše da se žedan kaže žadan, jer u mom stoji suchi/suchy za eglesko thirsty.
КРЦУН
Zainteresovan član
- Poruka
- 462
Die Geschichte der „albanischen Frage”
Als unentbehrliche Vorarbeit einer Geschichte des albanischen Volkes in uralbanischer und frühbyzantinischer Zeit ist eine entscheidende Vorfrage zu lösen: die Frage nach der Lage und Ausdehnung des albanischen Lebensraumes in geschichtlicher Zeit. Sie ist das Zentralproblem der Frühgeschichte des albanischen Volkes. Die bisherigen Versuche einer geschichtlichen Darstellung sind Stückwerk geblieben, weil diese Vorfrage nicht geklärt war. Ein wirklicher Fortschritt der Forschung ist auf diesem Gebiete daher nur nach der Lösung dieser Frage möglich. Die Frage nach der Geschichte des albanischen Lebensraum es ist das Kernstück der sog. „albanischen Frage”.
Die „albanische Frage” d. h. die Frage nach der Entstehung und den geschichtlichen Anfängen des albanischen Volkes ist int der Wissenschaft in dem Augenblick aufgetaucht, als man sich der sprachlichen, rassischen und volkstum smäßigen Sonderstellung des albanischen Volkes im Kreise der Balkanvölker bewußt wurde.1 Leibniz, der als erster die Aufmerksamkeit der wissenschaftlichen Welt auf die merkwürdige albanische Sprache gelenkt hat,2 beschäftigte sich mit den Albanern zwar nur unter sprachwissenschaftlichem Gesichtspunkt. Doch schon bald nach ihm hat der Begründer der albanischen Geschichtsforschung Johann Thunmann, „ordentlicher Lehrer der Beredsamkeit und Philosophie auf der Universität zu Halle” in dieser Frage mit bewundernswürdigem Scharfblick im wesentlichen das Richtige gesehen.3
Bezugnahme auf die Nachricht des Ptolemaios über die Stadt Albanopolis betrachtet er als Heimat der Albaner die Berglandschaft zwischen Drin und Shkumbi, die in der H auptsache durch die Stammesbezirke Merdita und Matja ausgefüllt wird. Thunmann hat den methodisch einfachsten Weg gewählt: er verfolgt die allmähliche Erweiterung des in den Quellen als „Albanien” bezeichneten Gebietes. Im 13. Jh. werden schon die übrigen Landschaften des heutigen Nordalbanien zu „A lbanien” gerechnet. Im 14. Jh. dehnen die Albaner ihre Herrschaft über Südalbanien, Epeiros und Akarnanien aus. Die Beweisführung Thunmanns stellt es außer Zweifel, daß die Heimat der Albaner zur Zeit ihres eigentlichen geschichtlichen Auftretens im 11. Jh. tatsächlich das Gebiet zwischen Drin und Shkumbi war. Die Erwähnung der Stadt Albanopolis in diesem Gebiet bei Ptolemaios ist dann für ihn der Beweis, daß die Albaner in dieser Landschaft schon in der römischen Kaiserzeit ihre Sitze hatten.4 Diese Annahme wäre jedoch nur dann mit einer gewissen Berechtigung zulässig, wenn sich die heutigen Albaner selbst als „Albaner” bezeichnen würden. Dies ist jedoch nicht der Fall. Sie nennen sich vielmehr Shqipetaren. Der Name „Albaner” wurde ihnen vielleicht erst von den griechischen Geschichtschreibern des 11. Jhs. nach der Landschaft „Albánon” beigelegt. Damit ist die Kontinuitätsthese Thunmann’s ohne Grundlage. Denn es bleibt die Möglichkeit, daß die Shqipetaren erst in der Zeit der großen Völkerverschiebungen vom 7—9. Jh. in das Bergland zwischen Drin und Shkumbi eingewandert und dort von den Griechen nach der Landschaft Albánon als „Albaner” bezeichnet worden sind.5 Die wo die Vorfahren der Albaner in der römischen Kaiserzeit saßen, ist also von Thunmann nicht gelöst worden.
1 Die folgenden Ausführungen sollen keine vollständige Geschichte der albanischen Frage sein. Es soll vielmehr nur die Entwicklung der Forschung in ihren Hauptvertretern im Hinblick auf die uns beschäftigende Fragestellung' geschildert werden, um im Anschluß daran die grundsätzlichen Irrwege der bisherigen Forschung zu zeigen und den methodisch einzig richtigen Weg zur Lösung zu weisen. — Über die ältere Literatur zur „albanischen Frage” vgl.. J. Ritter von Xylander, Die Sprache der Albanesen oder Schkipetaren. Frankfurt a. M. 1835. S. 275— 292. Fallmerayer, Alb. Element. 430— 440. — Über die damit zusammenhängende Literatur zur ,,rumänischen Frage" vgl. R. Briebrecher, Der gegenwärtige Stand der Frage über die Herkunft der Rumänen (Programm des evangelischen Gymnasiums). Hermannstadt 1897. Kadlec 11— 82.
2 Vgl. auch Petrotta 423 f.
3 Thunmann 240— 242. Vgl. auch oben S. 19 f.
4 Auf Thunmann geht es wohl auch zurück, wenn J. G. Herder, Ideen zur Philosophie der Geschichte der Menschheit XVI, 5 über die Albaner (und Rumänen) die Ansicht äußert:. „Sie sind keine Fremdlinge, sondern ein alteuropäischer Völkerstamm”.
5 Diese Anschauung von der Einwanderung der Albaner in die nordalbanische Berglandschaft im Gefolge der Völkerverschiebungen, die mit der slavischen Landnahme Zusammenhängen, wird tatsächlich von verschiedenen Forschern vertreten. Vgl. unten S. 43.
Im Zusammenhang mit der rumänischen Frage hat sich nach einer gelegentlichen Stellungnahme von Densusinu 20 nur Philippide 21 ausführlich mit der Heimat des albanischen Volkes befaßt. Ausgehend von der Tatsache, daß die albanische Sprache jahrhundertelang sich gegen den Einfluß der Romanisierung behaupten konnte, vertritt er mit Recht die Ansicht, daß sich diese zähe Widerstandskraft nur aus der landschaftlichen Abgeschlossenheit ihres Siedlungsgebietes erklären lasse. Als dieses ursprüngliche Siedlungsgebiet erklärt er die bosnische. Berglandschaft zwischen den Tälern des Vrbas und der Drina, wolateinische Inschriften und alle sonstigen Spuren der Romanisierung fehlen.22 Diese Ansicht deckt sich im wesentlichen mit der schon früher von Jirecek 23 geäußerten, daß die Heimat, der Albaner in römischer Zeit das Bergland zwischen Dalmatien und der Donau gewesen sei. Erst während der Völkerwanderung seien die ,,halbromanisierten Illyrier” in das Gebiet des heutigen Albanien abgedrängt worden. Diese Theorie erweist sich an Hand der griechischen Lehnwörter im Albanischen als unmöglich.24
Der Sprachforscher N. Jokl,26 wollte, gestützt auf sprachvergleichende Tatsachen, Dardanien als Heimat des albanischen Volkes in römischer Zeit betrachten. Diese Annahme, mit der auch Jokl's Hypothese von dem thrakisch-illyrischen Mischcharakter der albanischen Sprache zusammenhängt, ist hinfällig, weil das Gebiet des alten Dardanien (dasheutige Altserbien und ein Teil Nordmakedoniens) in römisch-frühbyzantinischer Zeit nachweislich völlig romanisiert war.27
20 Densusianu 294 gibt die kurze Bemerkung: . . au delà du Danube, au centre du monde illyrien, là où ont vécu les ancêtres des Albanais".
21 Philippide II 770.
22 Philippide I. 515. Im Zusammenhange mit dieser Annahme hat Philippide II 799— 801 auch die H ypothese vertreten, die Albaner seien weder.- Thraker noch Illyrier, sondern ,,Pannonier".
23 Jirecek, Gesch. d. Serben I 152.
24 Vgl. unten S. 81 f.
2G N. Jokl, Albaner 91 f.
27 Vgl. unten S. 116 f.
*
GEORG STADTMÜLLER FORSCHUNGEN ZUR ALBANISCHEN FRÜHGESCHICHTE
II. Die Geschichte der „albanischen Frage”
Archivum Europae Centro-Orientalis - Tome 7. Fasc. 1-3. (1941.), стр. 38, 39, 40, 43
Als unentbehrliche Vorarbeit einer Geschichte des albanischen Volkes in uralbanischer und frühbyzantinischer Zeit ist eine entscheidende Vorfrage zu lösen: die Frage nach der Lage und Ausdehnung des albanischen Lebensraumes in geschichtlicher Zeit. Sie ist das Zentralproblem der Frühgeschichte des albanischen Volkes. Die bisherigen Versuche einer geschichtlichen Darstellung sind Stückwerk geblieben, weil diese Vorfrage nicht geklärt war. Ein wirklicher Fortschritt der Forschung ist auf diesem Gebiete daher nur nach der Lösung dieser Frage möglich. Die Frage nach der Geschichte des albanischen Lebensraum es ist das Kernstück der sog. „albanischen Frage”.
Die „albanische Frage” d. h. die Frage nach der Entstehung und den geschichtlichen Anfängen des albanischen Volkes ist int der Wissenschaft in dem Augenblick aufgetaucht, als man sich der sprachlichen, rassischen und volkstum smäßigen Sonderstellung des albanischen Volkes im Kreise der Balkanvölker bewußt wurde.1 Leibniz, der als erster die Aufmerksamkeit der wissenschaftlichen Welt auf die merkwürdige albanische Sprache gelenkt hat,2 beschäftigte sich mit den Albanern zwar nur unter sprachwissenschaftlichem Gesichtspunkt. Doch schon bald nach ihm hat der Begründer der albanischen Geschichtsforschung Johann Thunmann, „ordentlicher Lehrer der Beredsamkeit und Philosophie auf der Universität zu Halle” in dieser Frage mit bewundernswürdigem Scharfblick im wesentlichen das Richtige gesehen.3
Bezugnahme auf die Nachricht des Ptolemaios über die Stadt Albanopolis betrachtet er als Heimat der Albaner die Berglandschaft zwischen Drin und Shkumbi, die in der H auptsache durch die Stammesbezirke Merdita und Matja ausgefüllt wird. Thunmann hat den methodisch einfachsten Weg gewählt: er verfolgt die allmähliche Erweiterung des in den Quellen als „Albanien” bezeichneten Gebietes. Im 13. Jh. werden schon die übrigen Landschaften des heutigen Nordalbanien zu „A lbanien” gerechnet. Im 14. Jh. dehnen die Albaner ihre Herrschaft über Südalbanien, Epeiros und Akarnanien aus. Die Beweisführung Thunmanns stellt es außer Zweifel, daß die Heimat der Albaner zur Zeit ihres eigentlichen geschichtlichen Auftretens im 11. Jh. tatsächlich das Gebiet zwischen Drin und Shkumbi war. Die Erwähnung der Stadt Albanopolis in diesem Gebiet bei Ptolemaios ist dann für ihn der Beweis, daß die Albaner in dieser Landschaft schon in der römischen Kaiserzeit ihre Sitze hatten.4 Diese Annahme wäre jedoch nur dann mit einer gewissen Berechtigung zulässig, wenn sich die heutigen Albaner selbst als „Albaner” bezeichnen würden. Dies ist jedoch nicht der Fall. Sie nennen sich vielmehr Shqipetaren. Der Name „Albaner” wurde ihnen vielleicht erst von den griechischen Geschichtschreibern des 11. Jhs. nach der Landschaft „Albánon” beigelegt. Damit ist die Kontinuitätsthese Thunmann’s ohne Grundlage. Denn es bleibt die Möglichkeit, daß die Shqipetaren erst in der Zeit der großen Völkerverschiebungen vom 7—9. Jh. in das Bergland zwischen Drin und Shkumbi eingewandert und dort von den Griechen nach der Landschaft Albánon als „Albaner” bezeichnet worden sind.5 Die wo die Vorfahren der Albaner in der römischen Kaiserzeit saßen, ist also von Thunmann nicht gelöst worden.
1 Die folgenden Ausführungen sollen keine vollständige Geschichte der albanischen Frage sein. Es soll vielmehr nur die Entwicklung der Forschung in ihren Hauptvertretern im Hinblick auf die uns beschäftigende Fragestellung' geschildert werden, um im Anschluß daran die grundsätzlichen Irrwege der bisherigen Forschung zu zeigen und den methodisch einzig richtigen Weg zur Lösung zu weisen. — Über die ältere Literatur zur „albanischen Frage” vgl.. J. Ritter von Xylander, Die Sprache der Albanesen oder Schkipetaren. Frankfurt a. M. 1835. S. 275— 292. Fallmerayer, Alb. Element. 430— 440. — Über die damit zusammenhängende Literatur zur ,,rumänischen Frage" vgl. R. Briebrecher, Der gegenwärtige Stand der Frage über die Herkunft der Rumänen (Programm des evangelischen Gymnasiums). Hermannstadt 1897. Kadlec 11— 82.
2 Vgl. auch Petrotta 423 f.
3 Thunmann 240— 242. Vgl. auch oben S. 19 f.
4 Auf Thunmann geht es wohl auch zurück, wenn J. G. Herder, Ideen zur Philosophie der Geschichte der Menschheit XVI, 5 über die Albaner (und Rumänen) die Ansicht äußert:. „Sie sind keine Fremdlinge, sondern ein alteuropäischer Völkerstamm”.
5 Diese Anschauung von der Einwanderung der Albaner in die nordalbanische Berglandschaft im Gefolge der Völkerverschiebungen, die mit der slavischen Landnahme Zusammenhängen, wird tatsächlich von verschiedenen Forschern vertreten. Vgl. unten S. 43.
Im Zusammenhang mit der rumänischen Frage hat sich nach einer gelegentlichen Stellungnahme von Densusinu 20 nur Philippide 21 ausführlich mit der Heimat des albanischen Volkes befaßt. Ausgehend von der Tatsache, daß die albanische Sprache jahrhundertelang sich gegen den Einfluß der Romanisierung behaupten konnte, vertritt er mit Recht die Ansicht, daß sich diese zähe Widerstandskraft nur aus der landschaftlichen Abgeschlossenheit ihres Siedlungsgebietes erklären lasse. Als dieses ursprüngliche Siedlungsgebiet erklärt er die bosnische. Berglandschaft zwischen den Tälern des Vrbas und der Drina, wolateinische Inschriften und alle sonstigen Spuren der Romanisierung fehlen.22 Diese Ansicht deckt sich im wesentlichen mit der schon früher von Jirecek 23 geäußerten, daß die Heimat, der Albaner in römischer Zeit das Bergland zwischen Dalmatien und der Donau gewesen sei. Erst während der Völkerwanderung seien die ,,halbromanisierten Illyrier” in das Gebiet des heutigen Albanien abgedrängt worden. Diese Theorie erweist sich an Hand der griechischen Lehnwörter im Albanischen als unmöglich.24
Der Sprachforscher N. Jokl,26 wollte, gestützt auf sprachvergleichende Tatsachen, Dardanien als Heimat des albanischen Volkes in römischer Zeit betrachten. Diese Annahme, mit der auch Jokl's Hypothese von dem thrakisch-illyrischen Mischcharakter der albanischen Sprache zusammenhängt, ist hinfällig, weil das Gebiet des alten Dardanien (dasheutige Altserbien und ein Teil Nordmakedoniens) in römisch-frühbyzantinischer Zeit nachweislich völlig romanisiert war.27
20 Densusianu 294 gibt die kurze Bemerkung: . . au delà du Danube, au centre du monde illyrien, là où ont vécu les ancêtres des Albanais".
21 Philippide II 770.
22 Philippide I. 515. Im Zusammenhange mit dieser Annahme hat Philippide II 799— 801 auch die H ypothese vertreten, die Albaner seien weder.- Thraker noch Illyrier, sondern ,,Pannonier".
23 Jirecek, Gesch. d. Serben I 152.
24 Vgl. unten S. 81 f.
2G N. Jokl, Albaner 91 f.
27 Vgl. unten S. 116 f.
*
GEORG STADTMÜLLER FORSCHUNGEN ZUR ALBANISCHEN FRÜHGESCHICHTE
II. Die Geschichte der „albanischen Frage”
Archivum Europae Centro-Orientalis - Tome 7. Fasc. 1-3. (1941.), стр. 38, 39, 40, 43
КРЦУН
Zainteresovan član
- Poruka
- 462
GEORG STADTMÜLLER Историја "албанског питања"
,,Као неопходан припремни рад за историју албанског народа у ур-албанско и раноромејско доба, мора се решити кључно прелиминарно питање: питање локације и обима албанског станишта у историјско доба. То је централни проблем у раној историји албанског народа. Претходни покушаји историјског представљања остали су парчад јер ово прелиминарно питање није разјашњено. Прави напредак у истраживању у овој области је стога могућ тек након што се ово питање реши. Питање историје албанског станишта је срж такозваног "албанског питања".
„Албанско питање“ Ритера вон Хијландера питање порекла и историјских почетака албанског народа појавило се у науци оног тренутка када је исти постао свестан посебног језичког, расног и етничког положаја албанског народа међу балканским народима.1 Лајбниц, који је скренуо пажњу научног света на чудан албански језик2, до тада наука се бавила Албанцима само са лингвистичке тачке гледишта. Али убрзо након њега, оснивач албанских историјских истраживања Јохан Тунман, „одговарајући наставник елоквенције и филозофије на Универзитету у Халеу“, увидео је у суштини праву ствар по овом питању.3
Позивајући се на Птоломејева сазнања о граду Албанополису, он је сматрао за планински предео између Дрина и Шкумбије домовином Албанаца, који углавном испуњавају племенске области Мердите и Матје. Тунман је одабрао методолошки најједноставнији пут: он прати постепено ширење подручја које се у изворима назива „Албанија“. У XIII веку, преостале области данашње северне Албаније се рачунају као „Албанија“. У XIV веку Албанци су проширили своју власт на јужну Албанију, Епир и Акарнију. Тунманово сведочење чини несумњивим да је дом Албанаца у време њиховог стварног историјског појављивања у XI веку заправо био простор између Дрина и Шкумбије. Птоломејево помињање града Албанополиса у овој области за њега је онда био доказ да су Албанци у овом пределу имали своја седишта још у Римском царству.4 Међутим, ова претпоставка би била дозвољена само уз извесно оправдање ако би садашњи, данашњи Албанци себе називали „Албанцима“. Међутим, то није случај. Уместо тога, они себе називају Шћипетари. Назив „Албанци“ су им вероватно први дали поједини грчки историчари из XI века везаним за пејзаж „Албанон”. То значи да Тунманова теза о континуитету нема основа. Јер још увек постоји могућност да Шћипетари не постоје на датим просторима до времена великих расељавања народа од VII до IX века. Доселили су се у планинско подручје између Дрина и Шкумбијe у XIX веку и Грци су их називали „Албанцима” по албанском пејзажу.5 Тунман није решио место где су седели преци Албанаца у Римском царству.
1 Следеће нема намеру да буде потпуна историја албанског питања. Тачније, биће описан само развој истраживања у његовим главним представницима с обзиром на питање које нас занима, да би се потом показали суштински погрешни путеви претходних истраживања и показао методолошки једини исправан пут до решења. - О старијој литератури о „албанском питању” J. Ritter von Xylander, Die Sprache der Albanesen oder Schkipetaren. Frankfurt a. M. 1835. S. 275— 292. Fallmerayer, Alb. Element. 430— 440. — О сродној литератури о "румунском питању" видети R. Briebrecher, Der gegenwärtige Stand der Frage über die Herkunft der Rumänen (Programm des evangelischen Gymnasiums). Hermannstadt 1897. Kadlec 11— 82.
2 Vgl. auch Petrotta 423 f.
3 Thunmann 240— 242. Vgl. auch oben S. 19 f.
4 Auf Thunmann geht es wohl auch zurück, wenn J. G. Herder, Ideen zur Philosophie der Geschichte der Menschheit XVI, 5 über die Albaner (und Rumänen) die Ansicht äußert:. „Sie sind keine Fremdlinge, sondern ein alteuropäischer Völkerstamm”.
5 Diese Anschauung von der Einwanderung der Albaner in die nordalbanische Berglandschaft im Gefolge der Völkerverschiebungen, die mit der slavischen Landnahme Zusammenhängen, wird tatsächlich von verschiedenen Forschern vertreten. Vgl. unten S. 43.
GEORG STADTMÜLLER FORSCHUNGEN ZUR ALBANISCHEN FRÜHGESCHICHTE
II. Die Geschichte der „albanischen Frage”
Archivum Europae Centro-Orientalis - Tome 7. Fasc. 1-3. (1941.), стр. 38, 39, 40, 43
,,Као неопходан припремни рад за историју албанског народа у ур-албанско и раноромејско доба, мора се решити кључно прелиминарно питање: питање локације и обима албанског станишта у историјско доба. То је централни проблем у раној историји албанског народа. Претходни покушаји историјског представљања остали су парчад јер ово прелиминарно питање није разјашњено. Прави напредак у истраживању у овој области је стога могућ тек након што се ово питање реши. Питање историје албанског станишта је срж такозваног "албанског питања".
„Албанско питање“ Ритера вон Хијландера питање порекла и историјских почетака албанског народа појавило се у науци оног тренутка када је исти постао свестан посебног језичког, расног и етничког положаја албанског народа међу балканским народима.1 Лајбниц, који је скренуо пажњу научног света на чудан албански језик2, до тада наука се бавила Албанцима само са лингвистичке тачке гледишта. Али убрзо након њега, оснивач албанских историјских истраживања Јохан Тунман, „одговарајући наставник елоквенције и филозофије на Универзитету у Халеу“, увидео је у суштини праву ствар по овом питању.3
Позивајући се на Птоломејева сазнања о граду Албанополису, он је сматрао за планински предео између Дрина и Шкумбије домовином Албанаца, који углавном испуњавају племенске области Мердите и Матје. Тунман је одабрао методолошки најједноставнији пут: он прати постепено ширење подручја које се у изворима назива „Албанија“. У XIII веку, преостале области данашње северне Албаније се рачунају као „Албанија“. У XIV веку Албанци су проширили своју власт на јужну Албанију, Епир и Акарнију. Тунманово сведочење чини несумњивим да је дом Албанаца у време њиховог стварног историјског појављивања у XI веку заправо био простор између Дрина и Шкумбије. Птоломејево помињање града Албанополиса у овој области за њега је онда био доказ да су Албанци у овом пределу имали своја седишта још у Римском царству.4 Међутим, ова претпоставка би била дозвољена само уз извесно оправдање ако би садашњи, данашњи Албанци себе називали „Албанцима“. Међутим, то није случај. Уместо тога, они себе називају Шћипетари. Назив „Албанци“ су им вероватно први дали поједини грчки историчари из XI века везаним за пејзаж „Албанон”. То значи да Тунманова теза о континуитету нема основа. Јер још увек постоји могућност да Шћипетари не постоје на датим просторима до времена великих расељавања народа од VII до IX века. Доселили су се у планинско подручје између Дрина и Шкумбијe у XIX веку и Грци су их називали „Албанцима” по албанском пејзажу.5 Тунман није решио место где су седели преци Албанаца у Римском царству.
1 Следеће нема намеру да буде потпуна историја албанског питања. Тачније, биће описан само развој истраживања у његовим главним представницима с обзиром на питање које нас занима, да би се потом показали суштински погрешни путеви претходних истраживања и показао методолошки једини исправан пут до решења. - О старијој литератури о „албанском питању” J. Ritter von Xylander, Die Sprache der Albanesen oder Schkipetaren. Frankfurt a. M. 1835. S. 275— 292. Fallmerayer, Alb. Element. 430— 440. — О сродној литератури о "румунском питању" видети R. Briebrecher, Der gegenwärtige Stand der Frage über die Herkunft der Rumänen (Programm des evangelischen Gymnasiums). Hermannstadt 1897. Kadlec 11— 82.
2 Vgl. auch Petrotta 423 f.
3 Thunmann 240— 242. Vgl. auch oben S. 19 f.
4 Auf Thunmann geht es wohl auch zurück, wenn J. G. Herder, Ideen zur Philosophie der Geschichte der Menschheit XVI, 5 über die Albaner (und Rumänen) die Ansicht äußert:. „Sie sind keine Fremdlinge, sondern ein alteuropäischer Völkerstamm”.
5 Diese Anschauung von der Einwanderung der Albaner in die nordalbanische Berglandschaft im Gefolge der Völkerverschiebungen, die mit der slavischen Landnahme Zusammenhängen, wird tatsächlich von verschiedenen Forschern vertreten. Vgl. unten S. 43.
GEORG STADTMÜLLER FORSCHUNGEN ZUR ALBANISCHEN FRÜHGESCHICHTE
II. Die Geschichte der „albanischen Frage”
Archivum Europae Centro-Orientalis - Tome 7. Fasc. 1-3. (1941.), стр. 38, 39, 40, 43
Boris T
Poznat
- Poruka
- 7.216
Па, човече, одакле ти ови преводи : HLS: suchi ; DLS: suchy
КРЦУН
Zainteresovan član
- Poruka
- 462
Па рече ти Мрка, треба да га добро сучеш, да не буде, оно трсти...
Boris T
Poznat
- Poruka
- 7.216
жедан/thirsty = CZ : žíznivý / DLS : łacny / HLS: lačny
КРЦУН
Zainteresovan član
- Poruka
- 462
Клонирани се ,,лаћка'', још је трсти, ма иди бегај....
Boris T
Poznat
- Poruka
- 7.216
Ма, нема тог речника: жедан на лужичком је "lačny"
Boris T
Poznat
- Poruka
- 7.216
Boris T
Poznat
- Poruka
- 7.216
И ко је доказао да су Срби били одвојено племе у 7. веку? Како историјска лингвистика то може доказати? На основу чега?
Почнимо од тога да историографија не може ни да каже са сигурношћу да ли су јужни Срби тада уопште били Срби (Сораби) и како су се звали.
ДАИ прича лепу причу, али неких 300 година након догађаја.
Poslednja izmena:
ИгарЈ
Ističe se
- Poruka
- 2.486
Рекосмо већ да и имају čo после предлогâ и са префиксима. То је само мало ахаичнији ступањ западнословенске иновације.
Тога звука (налик на енглеско w) нема код нас. И када би га било, не би се смело овако скакати на закључке.
Poslednja izmena:
Pravi Vlah
Iskusan
- Poruka
- 5.024
Ајде навалите стручњаци пољског:
Żadna kobieta nie da Ci tego co mogą dać Ci klocki LEGO.
Żadna kobieta nie da Ci tego co mogą dać Ci klocki LEGO.
Гамбино
Elita
- Poruka
- 18.901
Будућност, наука и пре свега даље проучавање ДНК ће донети превагу да су ипак аутохтонисти били у праву.
NickFreakyrgios
Elita
- Poruka
- 24.262
Мени је чудно да се неко позива на науку пљује аутохтонисте као најгору јерес и безмозгарију а улеће и прави поштапалице истом упрошћеном методологијом као и они. Уопште не оспоравам чињеницу да међу њима има многих који не верују у то већ само су ту ради бизниса медијске пажње и можда заглупљивања народа.
Ја сам сигуран да су Срби ту пре 7. века у ком броју тешко је рећи.
Даље кад погледам Тибора Живковића да Пагани нису Срби јер нису крштени као Срби.
Дакле Срби су крштењем постали Срби.
Ово може бити свашта знамо да антички народи нестају усвајањем хришћанства Трачани , Дачани , Трибали и многи други. да ли нестају под новим крштеним именом или како не знамо.
Ја сам сигуран да су Срби ту пре 7. века у ком броју тешко је рећи.
Даље кад погледам Тибора Живковића да Пагани нису Срби јер нису крштени као Срби.
Дакле Срби су крштењем постали Срби.
Ово може бити свашта знамо да антички народи нестају усвајањем хришћанства Трачани , Дачани , Трибали и многи други. да ли нестају под новим крштеним именом или како не знамо.
NickFreakyrgios
Elita
- Poruka
- 24.262
То не може бити упитно јер и једни и други данас одвојени око 1500 година данас себе зову Серби или Сербја Сорби.
То питање постављаш само ти и нико други у науци.
То би било исто говорити да су Вулгари постали Бугари ко су били Вулгари и како су и да ли постали Бугари не знамо.
То ти је тотални промашај иза тога стоје многа научна имена у тој материји ипак много квалификованија од тебе.
То да Сораби нису Срби је бесмислица.
NickFreakyrgios
Elita
- Poruka
- 24.262
Штета што мит о Хрватима није проучен јер мислим да тај мит говори о много народа. Да ли долазе из велике Бугарске или од Бугара из аварског каганата не знам али сличност је очигледна.
Kubrat grč. : Χουβρατις prevod Хоувратис
Kubrat grč. : Χουβρατις prevod Хоувратис
- stanje
