Ne, na veliku žalost nekih od diskutanata, nema nikakve potrebe za ovim.
Svi učesnici teme se, možda, sećaju da sam svaki put ponavljao da to što nismo uspeli da pronađemo ovaj spomenik ne znači da on nije obrađen. Moje opravdane sumnje su se potvrdile i sa velikim zadovoljstvom informišem forumašku zajednicu da sam (potpuni slepac; prolazio i nisam uopšte primetio) zahvaljujući kolegi forumašu
@ИгарЈ konačno došao do ovog spomenika.
Povodom stogodišnjice rođenja Fanule Papazoglu, u raspravi Miroslave Mirković
Dardanska onomastika u kontekstu porodice, na str. 81
https://www.academia.edu/40195213/S...tional_Conference_Belgrade_October_17_18_2017
D M
LARONI
PRADI CON
VIX ANN LX
ET AVR DASIO
VES ANN XXX
TATTUNI VE
NETI VIVAE
AVR PRORA
CVS P P
Vrlo šturo (nemojte mi zamerati za veštine crtanja) to je ovako na najboljoj fotografiji koju imamo:
Pogledajte prilog 827352
Dis Manibus
Laroni Pradi coniugi
vixit annos LX
et Aurelius Dasio
vesit annos XXX
Tattuni Veneti
vivae
Aurelius Proracus
pater posuit
Dakle, ovde je sahranjena
Larona Pradova, koja je živela 60 godina. I eto nam konačnog razrešenja ove afere, na koju je potrošeno bespotrebno mnogo slova.
Pogledajte prilog 827359
@Ahil71 @Kole11 @Mrkalj @Сребрена @КРЦУН @vučko @Bastiani @Scott Isle @Pantelić Nebojša @zofr @kentaur Nesh @АнаиванГорд @Лекизан
P. S. Odavno sam napominjao da mi se slovo posle PRA čini kao D (a ne O); vrlo mi je drago da se ispostavilo da me oči tu nisu varale.
Šta kaže Loma u
Domorodačko stanovništvo Kosova i Metohije u rimsko doba u svetlu antroponimije (str. 32-34):
Laro
Laroni Pradi (sc. filiae) con(iugi); муж: Aur(elius) Proracus; син: Aur(elius) Dasius; снаха: Tattu Veneti (sc. filia)
Габричевић, 62. Призрен.
У овом натпису мушкарци су романизовани, њихова именска формула је римска, само што уместо латинског когномена имају домородачко (епихорско) име. Жене пак нису романизоване, њихова именска формула је епихорска и са стоји се од личног имена и патронимика у генитиву без ознаке filia, в. S c e r u l a e d u s.
Име Laro припада типу женских имена -on- основе који је карактеристичан за делматско-панонско и норичко именско подручје. У овом натпису се појављује још једно такво женско име, али са вокализмом u, Tattu (в. Ta t t u и C i t t u). Сем потврда из Метохије, таква образовања нису посведочена другде у Дарданији нити у Мезији, а нема их ни у југоисточном (илирском) именском подручју (Katičić: 1976, 180). Јављају се, међутим, у великом броју у суседном Полимљу и у околини Пљеваља, територији која припада делматско,панонској именској области (Katičić: 1962, 266;1964, 21; Лома: 2004, 52–53).
Име Laro, -onis посведочено је, колико нам је познато, само два пута, али као мушко име:
Pompeia Laronis CIL XI 3472 Tarquinii (Етрурија); [Ma]ri Laronis AE 1992, 1102 Emporiae (Тараконска Шпанија). У натпису једне нероманизоване породице из Шпаније појављује се име Laronius у функцији патронимика (CIL II 5248, Lamego; то је једина паралела коју наводи Габричевић). Гентилно име Laronius посведочено је готово искључиво у Италији (уп. Repertorium, 101; OPEL III 19). Унтерман га сматра карактеристичним за Брешанску имен ску област и сврстава га у категорију гентилиција изведених од личних имена -on- основe (Untermann: 1959, 139, бр. 35). На основу фотографије у Габричевићевом рукопису пре бисмо рекли да име треба читати Iaroni, и за то име би се нашле паралеле, али да би се читање имена утврдило, неопходно је видети сам споменик. Без обзира на то, јасно је да се ради о женском имену -on- основе, a то је довољно да би се повезало са делматско-панонским именским подручјем, коме уосталом припада и патронимик (в. P r a d u s).
Pradus
Laroni Pradi. В. L a r o.
Исто име носи један војник помоћног одреда који је умро у Горњој Германији: Pradus Sarni f(ilius) mil(es) ex coh(orte) VII Breucorum Nesselhauf / Lieb: 1959, 170, Mogontiacum, паралела коју наводи и Габричевић. Име Sarnus je потврђено у Панонији и Галији (OPEL IV 49), за потврде у Италији и Африци в. Kajanto: 1965, 50, 192. Помоћна кохорта у којој је војник Pradus служио формирана је регрутацијом припадника племена Бреука, које је живело у југо западном делу Доње Паноније. Натпис спада у најраније потврде кохорте, док је била стационирана у Горњој Германији, из које је повучена најкасније 85. године. Уп. Roxan: 1999, 264. са нап. 130, где се наводи и ова потврда.
Можда је Pradus настало хаплологијом од Proradus, уп. следеће име.
Proracus
Aur(elius) Proracus. В. L a r o.
Име није иначе посведочено, али је свакако сродно имену Proradus које се јавља у једном натпису са бројним епихорским именима: Prorado Batonis ILIug 1591, Жупча (Високо), територијa панонског племена Деситијата; Sever[us] [P]roradi IMS I 166 Аранђеловац. Ако су оба читања тачна, излазило би да је посреди иста именска основа Pror- са сменом суфикаса -ado- и -ako-. Или је у основи сложено (?) име Pro-radus, а Proracus хипокористик одатле, евентуално „келтизирање“ делматског имена (суфикс -ako-).
Његов син носи делматско-панонско име Dasius (уп. Katičić: 1976, 181) које је више пута посведочено на подручју Косова и Метохије (Папазоглу: 1969, 176, бр. 23).
Tattu
Tattuni Veneti (sc. filiae). В. L a r o.
Име Tattu припада образовањима карактеристичним за делматско-панон ско и норичко именско подручје. То исто име са истим вокализмом три пута је посведочено у Норику (ILLPRON 96, 816, 282). У једном случају као патро нимик стоји име Varro, карактеристично за делматско-панонско именско под ручје (Katičić: 1976, 180).
Мушко име Tattu, -unis, посведочено је два пута у Панонији, једном код келтских Ерависка (RIU 1208 и 1548а).
Venetus
Tattuni Veneti (sc. filiae). В. L a r o.
Име је пореклом етник (Kajanto: 1965, 196), најбројније потврде су са делматско-панонског именског подручја, али посведочено је и на југоисточном, као и у сев. Италији, уп. Alföldy 1969, 323; OPEL IV 154; de Simone 1993, 72.
).
