„Bečko-berlinska škola” vs novoromantičari

[snouden]

Где је забрањена крађа језика? Језик није имовина да би некоме припадао. Језик је део људског знања, односно је један од начина на којим се знање изразује. Као што не постоји рецимо немачка математика --јер је математика универзална-- тако не постоји ни знање које припада само једном народу.

u tvom slučaju jezik neznanje izrazuje.

dakle jezikoim se iskazuju misli. a misli su stanja unutrašnjeg sveta. pa ne mora svaki jezik biti podjednako valjan za opis subjektivnog.

 

[Lesandar]

Где је забрањена крађа језика? Језик није имовина да би некоме припадао. Језик је део људског знања, односно је један од начина на којим се знање изразује.

Bravo Vlajo, onda znači da znanje koje Bošnjaci poseduju bolje mogu da iskažu na turskom ili arapskom, a Hrvati na gotskom ili pak iranskom jeziku. Ne moraju da koriste srpski.

 

[Gledston]

Bravo Vlajo, onda znači da znanje koje Bošnjaci poseduju bolje mogu da iskažu na turskom ili arapskom, a Hrvati na gotskom ili pak iranskom jeziku. Ne moraju da koriste srpski.

Ирански језик не постоји.

 

[Mrkalj]

Ирански језик не постоји.

A el postoji neki iranski jezik?

Tebi mora sve da se crta. Iranski je ovde dat u kontekstu fiksideja zagrebačke istoriografije o poreklu Hrvata. Ovde u kontekstu sa gotskim.

Ponekad razmisli da li je bitno da budeš u pravu ili da shvatiš šta neko želi da kaže i nešto naučiš.

 

[Vagabond83]

''novoromantičari''
E 'ebote.... znaci vinca, lepenski vir, dnk analize i sve ONO STO VIDIMO je alternativno. A ono sto pricaju zemlje KOJE NAS NON STOP napadaju i kojima smo trn u oku.... to je ONO PRAVO. E jbt....gde ja zivim. Pa nama ni ne trebaju stranci da nas diskriminuju. Mi to radimo SAMI SEBI.
Nordijci pisu svoju istoriju kroz MITOLOGIJU, bez dokaza, a mi sa dokazima ne vidimo stvari.
Srbi sa komplekson nize vrednosti plus Srbi katolici i eto mi dosli u 7 veku i sa zenama i decom UNISTILI mocne Ilire na koje je Rim slao 14 LEGIJA. Pa ovo moze samo da isprica Stand-Up komicar....
Znaci Stand-up komicar(i) pisu realnu istoriju a ovi drugi su Romanticari....

 

[Gledston]

A el postoji neki iranski jezik?

Tebi mora sve da se crta. Iranski je ovde dat u kontekstu fiksideja zagrebačke istoriografije o poreklu Hrvata. Ovde u kontekstu sa gotskim.

Ponekad razmisli da li je bitno da budeš u pravu ili da shvatiš šta neko želi da kaže i nešto naučiš.

Иронично је да ово каже господар свих спамера на форуму.

 

[Lesandar]

Ирански језик не постоји.

U suštini farsi je samo jedan od zapadno-iranskih jezika iz porodice indoiranskih jezika, tako da termin iranski jezik itekako figuriše.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Nedavno je izašla zajednička knjiga univerzitetske nastavnice i doktora nauka, jednog od najvećih stručnjaka za Platona i Aristotela u regionu i proučavaoca antike, i Vesne Pešić.

Ova knjiga...zbunjuje. Čudno je pisana, nije očekivana, lako se čita. Njeni koreni leže u zapisima dve drugarice, koje su pošle na godišnji odmor prošle godine, na letovanje, u Grčku. Itaka je bila mesto njihovog odmora, kasno van se zone, a svoje iskustvo obogatile su maštom pišući celi niz zamišljenih razgovora filozofskog tipa sa velikanima iz prošlosti i budućnosti. Neko bi se, na momenat, zapitao u vezi pojedinih tvrdnji koje se u njoj iznose, ali onda se treba podsetiti da ovo delo ima ipak svojstvo romantizovanog putopisa, kao i da se ovde, očigledno, radi o prevladavanju bliskog ličnoPg prijateljstva.

Prenosim zanimljivi deo knjige:

Да ли верујеш, Хомере, Омире, да толико заокупљаш пажљу и данас, да су пре неколико дана, у образложењу на додели Нобелове награде за књижевност Бобу Дилану, поредили овогодишњег добитника са тобом. Рекоше да је Дилан створио нови поетски израз у америчкој традицији кантаутора, као што си ти учинио пре 2000 година у епској поезији предвиђеној за даља извођења... и тако, бла, бла... Ати, Омире, некако ми је драже да те тако зовем, стојиш тако укопан, зуриш у море и нећеш да ми кажеш ко си?! И да ли си уопште?! Јер, рећи ћу ти, „Илијада” и „Одисеја”, два спева која ти се приписују, не стигоше до нас у оригиналу, већ у преписима и обрадама. И како да знамо шта су све потоњи обрађивачи додали, променили, избацили у њима од оног оригинала који си сачинио... ако си их сачинио. Ако си уопште постјао. Уосталом, којим си језиком говорио Омире, на ком си језику писао? Нека истраживања тврде да је твој изворни језик био пелашки, претеча грчког и савременик са микенским б. Шта ти кажеш на све то Омире?

-Шта би могло ову вечност поново да врати у ток времена? - прошапута Весна крај Хомеровог уха.
- Изгубљено сећање, сећање на пролазни доказ постојања времена - одговорише уста од мермера.
- Али ти говориш јтако да те ја све разумем. Ја се сећам тог језика. - рече Весна.
- Наравно да се сећаш, то је твој језик.
- Так, дакле, увек сам то и мислила, али је било потребно да дођем овде и да се уверим. Имам сијасет питања за тебе... што си тако шкрт у одговорима?

Ovo iznad je konverzacija koju Vesna vodi sa mermernim kipom Homera na gradskom trgu uz morsku obalu.

Čudna knjiga; vrlo čudna. Teško je smestiti je, kritikovato, pa i uopšte opisati. No, čitalac će saznati pomalo o svemu kroz nju; i o Trampu, Putinu i Erdoganu, te suočavati se sa mnogim interesantnim scenama iz domena naučne fantastike, jer se autorke posle razgvora sa Pavlom Solarićem suočavaju sa futurističkom jedrilicom koja je doplovila iz budućnosti i na kojoj se nalazi unuk Velimira Abramovića, čuvenog srpskog filozofa sa prelaza 20. na 21. vek, u pratnji trojanskog princa Hektora, koji je odeven u stilu vinčanske civilizacije.

 

[Pravi Vlah]

Па и отац Ирине Деретић се бави научном фантастиком, а научна фантастика делује много јаче кад се побрка са стварношћу.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Па и отац Ирине Деретић се бави научном фантастиком, а научна фантастика делује много јаче кад се побрка са стварношћу.

Njen otac je bio univerzitetski profesor, ekspert za domaću književnost sa Filološkog fakulteta u Beogradu, doktor nauka koji je bio jedan od najvećih autoriteta za Njegoša, urednik i pokretač naučnok lista Književna istorija, dobitnik više nagrada i jedan od najvećih srpskih književnih istoričara.

 

[Lesandar]

Па и отац Ирине Деретић се бави научном фантастиком, а научна фантастика делује много јаче кад се побрка са стварношћу.

Nije. Bio je naučnik svetskog kalibra.

 

[haeul]

Па и отац Ирине Деретић се бави научном фантастиком, а научна фантастика делује много јаче кад се побрка са стварношћу.

Њен отац није више међу живима. Помешао си покојног професора Јована Деретића, и псеудоисторичара који дели његово име.

Pod Srbima cenim da je autor naslova članka mislio na Srbijance, ali što se tiče tog prvog što si pomenuo, imaš prilično nerealistične kriterijume. Ako se budeš držao njih, praktično ništa nije ozbiljno.

По мерилима титоистичких испљувака, такви критеријуми свакако јесу 'нереалистични'. Но, неко ко претендује да се бави науком, такве ствари не мође игнорисати.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Nije. Bio je naučnik svetskog kalibra.

Pa dobro, bio je veliki naučnik, ali sad ga malčice pretera.

 

[haeul]

Pa dobro, bio je veliki naučnik, ali sad ga malčice pretera.

Па, и не претера. У својој области, он заиста јесте био научник светског калибра. Као што си рекао, био је стручњак за српску књижевност, а у тој области му ни у међу Србима ни међу странцима није било много равних.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Па, и не претера. У својој области, он заиста јесте био научник светског калибра. Као што си рекао, био је стручњак за српску књижевност, а у тој области му ни у међу Србима ни међу странцима није било много равних.

Poslednje je definitivno tačno, ali rekao bih da je bilo mnogo Srba za koje se stvarno može reći da su bili svetskog kalibra u tom domenu; recimo, Pavle Popović. Popovićev magnum opus, i po priznanju i količini strana i raznovrsnosti tema, bogatiji je od Deretićevog, posebno na polju svetskog glasa. Takođe, mada vreme tek treba da ukaže, moje je mišljenje da će Petar Milošević možda ostvariti i veći otisak od Deretića. Prostom činjenicom da je živ i radi i dalje, on je jednsotavno bolji poznavalac od Deretića jer je, tako da se izrazim, u toku.

I inače, moje iskustvo je da postoji velika razlika između naučnika koji se bave isključivo istorijom književnosti, i književnika koji se bave i naučnom delatnošću. Deretiću po mom mišljenju nedostaje taj aspekat; on je progutao za života ogromnu količinu knjiga i imao neviđeno razumevanje svih tih dela, a ko zna šta bi još stigao da iznedri da ga kancer nije pokosio pre vremena, ali on je uvek ostao u tom vrlo strogom domenu naučnika. Možda sam previše kritičan, ali to je moja lična ocena; književnici kao Skerlić ili Milošević prosto...odzvanjaju drugačije i kada pišu, ne deluju kao strani posmatrači, već neko ko ima unutrašnje, organsko, razumevanje tih stvari (a i što je najinteresantnije, pišu na zanimljiv način; Miloševićeva Storija je po mom mišljenju jedan od jedinstvenih primera u nacionalnoj književnosti da se delo može smatrati gotovo pa podjednako naučnim radom i beletristikom). Da ni ne pominjem da najčešće pišu lepše. sa stilom, što je vrlo korisno ako imamo na umu staru dobru nauka i treba da bude dosadna. E pa, ako se igde može odstupiti od takvog pristupa, trebalo bi barem u istoriji književnosti i književnoj kritici.

Nisam hteo da kažem da mi je Deretić bio naporan; naprotiv, izuzetno je zanimljiv. Ali to je zbog mog polja interesovanja i, prosto, vidim da bi neke rečenice bile pomalo dosadne prosečnijem čitaocu. Iako uopšte nije toliko načitan što se tiče domaće književnosti, a i nešto drugačijeg je polja interesovanja, Pavle Ivić je bio nešto snalažljiviji po tom pitanju, rekao bih.
Nekako, razlika između te dve pomenute grupe književnih istoričara je ao, ako pišem dovoljno razumljivo, ona između istoričara koji se bavi isključivo sintetičkim radom na objavljenoj literaturi, s jedne, i kritičara izvora, sa druge strane.

 

[Lesandar]

Pa dobro, bio je veliki naučnik, ali sad ga malčice pretera.

Нисам претерао, ако те странци цитирају, значи да имаш релевантно штиво и светски калибар.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Нисам претерао, ако те странци цитирају, значи да имаш релевантно штиво и светски калибар.

Мислиш ли на неко цитирање, конкретно? Није ми познато да је развио значајнију репутацију вани.

 

[Pravi Vlah]

Њен отац није више међу живима. Помешао си покојног професора Јована Деретића, и псеудоисторичара који дели његово име.


По мерилима титоистичких испљувака, такви критеријуми свакако јесу 'нереалистични'. Но, неко ко претендује да се бави науком, такве ствари не мође игнорисати.

oic. my bad

 

[Lesandar]

Мислиш ли на неко цитирање, конкретно? Није ми познато да је развио значајнију репутацију вани.

Његова историја српске књижевности је референтно дело сваком ко се бави књижевношћу овог подручја.

 

[haeul]

Рекао бих да је тачно да је Деретић помало сувопаран, али то произлази из чињенице да он просто није писао за ширу јавност. Он је био научник, а не књижевник. Помало је парадоксално да је управо он познатији широј јавности. Можда је томе допринео и његов имењак? Шта год да је разлог, Деретићева дела - посебно његова Историја српске књижевности, која је доступна у безброј издања - су данас далеко доступнија.

 

[Pumpaj Dinstanović]

 

[Pumpaj Dinstanović]

По мерилима титоистичких испљувака, такви критеријуми свакако јесу 'нереалистични'. Но, неко ко претендује да се бави науком, такве ствари не мође игнорисати.

Nije to stvar uopšte titoizma. Govorimo o dominantnom stanovištu koje prevazilazi i granice bivše Jugoslavije. Ispalo bi tako da se titoisti nalaze svuda po zemaljskoj kugli.

Takvog narativa kakav si naveo nema. Nema ga ni u jednom naučnom radu koje se može objaviti u nekoj izdavačkoj kući, od strane nekog doktora nauka, nastavnika ili istraživača; ne može se očekivati doslovno nigde. I kod dva evropska naroda, koji predstavljaju jedinstveni primer u Evropi kod kojih postoji opšte nacionalni i dominantni narativ da jedna susedna nacija deli isto poreklo i da bi trebalo da bude pripojena percipiranoj matici, znači čak i u tom najekstremnijem obliku, koji se nigde u Evropi ili uopšteno razvijenom svetu ne može uopšte pronaći, nema toliko nekog strahovito rigidnog pristupa. Mislim na naše susede, Bugare i Rumune, povodom Moldavaca i Makedonaca. Dakle kod naše braće Bugara, kod kojih postoji jedna strahovito velika uniformnost kada je u pitanju i naučna zajednica i kolokvijalno uverenje laika, o tome kako je BJRM istorijski, etnički, jezički, kulturološki i u svakom drugom smislu bugarska zemlja, u jednom takvom društvu i sistemu (koji je našao i na dosta glasa osude jer kada se radi o praktičnoj primeri reč je i o stvarima koje su doslovno protivzakonite, a tako imamo i jednu presudu Evropskog suda za ljudska prava iz Strazbura, da ne govorimo ni o nekim, šire gledano, svetonazorima za koje bi se moglo reći i da više dolikuju nekoj zemlji Trećeg sveta) i gledištem oko kojeg postoji pa gotovo pa jedno saglasje na nacionalnom nivou kakvo ne bih rekao da se može kazati da postoji kod Srba na primeru Crnogoraca, ne možeš očekivati da izađe neki prikaz recimo rezultata genetskog istraživanja, pa da stave: Bugari, Rumuni, Grci, Srbi, Bugari vo Makedonija.

Jedno je pitanje da li mlađe jugoslovenske (ili post-jugoslovenske) nacije postoje. O tome se može raspravljati, ako postavimo stvari u jedan naučni kontekst; pa vidimo koji su koreni, kada razvijaju samosvest, kada dobijaju priznanje i gde je uporište tih nacionalnih identiteta. I to su sve legitimna pitanja oko kojih treba diskutovati, ako se želi. Od ove tri nacije na koje mislim, poseban su interesantan slučaj Crnogorci. Nacija ne preterano izgrađene samosvesti, istorijski srpska po imenu sa vrlo malom etničkom distancom u odnosu na otac-naciju (da je tako nazovemo), od koje je ne preterano sjajno razgraničena. U procesu nacionalne identifikacije u čijem identitetskom lutanju dolazi i do nekih fantazmagoričnih razina koje s pravom izazivaju podsmeh mnogih. Dakle, to može da bude tema (sve su to posebni slučajevi, i Makedonci i Bošnjaci, sa zasebnim specifičnostima). Ali očekivati da neko piše, i to u sadašnjosti, u današnjem vremenu (dakle, ne o pitanju porekla), da prilikom svakog napominjanja stavlja zvezdice sa fusnotama gde objašnjava da ne smatra da te nacije ne postoje ili da menja u sadržaju svakog puta i na svakom mestu 'Bošnjak' u 'Srbin iz Bosne islamske vere' ili nešto slično, pa to je doslovno ludost. Iliti, to je:

Na taj način, ne ostvaruju se nikakvi nacionalni ciljevi; ne vrši se suzbijanje postojanja tih samih nacija; eventualno se vrši zapravo kontraefekat pri kojem se te, nazovimo ih neprijateljske, nacije, takvim istupima i dodatno radikalizuju, a svakako se ne pribavljaju nikakvi saveznici spolja. Ako išta, da ponovim, ispada se samo kao neki zatucani ludak koji će tako i terati ljude od sebe zato što ga niko u svetu (ili nebitno, van kružoka u kojem obitava) neće smatrati ozbiljnim. A i da ponovimo, na kraju krajeva, iako je faktična primena takvih zakonskih odredbi uvek stvar oko koje se može sporiti, tako nešto je praktično zabranjeno Zakonom o zabrani diskriminacije (22/2009). Učiniti tako nešto znači i da se možda bude, ukoliko nadležni prekršajni sud tako odluči, morala platiti državi i kazna u iznosu i do 100 hiljada dinara. Ali ostavimo samu činjenicu i da bi tako nešto trebalo da bude zabranjeno; ne znam da li se razumemo, ali vratio bih se na ono prvo što sam napisao...prosto, potpuno iracionalno je očekivati primenu tako nečeg. Pošto si ti iz emigracije koliko razumem, možda ti zato zvuči čudno ili nije blisko, ali da li si ti čuo za tako nešto slično tamo?

 

[Pravi Vlah]

Nije to stvar uopšte titoizma. Govorimo o dominantnom stanovištu koje prevazilazi i granice bivše Jugoslavije. Ispalo bi tako da se titoisti nalaze svuda po zemaljskoj kugli.

Takvog narativa kakav si naveo nema. Nema ga ni u jednom naučnom radu koje se može objaviti u nekoj izdavačkoj kući, od strane nekog doktora nauka, nastavnika ili istraživača; ne može se očekivati doslovno nigde. I kod dva evropska naroda, koji predstavljaju jedinstveni primer u Evropi kod kojih postoji opšte nacionalni i dominantni narativ da jedna susedna nacija deli isto poreklo i da bi trebalo da bude pripojena percipiranoj matici, znači čak i u tom najekstremnijem obliku, koji se nigde u Evropi ili uopšteno razvijenom svetu ne može uopšte pronaći, nema toliko nekog strahovito rigidnog pristupa. Mislim na naše susede, Bugare i Rumune, povodom Moldavaca i Makedonaca. Dakle kod naše braće Bugara, kod kojih postoji jedna strahovito velika uniformnost kada je u pitanju i naučna zajednica i kolokvijalno uverenje laika, o tome kako je BJRM istorijski, etnički, jezički, kulturološki i u svakom drugom smislu bugarska zemlja, u jednom takvom društvu i sistemu (koji je našao i na dosta glasa osude jer kada se radi o praktičnoj primeri reč je i o stvarima koje su doslovno protivzakonite, a tako imamo i jednu presudu Evropskog suda za ljudska prava iz Strazbura, da ne govorimo ni o nekim, šire gledano, svetonazorima za koje bi se moglo reći i da više dolikuju nekoj zemlji Trećeg sveta) i gledištem oko kojeg postoji pa gotovo pa jedno saglasje na nacionalnom nivou kakvo ne bih rekao da se može kazati da postoji kod Srba na primeru Crnogoraca, ne možeš očekivati da izađe neki prikaz recimo rezultata genetskog istraživanja, pa da stave: Bugari, Rumuni, Grci, Srbi, Bugari vo Makedonija.

Jedno je pitanje da li mlađe jugoslovenske (ili post-jugoslovenske) nacije postoje. O tome se može raspravljati, ako postavimo stvari u jedan naučni kontekst; pa vidimo koji su koreni, kada razvijaju samosvest, kada dobijaju priznanje i gde je uporište tih nacionalnih identiteta. I to su sve legitimna pitanja oko kojih treba diskutovati, ako se želi. Od ove tri nacije na koje mislim, poseban su interesantan slučaj Crnogorci. Nacija ne preterano izgrađene samosvesti, istorijski srpska po imenu sa vrlo malom etničkom distancom u odnosu na otac-naciju (da je tako nazovemo), od koje je ne preterano sjajno razgraničena. U procesu nacionalne identifikacije u čijem identitetskom lutanju dolazi i do nekih fantazmagoričnih razina koje s pravom izazivaju podsmeh mnogih. Dakle, to može da bude tema (sve su to posebni slučajevi, i Makedonci i Bošnjaci, sa zasebnim specifičnostima). Ali očekivati da neko piše, i to u sadašnjosti, u današnjem vremenu (dakle, ne o pitanju porekla), da prilikom svakog napominjanja stavlja zvezdice sa fusnotama gde objašnjava da ne smatra da te nacije ne postoje ili da menja u sadržaju svakog puta i na svakom mestu 'Bošnjak' u 'Srbin iz Bosne islamske vere' ili nešto slično, pa to je doslovno ludost. Iliti, to je:

Na taj način, ne ostvaruju se nikakvi nacionalni ciljevi; ne vrši se suzbijanje postojanja tih samih nacija; eventualno se vrši zapravo kontraefekat pri kojem se te, nazovimo ih neprijateljske, nacije, takvim istupima i dodatno radikalizuju, a svakako se ne pribavljaju nikakvi saveznici spolja. Ako išta, da ponovim, ispada se samo kao neki zatucani ludak koji će tako i terati ljude od sebe zato što ga niko u svetu (ili nebitno, van kružoka u kojem obitava) neće smatrati ozbiljnim. A i da ponovimo, na kraju krajeva, iako je faktična primena takvih zakonskih odredbi uvek stvar oko koje se može sporiti, tako nešto je praktično zabranjeno Zakonom o zabrani diskriminacije (22/2009). Učiniti tako nešto znači i da se možda bude, ukoliko nadležni prekršajni sud tako odluči, morala platiti državi i kazna u iznosu i do 100 hiljada dinara. Ali ostavimo samu činjenicu i da bi tako nešto trebalo da bude zabranjeno; ne znam da li se razumemo, ali vratio bih se na ono prvo što sam napisao...prosto, potpuno iracionalno je očekivati primenu tako nečeg. Pošto si ti iz emigracije koliko razumem, možda ti zato zvuči čudno ili nije blisko, ali da li si ti čuo za tako nešto slično tamo?

Случај Румуније и Молдавије се знатно разликује од случаја Бугарске и Македоније. Стандардни језик државе Молдавије је истоветан стандардном румунском док се стандардни језик државе Македоније разликује од бугарског. У садашњој држави Молдавији живи знатан број Руса и Украјинаца који су били колонизовани након припајања тог дела Молдавије од Руског Царства крајем осамнаестог века (друга половина средњовековне Молдавије је у саставу данашње Румуније) и након Совјетског припајања после другог светског рата. У држави Молдавији такође живи знатан број Гагауза, туркијског народа. Било је и много Јевреја насељених у деветнаестом веку.

 

[Lesandar]

Било је и много Јевреја насељених у деветнаестом веку.

Bilo je, to je drugi po veličini genocid nad Jevrejima, Antonesku je pobio 800.000 Jevreja pod svojom okupacijom. To je jedan od ruskih razloga zašto Moldavija nikad ne sme da se spoji sa Rumunijom, po cenu nuklearnog sukoba.

 

[Pravi Vlah]

Bilo je, to je drugi po veličini genocid nad Jevrejima, Antonesku je pobio 800.000 Jevreja pod svojom okupacijom. To je jedan od ruskih razloga zašto Moldavija nikad ne sme da se spoji sa Rumunijom, po cenu nuklearnog sukoba.

Заиста? Па ти си стручњак не само за историју него познајеш и руске државне мотивације.

https://literaturesalon.wordpress.com/2014/09/11/ion-antonescu-both-murderer-and-savior-of-jews/