Где су се поромањени староседeоци, преци Румуна, Аромуна и Истрорумуна налазили у осмом веку, или у једанаестом - то је отворено питање. Да, постојао је влашки клин од Дунава до Тесалије, који је одвајао Бугаре од Срба. Али постојали су поромањени староседеоци и у другим деловима Балкана, као што и у Панонији, споменути у Gesta Hungarorum. Поп Дукљанин спомиња Морлаке као Nigri Latini.
Ако је и отворено питање, тј. претпоставка, онда се не може тако ићи у далеку прошлост. Дакле, ми не знамо где су се налазили преци данашњих влашких народа у том периоду, али знамо поуздано где су се Словени и конкретно Јужни Словени налазили у датом периоду. Међутим, што се тиче каснијих периода, где год има Влаха има и Словена (али не важи и обратно), од Тесалије до Истре, од Албаније до Молдавије. Јесте постојали су неки поромањени Панонци, али ми не знамо нешто конкретније о њима, нити из које су скупине. Попа Дукљанина не бих да коментаришем овом приликом.
Дакија јесте била век и по у саставу римског царства. Eutropius у четвртом веку пише да је Трајан масовно колонизовао Дакију људима из целог романског света.
Релативно кратак период, и уз то мањи део територије данашње Румуније, а ту су и "слободни Дачани".
Бројна словенска топонимија у данашњој Румунији је неоспорива, али у антикетету тамо су живели неСловени Дачани, Гети, и други. Дачани, бар како су их Римљани приказивали у обилној скулптури, су били заиста величанствени. Ко не би волео, ако би иоле могао, да убраја Дачане међу својим прецима?
Не ради се (само) о топонимији. Сем тога, Дачани се сматрају делом Трачана или сродни њима. Али, ту се, пре свега ради о областима, по којима становници добијају имена касније. Дакле не ради се о формираним народима. Исто важи и за Илире.
Једно је оно што бисмо волели или желели, али мора да постоји јасна потврда за то. Такође, и ти Словени су имали неко друго име, пре него што су постали познати под данашњим. Те хипотезе о дачанском пореклу Румуна су релативно новијег времена. Антика је прилично "удаљен" период.
Што се тиче етнонима, јесте, има смисла да су поромањени житељи римског царства наставили да себе називају Романима после пада тог царства.
Да, има смисла, али нема континуитета. И нема "бројности", јер је словенско становништво било већинско, и није било поромањено. У Влашкој је хришћанство источног типа, и уз то словенско. Прву "румунску цркву" подигао је српски монах. Службени језик је словенски, а ћирилица "западног типа" (као српска, не као бугарска или руска). Па тек онда можемо додати и причу о словенској топонимији.
У дванаестом веку цар Иван Асен себе назива Imperator Bulgarorum et Blachorum, и истиче да је романског порекла. Иван Асеново име је било забележено и као Калојоаннес (на грчком Лепи Иван) и Јоанница (што одговара румунском). У шеснаестом веку западни коментатори кажу да Власи кнежевине Влашке себе сматрају потомцима Римљана и истицају да говоре романским језиком. То је век раније од рада Григореа Урекеа.
Да, цар Бугара и Влаха (али не Римљана). Или
Бугарско-влашко царство, али ово "влашко" је за Цинцаре "цинцарско/армањско" (Tsaratu Vãrgãro-Armãn), за Румуне "влашко (румунско)". За Бугаре само "бугарско". Људи, а владари нарочито се позивају на оно што им треба или одговара, али Асени су, бар како се наводи у више извора - куманског порекла, иако ће Бугари рећи - бугарског, а Румуни - румунског. Вероватно ће и Цинцари рећи да су њиховог. Тако и Грци "преводе" некада "ромејско" као "грчко"... а тај епитет ће преузети неки наредни владари из династије Асена. Свако своју песму пева, како му одговара.
Дихотомија ова два облика румунског етномина - rumîn и român - је сасвим вештачка, скорашња и лишена дубоког значаја. Прво, Румуни су писали ћирилицом све до половине деветнаестог века и приказивали су глас î ћириличним словом. Кад су Румуни прешли на латиницу било је разних правописа румунског укључујући ова два слова --î и â-- која се читају апсолутно исто. Такође облик етнонима са гласом у је наслеђен по законима гласовних промена румунског из латинског док је облик са о неологизам, мада се оба облика налазе у најстаријим документима.
Не слажем се да је вештачка. "Вештачки" је други назив, јер је неологизам, како си и сам рекао. То да ли је rumîn или rumân, слажем се да није битно, јер се ради о различитим правописима. Али român је већ нешто друго.
Термин словенско-влашки је скорашња научна творевина. Не знам ако га ико користи. Што се тиче словенских, туркијских, грчких и мађарских речи у румунском, то је тачно. Али они који желе да истацају романски карактер језика позивају се на учесталост речи у свакодневном говору. Те неколико стотина речи су предоминантно латинске. А и синтакса и морфологија румунског су блискије латинском него словенском.
Није суштина назив језика, већ оно што он јесте у својој бити, тј. какав је тада био. Наравно да данас могу да се позивају на романски карактер језика, јер је он доминантан, али није било тако пре сто педесет година. Језик је полатињен, тј. поромањен, уз избацивање словенских речи, а увођене неизворних романских речи и неологизама. То није био изворни романски фонд речи с простора Влашке, Молдавије. Уосталом, то је сада чињеница, али истине ради и ради разумевања неких процеса то треба помињати, иако румунски лингвисти и историчари то избегавају. Неки иду тако далеко да за неке етимолошки потврђене словенске речи покушавају да "пронађу" романску етимологију, као за потврдну речцу "да", што је бесмислено. Зашто се то ради, посебна је прича. Али је словенски имао одлучујући утицај на румунски (и у синтакси, и у морфологији), и тај утицај је био тако значајан, да је проузроковао идеолошки проблем, који је присутан до данашњих дана. О томе су писали многи стручњаци.
Влах је био опште словенски термин за опште романе и очувао се и данас у пољском као назив за Италијанце. Цеси су доскора називали Италијанце Влахима. Мађари су преобликовали термин Власи у Olasz па и данас тако називају Италијанце. Руска Несторова хроника назива Романе Волохима. Бан Нинослав назива Дубровчане Власима. Vlaška Ulica у Загребу се односи на Италијанце. Хрватски термин vlaška misa се односи на латинску литургију. Словеначки Lah се односи на Италијанце.
Опште словенски термин Влах за опште Романе треба упоредити са опште германским термином Walchaz, Welsche, Waloon, Welsh за опште Романе.
Занимљиво је да се код германских народа није очувао тај (изворни) израз, а код словенских јесте.
То је општа прича која се понавља и не бих опет о томе. Међутим, и у овим примерима се види да тај израз користе или су користили словенски народи и Мађари који су преузели израз од Словена. Међутим, то није случај с јужнословенским народима, који су делили и деле животни простор с влашким народима (уз изузетак западних подручја, где је било више контакта с Италијанима, него с балканским Власима). То што се тиче Дубровчана је један од изузетака. А осим за говорнике источнроманских језика, у неким словенским језицима се користио тај назив за Италијане (данас само у пољском), али не за све говорнике романских језика.
