Quantcast

„Bečko-berlinska škola” vs novoromantičari

Slaven777

Buduća legenda
Poruka
46.656
Текст Мирјане Стојисављевић
Mirjana Stojisavljević: Iza zidina tajni
Datum objave: sreda, 4 marta, 2020

Ova analitička studija iz semiotike evropske istorije kulture tematizuje brojne prelesti (zablude) povodom sarajevskog atentata, koje odlikuje ispovijedanje vjere u neistinu, kako bi se po principu upisavanja sadašnjosti u prošlost sva krivica za izbijanje Prvog svjetskog rata svalila isključivo na Srbe.


Prof. dr Mirjana Stojisavljević

Ko traži istinu mora znati da je podnese.
Tesla je Principa nazvao neodgovornim fanatikom.


Autor: Prof. dr Mirjana Stojisavljević

Evropski antimonarhisti
1. Dvadeseti vijek, u kojim je zamućena riječ Hristova, sve više zaokuplja pažnju teoretičara kulture i civilizacije širom svijeta. Razlog je otkrivanje tajnih, ali presudnih uticaja moćnih neformalnih oligarhijskih grupa u kreiranju nacionalnih politika. Pokazalo se da su državne administracije decenijama bile samo servilne poluge u rukama međunarodnih igrača, što se kao trend nastavlja i danas.
Davno je engleski lord Benjamin D`Izraeli izrekao opominjuću istinu da svijetom ne upravljaju ličnosti koje stoje na čelu država i vlada nego tajna društva koja zakulisno vladaju čovječanstvom oblikujući, manje-više, sve važne pokrete u ljudskoj istoriji.
Od njihovog je razornog dejstva strahovala jedna Austrougarska koja je 1795. godine zabranila masoneriju u svojoj carevini i time djelimično odgodila realizaciju antimonarhističkog plana u toj zemlji, svrgavanje cara i uspostavljanje republike.
Anarhističkim akcijama širom Evrope kojima su odreda rukovodila tajna društva svrgnuti su u atentatima brojni kraljevi i carevi, među kojima i austrougarski prestolonasljednik Franc Ferdinand, na Vidovdan 1914. u Sarajevu, ali i srpski kralj Aleksandar Karađorđević[1], 9. oktobra 1934. godine, kao i Aleksandar Obrenović[2], ubijen ranije u oficirskoj zavjeri u majskom prevratu 1903. godine.
Obrenovićevska dinastija bila je zatrta od strane masonskih sila po crnomagijskom obredu koji je podrazumijevao kraljoubistvo i obeščašćivanje mrtvih tijela kralja i kraljice. Nasljednik prvog kralja Srbije koji je zarad kraljevske krune na Berlinskom kongresu 1878. godine bio spreman da raspne srpski narod, zatre njegovu antičku prošlost i duhovne svetinje, preda prekodrinske Srbe na nemilost Austrougarima, postradaće od istih podzemnih judeomasonskih sila koje su vladale iza Berlinskog kongresa.
„Plata za grijeh je smrt“. Dinastija koja je sagriješila na Berlinskom kongresu zarad golog vlastoljublja, ubijena je sa ritualnom okrutnošću po naređenju tajnih sila koje su joj i dale kraljevsku krunu tražeći zauzvrat samo srce njenog nacionalnog bića – odricanje od istorijskog prava na srpske zemnje izvan onomadne Kraljevine Srbije.

2. Gorka je, naime, istina o kojoj je malo ko vodio računa, jer bi takvi odmah bili ućutkani, da je uticaj Jevreja na odluke Berlinskog kongresa bio čak presudniji nego vatikansko-germanski. Tom prilikom na insistiranje D`Izraelija i francuskog pregovarača Kremijea, jedino je Srbiji priznanje nezavisnosti bilo uslovljeno izjednačavanjem građanskih prava i punom emancipacijom Jevreja nastanjenih u Srbiji.
Judejski pregovarači su u ime velikih sila izvršili snažan pritisak na Srbiju kako bi prihvatila sve njihove zahtjeve kada su u pitanju teritorijalne pretenzije Austrougara na srpske zemlje preko Drine i Dunava. Nažalost, činjenice koje govore o pritisku jevrejskog lobija koji se nakon Francuske buržoaske revolucije infiltrirao u same vrhove evropske politike koja je krojila novi evropski poredak, teško su dostupne u javnosti[3].
Naročito je iza zida tajni ostao sakriven presudni uticaj na odluke Kongresa preobraćenog, pokrštenog engleskog Jevrejina Benjamina D`Izraelija, svemoćnog ministra predsjednika (premijera), masona, člana tajne organizacije „Mlada Engleska“, ogranka „Mlade Evrope“, tvorca strategije engleskog imperijalizma, nesklonog da prizna ma kakvu legitimnost srpskih oslobodilačkih težnji prema Bosni i Hercegovini; propovjednika velike mržnje prema Slovenima i Grcima.
Sličnog stava bio je i francuski predstavnik, ministar pravde Isak Adolf Kremije, osnivač Opše izraelske alijanse koja se borila za interese i građanska prava Jevreja u evropskim zemljama i svijetu, a koja je bila zatvoreno jevrejsko društvo u kojem nije bilo hrišćana.

2. Na Berlinskom kongresu 1878. godine Srbi su pali kao žrtve moći judeomasona i njihovog istorijskog revizionizma, u jednoj geopolitičkoj zakulisi koja je poprimila odlike talmudske osvete prema starostavnom srpskom narodu. Na kongresu Srbi su doživjeli moralni slom nacije kad im je presuđeno da mogu imati kraljevinu samo pod uslovom da budu glupavi[4] i nauče njihovu skrojenu istoriju o sebi samima, što je srpska pregovaračka pseudoelita preko “kooperativnog” Cincara Stojana Novakovića[5] prihvatila. Obećanje je ovjereno Tajnim aneksom ugovora koji se do danas skriva i nikako da se objavi.
U evropskoj politici od sredine XIX vijeka na scenu je stupila nova sila, framasoni, judejska ekspozitura, koji uspostavljaju kontrolu nad podzemnim anahističkim evropskim ogranizacijama čiji je ogranak bio i onaj pod nazivom „Mlada Italija“ pod karbonarima, kao i ogranak kasnije poznat kao „Mlada Bosna“, koju kvalifikuju za lijevu anarhističko-komunističku organizaciju, blisko povezanu sa srpskom organizacijom “Crna ruka”.
Sa njom je objedinjuje zajedničko masonsko porijeklo i oduševljenje Macinijem i Garibaldijem te tekstovima ruskih anarhista i socijalista.
Pogleda li se karijera jednog srpskog anarhiste, člana tajnih društava, poput karijere Božine Simića, jednog od sedam najvećih srpskih agenata, ustanovljujemo o kakvoj se devijantnoj moralnosti radi: karijeru je započeo kao zavjerenik u Majskom prevratu 1903. kad je ubijen kralj Aleksandar Obrenović. Potom ju je nastavio kao komita i član “Crne ruke” te kao mason, da bi napokon postao ambasador kralja Petra, i na koncu karijeru okončao kao Titov ambasador.
Za Božinu Simića Miloš Crnjanski je pisao da je „saradnik Kominterne“, a Vladimir Tucović, brat Dimitrija Tucovića, govorio za njega da je „međunarodni hohštapler“.
I Franc Ferdinand, prestolonasljednik dvojne monarhije, pašće kao žrtva zavjere evropskih hohštaplera čija je nasilna smrt proizvod „smjese sistema i slučaja“ (M. Ekmečić). Izvršilac i pomagači atentata[6] bili su inficirani framasonstvom[7], koje ga je osudilo na smrt još 1912. godine na sjednici održanoj u loži “Alpina” u Švajcarskoj.
Ništa manja žrtva talmudske osvete je i njegov egzekutor, jugoslovenstvom i srbohrvatstvom fanatizovani Gavrilo Princip[8], to `slučajno ime u sinergiji Velikog rata`, koji je na suđenju iskazao naklonost prema masoneriji[9], a čije je anarhističko opredjeljenje ukazivalo da je bio obrađene svijesti![10]
Najveća žrtva sarajevskog atentata organizovanog od strane internacionalnog evropskog podzemlja bio je nesumnjivo srpski narod osuđen da na njegovom neviđenom stradalništvu, koje je bilo upravo genocidno, nakon prvog svjetskog rata tajne masonske sile utemelje multinacionalnu Kraljevinu SHS.
Atentat na Ferdinanda bio je judeotalmudski masonski projekat i primjer imperijalnog nametanja laži za istinu. Spreman je kao savršen zločin i kao takav je nalagao da se zločin počini, a da se potom pred svijetom ostane moralan; štaviše, da se ubice proglase vidivdanskim junacima mada se radilo o semitskom činu[11] poslije koga su Srbi uvedeni u planirani rat do (samo)uništenja, u nezapamćenu klanicu koju ni jedan narod svijeta nije podnio.
Sam Gavrilo, nesumnjivo okrutno izmanipulisan, izjašnjavao se kao sljedbenik masonskih ideja terorom, pri čemu ni on ni oni koji su ga neposredno organizovali, nisu znali da su masonski redovi samo šaraf, dok je prava moć na mnogo višem nivou.
I ubijeni i ubica bili su taoci geopolitičke igre kabalističko-jezuitskih framasona[12], kao i milionske žrtve u pet godina najkrvavijeg rata u kome su Srbi zlopotrijebljeni kako bi se potpalio fitilj Velikog rata; ništa manje ni kralj Aleksandar,[13] čijeg je oca kralja Petra, francuskog masona, masonerija dovela na vlast Majskim prevratom, kraljoubistvom Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage, nametnuvši upravo pravoslavnim Srbima jugoslovensku ideja ujedinjenja koja je izvorno bila masonska. Ona je slomila Srbe, a u isto vrijeme razbuktala hrvatski šovinizam.
Jugoslovenski odbor u Londonu, finansiran od vlade Srbije da širi ideju jugoslovenstva, osnovali su takođe masoni koji preko Frana Supila nameću Srbima obavezu da se odreknu Istoka i pokažu evoluciju prema Zapadu kako bi došlo do fuzije dvije nacije, srpske sa hrvatskom. Mirovni ugovori i sporazumi zaključeni nakon prvog svjetskog rata bili su svi u judeomasonskom duhu, a to znači antipravoslavnom i antimonarhističkom, i imali su za cilj da razdijele i podjarme pravoslavne narode u srednjoj Evropi i na Istoku.
Na Pariskoj konferenciji u Versaju na kojoj je bilo 115 cionista koje je predvodio Bernar Baruh, Njemačka je zahvaljujući njima proglašena za isključivog krivca za početak prvog svjetskog rata, što su države Antante potvrdile u Članu 23. Versajskog ugovora. Tom prilikom Njemačka je namjerno rasparčana tako da izvan njene državne granice ostanu brojne pokrajine, što će biti povod za izbijanje drugog svjetskog rata.
Jedini koji su profitirali bili su Jevreji koji su sebi preko Britanaca izdejstvovali istorijsko pravo na Palestinu.
Upravo su Jevreji uspjeli da na kraju rata Njemačku, prema tvrdnjama bivšeg cioniste Benjamina Fridmana, iz sila pobjednica prevedu u poraženu naciju, uvlačenjem u rat SAD. Tome su naročito pridonijeli Jevreji koji su kod Nijemaca našli sklonište nakon što su bili izbjegli iz Rusije poslije neuspjele prve ruske komunističko-cionističke revolucije 1905. koju su, kao i onu oktobarsku, finansirali judeobankari da bi na vlast doveli cionističke Sovjete.
Upravo Jevreji koji su pobjegli u Njemačku u završnici rata su je izdali Englezima zarad osnivanja Palestine, uvlačeći u rat na stranu Engleske Sjedinjene Američke Države koje su bile neutralne, ali su ipak tokom rata bile više naklonjene Njemačkoj.
Mržnja Nijemaca prema Jevrejima[14] nakon prvog svjetskog rata bila je uslovljena činjenicom da su baš oni preko anglocionističkog lobija, izdali Njemačku Engleskoj, da bi zauzvrat međunarodni cionisti izdejstvovali od Engleske stvaranje jevrejske države na tlu Palestine.

4. Semiotičar kulture, tumač znakova vremena, ima zadatak da uz veliku upornost dospije do korijena stvari, pa i onih vezanih za pozadinu atentata[15] mladobosanaca na austrijskog prestolonasljednika, koji je tako presudno odredio sudbinu Srba u Bosni i Hercegovini i na Balkanu; bio baklja koja nije izazvala Prvi svjetski rat, ali jeste `zapalila složenu lomaču ukrštenih intereasa` o čemu je pisao Pfefer, istražni sudija u sarajevskom procesu.
Atentat na Miljacki, ta ”masonska drama koja podsjeća po mnogim bitnostima na onu dramu čija je žrtva trebalo 20 godina kasnije da bude nesretni kralj Jugoslavije” bio je epilog osvete visokih dostojanstvenika masonskih loža. Ubistvo na Miljacki, pomno planirano, bilo je uvertiru za najveće obredno žrtvovanje jednog naroda ne samo u XX vijeku već ikada u istoriji, u kojem se naročito izdvaja lik vojvode Tankosića.
Otkuda to da su u današnjici Srbi ponovo proglašeni za opasnost po svjetski mir, iako su sada i onda, u prvom svjetskom ratu, bili samo projektovane žrtve talmudske osvete pomno upakovane u zakulisnu osvajačku politiku zapada koja je uvijek bila genocidna prema pravoslavnoj slovenskoj civilizaciji? U njoj važnu polugu igra bratstvo slobodnih zidara koje već dva vijeka pod svojom kontrolom drži zavjereničke anarhističke i terorističke organizacije Evvrope i svijeta.
Progresivni pogled unatrag zaustavlja se na događajima vezanim za ujedinjenje Italije i pokret „Mlada Italija“ osnovan 1831. godine, koji je docnije postao dio pokreta Mlada Evropa, osnovanog 1835. godine da bude internacionalno orijentisan. Od svoje obnove, masonerija je objavila rat katoličkoj crkvi kao predominantnoj vjerskoj instituciji u zapadnom svijetu, posebno od strane ideologa Risorđimenta, pokreta za ujedinjenje Italije, koji je imao za cilj zbacivanje habzburške vlasti, a koji je predvodio masonizovani garibaldinac Đuzepe Macini[16].
Dakle, od kada je masonerija podržala kraljevsku kuću Savoja postajući joj saveznik, kojom prilikom je na njeno insistiranje bila ukinula sama papska država, 1870. godine, a veliki dio Vatikana bio uključen u Kraljevinu Italiju – od tada je otpočeo rat između Vatikana i masonerije.[17] Okončan je tek u današnjici, 2000. godine, oproštajnicom grijeha od strane pape Vojtile, kada su povučene brojne anateme i došlo do izmirenja masonerije i antropocentrične katoličke crkve.
To nedvosmisleno svjedoči da je u samu katoličku crkvu odavno prodro židovski duh budući da je masonerija židovstvujuća ustanova, a tajna masonstva upravo židovstvo; ona služi njemu učvršćujući njegovo gospodarenje nad svijetom, posebno preko ljevičarskih stranaka koje su parlamentarni eksponent masonerije. Priznanjem masonerije katolička crkva se požidovila.

6. Kolika je bila moć evropskog masonstva u prelomnim događajima po srpsku sudbinu svjedoči Niška deklaracija iz 1914. kojom je nastupio krah ideje za oslobođenje, a srpstvo uprkos strašnom ratu protiv dvije njemačke države, palo u kandže evropske masonerije i njenog antipravoslavnog projekta zvanog jugoslovenstvo, ginući za njegove interese, a da toga ni danas nije svjesno.
Niškom deklaracijom bilo je objavljeno da se nastupajući rat neće voditi u srpskom nego jugoslovenskom interesu, za oslobođenje i ujedinjenje sve naše neslobodne južnoslovenske trojedne „braće“, Srba, Hrvata i Slovenaca. Bio je to vrhunac mazohističkog samoporicanja srpske državnosti sa njene dvije srpske države, stavljene na rešeto evropske zakulise uprkos tome što su druga dva naroda bila u sastavu austrougarskih regimenti i direktno ratovala protiv Srba.
U hrvatskom državnom arhivu, u Fondu države Slovenaca, Hrvata i Srba, nađen je nacrt buduće zastave kraljevine, tipično masonski – trougao sa tri lista! Tu virtuelnu državu SHS (Slovenaca, Hrvata i Srb, a ne kako su je Srbi „čitali“: Srba, Hrvata i Slovenaca!) proglasio je bio hrvatski Sabor iako su do posljednjeg časa podržavali Austriju u ratu protiv Srbije.
Dakle, od 1914. zavjereničke sile mraka kojima su pripadali i određeni krugovi ratne struje Austrougarske koji su pogodovali da dođe do atentata iskorištenog kao povod za rat protiv Srbije, odlučno su se suprotstavile obnovi srpske državotvorne ideje o stvaranju nacionalne srpske države na osnovama svetosavlja, već su nam nametnuli vukovsku proširenu ideju jugoslovenstva, a potom brozomornog bratstva i jedinstva južnih Slovena[18], i jednu i drugu nauštrp Srba.
Od tada je nastupio totalni sunovrat srpske nacionalne ideje,[19] davno osmišljen u krugovima bečko-berlinske masonizovane inteligencije koja se bila infiltrirala u jozefiniste ušavši u vrhove dvora Marije Terezije i njenog sina Josifa II, da bi im na kraju došla glave ubistvom, prema nekima, prestolonasljednika Rudolfa, a potom i Franca Ferdinanda, najavljenim nekoliko godina ranije preko švajcarskih masonskih publikacija.
I dvor Karađorđevića[20] bio je potpuno pod nadzorom anarhističke organizacije, kasnije nazvane “Crna ruka”[21] koja je formirana iza aneksione krize pod imenom oficirske zavjere „Ujedinjenje ili smrt“ (1911.) i bila istureno odjeljenje masonske lože „Ujedinjenje“, formirane 1909. godine. “Crna ruka” bila je duhovno odjeljenje garibaldinaca, koja je Karađorđeviće vratila na tron da bi potom 80 zavjerenika od 1904. godine do Solunskog procesa crnorukcima, u kojem im je suđeno za navodni pokušaj ubistva prestolonasljednika Aleksandra[22], bukvalno vladali Kraljevinom Srbijom.

Franc Ferdinand žrtva slobodnih zidara

1. Franc Ferdinand[23], taj indirektni nasljednik habsburškog prijestola, bio je protiv rata sa Srbijom, kako tvrdi Manfred Rauhenštajner, dugogodišnji direktor vojnog muzeja u Beču. Druga saznanja, ona masonska, preko Damjana Brankovića, predstavnika „Krupa“ za Srbiju, koja je on prenio Pašiću, bila su da je ultimatum Srbiju bio spremljen u Pozdamu i da je dogovoren između njemačkog cara Vilhelma II i Franca Ferdinanda u januaru 1914. u dvorcu Konopište te je od tada Austrougarska imala „slobodne ruke“ da odredi vrijeme i povod napada na Srbiju.
S druge strane, direktor Arhiva Srbije Miroslav Perišić, iznosi podatak iz do sada prećutkivanih Poćorekovih pisama da su planovi za početak rata postojali 13 mjeseci prije njegove objave.

Odmah po izbijanju rata prve javne optužbe o saučesništvu masonerije u sarajevskom atentatu, u čemu se ne smiju zanemariti ni veze mađarske masonerije sa srpskom, iznio je londonski list „John Bull“ (11. jul 1914) napisavši da je Gavrilo Princip prije izvršenja atentata boravio u Parizu gdje je dobio uputstva i novac od Velikog Orijenta za izvršenje atentata.
Docnije je katolički list „Kepes Hirlap“ prenio pisanje lista mađarskih slobodnih zidara „Vilag“ u broju od 21. jula 1916. godine u kome se kaže da je „živote prestolonasljednika i njegove žene ugasila težlja slobodnih zidara. Ubice su skoro svi bili slobodni zidari, društvo slobodnih zidara dalo im je nož, savjete, podsticanje i vaspitanje …
Najzad možemo reći da za današnje nesreće nije uzrok engleski ponos, ni slovenska težnja, niti srpski bezobrazluk, ni Grej ni Nikolajević, nego duh, vladanje i želja slobodnih zidara.“

U antipravoslavnom[24] Velikom ratu koji je Austrougarska povela na način kažnjeničke horde protiv srpskog naroda, stavljajući početak rata na teret Srbije, konačni bilans po Srbe bio je zastrašujući: poginulo je ili pomrlo zbog epidemije više od 1.1000.000 hiljada ljudi, 450.000 vojnika i 650.000 civila što je bilo 26 odsto stanovnika Kraljevine Srbije.
Bio je to konačni rezultat podrivačkog rada anarhističkog zavjereničkog udruženja “Crna ruka” koje je bulo pijun evropske antimonarhističke zakulise koja je davno prije atentata repetirala Principov pištolj.

Naime, preko zavrbovanog visokog oficirskog kadra vodio se još nakon Berlinskog kongresa pravi srpsko-austrijski špijunski rat u kome je Srbija postala `bojno polje tajnih službi evropskih sila`. Atentat organizovan od strane profesionalnih revolucionara bio je “kulminacija špijunskih bitaka“, kako tvrdi Milan Mijalkovski sa Fakulteta bezbijednosti iz Beograda i nekadašnji visoki oficir kontraobavještajne službe Jugoslovenske armije.
Framasonstvo, posebno najniža tri stepena koja su najviše upotrebljavana, držalo je u svojoj ruci srpsku vojsku i protiv njega se apsolutno ništa nije moglo preduzeti jer su članovi te svojevrsne vojne hunte bili, pored ostalih, i sam Živojin Mišić.
Zavjerenici, crnorukci zaveli su vojnu, a ne građansku vlast u onomadnoj Kraljevini Srbiji maroionetizujući samog kralja Petra; vodeći pritom srpski narod iz političke i parlamentarne krize u krizu praćenu neprestanom smjenom vlada, uz favorizovanje masona Pašića, a sam narod iz rata u rat držeći vlast u državi iza trona pomoću anarhije i zločina.

2. U tajno društvo „Ujedinjenje ili smrt“ ulazilo se po posebnom inicijacijskom obredu uz polaganje zakletve životom o čuvanju tajne, pri čemu je sve bilo obučeno u patriotsku odjeću. Upravo takva anarhistička grupa, politički poluobrazovana, učestvovala je u zavjeri oko ubistva prestolonasljednika austrijskog i njegove supruge najavljenog nekoliko godina ranije kao što je i godinu dana ranije stigla dojava Beču sa imenom počinioca atentata na Franca Ferdinanada o čemu postoji dokument u bečkoj arhivi.

Ovo znači da je Austrija znala za Gavrilovu namjeru i cilj, ali ga nije spriječila, što potvrđuje dokument iz arhiva austrougarske tajne službe koja je još 20. Oktobra 1913. bila obaviještena o Principovim atentatorskim namjerama. O svojevrsnoj „policijskoj zavjeri“ i upozorenju habsburške obavještajne službe da se sprema ubistvo prestolonasljednika, što su „previdjele“ policijske i bezbjednosne snage generala Poćoreka, govori dokument koji je u sarajevskom Državnom arhivu otkrio Vojislav Bogićević[25] sa uvjerenjem da je našao ključni dokaz za istoriju sarajevskog atentata.
Zbog pronalazačeve smrti dokument je u svjetsku nauku uveo Milorad Ekmečić objavivši ga u svojoj knjizi „Stvaranje Jugoslavije 1790-1018“ (Beograd, 1980, II tom, strana 689). U zemlji totalne špijunaže, saznanje o pripremi atentata na prestolonasljednika značilo bi hapšenje za svakog drugog osim, iz nepoznatog razloga, za Principa, naglašava Mijalkovsli.
Podjednako tako je neobično da je Ivo Andrić bio uhapšen odmah po dolasku u zemlju, ali da mu iz nejasnih razloga nije suđeno iako je čak tri puta izvođen na suđenje kao što je neobično da je odmah po saznanju o izvršenju atentata doputovao iz Poljske u Bosnu.

3. Ne prezajući ni od čega, crnorukci su bili prigrabili svu vlast u Srbiji, vodeći ne samo unutrašnju nego i spoljnu politiku, a njegov centralni odbor nije imao ni jednu ozbiljnu barijeru u zemlji. Uvjereni da će se Austrija, taj konglomerat od država, raspasti od udara struje panslavizma i pravoslavnih Slovena, odlučili su, tj. odlučeno je negdje u vrhovima evropske zakulise, da upravo Srbija bude inicijator rata protiv Austrougarske[26] te time plati najveću žrtvu.
Crnorukački centralni odbor primio je na sebe zadatak da potraži atentatore kako bi ih obučili i snabdjeli oružjem, municijom i bombama. Ti fanatizovani atentatori polagali su svoje živote za ideju jugoslovenstva koja je slamala kičmu samo srpskom nacionalizmu odvodeći ga krupnim koracima od nacionalne države u multinacionalni konglomerat koji će u neko doba otvoreno počivati na princiu „slaba Srbija – jaka Jugoslavija“!

Na samom suđenju mladobosanci će izraziti bliskost sa masonima na pretresima 12., 13., 17. i 18. oktobra 1914. godine kada su optuženi Čabrinović i Princip na pitanje advokata Koste Premužića spominjali masonstvo Vojislava Tankosića, Milana Ciganovića i Radovana Kazimirovića, koji su na ovaj ili onaj način bili umiješani u organizovanje atentata. U njemu je bio angažovan veliki broj lica, a ne samo dva-tri, kako je zvanična istorija nastojala da predstavi, kao akt individualnog terora jugoslovenske nacionalističke omladine isprovocirane dolaskom austrougarskog prestolonasljednika baš na Vidovdan u anektiranu Bosnu.
Sarajevski atentat je prema Principovim riječima pripreman dvije godine[27]. Za Ferdinandov dolazak on je saznao iz Lozane, putem pisma koje mu je u januaru 1914. poslao Vladimir Gaćinović[28], lider Mlade Bosne, koji je 1912. godine upoznao i vrbovao Principa procijenivši da je „spreman na sve“; pretvorivši ga prema riječima Lea Pfefera[29], istražnog sudije u sarajevskom atentatu, u `ponosnog i odlučnog fanatika svog političkog uvjerenja i svojih političkih ideala`.
Sam Gaćinović je u Lozani pao pod uticaj ruske revolucionarne političke organizacije čije je ideje o individualnom teroru preko Bakunjina, anarhiste i masona, prihvatio i širio među mladobosancima.

U širem evropskom kontekstu posmatran, sarajevski atentat bio je samo produžetak čitave serije zločina koje je organizovala (judeo)masonerija rušeći monarhizam po Evropi, a sa njim i dotadašnji hrišćanski poredak u cilju uništenja Austrougarske i ujedinjenja svih Južnih Slovena u multinacionalnu federaciju, uključujući i Bugare.

Kao takvi, mladobosanci[30] su bili jugoslovenski[31] orijentisani Srbo-Hrvati inspirisani panslavenskim i ljevičarskim idejama, koji su davali prednost, prema tvrdnjama Mijalkovskog – socijalnoj u odnosu na nacionalnu revoluciju. U svemu tome Srbija je bila samo pijun u rukama masonskih zavjerenika, nemoćna da riješi vlastito zavjereničko pitanje.

To pitanje mogao je da riješi samo veliki evropski rat koji je eskalirao pucnjevima u Sarajevu 1914. godine.

4. Franc Ferdinand pao je kao žrtva masonizovanih srpskih oficira i to onih u aktivnoj službi koji su imali saznanja da je rat protiv Srbije već pripremljen i dogovoren sa Njemačkom, da bi atentat Austriji poslužio kao dobrodošao demagoški izgovor da započne rat sa Antantom.
Prije toga Austrija je ultimativno od Srba zahtijevala da se uklone iz vojske i administracije svi oficiri i činovnici kompromitovani atentatom od 15. juna 1914, da se otvori sudska istraga nad pristalicama zavjere koji se nalaze na srpskoj teritoriji, zahtijevajući odmah pritvaranje majora Voje Tankosića i Milana Ciganovića.
Odgovor srpske vlade bio je da „ne može primiti organe koje bi austrougarska monarhija delegirala za uviđaj toga zločina“. Drugim riječima, vlada nije pristala da dira „Crnu ruku“ kojom je rukovodio Apis, docniji šef obavještajnog odjeljenja srpske vojske kojem je suđeno na smrt u montiranom procesu pred srpskim vojnim sudom na solunskom frontu.

Time je anarhistička, teroristička, revolucionarna i masonska organizacija “Crna ruka” koja je svoj zanat svrgavanja nemasonskih vladara od Aleksandra Obrenovića pokazala 29. maja 1903. godine, a koji je nastavila da usavšava i dalje završno sa ubistvom austrijskog prestolonasljednika Franca Ferdinanda, svoga ortaka u poslu našla u licu zvanične srpske vlade i načelnika srpske kontraobavještajne službe Dragutina Dimitrijevića Apisa.
Onog prestolonasljednika kojeg Emir Kusturica časti nazivom “antisemita” pa je, valjda zbog toga i zaslužio da bude ubijen od strane masonerije.
Onoga Ferdinanda o kome današnja Austrija nema razvijeno sjećanje za razliku od drugih Habzburgovaca po čijim imenima se nazivaju ulice i trgovi, valjda zato što novi evropski poredak poznat kao židokratija ne želi da odaje počast nekom koga su ubili masonski zavjerenici potekli iz okrilja davnašnjih garibaldinaca i terorističke organizacije Memfis Mikram, koja kad bi dobila naređenje da nekog likvidira morala je to da uradi pod prijetnjom smrću.

5. Onomadna srpska vlada i sama masonska, našla je za pametnije da spase odgovornosti šaku zavjerenika prije nego da zaštiti od potpune genetske pogibelji nesrećni srpski narod, tek izišao iz balkanskih ratova da bi bio izložen projektovanom nestanku kao žrtva evropskih talmudista koji su rušili hrišćanska vladarska prijestola uspostavljajući novi evropski poredak.
Uništenim milionima domova sa preko milion svježih grobova, onomadna Kraljevina Srbija, sva pod vlašću masonerije, pretpostavila je bandu odmetnika, upravljanih od strane (polu)tajnog društva crnorukaca. Na koncu se sve pretvorilo u svjetski rat[32] koji je projektovala i izazvala tajna zakulisa svjetske imperijalne politike, naročito britanske, koja je upravljala gotovo polovinom svijeta i hitac onoga koji bijaše tuberkulozan i znao je da će za koju godinu i onako umrijeti.
Koji je prije toga sa strašću samoubice poželio da se upiše u istoriju svijeta, što su oni koji su izučili umijeće vladanja pojedincima i masama umjeli beskrupulozno da iskoriste, obilježivši njegovo ime crnim slovima u hramu vidovdanskih junaka, ne propustivši ni tada priliku da se na svojevrstan način porugaju kosovskom junaštvu i njihovom zalaganju za „nebesku Srbiju“.

Dali su Gavrilu užasnu priliku da pucajući `u koleno Evrope` (R. Karadžić) na velika vrata uvede u svjetsku klanicu svoje samožrtvovanje, a Srbe u najveće stradanje u vascijeloj istoriji, isprojektovano još na Berlinskom kongresu na kome su nam anglocionisti[33] predvođeni Benjaminom Dizraelijem[34] i francuskim masonom i cionistom Kremijeom izdiktirali kakav Srbi mora da imaju odnos prema vlastitoj istoriji – ne starijoj od Nemanjića, pismenosti, ne starijoj od Ćirila, srpskim teritorijama ne preko Drine i Dunava i bez centimetra zajedničke granice sa Crnom Gorom.
Na taj način željeli su da potpuno zatru srpski suverenitet na Balkanu te da ga zamijene vještačkim jugoslovenskim identitetom namijenjenim isključivo za pretapanje Srba pravoslavaca u Hrvate; one koji će prkosno u skupštini Kraljevine Jugoslavije za koju godinu preko Radića pitali koliko to košta srpska krv na Kajmakčalanu?

6. U današnjem vremenu neoimperijalnog evroatlantizma u kojem caruje laž; koji nam diktira kakav Srbi moraju da imaju odnos prema stogodišnjici Velikog rata u kojem su strašno postradali, još jednom nam se nameće žig kolektivne krivice za njegovo otpočinjanje. Pri tome se na nož dočekuje svaka istina koja kazuje da su upravo Srbi bili instrument onomadnog evropskog imperijalizma i žrtve tajne bezakonja koju u prvom redu provodi britanska kolonijalna politika.[35] Upravo je Englezima postao jasan golemi potencijal Rusije ukoliko se modernizuje, naročito pod premijerom Stolipinom te je stoga na njega izvršen atentat.
Slično je stanje i danas, samo što su se promijenili konji, dok su jahači apokalipse koji gaze srpski i ruski narod već dva vijeka isti.

Stoga, onima koji se nisu borili za srpstvo nego za anacionalno ujedinjenje Južnih Slovena, u kome su Srbi bili programirani da nestanu, ne možemo da udijelimo epitet srpskih rodoljuba već jugoslovenskih nadnacionalista, a to nipošo ne može biti isto; koje su u šaci držali obezboženi crnorukci podržani od strane ruskog vojnog atašea, pukovnika Viktora Artamanova. Koji su imali obećanje da će Rusija braniti Srbiju, tako da je rat Austrougara sa Srbijom povukao za sobom i Ruse u kovitlac stradanja koji će se okončati nestankom najvećeg pravoslavnog carstva.

Tako su Rusija i Srbija, ali ništa manje i Austrougarska, uvučene u svjetski rat kao žrtve britanske imperijalne politike kojoj je cilj bio da zavadi Rusiju i Njemačku. Kada je ruski car Nikolaj odlučio da se dogovori sa svojim rođakom Vilhemom II o ishodu rata, Engleska je putem judeobanka finansirala pokretanje oktobarske revolucije koja je proizvela urušavanje carstva iznutra.

Stoga, borcima za judeomasonsko jugoslovenstvo koji su organizovali atentat u Sarajevu koji se mogao prevazići da je bilo volje velikih sila[36], ne možemo da udijelimo atribut vidovdanskih heroja, što su dosad obilato činili svakovrsni intelektualni teroristi dodjeljujući tim fanatizovanim (samo)ubicama prestolonasljednika i njegove trudne supruge atribut srpskih Obilića[37], a radikalskoj vladi Nikole Pašića epitet mudrih srpskih državnika.
Svi oni išli su na ruku vođama evropske zakulise iza kojih je stajala Engleska, zadovoljavajući usput svoje uske lične i partijske ambicije, posebno „neodgovorni činioci“ iz srpskih redova koji su kao tajna vlast iza trona uveli Srbiju u svjetsku klanicu[38] u kojoj je postradao njen najbolji genetski potencijal.

7. U dnevniku naših zabluda vodeće mjesto i danas zauzima nikad do kraja kazana istina o sarajevskom atentatu koja i dalje spada u domen zabranjenog znanja. „Svako pokolenje dolazi da polaže isti ispit u slobodi“ , poručuje nam bogomudri Vladika Danilo (Krstić).
Kada je već izgledalo da je laž odnijela pobjedu nad našim pamćenjem, došlo je postepeno do uskrsnuće srpske istine, oslobođene od dvostrukih aršina zapadne nauke koja u današnjici ni Ferdinandovu žrtvu na broji, čemu su nemali doprinos dali i naši domaći istoriografski i politički mitologičari u dvije Jugoslavije.
Sa mnogo autokolonijalne bijede veličali su vidovdanski hram podignut mladobosancima do mjere da bi i danas pojedine srpske vođe prihvatile da potegnu Gavrilov brauning „u koleno Evrope“,[39] ne pomišljajući da ga je neko tamo iz potaje repetirao i samo nam ga utrapio u ruke zarad prolazne atentatorove ovozemljske slave – tog strašnog sunca mučenika!

„Oroz je povukao Gavrilo Princip. Nije pomoglo što su Srbi upozorili Austrijance na mogući atentat. Ko je povukao Principa?”

Glasine kažu da je jednom boravio u Engleskoj. Ubistvo habsburškog vojvode Franca Ferdinanda u Sarajevu 1914. godine obično se u većini istorijskih knjiga prikazuje kao djelo usamljenog zaluđenog fanatika.
Međutim, pomno istraživanje pozadine atentata otkriva da se radi čitavom sistemu masonskih laži, o lažnoj zvaničnoj istoriji koja pored ostalog zaobilazi njegova tajna putovanja u London i Pariz u sedmicama prije tog ubistva koje je pokrenulo lanac događaja poznatih pod nazivom Prvi svjetski rat čiji su javni i tajni aspekti i danas neistraženi.
“Godine 1914. Balkan je bio pion u daleko većoj šahovskoj igri globalnih središta moći“[40] u kojoj su anglocionisti isprojektovali sukob Njemačke i Rusije u kome će u nemilosrdnom ratu da postrada Sveta Rusija, meta svih zavjera sinedriona hazarskog kaganata u posljednjih deset vijekova, kako bi u njoj bio zaveden judeokomunizam kao ideologija globalne Hazarije čiji je cilj u današnjici ovladavanje cijelim svijetom.

Britanci razbijaju njemačko-rusko strateško savezništvo

1. Britanska[41] mantra koju je njena politička elita pod konrolom hazarokratije konstantno ponavljala nakon prvog svjetskog rata u kojem nisu uspjeli da do kraja poraze Nijemce, glasila je: „Ko vlada Istočnom Evropom, vlada Centralnom zemljom, komanduje Svjetskim ostrvom (Evroazijom), ko vlada Svjetskim ostrvom, komanduje Svijetom“.

U toj šahovskoj igri stalnog zavađanja Nijemaca i Rusa, kolonijalnom Londonu izvještenom da uništi svoje neprijatelje rukama svojih neprijatelja i kolijevci Marks-Engelsovog komunizma[42], političkog organa jevrejske finansijske elite, bilo je stalo da po svaku cijenu razbije njemačko-rusko strateško savezništvo jer su vjerovali da ko vlada centralnim dijelom Evroazije, a nije Nijemac ili Rus, vlada i svjetskom politikom.

Prvi svjetski rat, izazvan između Rusije i Njemačke, gotovo je potpuno uništio rusku carevinu tako da je njen spoljni dug prema Britaniji iznosio skoro trećinu godišnjeg državnog prihoda što je eskaliralo u nezadovoljstvo među vojskom i stanovništvom koje je moglo da eksplodira svakog trena.

U takvoj situaciji ruski car je bio spreman da uspostavi separatni mir sa Vilhelmom II što su Britanaci odlučno spriječili izazivanjem oktobarske revolucije i slanjem Lenjina u blindiranom vozu za Petrograd kako bi bio predvodnik globalnog proletarijata i revolucionarno-demokratske (birokratske) internacionale judejskih proevropejaca kojima Hristos nije bio moralni obrazac i ideal kao što bijaše za F. M. Dostojevskog.

Boljševički prevrat u Rusiji finansiran od strane judeobankara, kojim je srušen hrišćanski poredaki i danas se tumače uz puno istoriskih kontroverzi, iako je od tada protekao čitav vijek. U izazivanju antiruske revolucije iznimno važnu ulogu imala je aktivnost britanskog ambasadora u Moskvi, Lorda Džordža Bjukenena koji je saznao da se sredinom 1917. priprema mirovna konferencija između Rusije i Njemačke, što Britanci nipošto nisu mogli da dozvole.

Gvido Đakomo Preparata smatra da se iza štrajkova koji su paralisali Moskvu u februaru 1917. kako bi se srušilo rusko samovlašće utemeljeno u drevnoj i nepodijeljenoj crkvi 7 vaseljenskih sabora, krio lično britanski ambasador Bjukenen. Britanski premijer Lojd Džordž će reći da je svrgavanjem ruskog cara postignut jedan od ciljeva jer su Rusija i Njemačka još jednom uspješno razdvojene.

„Februarska revolucija 1917. nikada nije bila djelo Nijemaca, a još manje djelo boljševika. Kada se dogodila erupcija, Lenjin je bio zatočen kao lav u kavezu u Cirihu, dok je Trocki – još jedan od protagonista budućeg Novembarskog preuzimanja vlasti – agitovao po Menhetnu.“[43]

2. Kada je svjetski rat ipak okončan Versajskim dogovorom, „rezultat prvog svjetskog rata nije zadovoljio donosioce odluka u Velikoj Britaniji. I pored činjenice da su nestala četiri velika carstva, rusko, njemačko, austrijsko i otomansko, posao nije bio završen.“[44] Predstojala je velika igra dovođenja Hitlera na vlast.

Pretpostavke za drugi svjetski rat ugrađene su bile u Versajski dogovor koji je u sebi sadržavao plan projektovan od strane imperijalnih Britanaca i tajne „Milnerove grupe“ predvođene Alfredom Milnerom i Sesilom Roudsom, osnivačima ovog tajnog društva kojeg je odlikovao najviši nivo masonske konspiracije, a koji je bio u najbližoj vezi sa Rotšidom.

Naime, Versajskim dogovorom su milioni Nijemaca namjerno bili ostavljeni izvan granica Njemačke, što je proračunato osmišljeno kako bi se otvorio prostor da se može izazvati novi svjetski rat, što se i desilo. Tako je Lojd Džordž u memorandumu od 25. marta 1919. u pismu predsjedniku Vilsonu istakao da bi uzroci budućeg rata mogli biti u ponovnoj želji za njemačkim ujedinjenjem.
Stoga je nova Njemačka projektovano kreirana sa radikalno desnom vladom koja će u budućnosti zatražiti reviziju Versaja, što se obistinilo i eskaliralo u drugi svjetski rat pokrenut od strane angloameričkog „bratstva međunarodnih bankara“ koji su činili Vol Strit, njujorške Federalne rezerve i Banka Engleske[45].
Svi oni bili su spremni da u ime Angloamerikanaca finansiraju Hitlerov dolazak na vlast, kako bi se Nijemci i Rusi u ratu, prema Trumanovim riječima, „što više međusobno poubijali“.

Ove činjenice moderna evropska istoriografija, sva u službi kontrole uma, nastoji da potisne pa i Minhenski sporazum Čembrlena, britanskog premijera, zagovarača britanskog imperijalizma, sa Adolfom Hitlerom, potpisan 29. septembra 1938. godine, kojim su velike sile predvođene Britanijom dale blagoslov Njemačkoj da rasparča Čehoslovačku i anektira Sudete u nadi da će to Hitleru biti dovoljno i da će na taj način izbjeći rat.
Ljut zbog toga što su ga Britanci i Fracuzi ignorisali za vrijeme minhenskih pregovora, Staljin sa Hitlerom takođe potpisuje pakt o nenapadanju 23. avgust 1939. koji je podrazumijevao dogovor o podjeli Poljske. Dvolična pobjednička istografija selektivno je pristupala ovim sporazumima ističući uvijek u prednji plan sporazum Hitler – Staljin, a potiskujući Minhenski sporazum koji je stopirao Čembrlenov nasljednik Čerčil izjavivši da bi to bio poraz bez rata, jetko dodavši da ne može odbrana Engleske da se povjeri čovjeku od osamdeset godina.

2. Srpski narod bio je najveća žrtva perfidnog britanskog neoimperijalnog intervencionizma[46] koji je služeći se manipulacijama i korupcijom produkovao, pored ostalih brojnih zlodjela, demonstracije u Beogradu protiv potpisivanja Trojnog pakta, kojom prilikom je izvršen državni puč i prevrat 27. marta 1941. godine, proveden sa direktnim uplivom britanske tajne službe.
Taj čin Čerčil je pretvorno propratio diplomatskim riječima kako je time `jugoslovenski narod povratio svoju dušu`, nigdje ne pominjući da se ne radi ni o kakvom jugoslovenskom već srpskom narodu protiv koga je Hitler[47] otvorio istočni front, a prestonica Beograd i veći srpski gradovi za odmazdu pretrpjeli najgore nacističko bombardovanje.

Britanska kolonijalna politika se ponavlja: kao što su nakon Versajskog ugovora Njijemci bili raskomadani u nekoliko država da bi to za 20 godina bilo vješto iskorišteno u poticanju Nijemaca na jedinstvenu državu, što je izazivalo drugi svjetski rat, isto će se desiti i sa Srbima devedesetih godina.
Naime, titoistička Jugoslavija je bila jedna groteskna država koja je 1945. zadobila takve unutrašnje granice kojim je bio raskomadan najmnogoljudniji državotvorni srpski narod u nekoliko republika, a sama Srbija iskasapljena sa čak dvije autonomne pokrajine. U razbijanju Jugoslavije devedesetih godina to je podlo iskorišteno jer se predviđalo da će Srbi po svaku cijenu nastojati da očuvaju Jugoslaviju u kojoj su jedino bili u jedinstvenoj državi.
S druge strane, permanentno je izvana podgrijavan i afirmisan secesionizam ostalih jugoslovenskih naroda, što je bilo povod izbijanju antisrpskog rata u kojem je slobodarski srpski narod po treći put u jednom vijeku bio žrtva talmudske osvete i nadirućeg judejskog imperijalizma, zvanog anglocionizam, pretrpjevši rat pod okriljem novog svjetskog poretka i NATO alijanse, okončan zvjerskim bombardovanjem Srbije 1999. godine uz zvjersko korištenje nuklearnog otpada kojim je kontaminirano srpsko tlo.

U taj posljednji rat koji je pratila neviđena svjetska medijska satanizacija, Srbi su bili uvedeni od strane anglosaksonaca po istom scenariju kao i Nijemci u drugom svjetskom ratu.
Tito je svjesno izvršio federalizaciju Jugoslavije na štetu Srba razbijenih u nekoliko republika po granicama koje se potpuno poklapaju sa onim Hitlerovim okupacijskim granicama iz 1941. godine. Separatističke tendencije antisrpski nastrojenih jugoslovenskih republika podržala je upravo Velika Britanija, čuvar tajne bezakonja i tvorac evroatlantskog pogleda na svijet pod kontrolom talmudista; čija je srbomržnja nakon 20 godina od Dejtonskog mirovnog sporazuma kulminirala u britanskoj rezoluciji o Srebrenici kojom se Srbi optužuju za genocidan narod.

Zar se i u tome ne ponavlja skrivena istorija Srba i Nijemaca koja nipošto nije plod slučajne koincidencije već činjenice da se radi o istim neokolonijalnim projektima Nevidljive Hazarije koja iza britanskog trona vlada svijetom od Napoleonovih ratova.

Pored ostalih podudarnosti valja imati u vidu da je najkontroverznija odluka Versajskog mira koji su diktirali upravo projevrejeni Britanci, promotori anglosaksonskog pogleda na svijet, u ime saveznika, bila nametanje Nijemcima apsolutne krivice za otpočinjanje prvog svjetskog rata.
To isto se sada nastoji revidirati tako da Srbi namjesto žigosanih Nijemaca ponesu krivicu za izbijanje ne samo ovog posljednjeg građanskog rata na tlu Jugoslavije, već po principu upisivanja sadašnjosti u prošlost, i Velikog rata, kako istoričari običavaju da zovu Prvi svjetski rat.

Zar to isto nisu ponovili Britanci[48], amerikanizatori Evrope i promotori liberalnog kolonijalizma u Evro-Americi, podivljaloj u svom otpadanju od Boga, kada su klevetnički žigosali Srbe namećući rezolucije o Srebrenici, čime se na neki način skinula stigma genocidnosti sa Nijemaca?

3. Prodiranje iza zidina tajni evrokratskog vrlog novog svijeta koji je uzeo pravoslavlje za metu, iznijelo je na vidjelo poraznu istinu da su zaslugom “srpske” istoriografije, “Srbi u vlasti zločinaca i hohštaplera, ali nemaju vremena da o tome misle”(M. Lompar).
Utoliko je razgradnja lažnih konstrukcija o sarajevskom atentatu i brojnim događajima iz naše novije istorije, zlosmisleno projektovanih od strane komunističke internacionale, zadatak opravoslavljenih srpskih semiotičara koji nisu prošli mentalni inžinjering, kako bi probudili masu lišenu volje da razmišlja kritički a ne da bude pretvorena u ljudsku stoku, tj. goje, kako Jevreji nazivaju Nejevreje.

Njihov životni i stvaralački cilj mora da bude razobličavanje lažne matrice znanja i kolonijalnih principa kontrole uma na kojima počiva totalitarizam modernih varvara i lihvara, u kojem strateške poteze vuku projudejske tajne organizacije ovih nadmenih sektaša koji zavode svoj pax judaica.

Takvi osviješteni pojedinci bili bi vodiči za zbunjene[49] kroz bogoboračku zapadnu kulturu i civilizaciju u njenom pohodu na pravoslavni Istok; skrećući paćnju na to da je ideološko biće Zapada u najmanju ruku dvostruko, javno, ali i tajno i da ga odlikuje zahtjev za apsolutnom potčinjenošću.

Takva je i odavno diskreditovana zapadna nauka koja nastoji da kontroliše sadašnjost putem naučnih dogmi u koje se ne smije sumnjati, na taj način istodobno kontrolišući prošlost brisanjem istine prošlih stoljeća i njenim pristrasnim prilagođavanjem potrebama sadašnjosti.

Sva ta zapadna nauka pod budnim je cenzorskim okom obeshristovljenih sionskih mudraca podržanih od strane oktopodski povezane klike međunarodnih judeobankara. Udruženi, oni promovišu planetarno ropsko društvo bez stakala i totalitarni poredak, stoput gori od fašiza, koji počiva na umnom samoporobljavanju.

Svo njihovo znanje prosijano je lažima, a laži zrncima istine, spremni da služe zlu koje oni zovu dobro, dok u isti mah spremaju kraj kulture i civilizacije, ne krizu, već kraj istorije. Takvu nauku, kontrolisanu od strane dominantnih iluminiziranih tajnih grupa[50] koje ugnjetavaju i zatiru istinu, odlikuje najviši stepen otpadništva od istine.

Ovakav vid planetarnog ropstva ubrzano se uspostavlja od 11. septembra 2001. godine, znamenovanim na dan Usekovanja Svetog Jovana Krstitelja.[51]

Prati ga promocija novog tipa religioznosti,[52] svog u znaku ekumenske agitacije umjesto pobožne i bogoljubive[53] Hristove nauke, `od koje se i sam ad ugorčao kad je sreo Hrista`.
Samo ta istinska nauka se prema stihovima Sv. vladike Nikolaja, može da ruga njihovim mrtvim idolima i idolskim mračnim žrečevima.
је више за пдф "теорија завјере", за ову тему важан је дио
О антисемитизму и објашњењу које вријеђа



Седам дана након што је на порталу „Јадовно ’41“ објављен посљедњи текст проф. др Мирјане Стојисављевић, Иза зидина тајни, који обилује антисемитским ставовима и говором мржње, а након реакција институција у Републици Српској и Републици Србији, јавности се, ауторским текстом, обратио и господин Душан Басташић, предсједник „УГ Јадовно 1941“ и уредник поменутог портала. Упутио је извињење свима којима је објављени текст нанио увреду или душевну бол, а посебно „припадницима састрадалног јеврејског народа“. Ипак, иза извињења је стајало једно велико АЛИ. Једноставном анализом овог АЛИ, чији садржај видимо у објашњењу спорне ситуације, моћи ћемо процијенити и специфичну тежину упућеног извињења.

У објашњењу господин Басташић наводи чињеницу да професорка Стојисављевић ради на три факултета Универзитета у Бањој Луци. Затим да је текст објавио а да га притом није у цјелини прочитао, јер је, како каже, „уредник портала Јадовно 1941. који тај озбиљан и одговоран посао ради на волонтерској основи, поред основног занимања доктора стоматологије“. Даље је устврдио да је спорни текст објављен још 2015. у књизи Србистика и коментари, а „која се од тада као и данас може лако наћи, преузети у цијелости као PDF фајл и прочитати на званичном сајту Универзитета у Бањој Луци“. На крају господин Басташић закључује: „Да ли сам, и не прочитавши требао доводити у сумњу садржај и изнесене ставове у студији која пет година стоји објављена на званичном сајту Универзитета у Бањој Луци а чији је аутор редовни професор на три факултета тог истог Универзитета?“

„Пасионираном“ читаоцу садржаја објављених на порталу „Јадовно ’41“ у посљедњих неколико година, пада у очи испољени „осјећај за мјеру“. Господин Басташић нам каже да је Мирјана Стојисављевић професор на три факултета, а он је само доктор стоматологије који уредничке послове ради волонтерски. Ако макар и овлаш погледамо његове ауторске текстове, видјећемо да он није увијек овако поштовао научне ауторитете. Штавише, имао је веома изражене хиперкритичке ставове (најблаже речено) према неким другим универзитетским професорима, потврђеним посленицима музе Клио од којих неки имају и неспорну међународну репутацију. Притом је веома увредљивом сматрао спорадичну опаску према којој није примјерено да се један стоматолог упушта у полемике са историчарима на стриктно историографске теме. Оставимо ли по страни питање да ли је „озбиљан и одговоран“ уреднички посао могуће озбиљно и одговорно обављати објављивањем непрочитаних текстова, морамо разријешити питање везано за „волонтерску основу“ уредничког посла. Ако бацимо поглед на пописе одобрених средстава која додјељује Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону при Министарству спољних послова Републике Србије, видјећемо да је УГ „Јадовно 1941“ за потребе сајта током 2018. и 2019. године добило средства у износу од 1.100.000 (милион и стотину хиљада) динара, или нешто мање од 10.000 евра. Иако нисам марксиста, имајући у виду ове чињенице, чини ми се да у овом случају волонтерска база има веома конкретну финансијску надоградњу.



Кад је ријеч о тврдњи господина Басташића да је књига Србистика и коментари, у којој је претходно објављен спорни рад, доступна на званичном сајту Универзитета у Бањој Луци, морамо констатовати да се ради о неистини. Као „доказ“ својој тврдњи господин Басташић доноси фотографију личног профила Мирјане Стојисављевић на веб платформи Академија еду (Academia.edu). Професорка Стојисављевић је овдје регистрована као професор Универзитета у Бањој Луци, па због тога у линку, испред званичног назива странице, стоји ознака unibl, али ова страница нема никакве везе са званичним сајтом Универзитета на којем је објављен само списак дјела Мирјане Стојисављевић без било каквог увида у њихов садржај. Ово господин Басташић одлично зна, али гради конструкцију која му „омогућава“ скривање иза ауторитета универзитетског професора и самог Универзитета. Сама поента оваквог односа лежи у закључку текста гдје каже: „Да ли сам, и не прочитавши требао доводити у сумњу садржај и изнесене ставове у студији“. Да ли је не прочитавши могуће доводити у питање било шта? Једноставно би требало да се одлучи је ли или није прочитао!

Сторија о томе да ли се радови професорке Стојисављевић налазе на сајту Универзитета у Бањој Луци не представља једину неистину нити једини покушај јавне манипулације подацима. Као што видимо, господин Басташић говори о само једном спорном тексту са чијим садржајем, како каже, није био упознат. Остаје питање да ли је био упознат са садржајем осталих текстова професорке Стојисављевић? Уколико није, зашто су обрисани са сајта „Јадовно ’41“, али и са неких њему братских сајтова, а ако јесте, зашто је извињење упућено само за један текст? Да подсјетимо читаоца, на сајту „Јадовно ’41“ од средине децембра 2019. до почетка марта 2020. године објављено је пет текстова професорке Стојисављевић. Већина је претходно објављена у некој од ауторкиних књига гдје ћемо, исто тако у већини, наићи на исте антисемитске ставове и говор мржње. Ако за моменат пристанемо на, додијељену нам, улогу бесловесне масе и повјерујемо да су сви претходно објављени текстови на порталу „Јадовно ’41“ постављени без претходног читања и да уредник није имао увид у њихов садржај, ипак ћемо се срести са једним текстом код којег то није био случај. Ријеч је о првом тексту професорке Стојисављевић под насловом Великим покољем до велике Хрватске или тајна историја усташтва. Текст је објављен 17. 12. 2019. године а представља излагање професорке Стојисављевић на промоцији књиге академика Василија Крестића, Геноцидом до велике Хрватске. Господин Басташић, што је лако доказиво, био је присутан на тој промоцији и чуо је поменуто излагање. Ту је могао чути за постојање „јудеомасона“, „јуденпротектора“, „јудеохазара“, „јудеокатолика“, „јудеофашиста“, „талмудске освете“. И поред тога, текст је као први, у поменутој мини-серији текстова професорке Стојисављевић, објављен на порталу „Јадовно ’41“, а тек затим су објављени слични текстови које уредник „није читао“.



Овдје је могуће поставити питање само о томе да ли је господин Басташић сагласан са ставовима професорке Стојисављевић, у цјелини или дјелимично, или пак у њима не налази ништа спорно, а можда је ријеч и о нечему трећем? Ако се макар и овлаш загледамо у дјеловање Удружења и портала „Јадовно ’41“ у посљедњих пет година, видјећемо да је у том периоду у више наврата вођена кампања против српских институција и истакнутих појединаца који се баве истраживањем тема холокауста и геноцида над Србима у НДХ током Другог свјетског рата. Током 2015. године кулминирала је кампања против епископа славонског Јована и Одбора за Јасеновац САС СПЦ, затим је у неколико наврата вођена кампања против Музеја жртава геноцида, а 2017. године су жртве кампање били организатори образовног семинара под називом Образовање о холокаусту, геноцидима у НДХ и превенцији геноцида који је спроведен у организацији Министарства просвјете и културе Републике Српске, Републичког педагошког завода, Филозофског факултета у Бањој Луци и Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица. У свим кампањама као основна оптужба навођено је да се српске институције доминантно баве истраживањем холокауста, или како кажу сарадници „УГ Јадовно 1941“ фаворизују јеврејске жртве, што прије свега није тачно, а оваква потреба за раздвајањем жртава према идентитетском кључу, у чијем центру стоје Јевреји, сама по себи има латентан антисемитски призвук.

Генерално узев, у овом периоду, намјенски селектујући податке постављене на сајт и на официјелне странице на друштвеним мрежама, руководство „УГ Јадовно 1941“ код читалаца обликује утисак да се српске институције баве истраживањем, ако не искључиво, онда свакако доминантно страдањем јеврејских жртава, док су српске жртве и, генерално, страдање Срба током Другог свјетског рата остали у запећку. На овај начин се код читалаца обликује конструкција према којој је „УГ Јадовно 1941“ једино удружење које је заинтересовано за изучавање српских страдања, а које за такву функцију нема адекватан третман у друштву.

Ако ове чињенице имамо у виду, чини нам се да ставови професорке Стојисављевић нису, или макар нису у цјелини, страни ни уреднику сајта на којем су популарисани. Ипак морамо узети у обзир и одређене калкулације које су барем једним дијелом утицале на објављивање њених текстова. Наиме, ако пажљиво погледамо наслов поменутог првог текста професорке Стојисављевић који је објављен на порталу „Јадовно ’41“, а ако у тексту дословно пише „Покољ, како према инструкцијама удружења Јадовно називамо злочин геноцида почињен над Србима у НДХ“, постаје нам јасно да је проф. др Мирјана Стојисављевић једина особа из академске заједнице у Републици Српској која је подржала прошлогодишњу одлуку „УГ Јадовно 1941“ о преименовању геноцида над Србима у НДХ у „Покољ“.

Због свега наведеног чини нам се да се појава отворено антисемитских текстова на порталу „Јадовно ’41“ може објаснити недостатком уредничке свијести о штетности оваквих идеја, али и као начин популаризације мртворођене идеје „Покоља“.

На крају можемо закључити да је саопштење за јавност господина Басташића још једна увреда изречена на рачун оних којима је требало да упути извињење. А извињење је заслужио онај народ који је имао шест милиона жртава током Другог свјетског рата – та несрећа почела је, гле чуда, објављивањем текстова чији садржај неодољиво подсјећа на садржај оних објављених на његовом порталу. Извињење је требало упутити и оном народу чија држава је прва прихватила Балфурову декларацију и чији су краљеви положили камен темељац за изградњу синагоге. Оном истом народу чија је новија историја, у име „аутохтонистичке школе“, брутално фалсификована у тексту Иза зидина тајни.

http://srbiubih.com/o-antisemitizmu-i-objasnjenju-koje-vrijedja/
 

Slaven777

Buduća legenda
Poruka
46.656
Ne razumem ljude koji neće da stave svoje lično ima iza svojih reči a ovde na forumu zrače neverovatnom dozom autodestrukcije. Kako je moguće da sa tolikim žarom unižavate sopstvene pretke? Što se mene lično tiče autohtonistička škola je dala satisfakciju svakoj ćeliji moga tela koja mi od rođenja govori da je moj Srbski rod mnogo veći od onog kakvim ga danas predstavlja nakaradna službena "istorija" i naši neprijatelji.
Sima Lukin Lazić (1863-1904) napisao je credo naše romantičarske škole; u odgovoru u polemici sa Stanojem Stanojevićem povodom nedostatka naučnih kriterijuma:

Али макар ти и на ушима сједио ја теби кажем: да ми је само знати, да ћу тим усрећити род и народ свој, вјеруј ми, ја бих слатко поднио и највишу жртву, вишу и од живота, вишу и од части: лагао бих дан и ноћ, лагао бих као пас.

Layic.png
 

Aranko

Zainteresovan član
Poruka
326
Sima Lukin Lazić (1863-1904) napisao je credo naše romantičarske škole; u odgovoru u polemici sa Stanojem Stanojevićem povodom nedostatka naučnih kriterijuma:

Али макар ти и на ушима сједио ја теби кажем: да ми је само знати, да ћу тим усрећити род и народ свој, вјеруј ми, ја бих слатко поднио и највишу жртву, вишу и од живота, вишу и од части: лагао бих дан и ноћ, лагао бих као пас.

Pogledajte prilog 665003
А зашто не ставиш наставак, који све говори о ББ школи?

Цео цитат:
Али макар ти и на ушима сједио, опет ја теби кажем: да ми је само знати, да ћу тим усрећити род и народ свој, вјеруј ми, ја бих слатко поднио и ону највишу жртву, вишу од живота, вишу и од части: лагао бих дан и ноћ - лаго бих к'о пас. Али, срећом, ту погану жртву уштедеше ми она братија, којима је то једини занат. Те тако не бјеше мени невоље, да оснивам своје „Србе у давнини“ на ровитој лажи, кад је њихов темељ сам собом толико истинит и јаки, да му је сасма сувишно оно: „што хоће да се постигне“. А кад ти, филозофе мој, тако изврсно познајеш све оне свјетске лажи, које се могу извинити само оним, „што хоће да се постигне“; и кад ти љуцки и српски прочиташ „Србе у давнини“, па опет тврдиш, да се та књига не може оправдати чак ни оним „што хоће да се постигне“, онда: ти лажеш, слатко чедо моје, лажеш и трижди - лажеш!

Или да преведемо за оне који „не разумеју“ да имаш неки племенити циљ па лажеш разумео бих те али да лажеш само ради ситне материјалне користи, е то не разумем и не могу да оправдам.

Иначе исти овај скраћени цитат Радић је ставио у своју књигу (Клио се стиди Р. Радић стр 8). Овакво фалсификовање при цитирању много говори о њему а и о теби. Шта ти кажеш када ти неко извади пола реченице када те цитира па испадне да си рекао нешто сасвим друго од оног што јеси?
Као што сам и више путра приметио ваш кредои по овоме испада користићу само оно што ми одговара небитно да ли је то у складу са оним што стварно пише и да ли на другом месту пише нешто што то негира, то наравно нећу спомињати.


69250079_10217154171139602_6254878314750541824_n.jpg
 

Slaven777

Buduća legenda
Poruka
46.656
Иначе исти овај скраћени цитат Радић је ставио у своју књигу (Клио се стиди Р. Радић стр 8). Овакво фалсификовање при цитирању много говори о њему а и о теби. Шта ти кажеш када ти неко извади пола реченице када те цитира па испадне да си рекао нешто сасвим друго од оног што јеси?
Као што сам и више путра приметио ваш кредои по овоме испада користићу само оно што ми одговара небитно да ли је то у складу са оним што стварно пише и да ли на другом месту пише нешто што то негира, то наравно нећу спомињати.
Kao prvo, proveri bolje šta znači falsifikat; kao drugo, i sa sledećom rečenicom (ne jednim delom) ne menja se ništa preterano puno, jer je to što je Sima napisao ostaje užasno, obrni-okreni — bez obzira na to šta se koristi kao izgovor za slaganje (uska materijalna korist, propagandni razlozi ili možda nešto treće). A naravno da nije direktno priznao da je otvoreno slagao u svojoj knjizi (bio bi lud ili glup da je to učinio), ali

Ti, izgleda, baš obožavaš sve ovde dileje freakshow scene live reality-ja.
 

КРЦУН

Zainteresovan član
Poruka
308
О антисемитизму и објашњењу које вријеђа



Седам дана након што је на порталу „Јадовно ’41“ објављен посљедњи текст проф. др Мирјане Стојисављевић, Иза зидина тајни, који обилује антисемитским ставовима и говором мржње, а након реакција институција у Републици Српској и Републици Србији, јавности се, ауторским текстом, обратио и господин Душан Басташић, предсједник „УГ Јадовно 1941“ и уредник поменутог портала. Упутио је извињење свима којима је објављени текст нанио увреду или душевну бол, а посебно „припадницима састрадалног јеврејског народа“. Ипак, иза извињења је стајало једно велико АЛИ. Једноставном анализом овог АЛИ, чији садржај видимо у објашњењу спорне ситуације, моћи ћемо процијенити и специфичну тежину упућеног извињења.

У објашњењу господин Басташић наводи чињеницу да професорка Стојисављевић ради на три факултета Универзитета у Бањој Луци. Затим да је текст објавио а да га притом није у цјелини прочитао, јер је, како каже, „уредник портала Јадовно 1941. који тај озбиљан и одговоран посао ради на волонтерској основи, поред основног занимања доктора стоматологије“. Даље је устврдио да је спорни текст објављен још 2015. у књизи Србистика и коментари, а „која се од тада као и данас може лако наћи, преузети у цијелости као PDF фајл и прочитати на званичном сајту Универзитета у Бањој Луци“. На крају господин Басташић закључује: „Да ли сам, и не прочитавши требао доводити у сумњу садржај и изнесене ставове у студији која пет година стоји објављена на званичном сајту Универзитета у Бањој Луци а чији је аутор редовни професор на три факултета тог истог Универзитета?“

„Пасионираном“ читаоцу садржаја објављених на порталу „Јадовно ’41“ у посљедњих неколико година, пада у очи испољени „осјећај за мјеру“. Господин Басташић нам каже да је Мирјана Стојисављевић професор на три факултета, а он је само доктор стоматологије који уредничке послове ради волонтерски. Ако макар и овлаш погледамо његове ауторске текстове, видјећемо да он није увијек овако поштовао научне ауторитете. Штавише, имао је веома изражене хиперкритичке ставове (најблаже речено) према неким другим универзитетским професорима, потврђеним посленицима музе Клио од којих неки имају и неспорну међународну репутацију. Притом је веома увредљивом сматрао спорадичну опаску према којој није примјерено да се један стоматолог упушта у полемике са историчарима на стриктно историографске теме. Оставимо ли по страни питање да ли је „озбиљан и одговоран“ уреднички посао могуће озбиљно и одговорно обављати објављивањем непрочитаних текстова, морамо разријешити питање везано за „волонтерску основу“ уредничког посла. Ако бацимо поглед на пописе одобрених средстава која додјељује Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону при Министарству спољних послова Републике Србије, видјећемо да је УГ „Јадовно 1941“ за потребе сајта током 2018. и 2019. године добило средства у износу од 1.100.000 (милион и стотину хиљада) динара, или нешто мање од 10.000 евра. Иако нисам марксиста, имајући у виду ове чињенице, чини ми се да у овом случају волонтерска база има веома конкретну финансијску надоградњу.



Кад је ријеч о тврдњи господина Басташића да је књига Србистика и коментари, у којој је претходно објављен спорни рад, доступна на званичном сајту Универзитета у Бањој Луци, морамо констатовати да се ради о неистини. Као „доказ“ својој тврдњи господин Басташић доноси фотографију личног профила Мирјане Стојисављевић на веб платформи Академија еду (Academia.edu). Професорка Стојисављевић је овдје регистрована као професор Универзитета у Бањој Луци, па због тога у линку, испред званичног назива странице, стоји ознака unibl, али ова страница нема никакве везе са званичним сајтом Универзитета на којем је објављен само списак дјела Мирјане Стојисављевић без било каквог увида у њихов садржај. Ово господин Басташић одлично зна, али гради конструкцију која му „омогућава“ скривање иза ауторитета универзитетског професора и самог Универзитета. Сама поента оваквог односа лежи у закључку текста гдје каже: „Да ли сам, и не прочитавши требао доводити у сумњу садржај и изнесене ставове у студији“. Да ли је не прочитавши могуће доводити у питање било шта? Једноставно би требало да се одлучи је ли или није прочитао!

Сторија о томе да ли се радови професорке Стојисављевић налазе на сајту Универзитета у Бањој Луци не представља једину неистину нити једини покушај јавне манипулације подацима. Као што видимо, господин Басташић говори о само једном спорном тексту са чијим садржајем, како каже, није био упознат. Остаје питање да ли је био упознат са садржајем осталих текстова професорке Стојисављевић? Уколико није, зашто су обрисани са сајта „Јадовно ’41“, али и са неких њему братских сајтова, а ако јесте, зашто је извињење упућено само за један текст? Да подсјетимо читаоца, на сајту „Јадовно ’41“ од средине децембра 2019. до почетка марта 2020. године објављено је пет текстова професорке Стојисављевић. Већина је претходно објављена у некој од ауторкиних књига гдје ћемо, исто тако у већини, наићи на исте антисемитске ставове и говор мржње. Ако за моменат пристанемо на, додијељену нам, улогу бесловесне масе и повјерујемо да су сви претходно објављени текстови на порталу „Јадовно ’41“ постављени без претходног читања и да уредник није имао увид у њихов садржај, ипак ћемо се срести са једним текстом код којег то није био случај. Ријеч је о првом тексту професорке Стојисављевић под насловом Великим покољем до велике Хрватске или тајна историја усташтва. Текст је објављен 17. 12. 2019. године а представља излагање професорке Стојисављевић на промоцији књиге академика Василија Крестића, Геноцидом до велике Хрватске. Господин Басташић, што је лако доказиво, био је присутан на тој промоцији и чуо је поменуто излагање. Ту је могао чути за постојање „јудеомасона“, „јуденпротектора“, „јудеохазара“, „јудеокатолика“, „јудеофашиста“, „талмудске освете“. И поред тога, текст је као први, у поменутој мини-серији текстова професорке Стојисављевић, објављен на порталу „Јадовно ’41“, а тек затим су објављени слични текстови које уредник „није читао“.



Овдје је могуће поставити питање само о томе да ли је господин Басташић сагласан са ставовима професорке Стојисављевић, у цјелини или дјелимично, или пак у њима не налази ништа спорно, а можда је ријеч и о нечему трећем? Ако се макар и овлаш загледамо у дјеловање Удружења и портала „Јадовно ’41“ у посљедњих пет година, видјећемо да је у том периоду у више наврата вођена кампања против српских институција и истакнутих појединаца који се баве истраживањем тема холокауста и геноцида над Србима у НДХ током Другог свјетског рата. Током 2015. године кулминирала је кампања против епископа славонског Јована и Одбора за Јасеновац САС СПЦ, затим је у неколико наврата вођена кампања против Музеја жртава геноцида, а 2017. године су жртве кампање били организатори образовног семинара под називом Образовање о холокаусту, геноцидима у НДХ и превенцији геноцида који је спроведен у организацији Министарства просвјете и културе Републике Српске, Републичког педагошког завода, Филозофског факултета у Бањој Луци и Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица. У свим кампањама као основна оптужба навођено је да се српске институције доминантно баве истраживањем холокауста, или како кажу сарадници „УГ Јадовно 1941“ фаворизују јеврејске жртве, што прије свега није тачно, а оваква потреба за раздвајањем жртава према идентитетском кључу, у чијем центру стоје Јевреји, сама по себи има латентан антисемитски призвук.

Генерално узев, у овом периоду, намјенски селектујући податке постављене на сајт и на официјелне странице на друштвеним мрежама, руководство „УГ Јадовно 1941“ код читалаца обликује утисак да се српске институције баве истраживањем, ако не искључиво, онда свакако доминантно страдањем јеврејских жртава, док су српске жртве и, генерално, страдање Срба током Другог свјетског рата остали у запећку. На овај начин се код читалаца обликује конструкција према којој је „УГ Јадовно 1941“ једино удружење које је заинтересовано за изучавање српских страдања, а које за такву функцију нема адекватан третман у друштву.

Ако ове чињенице имамо у виду, чини нам се да ставови професорке Стојисављевић нису, или макар нису у цјелини, страни ни уреднику сајта на којем су популарисани. Ипак морамо узети у обзир и одређене калкулације које су барем једним дијелом утицале на објављивање њених текстова. Наиме, ако пажљиво погледамо наслов поменутог првог текста професорке Стојисављевић који је објављен на порталу „Јадовно ’41“, а ако у тексту дословно пише „Покољ, како према инструкцијама удружења Јадовно називамо злочин геноцида почињен над Србима у НДХ“, постаје нам јасно да је проф. др Мирјана Стојисављевић једина особа из академске заједнице у Републици Српској која је подржала прошлогодишњу одлуку „УГ Јадовно 1941“ о преименовању геноцида над Србима у НДХ у „Покољ“.

Због свега наведеног чини нам се да се појава отворено антисемитских текстова на порталу „Јадовно ’41“ може објаснити недостатком уредничке свијести о штетности оваквих идеја, али и као начин популаризације мртворођене идеје „Покоља“.

На крају можемо закључити да је саопштење за јавност господина Басташића још једна увреда изречена на рачун оних којима је требало да упути извињење. А извињење је заслужио онај народ који је имао шест милиона жртава током Другог свјетског рата – та несрећа почела је, гле чуда, објављивањем текстова чији садржај неодољиво подсјећа на садржај оних објављених на његовом порталу. Извињење је требало упутити и оном народу чија држава је прва прихватила Балфурову декларацију и чији су краљеви положили камен темељац за изградњу синагоге. Оном истом народу чија је новија историја, у име „аутохтонистичке школе“, брутално фалсификована у тексту Иза зидина тајни.

http://srbiubih.com/o-antisemitizmu-i-objasnjenju-koje-vrijedja/
Slaven777 је више за пдф "теорија завјере", за ову тему важан је дио, афта пу су лео та дис!
 

Aranko

Zainteresovan član
Poruka
326
Kao prvo, proveri bolje šta znači falsifikat; kao drugo, i sa sledećom rečenicom (ne jednim delom) ne menja se ništa preterano puno, jer je to što je Sima napisao ostaje užasno, obrni-okreni — bez obzira na to šta se koristi kao izgovor za slaganje (uska materijalna korist, propagandni razlozi ili možda nešto treće). A naravno da nije direktno priznao da je otvoreno slagao u svojoj knjizi (bio bi lud ili glup da je to učinio), ali
Наравно да се потпуно мења значење и да је твоја и Радићева интерпретација буквално лаж. Кад човек каже лагао бих када би то спасило животе а ти то скратиш и кажеш рекао је да би лагао то је лаж, фалсификат, како год хоћеш.
И коришћење таквих лажи због ситних интереса је оно што је испровоцирало Симу Лукина Лазића а ево то се понавља и данас.
 

Aranko

Zainteresovan član
Poruka
326
Kao prvo, proveri bolje šta znači falsifikat; kao drugo, i sa sledećom rečenicom (ne jednim delom) ne menja se ništa preterano puno, jer je to što je Sima napisao ostaje užasno, obrni-okreni — bez obzira na to šta se koristi kao izgovor za slaganje (uska materijalna korist, propagandni razlozi ili možda nešto treće). A naravno da nije direktno priznao da je otvoreno slagao u svojoj knjizi (bio bi lud ili glup da je to učinio), ali
И да, проверио сам шта значи фалсификат и у праву сам. Теби изгледа фали основношколских знања. Рецимо анализа текста где је укључена и анализа мотива аутора књижевног дела се учи већ у нижим разредима основне школе. Ученик четвртог разреда би умео да разуме смисао Лазићевих речи.

SRPSKI JEZIK - rečnici i alati.png
 

Slaven777

Buduća legenda
Poruka
46.656
Slaven777 је више за пдф "теорија завјере", за ову тему важан је дио, афта пу су лео та дис!
Jeste, ova cela tema je za ptf Alternativne nauke, kao i neke susedne, ali nažalost ako bismo ih sve prebacili, neki forumaši bi poludeli da je to sužavanje prava slobode govora.

Nekada je bio kompromis da za ove priče postoji samo jedna jedina tema na potforumu Istorija; ova, što je danas malčice obesmišljeno jer je pseudonauka na potforumu postala gotovo mejnstrim, nažalost.
 

Slaven777

Buduća legenda
Poruka
46.656
Nasumično sam pustio neki deo i prvo što sam čuo:
"rekao mi je moj inžennjer sa Sirijusa" ... :o

Ne znam kako neko sa iole mozga može da sluša ili još gore veruje u ove gluposti.
Ja sam poslušao delove one emisije u kojoj pojašnjava da veruje da je Isus Hrist bio Srbin i sin Aleksandra Velikog i Kleopatre, kao i ovu u kojoj obrazlaže svoje uverenje da je Agata Kristi kripto-Srpkinja (koja je, slučajnosti, poreklom iz kraja Bele Palanke isto kao i Donald Tramp).


Vrlo je harizmatičan i ima izuzetno interesantan nastup. Zanimljivo je analizirati ga iz jednog razloga; da se shvati kako tačno funkcioniše propaganda. U neku ruku me podsetilo ovo na Radovana Damjanovića, odnosno nešto dosta dobro što je @sumljiv_tip primetio:

Meni je Damjanovic fascinantan, da covek koji je zavrsio istoriju, a uz to deluje ovako inteligentno i sarmantno, prica takve gluposti, totalno mi je neverovatno :)
Ovakvi primeri ukazuju koliku prođu imaju persone bez znanja, koje i usputno, u hodu, mogu da izmišljaju stvari, ali zahvljujući šarmu i neuobičajeno prodornom pristupu, bez obzira na to šta tačno čovek priča, može uspešno ubediti ljude da je to što govori tačno ili istina.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.