Reči su bile - u vizantologiji je sve napisano, novih izvora nema
Pa ne može se reći da je
sve napisano, to je prilično evidentna greška tako da čije god da su, izjava je preterana. Kada neko kaže da
novih izvora nema to znači da je gomila izvora dostupna na stranim jezicima, ili čak neprevedena (i to ne mislim samo na grčki, latinski ili francuski jezik), a nekada se treba i pomučiti da se dođe do pojedinih primera. S druge strane, bez obzira na to da je neko objavio neki izvor,
ako ne postoji kritičko izdanje on se svakako može smatrati novim, zato što nije obrađen. Nekada je to reč i o izvorima koji su vekovima poznati, štampani još u XVI stoleću prvi put. Npr. Savino
Zakonopravilo svakako je „novi” istorijski izvor, jer tek evo sada biva kritički izdato i obrađivano. Slično tako, žitija Sv. Simeona koje su sastavili on i kralj Stefan Prvovenčani
jednog dana će u budućnosti biti obrađeni, tako da su oni sve vreme, svakako, „novi” izvori.
Naravno da to nije baš tako drastičan slučaj sa Vizantijom, koja značajno više pažnje privlači i ima značajni korpus literature, ali svakako da se ne može reći
sve što se može kazati, rečeno je. I ti si i sam citirao, recimo, Tiborove reči da je potrebno napraviti ozbiljnu filološku studiju Porfirogenitovih dela. To ne važi samo za
DAI; ona se čeka i u slučaju pojedinih drugih izvora,...no, da ne dužim, svakako je pogrešno reći to, posebno kada se imaju na umu saznanja iz pomoćnih istorijskih nauka.
S druge strane, pa i da je tačno to...zašto to znači da ne može postojati neki veliki poznavalac?
i novi radovi su prepisivanje i kompiliranje postojećeg.
Ovo jeste prava suština, govoreći o našem kraju. Posledica je generalnog propadanja nauke kao takve, podstaknutog odlivom mozgova, slabijim izdvajanjem sredstava i novim sistemom koji više uvažava kvantitet iznad kvaliteta. Ukidaju se diplomski radovi, a ni doktorati nisu više ono što su nekad bili. Počinje da preovlađuje postmodernistički pristup, kojem je multidisciplinarnost (svakako ne uvek, ali dakako vrlo često) izgovor za filozofiranje; uzme se jedan tekst od 50 stranica i onda uz razmišljanja i premišljanja razvuče na 50 strana.
Tako, nažalost, najvećim delom funkcioniše domaća arheologija (tj. tu je mnogo evidentnije neko po primeru istorije), koja je još i više zavisna od finansiranja nego što je istorija. Dominantan je tzv.
postprocesualni model, u kojem sve manje i manje ima poznavalaca arheoloških lokaliteta, te koji učestvuju u terenskom radu. Iako postoje izrazito kvalitetni naučni radovi iz humanističkih polja koji se pišu na taj način (onaj na temi o istoriji hrane od Sekeruša i Kišjuhasa je jedan dobar primer) ipak ogromni deo otpada na filozofiranje koje često pretvara u puke relativizacije ili (prečesto) neki vid minimalističkog nihilizma (Danijel Džino je dobar primer toga, što naravno ne znači da sam hteo da kažem da on nema kvalitetnih radova).
E sada,
što se tiče kompiliranja postojećeg: to je veliki i ozbiljan posao koji nikako ne treba nipodaštavati. Kompilacije treba da pravi neko vrlo sposoban i načitan. Primer koji pada na um jeste
Dušanov zakonik koji je Đorđe Bubalo priredio nedavno. Pa i ako jeste tačno da to delo nema nekakvu značajnu izvornu vrednost, prosto preuzimajući zaključke Sime Ćirkovića i drugih, sve je vrlo jasno, čitkim stilom, sistematizovano i objašnjeno, sa prevodima na moderni jezik. To je ono što je najcenjenije; može se napisati i monografija na 400 strana o nekoj stvari, te zasnovana na nekim greškama i tako posle nekoliko decenija pasti u zaborav, ali oni koji vrše kompliacije, koji sistematizuju i priređuju građu (kao što je npr. Tibor Živković radio, mada je to najčešće bilo propraćeno i ozbiljnom kritikom izvora), bukvalno su ti koji grade temelje nauke.
I arheolog Dragan Janković negira pismo, a njega si ti sam ovde postavio 
