Званична школска историја у својој основи има велике мањкавости, а то су:
1. Измишљене сеобе Аријеваца из степе(насељавање Индије, Пакистана, Ирана и Авганистана)
2. Благо речено, танко доказан иранизам Скита, Сармата, Сака и Даха (тачније речено недоказан)
3. Наводна латинизација Румуна и Молдаваца
4. Велика сеоба народа
5. Постојање фантомске групе Источних Германа - Гота
6. Сеоба Јужних Словена и масовна словенизација
7. ....
Наведене мањкавости наводе на могућност да је у одређеним историјским тренутцима могуће да огромне популације, на огромним територијама, као по команди добију колективну амнезију у погледу свог матерњег језика, а да се истовремено код истих тих огромних популација на огромним територијама јави лингвистички таленат и жеља за учењем потпуно страног језика и то само зато што је на њихову теритотију дошла друга популација са сопственим, различитим, језиком од њиховог матерњег. При томе се ова амнезија, у погледу матерњег језика, и истовремени лингвистички порив учења страног језика углавном догађа у повесним тренутцима без писма, писане религије и развијених институција државе. И све се то наводно догађа без икаквих јасних мотива и са једне и са друге стране и у веома кратком периоду од сто-двеста година.
Све ово доводи до дресиране грешке у читању текстова савременика повесних догађаја и потпуно погрешног схватања и разумевања записаних речи.
Конкретно о наводној сеоби Јужних Словена у шестом и седмом веку. Ова сеоба чак нигде није ни поменута у текстовима савременика ових наводних догађаја. Проблем је у изједначавању садашњег значења појма Словен и значења те речи у време наводне сеобе.
Речи супруг и супруга данас су синоними за наводно еманциповани назив за мужа и жену, а пре двеста година реч супруга је била синоним за штап, мотку, батину и буздован. Реч је вероватно грешком доспела у формуларе који су састављали странци па је спрдачки назив за жену, супруга односно батина, постао префињени израз којим се користе културни и еманциповани људи.
Дакле реч словен у оригиналу нема никакав етнички и лингвистички садржај и не говори о народу који се служи сродним словенским језицима. Савременици тих догађаја уопште нису могли да размишљају у тим оквирима. Савремено значење речи Словен је дефинисано више од хиљаду година после наводне сеобе Јужних Словена и означава народе чији је матерњи језик сродан. Оргинална реч је словен=роб и означава касту односно тадашњи друштвени статус. У конкретном случају су аварски робови-војници називани словенима и та реч се не може читати као реч из које кипи етнички садржај данашњих Словена. Када се напише народ орача, народ светлокосих или народ робова онда се то тако мора и читати и не треба на оригиналну реч лепити садржај који је настао више од хиљаду година касније.
Када се ти извештаји о старим Словенима прочитају правилно, садржај написаних извештаја постаје потпуно другачији. Да би вам било лакше, оригиналну реч словен замените са речју јањичар или мемелук јер те две речи су најближе оригиналном садржају речи словен, неслободни војник-верни војник роб чији су господари турански Авари.
Са великом сигурношћу могу да предпоставим да је велики број тих помоћних аварских верних робова војника чинила маса словенских, румунских, кавкаских и других подређених туранских група. Дакле етнички састав оргиналних аварских словена мора да је био шаролик (као што је случај са мемелуцима и јањичариа). Траг најезде ових аварских словена, као и траг претходне готске инвазије, најлакше се примећује ако се уоче разни Власи по Бугарској, Грчкој, Македонији, Албанији, Србији, Црној Гори, .. Сви ови Власи језички гравитирају према данашњем румунско-молдавском јеѕику, а не рецимо италолатинском. Трагове словенских аварских словена је немогуће наћи јер су се језички уклопили са већ постојећим словенима.
Концепт нације и народа сродних језика настао је много касније Покушај идентификације античких и раних средњевековних имена за поједине популације осуђен је на лоше резултате ако се ова истина сметне са ума.
Ево неколико мојих предлога како су у давнини идентификовали поједине популације:
1. По изгледу (брадати, краткокоси, тамнокоси, дугачке хаљине, панталоне, тетоваже, ...)
2. По начину живота (по стаништима, да ли ору, коју храну једу, гаје ли овце, чиме се дрогирају, како се сахрањују ...)
3. По опреми, оруђу, оружју, ...
4. По унутрашњим друштвеним односима ( колико жена имају, како гаје децу, статус жене, имају ли једног вођу, ...)
5. По територији коју заузимају
6. По односу са суседним популацијама ( да ли су подређени или су доминантни, слични или потпуно различити, ...)
Идентификација по језику који говори нека популација је најмање вероватна, из разлога што велика већина језика тада није била дефинисана то јест недостаје лингвистички концепт који је настао много касније, осим ако нису били у питању грчки, латински и евентуално персијски и јерменски.
Српски “ аутохтонисти“ наш тренутни етноним покушавају да повежу са сваким његовим помињањем било где и било када. Написаћу да је сваки етноним био егзоним и да није никада забележен референдум о томе да неки народ (истог језика) колективно одлучује о свом етничком имену. Да је у питању егзоним који је постао етноним сведочи и то да реч Србин не значи ништа на нашем језику, то јест нема никакав садржај осим етничког. Сркање и сисање бих прескочио зато што постоји реч брат која се у нашем језику користи и у ужем и у ширем смислу, па би логичан етноним био Браћа, а не Сисачи (исте сисе-браћа по сиси).
Предложио бих другачије објашњење које наш етноним повезује са персијским изразом за војника. Не знам фарси па ако грешим исправите. Предпостављам да се персијски израз за војску проширио ван персијског етничког простора и да је био широко употребљаван од неперсијанаца, као што чини ми се Руси за војника кажу солдат и користе страну реч. Предпостављам да се то догодило због персијског престижа и једне од првих организованих војски у повести. Исправите ме ако грешим да данас кад Иранац иде у војску иде у сарбази. Дакле предпостављам, а и делује ми логично да смо се поистоветили са именом за групу слободних војника која је по позиву Ромеја дошла на наше просторе и успела да се одржи као доминантна. Етнички састав тих Срба (читај војске) је небитан за нашу етногенезу, зато што смо од њих наследили само име. Ако бих морао да нагађам рекао бих да могу бити Словени, Румуни, Германи или Турани. На данашњим словенским и румунским просторима постоје топоними са кореном срб (војнички логори), у Немачкој имате народ Сорбја, а Турани су тада шпартали Европом и бавили су се искључиво војничким занатом (османски израз се(а)рдар=војсковођа је истог иранског корена). Дакле опет као и код речи словен=војник роб (јањичар) и код речи србин=слободни војник долази до накнадног изграђивања етничког садржаја. Иста логика је могућа и код Лужичких Срба и (С)Арбанаса.
Тема о Готима (Германи или Словени) на овом форуму ми говори о неискрености и једних и других зато што су Готи по логици већински могли да буду само преци данашњих Румуномолдаваца. Нарочито су се „аутохтонисти“ показали у лошем светлу када не виде да Готи долазе са простора Румуније и да уз неизбежни покретачки турански (коњички) елеменат, већину мора да чине преци данашњих Румуномолдаваца.
Аутохтонистички поглед на историју подразумева и аутохтоност двадесет пет милиона Румуномолдаваца и аутохтоност Албанаца (Шиптара, Арбанаса) уз аутохтоност Јужних Словена. У супротном причао аутохтоности Словена на Балкану постаје неискрена, лажна и губи на истинитости (самом себи пуцате у ногу). Дакле ако не верујете у сеобу Јужних Словена не могу да схватим да верујете у римску латинизацију Румуномолдаваца (ваљда би остао неки писани траг о таквој римској одлуци) или да верујете да су Албанци дошли са Блиског Истока, Кавказа, Сицилије или из степе преко Румуније.
Балкански шпрахбунд много говори.