„Bečko-berlinska škola” vs novoromantičari

[Pravi Vlah]

La religion védique d'après les hymnes du Rig-veda
Bibliothèque de l'Ecole des hautes études: Sciences historiques et philologiques X., 138., 3. упореди са VIII, 32., 2. Као што видимо, ови последњи бројeви се односе на наш случај:
књига химни број VIII, химна број 32., стих 2.

(у оригиналу VIII, 32., 2. )

" यः सर्बिन्दमनर्शनिं पिप्रुं दासमहीशुवम "

" yaḥ sṛbindamanarśaniṃ pipruṃ dāsamahīśuvam "

" Strong God, he slew Anarsani, Srbinda, Pipru, and the fiend,
Ahīśuva, and loosed the floods."

"Снажни Бог, се налази у друштву са СРБИНДОМ, АНАРШАНИЈЕМ, АХИШУВОМ...
(А Индра) ударајући на те непријатеље, успева да изазове воду да потече... "

Слабо знаш енглески. Пише да је снажни бог убио Анарсиа, Србинда, итд.

 

[Pravi Vlah]

А можда су Срби за Хиндусе били Бог и Батина, па су зато oпевани у Риг Веди?

 

[Viden]

The Rig Veda

In Sanskrit

Book 8

Rig Veda Book 8 Hymn 32

Ralph T.H. Griffith, Translator

Rig Veda, tr. by Ralph T.H. Griffith, [1896]

- - - - - - - - - -

Врло могућа констатација ...

 

[Viden]

Наведена имена: СРБИНДА, АНАРШАНИ, ПИПРУ, ДАСА и АХИШУВА - су имена Индриних непријатеља, које је он "ударао", па су стога у мом наводу сва четири у акузативу..., упореди интерпретацију на француском језику : "PIPRU... figure en compagnie de SRBINDA, d'ANARSANI, d'AHISUVA... ou nous lisons qu'Indraen frappant ses differents ennemis, a fait couler les eaux... "

Интерпретације су на различитим језицима, и колико знам, француски и енглески језик се никада не преводе буквално..., дефиниција за именицу slew - мноштво
multitude, lot, plenty, myriad, multiplicity, slew, у горњем случају има значење "a large number or quantity of something"..., слажем се да се испред именице ''slew'' налази лична заменица"he'', што би у дефиницији превода речи ''he slew'' значило "kill (a person or animal) in a violent way",али тај случај немамо овде већ имамо "У мноштву, ударајући"- на те непријатеље,па затим имамо, наводе имена, након чега Снажни Бог, тек тада успева да изазове воду да потече...

 

[MidHealer]

Наведена имена: СРБИНДА, АНАРШАНИ, ПИПРУ, ДАСА и АХИШУВА - су имена Индриних непријатеља, које је он "ударао", па су стога у мом наводу сва четири у акузативу..., упореди интерпретацију на француском језику : "PIPRU... figure en compagnie de SRBINDA, d'ANARSANI, d'AHISUVA... ou nous lisons qu'Indraen frappant ses differents ennemis, a fait couler les eaux... "

To što tu citiraš nije tačno, pogledaj bolje sopstveni tekst.

Da ponovim: U (francuskom) tekstu koji si ti sam okačio, ne stoji Srbinda, već Sribinda, sa "i" između r i b. Kao, uostalom, i u svim primerima koje sam ja kačio.


Sri Binda (i Sribinda) je danas zapravo prilično uobičajeno ime u Indiji. Kao i razna druga imena koja počinju sa "Sri ____", pošto je sam prefiks "Sri" takođe uobičajen. A tu je i država sa nazivom Sri Lanka...

 

[Pravi Vlah]

Наведена имена: СРБИНДА, АНАРШАНИ, ПИПРУ, ДАСА и АХИШУВА - су имена Индриних непријатеља, које је он "ударао", па су стога у мом наводу сва четири у акузативу..., упореди интерпретацију на француском језику : "PIPRU... figure en compagnie de SRBINDA, d'ANARSANI, d'AHISUVA... ou nous lisons qu'Indraen frappant ses differents ennemis, a fait couler les eaux... "

Интерпретације су на различитим језицима, и колико знам, француски и енглески језик се никада не преводе буквално..., дефиниција за именицу slew - мноштво
multitude, lot, plenty, myriad, multiplicity, slew, у горњем случају има значење "a large number or quantity of something"..., слажем се да се испред именице ''slew'' налази лична заменица"he'', што би у дефиницији превода речи ''he slew'' значило "kill (a person or animal) in a violent way",али тај случај немамо овде већ имамо "У мноштву, ударајући"- на те непријатеље,па затим имамо, наводе имена, након чега Снажни Бог, тек тада успева да изазове воду да потече...

Ма какви. Strong God, he slew Anarsani, Srbinda, Pipru, and the fiend, Ahīśuva, and loosed the floods значи само Јаки Бог, убио је Анарсаниа, Србинду, Пипруа, и ђавола, Ахисуву, и пустио поплаве. Уопште није могуће да се то преведе другачије. Ако овде Србинда означава некакво земаљско биће а камоли неки етницитет, отишли смо у фантастику.

А и на француском, у прилогу Midhealera il a tué значи убио је.

 

[HanibalBarka666]

A ko je ovo tvrdio?

Neki od autohtonista sigurno jesu. Naveo sam samo kao primer.

 

[cronnin]

Ма не. На хиндуском (из санскритског) Сри значи господин, или можда боље преведно: господар, то сам већ одавно знао. А да су остали из тих стихова Риг Веде били сељачине, то је само твоје тумачење.

Pa zašto onda ni jedan nema sri ispred imena?
Objašnjenje je na nivou Albanija=al (definite article)+Banija.

Риг Веда је била преведена на латинском, немачком, енглеском, француском итд током деветнаестог века. Ја питам кад би најраније неко приметио и објавио тобожњу везу између Срибенде у Риг Веди и Србима. Изгледа да је могуће да се то већ знало крајем деветнаестог века, што би значило да је српски израз Србенда тј. Велики Србин, вештачка творевина створена као последица ове тобожње везе. А твој пример са Плипендом од имена Пилипа би могао бити скорашњији.

Mogao bi, ali nije.
A nije ni sribenda, jer nema nigde tog slova i.

 

[Ahil71]

Da nastavim sa elementima slagalice.

U hrišćanstvu su to Serafimi.
Oni jesu sluge.
Ali sluge božije.

 

[Ahil71]

???
"The town of Prosek was used as a fortress due to its good strategic position; history and artifacts suggest this fortress was built in the era of the Macedonian dynasty around 450 BC as a look out to the canyon beyond for troop movements to the north. In the thirteenth century AD, Prosek had become the seat of Dobromir Hriz, and Strez was its well-known commander."
U jednoj TV emisiji kažu da je grad Prosek osnovao Justinijan.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Ala mi je interesantno što su Srebrena i Karlos Šakal samo nestali sa teme kada su neke činjenice bile ukazane, a odmah se pojaviše Viden i ostali...da nije Viden stvarno Srebrenin klon?

 

[Pravi Vlah]

Ala mi je interesantno što su Srebrena i Karlos Šakal samo nestali sa teme kada su neke činjenice bile ukazane, a odmah se pojaviše Viden i ostali...da nije Viden stvarno Srebrenin klon?

Очито јесте.

 

[Vend]

Otvoren za razmisljanja. Da ne otvaram novu temu.
Hristogramov uzor?
http://i64.tinypic.com/fa3292.jpg

 

[Viden]

Josef Ritter von Bergmann (* 13. November 1796 in Hittisau (Vorarlberg); † 29. Juli 1872 in Graz) war ein österreichischer Historiker, Philologe und Numismatiker.

Joseph von Bergmann studierte an der Universität Wien Rechtswissenschaften und Philologie. Im Jahr 1826 begann er als Gymnasiallehrer in Cilli. Seit 1828 war als Nachfolger von Alois Primisser Kustos am Münz- und Antikenkabinett der Ambraser Sammlung in Wien, die heute zum Kunsthistorischen Museum gehört. 1863 wurde er Direktor des Münz- und Antikenkabinetts.

In den Jahren 1831 bis 1844 war er auch als Lehrer der Söhne von Erzherzog Karl in Geschichte und Latein tätig. Seit 1848 war er wirkliches Mitglied der Wiener Akademie der Wissenschaften, 1853 wurde er deren Vertreter in der k.k. Central-Commission zur Erforschung und Erhaltung der Baudenkmale.

Begraben ist er auf dem Romantikerfriedhof Maria Enzersdorf. Sein Sohn war der Ägyptologe Ernst von Bergmann (1844–1892).

- - - - - - - - - -

Das Thal Resia und die Resianer in Friaul
JOSEPH BERGMANN
Nach der Karte des k. k. Generalquartiermeisterstabes zieht sich von Resiutta, einer Poststation auf der Straße von Ponteba nach Udine, östlich gegen das görzische Flitsch hin das Canale della Resia, das von einem gleichnamigen Wildbache durchströmt ist. Auf der linken Seite dieses Resia-Baches liegen thaleinwärts Gniva und Oseacco, auf der rechten St. Giorgio, Resia, Stolvizza, welche alle zusammen nach dem mehrerwähnten Compartimento Territoriale etc. dell’I. R. Governo Veneto, 1846, p. 29, mit einer Bevölkerung von 2739 Menschen die Pfarre Resia in dem Districte und in der Pretura Moggio der Provinz Udine bilden.
In dieses Bergthal wanderten in unbekannter Zeit – am natürlichsten über den hohen Gebirgsrücken, wie die Karte zeigt, aus dem Flitscherboden, hauptsächlich von Raibl und Saaga her – in günstiger Jahreszeit auf die Weide Hirten und in die Wälder Holzarbeiter slavischer Zunge, von denen Höhen, Felsen, Berge, Gräben, Bäche, Thäler, Wälder, Aecker u. s. w. zum Theile heute noch ihre Namen, wenn auch mehr oder minder entstellt, behalten haben. Wir finden auf der genannten Karte in und um das Resiathal viele derlei Namen, von welchen mehrere unser gelehrter Slavist, Herr Dr. Miklosich, Beamter an der k. k. Hofbibliothek, auf bessere Schreibweise gebracht und wie folgt erklärt hat, z. B.:
• R.(ivo) Poloch soll wahrscheinlich Potok, ‚siccus‘, ‚Bach‘, heißen; R. Suipotoch, d. i. suhi potok, ‚siccus‘, ‚rivus‘, das lat. ‚torrens‘, unser deutsches ‚Dürrenbach‘, welches Wort ich in den Alpen öfter hörte; R. Cernipotoch, d. i. črni potok, ‚Schwarzenbach‘; R. Slofigni potoch, d. i. Slovénji potok, ‚Wendenbach‘; R.

[S. 47]

Bila, richtig béla, ‚weiß‘, vgl. Belgrad, Biela, Bielitz; Zapotoco, slav. za potokom, ‚hinter dem Bache‘; R. duol – ‚Thalbach‘, von dol, ‚Thal‘; dolina, ‚Thälchen‘, daher der Name Doliner,pradolino, wahrscheinlich aus dem ital. prato, pra, und dem slav. dolina, daher etwa ‚Wiesenthal‘. Da die Italiener und die Verfertiger der Karte das slavische Potok nicht mehr verstanden, setzten sie pleonastisch Rivo voran.
• Berdo, gegen den Monte Babba (d. i. baba, ‚vetula‘), slav. richtig brdo, ‚Berg‘, daher die dunkeln Zusammensetzungen Tonperdo, Toperdo.
• Pechinie, slav. pečinje, ‚Felsen‘; cerna peg, d. i. črna peč, ‚Schwarzenfels‘.
• Pianina, slav. planina, ‚Alpe‘; Planinizza, slav. planinica, dasselbe.
• Podjauer, pl. podjavor, etwa ‚Unterahorn‘ (‚acer‘), vgl. Jauer in Schlesien, Jabornigg etc. M.(onte) Tasajavoram, aus dem dunklen ta und sajavoram – za javoram, ‚hinter dem Ahorn‘?
• Gniva, slav. njiva, ‚Acker, Feld‘.
• Goriuda, von gora, ‚oben‘; goregnavas, gorenja vas (‚Dorf‘), ‚Oberdorf‘, Podgora, slav. podgora, ‚Unterberg‘; vgl. Podgorze bei Krakau.
• Jame, ‚Graben‘, podjama, slav. pod - jama, ‚Untergraben‘; za jama, slav. zajama, ‚Hintergraben‘.
• Jelina, ‚Tanne‘.
• Las, ‚Wald‘, daher R.(ivo) Lasnik, d. i. ‚Waldbach‘, der unweit des Monte Babba in die Resia stürzt; vgl. Lassing-Bach mit seinem schönen Wasserfalle in Niederösterreich.
• Laschi cole, laški, ‚Italus‘, ‚Welsch‘; cole ist dunkel; laschi plas, d. i. laški plaz, ‚welscher Schneeberg‘.
• Nischivarche, slav. niski vrh, ‚Niederberg‘.
• Oseacco, d. i. Osek; vgl. Ossiach in Kärnthen, Ossegg in Böhmen etc.
• Scale, slav. skale, ‚Felsen‘.
• Slatioa, ‚Sauerbrunnen‘.
• Slebe, slav. žleb (?), ‚Rinne‘.
• Sriedni bosch slav. srédniji und ital. bosco, ‚Mittewald‘.
• Staremlin, slav. stari mlin, ‚alte Mühle‘, ‚Altmühl‘.
• Starmaz, slav. strmec und starmizza strmica, ‚steile Höhe‘.
Ueber diese Slaven im Thale Resia enthalten die vaterländische Blätter für den öster. Kaiserstaat, Wien 1816, S. 176-180, einige Notizen, welche der selige Kopitar († 1844) aus den in französischer Sprache geschriebenen Papieren des berühmten polnischen Reisenden (um 1790), Johann Grafen von Potocki, die sich in der gräflich Ossolinskischen Bibliothek befinden, zur Vergleichung mit einem ähnlichen Aufsatze von dem dort gewesenen Feldpater Anton Pišely, einem Böhmen, ddto. 14. April 1801 in Dobrowsky’s Slavin, Prag 1808, S. 120-128 (dann von Wenzel Hanka, Prag 1834, S. 118-124) zu dem Zwecke mitgetheilt hat, daß dortige Forscher die Untersuchung über diese, lange unter Venedigs Herrschaft isolirten Slaven sich angelegen seyn lassen. Seitdem ist eine „Nachricht über die Resianer“ aus einem Schreiben I. Srezniewski’s, Professors zu Charkow, an Herrn Custos Wenzel Hanka in Prag, ddto. Cividale 2. Mai 1841, in den Časopis českého Museum 1841, p. 341 niedergelegt. Eine theilweise Uebersetzung aus der böhmischen Časopis verdanke ich der freundliche Güte

- - - - - - - - - -

[S. 48]

des Herrn Doctors Beck, Erziehers Sr. Durchlaucht des jungen Fürsten Adolf von Schwarzenberg, nach welcher Herr Professor Srezniewski vier Dörfer nennt, welche die Resianer bewohnen, als: Bjila, Njiva, Osean, Solbica, und vier Marktflecken (?!): Rawenetz, Lipowetz, Kuritis, Učei (sprich Utschej), und außerdem in einzelnen Gehöften, als: na Križecich, za Mlinom, u Kolištji, u Martina, na Lazu, u Hözdi, u Lištjace, na starim mlinu, na černim potoci, pod Ruštji, na Gospodnici. In diesem letzten Hofe soll der gemeinsame Ahnherr aller Resianer gewohnt haben, der nach dem hochwürdigen Herrn Odorico Buttolo aus Russia, d. i. Rußland gekommen ist (?). In Rawenz, das wohl der heimische Name für Resia ist, steht nach dem Grafen von Potocki die Hauptkirche auf einer Anhöhe, Prato genannt, ungefähr gleichweit von den vier Dörfern entfernt, in deren jedem nach Srezniewski ein Kirchlein ist. Die Pfarr-Register gehen nach dem Herrn Grafen nur bis zum J. 1590 zurück. Vor 1390 hatte ein benachbartes Kloster die Seelsorge in diesem Thale. Diese Angabe scheint mir, wenn sie sich bestätigt, ein Haltpunct zu weiterer Forschung zu seyn. Dürfte nicht dieses Gotteshaus slavische Dienstleute, Arbeiter und Hirten in diese seine Berge genommen haben, wie sie z. B. St. Gallen in Appenzell, die Mehrerau im Bregenzerwalde und andere anderswo hatten, und so den Grund zur Beurbarung dieser blühenden Berglandschaften legten? Die Familien, die in diesen alten Kirchenbüchern vorkommen, bestanden noch (um 1790) alle. Ihre Namen sind Butul, Folador, Cucus, an einer andern Stelle richtiger Kus (‚Amsel‘), Brida, Hrug, Bilina, Quaja, Mosnik;Modot, Longhino, Leonardi, Bobatz, Clement, Letich, Paletto, Tranchon, Piclich und Andere.
Die Resianer nennen, nach dem Grafen von Potocki, in ihrer Mundart einen Priester Jero oder Jerun. Diese Benennung ist griechischen Ursprungs (ἱερεύς) und scheint zu zeigen, daß sie zu einem der slavischen Zweige gehören, die ihren Glauben von den Griechen und nicht von den Lateinern erhalten haben. Jedoch ist ihre Sprache nur eine Unterart vom Dialekte der Nachbarn.
Die Einwohner leben in der mittlern Region des Thales; unten sind steinige Flächen ohne ein Blättchen Gras, über das Gestein fließt die Resia und drei Bäche, die in sie fallen; oben sind nackte, kaum zugängliche Höhen. Daher nichts als Armuth; das Volk hilft sich so gut es kann. Die Männer ziehen nach Krain und weiter als Taglöhner, und nach Potocki auf den Handel, die Weiber sind nach demselben zu harten und schweren Arbeiten verdammt, nach Srezn. verkaufen sie in der Nachbarschaft ihre Handarbeit (welche?) oder betteln. Die Häuser sind nach Ersterem ohne Rauchfänge und ihre Zimmer gewölbt. Sie machen das Feuer in einem Winkel, und der Rauch geht zur Thüre oder zum Fenster hinaus. Nach Letzterem, etwa fünfzig Jahre später, sind die Häuschen von italienischer Bauart, manche recht hübsch mit zwei oder drei Stockwerken und mit Stuccatur, geweißt, von Maueren eingefaßt, innerlich geputzt. Wenn die Häuschen seit den Neunziger Jahren sich so sehr verschönert haben, so ist das ein Zeichen erhöhten Wohlstands und bessern Geschmacks. Aber höchst auffallend ist die Verminderung der Bevölkerung. Anton Pisely zählte 7000 (?) von Viehzucht und Ackerbau (?) lebende Menschen im J. 1801 und Prof. Srezniewski vierzig Jahre später 2067 (?), das wäre eine unerhörte Abnahme von 4933 Menschen; fünf Jahre später, im J. 1846, hatte nach beglaubigter Angabe das ganze Thal 2739 Einwohner, das wäre seit 1801 eine jährliche Abnahme von 94 bis 95 Personen.

 

[Viden]

[S. 49]
Die Gäschen in Resia sind nach Srezniewski schmal, desgleichen die Wege. Sie breiter zu machen ist keine Ursache, weil es im ganzen Thale keinen Wagen, kein Pferd und keinen Ochsen (bei einiger Viehzucht?) gibt. Die Leute gehen zu Fuß und die Aecker sind so klein und schlecht, daß man sie durchaus nur mit der Hand bearbeiten kann. Es gibt auch Gärten und Weingärten. Ihre Hauptnahrung ist Polenta, Käse, Eier und Gemüse; Schweine- und Rindfleisch ist eine Seltenheit. Die Tracht der Männer ist die deutsch-furlanische (*) ; die Weiber tragen einen schwarzen „ťúmazat“ mit einem schwarzen Gürtel und ein farbiges Tuch oder eine weiße „péta“ am Kopfe, eine einfache aber angenehme Tracht, besonders gefällig ist die seitwärts gebundene péťa, welche den Kopf halb deckt, während an der halbentblößten rechten Seite die breiten Bandenden herabhängen und dem Gesichte etwas Leichtes und Keckes geben.
Die Resianer sind lustige Leute. Ihr Hauptfest ist der Maibaum am ersten Mai in Rawenz bei der Pfarrkirche, und deshalb ohne Tanz und Gesang. Dafür werden aber andere Feste (St. Veit, St. Georg, St. Karl – ein aus Italien eingeführter Heiliger – und St. Florian) und überhaupt alle Sonntage nicht ohne Sang und Klang gefeiert. Die Resianka ist ein schöner Tanz. Die Männer stellen sich in eine Reihe den Mädchen gegenüber, die beiden Reihen nähern und entfernen sich wieder; dann tanzen die Paare auf dem Platze, hierauf bildet sich ein Kreis und bewegt sich rechts und links, endlich schreiten die Paare hinter einander wie bei der Polonaise; dazu wird gesungen. Sie singen verschiedene Lieder, auch viele furlanische.
Daß auch in dem südlich von Resia gelegenen Gebirge, in dem die Landkarte noch viele slavische Namen von Bergen, Bächen und Ortschaften nachweiset, sich noch heut zu Tage slavische Bewohner erhalten haben, erhellet aus einem Schreiben desselben Professors Srezniewski aus Görz am 3. Mai 1841 (s. Časopis S. 34). Von Resia, berichtet derselbe, ging ich nach Venzone, Gemona, Tracento (richtiger Tarcento) und von da links in die Berge. Der Fußpfad führte längs dem Bache Ter in die Höhe über Gestein sehr mühsam empor. Als wir saßen und schwatzten, kam ein Mann aus dem Gebirge, führte eine Kuh und sagte: „Laudato sei’l nomo di Cristo“ – „sei laudato“, antwortete ich und fragte; „A vy nejste truden“, d. i. Ihr seyd nicht müde? Der Mann machte große Augen und wollte nicht glauben, daß ich nicht furlanisch spreche. Das Furlanische (friaulische Volkssprache) herrscht hier so mächtig, daß die Slaven furlanisch beten, die Predigt hören und in der Schule lernen. In zwei Stunden kam ich nach Ter (furlanisch Ložewaw), wo ich in dem Kaplan einen gebornen Slaven zu finden vermuthete. Dieser war nicht weniger als jener Mann aus dem Gebirge erstaunt, nahm mich so gut als möglich

- - - - - - - - - -

[S. 50]

auf und erzählte mir von seinen Landsleuten alles was er wußte. Nun ging ich nach seinem Rathe und seiner Marschroute weiter in’s Gebirge, und fand einen Slaven in dem Geistlichen zu Nimise (wohl Nimis, dessen Gemeinde 3371 Einwohner zählt). Nur diese zwei Priester sind Slaven, alle übrigen Furlaner und verstehen kein Wort slavisch. Die Zahl der Slaven, die in diesem Gebirge leben, beträgt wenigstens 19,000 Menschen, die arm sind. Die Häuser sind wie bei den Resianern aus Stein nach furlanischem Muster, nur schlechter und nicht so reinlich. Nahrung und Tracht sind dieselben. Die Männer kleiden sich furlanisch. Die Aermeren und die Weiber tragen den Cimezot ähnlich dem resianischenTjumazat mit einem breiten weißen Gürtel und am Kopfe ein Tuch fast wie in Böhmen. St. Georg ist ihr Hauptfest, an welchem Tage (24. April) die Slaven das Frühlingsfest feiern. Ihr Nationaltanz heißt Douhi (oder dougi) ples, d. i. ‚der lange Tanz‘, oder auch Kolo (‚der Reigen‘); bei den Furlanern laschiava, d. i. ‚der Slaventanz‘. Die Tänzer fassen sich dabei an den Händen und schreiten singend im Kreise rechts und links. Nicht weit von Mekota ist ein schönes Feld, wo sich am Tage des h. Johannes des Täufers eine Menge Volkes versammelt und um das Feuer tanzend ein bestimmtes Lied singt.

FUSSNOTEN


[S. 49]
*. Demnach scheint das deutsche Element einst auch in Friaul eingedrungen zu seyn. Ueber deutsche und welsche Ortsnamen in diesem Lande, z. B. Udine und Weiden, Timau undTischlerwang, vgl. Bd. CXX A. Bl. S. 23 *). Vielleicht sind die Bewohner von Sauris noch ein deutsches Ueberbleibsel. Der Friauler Thomasin von Zirclaere (auch Tirkelêre) und Thomasin von Clär, aus dem Geschlechte derer von Circlaria, wie v. Karajan in Haupt’s Zeitschrift Bd. V. 241 nachweiset, dichtete um 1215 in deutscher Sprache den welschen Gast, ein umfangreiches Lehrgedicht voll tiefer, wahrhaft philosophischer Gedanken. Möge Hr. Dr. Georg Karl Frommann in Koburg recht bald mit einer kritischen Ausgabe dieses Gedichtes unsere Literatur bereichern. (↑↑)
Anzeige-Blatt für Wissenschaft und Kunst
71, 1848
S. 46-50
[ Beilage zu: Jahrbücher der Literatur 121 ]

 

[Viden]

Хвала од срца на бризи..., чињенице које ти износиш, ево годинама су неадекватне и веома испразне(ниси једини, у то буди сигуран)..., испратио сам те синоћ, у 300 страница, оне које се иначе тичу ове теме, и боље би ти било да се покријеш ушима..., да ли сам ичији, илити нечији "клон", закључићеш, и закључиће(исправно) још неки други људи!?..., (исте си у свом коментару тако паметно раздвојио и одвојио, а исти се по теби, али само по теби, исти ти људи, баве само чињеницама, док су други(једном прочитах навод((који здушно подржаваш) Кринке- телетабиси)!, ма фае, море, скатопедо...), да доиста нисам..., и рећи ћу ти, Сребрена је своја и својствена, и то ћеш, убрзо закључити..., (Пс.- родом сам из Никшића).

 

[Pumpaj Dinstanović]

Хвала од срца на бризи..., чињенице које ти износиш, ево годинама су неадекватне и веома испразне(ниси једини, у то буди сигуран)..., испратио сам те синоћ, у 300 страница, оне које се иначе тичу ове теме, и боље би ти било да се покријеш ушима..., да ли сам ичији, илити нечији "клон", закључићеш, и закључиће(исправно) још неки други људи!?..., (исте си у свом коментару тако паметно раздвојио и одвојио, а исти се по теби, али само по теби, исти ти људи, баве само чињеницама, док су други(једном прочитах навод((који здушно подржаваш) Кринке- телетабиси)!, ма фае, море, скатопедо...), да доиста нисам..., и рећи ћу ти, Сребрена је своја и својствена, и то ћеш, убрзо закључити..., (Пс.- родом сам из Никшића).

A ko to određuje koje su činjenice "adekvatne" a koje nisu?

To, po komunistički, dijelimo činjenice na poželjne i nepoželjne, kako koja odgovara (a koja ne)?

 

[Сребрена]

Ala mi je interesantno što su Srebrena i Karlos Šakal samo nestali sa teme kada su neke činjenice bile ukazane, a odmah se pojaviše Viden i ostali...da nije Viden stvarno Srebrenin klon?

Znači ipak postoji bar jedan čovek koji misli da Tandoori ima mozga, hehehee
Tu sam ja, čitam izuzetne rezultate postignute u mom nejavljanju.

 

[snouden]

Znači ipak postoji bar jedan čovek koji misli da Tandoori ima mozga, hehehee

ima. ima. zahvaljujući arhivu u zadru dokopao sam se rengenske snimke njegovih neurona:

Spojler

Tu sam ja, čitam izuzetne rezultate postignute u mom nejavljanju.

priznanje. nema šta.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Znači ipak postoji bar jedan čovek koji misli da Tandoori ima mozga, hehehee
Tu sam ja, čitam izuzetne rezultate postignute u mom nejavljanju.

Ako si već tu, možeš se vratiti na 401, 402. i 403. stranicu...

 

[Вук Сварожић]

Легенда каже да су јудеји истерани из Индије, када су Аријевци у њу дошли, доневши Веде. После прилагођавања и пар хиљада година, издвојио се један од многих проповедника - тесар Исус из Назарета.

Развојем материјала, који је остао као његов легат - проширило се хришћанство, као тајно оружје Јудиних потомака.

Научени стеченим искуствима, роизвели су, неколко векова касније, још једног пророка - Мухамеда.

Дириговањем судара два учења, која су сами креирали - Јудини потомци диригују историјом и свете се Аријевцима за увреду нанету пре 4000 година.

У недостатку алата, Јудини потомци, измишљају даље поделе у две првобитне секте те тако настају католици, „православци", односно - старохришћани, лутерани, англиканци, Јеховни сведоци, сунити, шиити... и на крају, као ударна песница, нова секта - комунисти.

Увек је нова секта ницала на плодном тлу угњетенх, гладних и понижених.

Аријевци, толико издељени и изманипулисани својим алавим владарма, који зарад свог дупета, пригрле неку од секти и у својим заоставштинама остављају „историјске чињенице", како је њихова крвава владавина и истребљење сопственог народа, заправо велики корак напред за цео народ - подељени на сијасет, сектама издељених, новостворених „нација". Више се не питају зашто је напуштен њихов стари, 7500 година стари календар. Више се не питају од ког догађаја су њихови прадедови рачунали тај календар, пре него што су огњем и мачем утерани у хишћанство и/или ислам, а неки и комунизам.

То би било кондензовано 2015 од 7524 године хиперборејског календара, који је на Балкану био у употреби до 16. века по хришћанском рачунању, а у Русији до 18.

Кулминација је брзопотезно „стварање нација" у последњих стотинак година, када су нестали Срби муслимани, Срби католици, Срби у Румунији, Бугарској, Грчкој и Турској.
Идиотизам иде дотле да ни званична Србија не поставља питање - 'де се 'деде 50 милиона Срба, који нису „православци"
Теорија да су Срби - само „православци" је опет производ кухиње Јудиних потомака, који су надомак циља - да Аријевци буду истребљени.

Суштински је у питању само погрешна интерпретација. Православље је старије од јудејских пророка и спаја све потомке Арјеваца, од Владивостока до Дрездена, од Северног до Црног мора и представља славу и слављење свих богова, које су секте Јудиних потомака покушале (и делимично успеле) да префарбају и пресвуку у неке новокомпоноване и новосмишљене „свеце".

Време је да почнемо да скидамо испуцалу фарбу и изанђале рите, у које су Јудини потомци обукли наше богове.

 

[Viden]

***

*

КЊИГА КОЈУ ЈЕ ВАТИКАН ЗАБРАНИО: КРАЉЕВСТВО СЛОВЕНА

Ватикан[1] је због у јавност изнесених података, забранио једног аутора, тј. да будемо прецизнији једну његову књигу „Краљевство Словена“[2], због њеног садржаја, а иста је веома занимљива за историју Серба.

Ова књига је дуго чувана у Ватикану, односно у Ватиканској библиотеци[3] са напоменом да је –

„Недоступна за Србе“.

Сва каснија оспоравања овог аутора, коме је име Франо-Мавар[4] Орбин[5] (1563-1610) су научно неутемељена, тј. заснивају се на тражењу грешака у његовом делу, мада је оно само компилација других извора или неких локалних предања, чији су аутори понекад и понегде и погрешили.Кажемо да критике немају научно покриће, јер се на пример данас, цео Свет држи података, које је о Германији[6] изнео Публијус Корнелијус Тацитус (56-117)[7] у наводно „свом делу“ „Германија“[8], а сви знају да од тог аутора немамо ни један примерак оригиналног дела (само поседујемо копије), односно знамо да у њему постоје бројне контрадикторности, односно нетачности.

Тако, у преписима његовог дела „Германија“, ова домовина Германа[9] залази (читај: прелази) чак и источно од реке Лабе[10], мада источно од ње није никада било никаквих германских насеобина, нити постоје било какви докази за тако нешто (источно од Лабе, буквално нема никаквих германских топлонима пре 9. века), пошто су источно од ње (у његово време, па све до 9. века) живели једино Срби (корпус сербских племена), које овај аутор зове Свеби[11], али их ипак у једном делу књиге потпуно јасно разликује од Германа, са којима су увек били у непријатељским односима.Из тог истог разлога не може да се оспорава и ниподаштава Орбиново дело у целини, односно у његовом највећем делу, те оно има и даље изузетан значај за историју Срба и Словена уопште.
У питању је књига, чија чак 241. страна (нечијом одлуком) никада није преведена на сербски језик.

Ко год жели, може ове наводе проверити прегледом превода у књизи „Краљевство Словена“ (1968[12] и 2006[13]).Заиста, никоме нормалном није јасно, који (и мало позитиван) смисао може имати прећуткивање историје Срба пре Немањића[14]?

Јасно је, да историја Серба нити почиње, нити се завршава са овом познатом династијом.

Из свега изнетог произилази логично питање коме то смета (забележена) србска историја после пропасти 4. септембра 476. године на западу Романског царства[15] (753. г. п. н е. -476), односно после пада Рима[16]?У више извора су забележена имена свих сербских владара од 490. године па до Немањића, али о њима генерацијама кроз образовни систем у Србији нико никада није ништа чуо.

Мавар је дело посветио слављењу историје Срба, јер говори кроз скоро цело своје дело о србским династијама и племићким породицама, а на пример за Хрвате је одвојио једва три странице свог дела које има 528 страна.

*

Извор и назив дела :

Назив дела : „Il regno degli slavi, hoggi corrottamente detti schiavoni: historia, nella quale si vede l’origine quasi di tutti i popoli che furono della lingua slava, con molte & varie guerre, che fecero in Europa, Asia & Africa, etc“

Аутор : Франо-Мавар Орбин (1563-1610), сербски историчар

Издавач : Girolamo Concordia

Место штампе : Pesaro (Ducato di Urbino 1213-1625 // Imperium Romanum Sacrum 962-1806)

Година издања : 1601

Језик: италијански (староиталијански)

Писмо : латиница

*

Референце .

[1] Лат. Status Civitatis Vaticanæ.

[2] Лат. Il regno degli slavi, hoggi corrottamente detti schiavoni: historia, nella quale si vede l’origine quasi di tutti i popoli che furono della lingua slava, con molte & varie guerre, che fecero in Europa, Asia & Africa, etc.

[3] Лат. Biblioteca Apostolica Vaticana. Орбини је своју књигу посветио свом мецени, Марину Андријином Бобаљевићу (1556-1605), познатом дубровачком Србину, који је као и Марво био хришћанско-католичког верског опредељења.

[4] Лат. Mauro, или ит. Mavro. Мавар је његово монашко име аутора, које је веома популарно међу бенедиктинцима (лат. Ordo Sancti Benedicti), монашком реду коме је и Орбин припадао. У историјској литератури присутно је више различитих облика имена овог писца. Често се јавља облик Мавро Орбини, али тај облик је писац употребљавао само када је писао италијанским језиком. На србском језику он се (као монах) звао само – Мавар Орбин, како су га и његови суграђани називали и како се потписао 20. априла 1606. године у посвети (на србском језику) свог дела „Зрцало духовно“.

[5] Лат. Mauro Orbin, или ит. Mavro Orbini. Орбин је по националности био Србин, али не православни хришћанин по верском опредељењу, већ као и већина Дубровчана (града у коме је живео) и он је био следбеник хршћанско-католичке цркве, а породица му је пореклом из Котора.

[6] Ватикан је после успостављања Каролиншког царства, односно од периода када њиме почињу да доминирају Германи, чак и измислио непостојећу земљу, која назива „Велика Германија“ (лат. Germania Magna).

[7] Лат. Publius (или Gaius) Cornelius Tacitus.

[8] Лат. De Origine et situ Germanorum.

[9] Лат. Germani.

[10] Нем. Elbe.

[11] Лат. Suebi или Suevi.

[12] Прво издање (Београд: Српска књижевна задруга, 1968).

[13] Друго издање (Зрењанин: Sezam book.d.o.o., 2006).

[14] Овде је списак владара из династије Немањића, који су господарили Србијом на Хему (Балкану): Стефан I Немања (око 1113-1199), велики жупан Рашке[1] (владао: 1166-1196), Стефан II Немањић (око 1165-1228), велики жупан Рашке[2] (владао: 1196-1202 и 1204-1217) и краљ Србије (владао: 1217-1228), Вукан II Немањић (1170 – после 1208), велики жупан Рашке[2] (1202-1204) и краљ србске Дукље (1190 – после 1208), Стефан III Радослав Немањић (1192 – после 1235), краљ Србије (владао: 1228-1234), Стефан IV Владислав Немањић (1198-1267), краљ Србије (владао: 1234-1243), Стефан V Урош Немањић (око 1220-1277), краљ Србије (владао: 1243-1276), Стефан VI Драгутин Немањић (пре 1253-1316), краљ Србије (владао: 1276-1282) и краљ Срема (владао: 1282–1316), Стефан VII Урош Милутин Немањић (око 1253-1321), краљ Србије (владао: 1282-1321), Стефан VIII Владислав Немањић (1280-1326), србски краљ Срема (1316-1325), Стефан IX Урош Немањић (1276-1331), краљ Србије (владао: 1322-1331), Стефан X Урош Душан Немањић (око 1308-1355), краљ Србије (владао: 1331-1346) и цар Србије (владао: 1346-1355) и Стефан XI Урош Немањић (око 1337-1371), краљ Сербије (владао: 1346-1355) и цар Србије (владао: 1355-1371).

[15] Лат. Imperium Romanum, Imperium Romanorum, или Romania, односно грч. Βασιλεία τῶν Ῥωμαίων, Αρχη τῶν Ῥωμαίων, или Ῥωμανία.

*

***

 

[Viden]

***

*

Хелмско полуострво

Саме технике којим је вршен овај духовни и сваки други геноцид над европским пранародом (углавном прецима данашњих Срба и Словена), различите су и многобројне. Осим наведених, заступљено је нарочито уништавање духовне баштине, понајпре спаљивање књига и других писаних сведочанстава о прошлости тог народа. У томе су као први изразито агресивни, и по много чему вештачки уобличени народи на простору Европе, предњачили стари Грци и Римљани. Укратко, Грци су дошљаци на Хелмском (Балканском) полуострву и најпре врло малобројни, како то Херодот каже, утапајући се са домаћим Пелазгима, за које ни он ни Платон не споре да су пре њих (Грка) насељавали читаву Хеладу, временом нешто бројнији, а прави народ постају тек од времена прве Олимпијаде (тачније 776. године пре нове ере). Чак ни онда нису били у већини на две трећине територије данашње Грчке. Да би то прикрили, вештину грађења храмова, израду водовода и канализације, начин обраде земље и метала (о чему су писали Сократ, Платон, Аристорел и Херодот) и, што је најважње, писмо преузели су од домородаца Пелазга и Трачана.

Иначе, Пелазгима и Трачанима су називана племена истородна по вери и по језику са Илирима, Медима, Дарданима, Гетима, Сарматима, Бригима, Дачанима, Норицима, Рецима и другим народима средње, источне Европе, источног Медитерана, доброг дела Мале Азије, Персије, Балуџистана (територија од Персије до Индије). Херодот о томе сведочи када каже да Илири, Трачани, Сармати, Гети, Даначи и Мези јесу исти народ, а да су ово само племенска имена (наводи још бројна друга племена тог великог народа која званична историја третира као засебне народе, односно етносе) за тај један исти народ, а не различити народи. Многи писци под овим називима третирају античке Србе, а касније Словене, што ће у наредним текстовима, такође, бити поткрепљено страним изворима.

Римљани су народ настао као мешавина више италиских народа са Апенинског полуострва, а целокупну културу, писменост и тековине преузели су од такозваних Етрураца, који су себе називали Расенима, а град, који је касније постао познат као Рим, Расени су називали Рума, што се и види у ретким преосталим њиховим писаним траговима. Рума, иначе, значи место за живот, а у српском језику је остала именица подрум, што значи просторија испод куће или места где се живи, што подрум и јесте. Расени су уствари Рашани, Расцијани или Раси, који називи су само синоними за српско име, јер су сви Словени, пре V и VI века, а многи све до 12. века себе звали Расима или Сербима (Сарбима, Сардина, Сармантима, Сорабима и слично). Томе ће, такође, бити посвећен део будућих текстова.



Disciplina aetrusca

Дакле, везано за духовни геноцид агресивних дошљака који су злоупотребили гостопримство старог и изворног становништва (античког српско–словенског), о неделима античких Грка, писали су значајни грчки писци наводећи да су најчешће насиљем и преваром антички Грци заузимали територије својих учитеља и просветитеља у свему – Пелазга и Трачана (Трачани представља грчки прелик назива Раси или Рашани, јер Херодот пише „Траси“, па их касније називају и „Тракои“) и да су тако показивали „захвалност“ за гостопримство њихово и за преузету науку. Иначе, Грци су целу сербско-словенску дивонију преузели од наведених племена бестијално их назвавши својим именом и прогласивши туђу културну тековину својом оригиналном. Успут су затирали траг сваког постојања пелашке писмености и језика на свом подручју назвавши га, као и остале негрчке, варварским. То и Платон каже када тврди да су прегрчки становници Хелма (Балкана) говорили „варварским језиком“. Он није хтео да каже који је то језик, јер је у античкој Грчкој сматрано некултуром да се уопште помене иједна реч „варварског“ језика, а камоли изговори или цитира, лично име или топоним у оригиналу.

Иста пракса је настављена кроз постојање Ромејског царства (тзв. Византија). Римљани су били нешто отворенији и искренији у тој врсти суровости, јер је сенатском наредбом из II века пре нове ере један римски сенатор од Сената добио налог да дословно спали, уништи и запали све што је икада написано на било ком папиру, пергаменту, кожи или на било чему што је запаљиво, а што је писано на расеном (етрурском) и етрурским писмом, иако су баш негде у то време римски великаши и сурови поробљивачи Расеније (Етрурије) своју децу слали да изучавају класичне науке у граду Церу (данас Черветери, а у то време расенски Цер – римски назив Цере), јер су сами били културно далеко инфериорнији и у основи прости људи. Од расенских натписа остало је само нешто мало написано на камену, на гробним прилозима, на пример на бронзаним огледалима, пар златних плочица из Пиргија и омот такозване „Загребачке мумије“ са текстом на платну. Чак су имали назив и за тај условно речено рашки, расенски универзитет и расенску-рашку науку, пре свега духовну, коју су звали „дисциплина аетрусца“. За исте Расене тврдили су да су врло духовни и да су најдуховнији и најзнаменитији народ када се ради о религијским питањима и науци о поштовању богова.

Иначе, сам град Цер је био један од духовних центара Расена и ту се палило у једном од обреда сличном данашњем у Срба свето дрво цер, што је врста храста, а од чега су настале речи церемонија, по култу Расена и њиховим култовима уопште, и реч „церква“, касније црква за духовно зборише и грађевину која се гради у религиозне сврхе.

Такав образац понашања преузели су античким Грцима и Римљани по духу и делу сасвим слични новонастали народи Западне Европе у каснијем времену. Спаљивање књига је дугорочно гледано најделотворније средство, јер се сећање и културне тековине много боље могу сачувати записане, него усмено преношене.

*

Хемско полуострво (лат. Haemonia classica или Paeninsula Haemonia)

Хем или Хелм је стари назив за Балканско полуострво[1].
Др Душан-Владислав Пажђерски[2], слависта и лингвиста са Универзитета у Гдањску[3] (Република Пољска[4]), сматра да изворни назив Хемског полуострва потиче од имена области Хум. Следећи овај логичан закључак, јасно је да је изворни назив полуострва могао бити једино – „Хумско полуострво“.

Код старих Серба, реч „хум“ означавала је брдо (планину), док је „хумка“ представљала брежуљак. Назив „Захумље“[5], за област у данашњој западној Херцеговини и јужној Далмацији, настало је од изворне речи „Хум“, или на старом сербском језику – Хлъмъ (za + Hum: „иза Хума“), што је транскрибцијом на латински језик дало форму – Zachlumia[6], односно у латинизованом облику базичне речи „Хум“: Chelmania, Chelm, Chulmorum, Chulmia и „terra de Chelmo“ (Хумска земља). Посредно нас на исто подсећају и наводи, које су у својој књизи „Michael of Zahumlje“[7], изнели њени аутори Џеси Расел[8] и Роналд Кон[9], када су писали о сербском владару Михајлу Вишевићу (880/890-950), кнезу Захумља (владао: 910-950) и старој сербској области – Захумље.

Грци нису имали ни раније, а немају ни данас објашњење за њихов деформисани негрчки термин „Хем“ (у смислу брда/планине), јер га користе за северне негрчке области у Тракији, а што нам тек штуро и магловито бележе кроз своје митове о трачком краљу Хаемосу[10], односно да би потом (касније) помињали и Хемско полуострво[11].

Израз Балкан, први пут помиње 1490. године, италијански писац и дипломата Филип Калимах[12] (1437-1496), када говори о подвизима Владислава III од Варне[13] (1424-1444), краља Пољске[14] (владао: 1434-1444) и краља Угарске[15] (владао: 1440-1444) у једном свом меморанду који је адресирао на Ватикан[16]. Том приликом Филип се обраћа Ђованију Батисти[17] (1432-1492), односно тадашњем римском папи Иноћентију VIII[18] (владао: 1484-1492) и у свом писму пише да људи у том крају, „гору“ називају Балканом (quem incolae Bolchanum vocant). Ова реч је тек почетком 15. века стигла са турским окупатором на Хемско полуострво и означавала је шумовиту планину или планински ланац, односно иста нема никакве везе са локалним (аутохтоним) становништвом.

Иначе, данашњи (општеприхваћени) назив „Балкан“ (за Хумско полуострво), креирао је 1808. године немачки географ Јохан Цојне[19] (1778-1853) у свом делу „Gea. Versuch einer wissenschaftlichen Erdbeschreibung“[20] (Berlin, Königreich Preußen: 1701-1918), употребивши назив „Balkanhalbinsel“ (инспирисан планином Балкан, која Бугарску[21] хоризонтално дели на два дела). Након овог догађаја, реч „Балкан“ почиње да се користи, као име регије, тј. за Хемско полуострво. Овим чином Цојне је одбацио хиљадугодишњу традицију староседелаца, пошто је научним круговима пропагирао свој новокомпоновани израз, мада никада (до тада) становници овог дела Европе (или било ког дела Европе) нису њиме означавали ову регију.

*

Референце :

[1] Лат. Haemonia classica или Paeninsula Haemonia.

[2] Пољ. Duszan-Władysław Paździerski.

[3] Пољ. Uniwersytet Gdański.

[4] Пољ. Rzeczpospolita Polska.

[5] Лат. Zachlumia.

[6] Грч. Ζαχλούμων χώρα: земља Захумљана.

[7] „Michael of Zahumlje“ (Norderstedt: Book on Demand GmbH, 2013).

[8] Енг. Jesse Russell.

[9] Енг. Ronald H. Cohn.

[10] Грч. Αἷμος.

[11] Грч. Χερσόνησος τοῦ Αἵμου.

[12] Лат. Philippus Chalimachus.

[13] Пољ. Władysław III Warneńczyk.

[14] Лат. Regnum Poloniæ (1025-1385), односно мађ. Królestwo Polskie.

*

Извор за мапу (назив атласа): „Die Welt der Antike“ (Atlas antiquus)

Назив мапе: Terrae Haemo adiacentes

Аутор: Hermann Haack (1872-1966), немачки картограф

Издавач: Geographisch-Kartographische Anstalt Gotha

Место штампања: Gotha (Deutsche Demokratische Republik: 1949-1990)

Година издања: 1958

Језик: немачки и латински Писмо: латиница

*

***

 

[Viden]

***

Извор и назив дела :

Назив : Славянское царство

Автор: Мавро Орбини

Издательство: Олма Медиа Групп

ISBN 978-5-373-03745-7; 2010 г.

Переводчик: Юрий Куприков

зык Русский

Страниц 576 стр.

Формат 84x108/16 (205х260 мм)

Тираж 3000 экз.

Переплет Суперобложка

*


***

 

[HanibalBarka666]

Легенда каже да су јудеји истерани из Индије, када су Аријевци у њу дошли, доневши Веде. После прилагођавања и пар хиљада година, издвојио се један од многих проповедника - тесар Исус из Назарета.

Развојем материјала, који је остао као његов легат - проширило се хришћанство, као тајно оружје Јудиних потомака.

Научени стеченим искуствима, роизвели су, неколко векова касније, још једног пророка - Мухамеда.

Дириговањем судара два учења, која су сами креирали - Јудини потомци диригују историјом и свете се Аријевцима за увреду нанету пре 4000 година.

У недостатку алата, Јудини потомци, измишљају даље поделе у две првобитне секте те тако настају католици, „православци", односно - старохришћани, лутерани, англиканци, Јеховни сведоци, сунити, шиити... и на крају, као ударна песница, нова секта - комунисти.

Увек је нова секта ницала на плодном тлу угњетенх, гладних и понижених.

Аријевци, толико издељени и изманипулисани својим алавим владарма, који зарад свог дупета, пригрле неку од секти и у својим заоставштинама остављају „историјске чињенице", како је њихова крвава владавина и истребљење сопственог народа, заправо велики корак напред за цео народ - подељени на сијасет, сектама издељених, новостворених „нација". Више се не питају зашто је напуштен њихов стари, 7500 година стари календар. Више се не питају од ког догађаја су њихови прадедови рачунали тај календар, пре него што су огњем и мачем утерани у хишћанство и/или ислам, а неки и комунизам.

То би било кондензовано 2015 од 7524 године хиперборејског календара, који је на Балкану био у употреби до 16. века по хришћанском рачунању, а у Русији до 18.

Кулминација је брзопотезно „стварање нација" у последњих стотинак година, када су нестали Срби муслимани, Срби католици, Срби у Румунији, Бугарској, Грчкој и Турској.
Идиотизам иде дотле да ни званична Србија не поставља питање - 'де се 'деде 50 милиона Срба, који нису „православци"
Теорија да су Срби - само „православци" је опет производ кухиње Јудиних потомака, који су надомак циља - да Аријевци буду истребљени.

Суштински је у питању само погрешна интерпретација. Православље је старије од јудејских пророка и спаја све потомке Арјеваца, од Владивостока до Дрездена, од Северног до Црног мора и представља славу и слављење свих богова, које су секте Јудиних потомака покушале (и делимично успеле) да префарбају и пресвуку у неке новокомпоноване и новосмишљене „свеце".

Време је да почнемо да скидамо испуцалу фарбу и изанђале рите, у које су Јудини потомци обукли наше богове.

Kao da čitam Treće oko