Pisani jezik vodi u potpuno nerazumevanje problema naconalnosti i u konfuziju.
Да, али не бавим се проблемом Јустинијанове националне или етничке припадности, већ језика. Само изражавам скепсу према постојању вербалног, а непостојању писаног, наводно матерњег језика међу највишим државним представницима - царевима, и то царства са поприлично дугом традицијом и историјом писмености, књижевности и романизације освојених територија и затирања језика покорених народа.
Prokopije govori o verbalnom jeziku u upotrebi u Iliriku, jeziku koji nije ni grčki ni latinski i nije mogao biti zapisan jer se nije pisao jednostavno.
Прокопије говори о Јустинијановим манирима; начину изговора и/или писања, начину одевања и начину размишљања, називајући их варварским:
ἀλλὰ τήν τε γλῶτταν καὶ τὸ σχῆμα καὶ τὴν διάνοιαν ἐβαρβάριζεν.
Да је цар говорио потпуно другим, варварским језиком, зар Прокопије не би једноставно тако и записао?
Алемани је то превео овако:
ad barbarorum morem se citius comparavit sermone, habitu, ingenio.
У тумачењу је изнео спекулацију да Прокопије можда мисли на Јустинијанов матерњи говор, то би могло да се односи и на регионални дијалект (изговор, нагласак), не нужно и на различити језик.
Оно што мени упада у очи јесте избор речи, наиме, он користи израз
sermon; да ли би израз
lingua можда био адекватнији ако се говори конкретно о језику?
Изамберове речи на први поглед могу да делују обмањиво, па отуд и моја иницијална оцена његовог превода и тумачења Тајне Историје. Испрва нисам запазио, али малопре обратих пажњу на овај део текста:
Procope remarque qu’il changea le style des actes de la chancellerie, dictés par lui-méme, et y introduisit un langage barbare. Ludewig croit que, dans les lettres latines, il a fait usage de l’illyrien, dialecte de son pays natal; et Alemanni, des locutions emphatiques, dans les actes rédigés en grec. Toujours est-il qu’on n'y voit plus rien de l’ancienne précision et de la simplicité de la langue romaine.
У француском постоје изрази
langage и
langue, и оба се преводе као ,,језик". Међутим, битна разлика постоји између њихових значења.
Израз
langage се односи на начин изговора и избор речи у оквиру истог језика; стил, жаргон, манире, итд.
Израз
langue се користи кад се говори конкретно о називу језика.
На пример, фразу ,,улични језик" бисмо превели на француски као
langage de la rue, док бисмо фразу ,,српски језик" превели као
langue serbe.
Из Изамберовог избора израза можемо да видимо да он није сматрао да Прокопије пише дословно о увођењу страног, варварског језика (langue barbare, langue illyrienne...), већ о увођењу народског регионалног начина изговора грчког језика (langage barbare), који је гркофоним особама звучао ,,недовољно чисто", да се тако изразим.
На крају и реченица о прецизности и једноставности римског језика, коју сам запамтио из овог текста, не из Тајне Историје, како сам се јуче погрешно присетио:
Toujours est-il qu’on n'y voit plus rien de l’ancienne précision et de la simplicité de la langue romaine.
