Vladimir Corovic:
"Sloveni su vrlo dobro osećali, da Vizantiska Imperija nema dovoljno vojske, koja bi mogla da spreči njihovo nadiranje na Balkan. Videći, da su granice nedovoljno štićene, Sloveni sa Avarima zajedno prelaze tamo praćeni porodicama; a kako je sve manje bilo vojničkih vizantiskih pokušaja, da se oni silom odbiju, to je tip ovih prelaza postepeno gubio karakter vojničke borbe. S početka, Sloveni idu da pljačkaju; a kasnije, kad je posle čestih pljačkanja plena ostajalo sve manje, oni se počinju zadovoljavati tim, da prosto otimaju i zauzimaju tuđa napuštena polja i njive i da mesto pokretnih uzimaju nepokretna imanja. Kod Slovena bilo je verovatno prebegavanja i prelaženja na vizantisko područje još i s toga, da bi se izbeglo surovostima avarske vlasti, koja je bila vrlo teška. Nesumnjivo stoji, da su prvih godina VII veka njihovi pohodi neobično česti; da najveći deo starih gradova propada tih godina i da se otad o njima gube tragovi. Vesti iz sredine VII veka već jasno govore o jakim i već stalnim slovenskim kolonijama na Balkanu. Proces preotimanja i kolonizacija izvršen je, dakle, u tom vremenu, kad je Vizantija bila sva zauzeta svojim teškim i napornim krizama i borbama na istoku.
Sloveni su bili vrlo ekspanzivni. Njihova naselja hvataju u VII veku od Crnog Mora pa sve do bavarske granice, a sudeći po jačini njihovih četa ne izgleda da su bila retka. God. 611. Sloveni provaljuju u Istru i silno je pljačkaju, a u isto vreme tuku se i po Bavarskoj. Druge slovenske čete haraju po Vizantiji. U Solun se zbeglo mnoštvo porodica iz dunavskih, panonskih i dačkih oblasti, a poimence se spominje stanovništvo iz Niša i Sofije. Solunska legenda sv. Dimitrija kazuje, kako se digao ogroman slovenski narod raznih plemena, Drugovića, Sagudata, Velegezita, Vajunita, Brzita i drugih (od kojih mnoga, sudeći po nazivu, nisu bila slovenska) i kako je opljačkao ne samo unutrašnjost, nego kako je, na čunovima, stigao i oplenio i svu Tesaliju, okolna ostrva, grčke otoke zajedno sa Cikladima, svu Ahaju, Epir, velik deo Ilirika i čak jedan deo Azije, opustošio mnoge gradove i pokrajine i napao najzad i sam Solun. Napad je bio i sa mora i sa suva. Da to nije imao biti prost pljačkaški napad zaključivalo se u Solunu po tom, što su s napadačima bile i njihove žene sa prtljagom, spremne da se nastane tu odmah posle pada grada. Znači, očevidno, da je naseljavanje Slovena već vršeno na taj način i da su, pre te opsade Soluna, sasvim dole na jugu Carevine, drugi neki gradovi, severniji i bliži neprijatelju, već tako prešli u slovenske ruke. Slovenski napadaj na Solun i ovog puta nije uspeo. Slovenski brodari, suviše zbijeni na čunovima, tako su loše manevrisali prilikom opšteg juriša na grad, da se velik deo lađa sopstvenom krivicom izvrtao i izazvao opštu zabunu kod flote. Sam slovenski vođa, Hacon, bio je zarobljen i posle kamenovan. Sloveni ipak ne napuštaju plana da se nekako dočepaju Soluna i pozivaju hogana, da im dođe u pomoć. Hogan se odazvao pozivu, ali tek posle dve godine. On je, priča legenda, pokupio "sva plemena varvarska" sa Slovenima i Bugarima i onda poslao konjicu, da posvršava prethodne poslove i izvrši prepad. Sam je došao pod grad malo kasnije, sa ogromnom vojskom i sa potrebnim spravama za opsadu. Ali je grad i ovog puta uspeo da se spase uporno branjen od svih slojeva stanovništva, a pomognut i od carigradskih vlasti.
U ovo vreme pada i osvajanje Dalmacije. Nesigurnost u njoj već i ranije pokazuje ponajbolje sakrivanje i zakopavanje novca i nakita domaćeg stanovništva. U Naroni nađen je zakopan zlatni nakit jedne hrišćanke s novcima careva od Justina I do Tiberija II, sklonjenim sigurno u strahu od neprijatelja; a u Grabovniku, kod Ljubuškog, bio je u jednoj gomili sakriven gvozdeni lonac sa zlatnim novcem cara Justinijana i Justina II. Dalmatinski gradovi, s puno starog bogastva, bili su od varvara gotovo po pravilu osvajani, pa rušeni. Stara i ugledna Salona bila je uzeta, po pričanju Konstantina Porfirogenita, prevarom (Sloveni i Avari presvukli su se u odela romejskih vojnika), . . ."
Nevjerovatne budalastine BB skole.
, Vizantijski izvori br1, prevod ugovora između Avara i Romeja iz 599, gde se reka Dunav utvrđuje kao granica koju je dozvoljeno prelaziti samo u slučaju pohoda protiv Slovena:
