- Poruka
- 76.576
-
- Popularno:
- Hrvatski genocid nad Srbima u Mačvi i...
- Zločini Hrvata četnika
- 🔴 Da li je tradicionalno vaspitanje...
- Sveti Luka ili Noć veštica?
- Centar Inđije kao velika spavaonica:...
- Novi Sad dobija spomenik stradalima u...
- Zasto su zene otvorenije za...
- Amerika sprema zakon o Balkanu: Na meti...
- Da li ce se nesto desiti 1. novembra?
- Stanija Dobrojević
"Bečko-berlinska škola" vs novoromantičari II
- Začetnik teme Pumpaj Dinstanović
- Datum pokretanja
- Poruka
- 76.576
Е штета што Веља више не може да попије неко пиво. Бољи би инспирацију имао..
- Poruka
- 76.576
И Дејан Лучић тврди да су Хазари заправо део Срба.
- Poruka
- 76.576
Гледао сам емисију Ћирилица где је Веља био гост код Мудрог Миломира (Марића) и тада је Веља признао да му је Антоније неки даљи рођак. И још је причао у тој емисији да су Православље и комунизам комплементарне идеологије, јер обе вуку корене из винчанског доба.
ПС: Супер је ова тема свашта ново човек може да научи па и то да међу нама Србима има доста Хазара.
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 37.486
Pumpaj Dinstanović
Zaslužan član
- Poruka
- 105.279
Si vitio vertas multa quae sileri poterant propalasse, distinguendoque patrios deffectus clariores reddidisse, scias, eo studio veritatis promendae (etiam si animadversa) seribere voluisse, cum nudam veritatem; nullo artifitii velamine opertam, vel dissimulationis nevo maculatam, obscuritatisque umbra offuscatam refferre sit animus.
Zameriš li mi što sam objavio mnogo toga što se moglo prećutati i što sam otadžbinske slabosti učinio jasnijim, raščlanjujući ih, znaj da sam to hteo napisati u težnji da iznesem istinu (čak i ako je neugodna) jer mi je namera izneti golu istinu, nepokrivenu nikakvim veštačkim pokrovom, neokaljanu nikakvom mrljom prikrivanja i nezatamnjenu senkom nejasnoće.
-Ivan Lučić (1604-1679)
"Za najpoznatije ruske, poljske i boemske pisce Slaveni su došli s juga Dunava, s Balkana.« »Kod Dalimila praotac Čeh dolazi iz Hrvatske, iz zemlje koja je pripadala srpskom narodu: srbském jazyku jest země, jiež Charvátci jest jmě. Pod pojmom „srpski narod" ovdje se očito misli na sve Slavene. Sklonost izjednačavanju Srba sa Slavenima susrećemo i kod drugih srednjovjekovnih pisaca, na primjer kod Laonika Halkondila, koji za Srbe također kaže da su „najstarije i najveće pleme u cijeli zemaljski krug"
Izvorni zapis romanskog pisca Laonika Chalkokondylisa glasi: "Pleme Tribala u cijeloj zemlji je najveće i najstarije, to pouzdano znam," Autor ovog djela je ispravno preveo Tribale kao Srbi, jer su Rimljani Srbe nazivali Tribalima.
originalni tekst: (strana125)
original text: (page 125)
»Für die namhaftesten russischen, polnischen und böhemischen Schrifteller kamen die Slaven nämlich aus dem Süden von der Donau, vom Balkan.«
»Bei Dalimil kommt Urvater Cech aus Kroatien, aus einem Land, das zum serbischen Volk gehörte: srbském jazyku jest země, jiež Charvátci jest jmě. Unter „serbischem Volk" sind hier offenbar alle Slaven zu verstehen. Die Tendenz, Serben mit Slaven gleichzusetzen, begegnet auch bei anderen mittelalterlichen Schriftstellern, beispielsweise bei Laonikos Chalkondylas, der von den Serben außerdem sagt, sie seien „der älteste und größte Stamm des ganzen Erdenkreises"«
Book: „Die Slaven: Ihr Name, ihre Wanderung nach Europa und die Anfänge der russischen Geschichte in historisch-onomastischer Sicht“
Page: 125
Author: Heinrich Kunstmann[4] (1923.-2009.), German Slavist und Professor an der Ludwig-Maximilians-Universität in München[5] Verlag: Franz Steiner Verlag Erscheinungsjahr: 1996 Druckort: Stuttgart Sprache: Deutsch Schrift: lateinisch
https://books.google.rs/books?id=XUILevc96xEC&printsec=frontcover#v=onepage&q&f=false
Izvorni zapis romanskog pisca Laonika Chalkokondylisa glasi: "Pleme Tribala u cijeloj zemlji je najveće i najstarije, to pouzdano znam," Autor ovog djela je ispravno preveo Tribale kao Srbi, jer su Rimljani Srbe nazivali Tribalima.
originalni tekst: (strana125)
original text: (page 125)
»Für die namhaftesten russischen, polnischen und böhemischen Schrifteller kamen die Slaven nämlich aus dem Süden von der Donau, vom Balkan.«
»Bei Dalimil kommt Urvater Cech aus Kroatien, aus einem Land, das zum serbischen Volk gehörte: srbském jazyku jest země, jiež Charvátci jest jmě. Unter „serbischem Volk" sind hier offenbar alle Slaven zu verstehen. Die Tendenz, Serben mit Slaven gleichzusetzen, begegnet auch bei anderen mittelalterlichen Schriftstellern, beispielsweise bei Laonikos Chalkondylas, der von den Serben außerdem sagt, sie seien „der älteste und größte Stamm des ganzen Erdenkreises"«
Book: „Die Slaven: Ihr Name, ihre Wanderung nach Europa und die Anfänge der russischen Geschichte in historisch-onomastischer Sicht“
Page: 125
Author: Heinrich Kunstmann[4] (1923.-2009.), German Slavist und Professor an der Ludwig-Maximilians-Universität in München[5] Verlag: Franz Steiner Verlag Erscheinungsjahr: 1996 Druckort: Stuttgart Sprache: Deutsch Schrift: lateinisch
https://books.google.rs/books?id=XUILevc96xEC&printsec=frontcover#v=onepage&q&f=false
»Those Serbs, who lived in the mountainous region of the Land of Colors[4], or today's Bohemia[5] and Moravia, were called Croats (Hrbati), Horbats, or Hrovati, i.e. Mountaineers, from which the name Croats was coined.«
Original text (German):
(page 44)
»Diejenigen Serbier, welche den gebirgigen Theil des Bojer-Landes oder heutigen Böheims und Mährens bewohneten, wurden Horvati (Hrbati), Chorbati, oder Chrovaten, d.i. Bergbewohner genannt, woraus der Namen der Croaten geschmiedet ist.«
Izvor : "Historische und geographische Beschreibung des Königreiches Slavonien und des Herzogthums Syrmien: sowol nach ihrer natürlichen Beschaffenheit, als auch nach ihrer itzigen Verfassung und neuen Einrichtung in kirchlichen, bürgerlichen und militarischen Dingen. (Band II) Mit untermischten Nachrichten von den angränzenden Ländern und von den Illyrien, welche sich in denselben stark ausgebreitet haben. Aus eigener Beobachtung und im Lande selbst gemachten Wahrnehmungen entworfen von Friedrich Wilhelm von Taube" (1728-1778)
Leipzig (Königreich Preußen: 1701-1918)
Izdavac: Kaiserl. Königl. wirkl. Regierungsrathe
Godina izdanja: 1777
Link do knjige
Strana 44.
https://books.google.rs/books?id=gK8AAAAAcAAJ&printsec=frontcover#v=onepage&q&f=false
Original text (German):
(page 44)
»Diejenigen Serbier, welche den gebirgigen Theil des Bojer-Landes oder heutigen Böheims und Mährens bewohneten, wurden Horvati (Hrbati), Chorbati, oder Chrovaten, d.i. Bergbewohner genannt, woraus der Namen der Croaten geschmiedet ist.«
Izvor : "Historische und geographische Beschreibung des Königreiches Slavonien und des Herzogthums Syrmien: sowol nach ihrer natürlichen Beschaffenheit, als auch nach ihrer itzigen Verfassung und neuen Einrichtung in kirchlichen, bürgerlichen und militarischen Dingen. (Band II) Mit untermischten Nachrichten von den angränzenden Ländern und von den Illyrien, welche sich in denselben stark ausgebreitet haben. Aus eigener Beobachtung und im Lande selbst gemachten Wahrnehmungen entworfen von Friedrich Wilhelm von Taube" (1728-1778)
Leipzig (Königreich Preußen: 1701-1918)
Izdavac: Kaiserl. Königl. wirkl. Regierungsrathe
Godina izdanja: 1777
Link do knjige
Strana 44.
https://books.google.rs/books?id=gK8AAAAAcAAJ&printsec=frontcover#v=onepage&q&f=false
"
Stara nacionalna i strana imena Slavena[1] – Interesantno je istraživati etnografsko poreklo raznih imena datih slavenskim plemenima. Naziv Vendi[2], kao koren ima Vind, ali ova osnovna forma se deli na dve glavne grane: na nemačkom Vinde i Vende, i na finskom Vene, Vane. Sve ostale varijacije (Venedi, Veneti[3], Vindi, Indi, Veleti, Huindi, itd.) spadaju pod ove dve osnovne forme, i samo su njihove nijanse. Istraživanja o značaju imena Vindi mogu da posluže samo da pokažu besprekornost etimologije. Ta istraživanja samo utvrđuju da je to ime dato Slavenima od strane stranaca, a da im je Serbi[4] nacionalno ime, i da je Prokopios[5] formirao svoju reč – Spori[6], koja je inače nepoznata, od antičnog imena Srb, koje je u svom osnovnom značenju: označava porodicu-naciju. Naziv Anti[7] ili Enti nikada nije bilo namenjen kao Vindi ili Serbi za celokupnu naciju. To ime ne nalazimo nigde u nacionalnim izvorima, već ono svoje poreklo verovatno duguje Nemcima, i verovatno potiče od anglo-saksonskog „ent“, u množini „entas“ (u starom nemačkom „anzi“„enz“). Kako je daje, ime Anti nije imalo vulgarnu upotrebu više od dva veka (od Prokopiosa u 552. godini, do Pavla Đakona[8] u 770. godini). Posle imena Serbi, najveće širenje među Slavenima su imali nazivi Lehi[9], i Polani[10] (Poljaci[11]).« Originalni tekst (fr.): (strana 485)
https://gallica.bnf.fr/ark:/12148/bpt6k116202f/f517.item
"Old national and foreign names of Slavs[1] - It is interesting to investigate the ethnographic origin of various names given to Slavic tribes. The name Wendy[2] has Wind as its root, but this basic form is divided into two main branches: in German Winde and Vende, and in Finnish Vene, Vane. All other variations (Venedi, Veneti[3], Vindi, Indi, Veleti, Huindi, etc.) fall under these two basic forms, and are only their shades. Research on the meaning of the name Vindi can only serve to demonstrate the flawlessness of the etymology. Those researches only establish that this name was given to the Slavs by foreigners, and that Serbs[4] is their national name, and that Prokopios[5] formed his word - Spori[6], which is otherwise unknown, from the ancient name Serb , which in its basic meaning: denotes a family-nation. The name Anti[7] or Enti was never intended as Vindi or Serb for the entire nation. We do not find that name anywhere in national sources, but it probably owes its origin to the Germans, and probably comes from the Anglo-Saxon "ent", plural "entas" (in the old German "anzi" "enz"). According to him, the name Anti had no vulgar use for more than two centuries (from Prokopios in the year 552, to Paul the Deacon[8] in the year 770). After the name Serbs, the names Lehi[9] and Polani[10] (Poles[11]) had the greatest spread among the Slavs." Original text (French): (page 485)"
Stara nacionalna i strana imena Slavena[1] – Interesantno je istraživati etnografsko poreklo raznih imena datih slavenskim plemenima. Naziv Vendi[2], kao koren ima Vind, ali ova osnovna forma se deli na dve glavne grane: na nemačkom Vinde i Vende, i na finskom Vene, Vane. Sve ostale varijacije (Venedi, Veneti[3], Vindi, Indi, Veleti, Huindi, itd.) spadaju pod ove dve osnovne forme, i samo su njihove nijanse. Istraživanja o značaju imena Vindi mogu da posluže samo da pokažu besprekornost etimologije. Ta istraživanja samo utvrđuju da je to ime dato Slavenima od strane stranaca, a da im je Serbi[4] nacionalno ime, i da je Prokopios[5] formirao svoju reč – Spori[6], koja je inače nepoznata, od antičnog imena Srb, koje je u svom osnovnom značenju: označava porodicu-naciju. Naziv Anti[7] ili Enti nikada nije bilo namenjen kao Vindi ili Serbi za celokupnu naciju. To ime ne nalazimo nigde u nacionalnim izvorima, već ono svoje poreklo verovatno duguje Nemcima, i verovatno potiče od anglo-saksonskog „ent“, u množini „entas“ (u starom nemačkom „anzi“„enz“). Kako je daje, ime Anti nije imalo vulgarnu upotrebu više od dva veka (od Prokopiosa u 552. godini, do Pavla Đakona[8] u 770. godini). Posle imena Serbi, najveće širenje među Slavenima su imali nazivi Lehi[9], i Polani[10] (Poljaci[11]).« Originalni tekst (fr.): (strana 485)
https://gallica.bnf.fr/ark:/12148/bpt6k116202f/f517.item
"Old national and foreign names of Slavs[1] - It is interesting to investigate the ethnographic origin of various names given to Slavic tribes. The name Wendy[2] has Wind as its root, but this basic form is divided into two main branches: in German Winde and Vende, and in Finnish Vene, Vane. All other variations (Venedi, Veneti[3], Vindi, Indi, Veleti, Huindi, etc.) fall under these two basic forms, and are only their shades. Research on the meaning of the name Vindi can only serve to demonstrate the flawlessness of the etymology. Those researches only establish that this name was given to the Slavs by foreigners, and that Serbs[4] is their national name, and that Prokopios[5] formed his word - Spori[6], which is otherwise unknown, from the ancient name Serb , which in its basic meaning: denotes a family-nation. The name Anti[7] or Enti was never intended as Vindi or Serb for the entire nation. We do not find that name anywhere in national sources, but it probably owes its origin to the Germans, and probably comes from the Anglo-Saxon "ent", plural "entas" (in the old German "anzi" "enz"). According to him, the name Anti had no vulgar use for more than two centuries (from Prokopios in the year 552, to Paul the Deacon[8] in the year 770). After the name Serbs, the names Lehi[9] and Polani[10] (Poles[11]) had the greatest spread among the Slavs." Original text (French): (page 485)"
Autohtono kršćansko stanovništvo u ovoj zemlji, nekada poznatoj kao Mezija, sada je podijeljeno na dva područja, Srbiju i Bugarsku, koja se zajednički nazivaju Srbima i govore slavenskim jezikom. Pravi Bugari su podrijetlom Tatari, a došli su u 5. stoljeću s obala rijeke Volge, postupno usvajajući slavenski dijalekt od svojih novih sunarodnjaka, Srba, zadržavajući samo nekoliko riječi iz svog ranijeg jezika.
»The native Christian inhabitants of this country, antiently known by the name of Maesia, but now divided into two districts, denominated Servia and Bulgaria, are collectively called Serbiani, and speak the Slavonian language; for the original Bulgarians were a Tartar people, who came in the fifth century from the banks of the Volga, and successively adopted the Slavonian dialect of their new countrymen the Servians, retaining only a few words of their former language.«
Izvor (naslov djela/knjige) „Journey from Moscow to Constantinople, in the years 1817, 1818“
Autor: William McMichael[1] (1784.-1839.), engleski liječnik i putopisac
Izdavač: John Murray[2] (1778-1843), škotski izdavač
Mjesto tiskanja: London[3] (Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Irske[4]: 1801.-1927.)
Godina izdanja: 1819
Engleski jezik
Pismo: latinica
Strane 132-133.
Link do knjige
https://books.google.rs/books?id=-ZdaAAAAcAAJ&printsec=frontcover#v=onepage&q&f=false
»The native Christian inhabitants of this country, antiently known by the name of Maesia, but now divided into two districts, denominated Servia and Bulgaria, are collectively called Serbiani, and speak the Slavonian language; for the original Bulgarians were a Tartar people, who came in the fifth century from the banks of the Volga, and successively adopted the Slavonian dialect of their new countrymen the Servians, retaining only a few words of their former language.«
Izvor (naslov djela/knjige) „Journey from Moscow to Constantinople, in the years 1817, 1818“
Autor: William McMichael[1] (1784.-1839.), engleski liječnik i putopisac
Izdavač: John Murray[2] (1778-1843), škotski izdavač
Mjesto tiskanja: London[3] (Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Irske[4]: 1801.-1927.)
Godina izdanja: 1819
Engleski jezik
Pismo: latinica
Strane 132-133.
Link do knjige
https://books.google.rs/books?id=-ZdaAAAAcAAJ&printsec=frontcover#v=onepage&q&f=false
APPENDIX
To prove that the Wends, even in the times of Alexander the Great, were widely known, one can cite a very special privilege given to them by this great king and monarch. According to Zeiler's confession in his Itinerario germanico, page 169, he reports from Hagecius that in Prague, in the New Town in the Slavaken Monastery, which was founded by Charles IV in 1348, this privilege still exists. Peter de Rewa, Count of Turóc, refers to several evidence of the truth in his history of Hungary, in Volume VII, page 147, stating:
"We, ALEXANDER, the King of Macedonia, the initiator of the Greek Empire and Monarchy, the son of the Great Zeus, proclaimed by Nactanabes, recognized by the Bragmanes and Arabs, trampler of the Sun and Moon, ruler of far-off regions such as Media and Persia, the Lord of the World, from the East to the West, from the South to the North, the proclaimer of the Slavs and their language, we grant you grace, peace, and prosperity in governing the world. Since you have always been faithful to us, valiant in arms, our warlike and robust allies, we freely and perpetually give and confer upon you the entire stretch of land from the North to the southern borders of Italy, so that no one else may reside or settle there except for your people. And if anyone else is found staying there, they shall become your slaves, and their offspring shall be the slaves of your descendants. Given in our newly founded city of Alexandria, established above the mighty Nile River, in the eleventh year of the reign of the goddess Minerva. The witnesses to this act are our Atlas Locateca and other eleven princes, whom we leave as our heirs and the heirs of the entire world, in the absence of our successors."
Original text:
pages 232.-233.
ANHANG
"Zum Beweis, dass die Wenden, schon Alehandri Magni Zeiten rühmlich bekannt gewesen kann man eine gar besonderes Privilegium dieses grosen Königs und Monarchen anfuhren, so er denen Wende gegeben.Nach Zeilers Beicht,in seinem Itinerario germanico, pag, 169. berichet er aus dem Hagecio, dass zu Prag in der Neustandt in der Slavaken Kloster, weches Carl IV Anno 1348 fundiert, eben dieses Privilegium annoch vorhanden sein. So führt es mehreren Beweise der Wahrheit Petrus de Rewa,Comes Turocenfis,rerum hungaricum Cent, VII pag.m. 147.wörtlich an:
"Nos, ALEXANDER, Philippi Regis Macedonum, Greacorum Imperii &Monarchie Inchoator, Magni Jovis filius, per Nactanabum annunciatus, Allacotur Bragmannorum & Araborum, Solis & Lunae conculcator, Perfarum & Medorum Regionum, Dominus Mundi, ab Ortu Solis usque ad occafum, a Meridie usque ad Septentrionem, Illufri Profapie Slavorum & Lingue eorum gratiam & pacem atque falutem a Nobis & fuccefforibus nobis in gubernationem Mundi. Quoniam nobis femper affusftis in fide veraces, in armis ftrenui, noftri coadjutores bellicofi & robufti, damus & conferimus vobis libere & in perpetuum totam plagam terrae ab Aqulione ufque fines Italie Meridionales, ut nullus fit anufus ibi manere ant refidere aut fe locare nifi veftrates. Et fi quis alius ibi inventus fuerit manens, fit vefter fervus & pofteri fui fint fervi pofterorum veftrorum. Datum in Cvitate nova noftra fundationis Alehandria, fundata fupra magni Nili fluvio, ann decimo secundi DEA Minerve. Teftes hujus rei funt Atleta Locateca nofter & alii Principesundecim, quos, Nobis fine prole decedentibus, relinquimus noftros heredes & totius Mundi."
Link to the book, pages 232-233
https://books.google.rs/books?id=ezbTwgEACAAJ&printsec=frontcover&hl=sr#v=onepage&q&f=false
To prove that the Wends, even in the times of Alexander the Great, were widely known, one can cite a very special privilege given to them by this great king and monarch. According to Zeiler's confession in his Itinerario germanico, page 169, he reports from Hagecius that in Prague, in the New Town in the Slavaken Monastery, which was founded by Charles IV in 1348, this privilege still exists. Peter de Rewa, Count of Turóc, refers to several evidence of the truth in his history of Hungary, in Volume VII, page 147, stating:
"We, ALEXANDER, the King of Macedonia, the initiator of the Greek Empire and Monarchy, the son of the Great Zeus, proclaimed by Nactanabes, recognized by the Bragmanes and Arabs, trampler of the Sun and Moon, ruler of far-off regions such as Media and Persia, the Lord of the World, from the East to the West, from the South to the North, the proclaimer of the Slavs and their language, we grant you grace, peace, and prosperity in governing the world. Since you have always been faithful to us, valiant in arms, our warlike and robust allies, we freely and perpetually give and confer upon you the entire stretch of land from the North to the southern borders of Italy, so that no one else may reside or settle there except for your people. And if anyone else is found staying there, they shall become your slaves, and their offspring shall be the slaves of your descendants. Given in our newly founded city of Alexandria, established above the mighty Nile River, in the eleventh year of the reign of the goddess Minerva. The witnesses to this act are our Atlas Locateca and other eleven princes, whom we leave as our heirs and the heirs of the entire world, in the absence of our successors."
Original text:
pages 232.-233.
ANHANG
"Zum Beweis, dass die Wenden, schon Alehandri Magni Zeiten rühmlich bekannt gewesen kann man eine gar besonderes Privilegium dieses grosen Königs und Monarchen anfuhren, so er denen Wende gegeben.Nach Zeilers Beicht,in seinem Itinerario germanico, pag, 169. berichet er aus dem Hagecio, dass zu Prag in der Neustandt in der Slavaken Kloster, weches Carl IV Anno 1348 fundiert, eben dieses Privilegium annoch vorhanden sein. So führt es mehreren Beweise der Wahrheit Petrus de Rewa,Comes Turocenfis,rerum hungaricum Cent, VII pag.m. 147.wörtlich an:
"Nos, ALEXANDER, Philippi Regis Macedonum, Greacorum Imperii &Monarchie Inchoator, Magni Jovis filius, per Nactanabum annunciatus, Allacotur Bragmannorum & Araborum, Solis & Lunae conculcator, Perfarum & Medorum Regionum, Dominus Mundi, ab Ortu Solis usque ad occafum, a Meridie usque ad Septentrionem, Illufri Profapie Slavorum & Lingue eorum gratiam & pacem atque falutem a Nobis & fuccefforibus nobis in gubernationem Mundi. Quoniam nobis femper affusftis in fide veraces, in armis ftrenui, noftri coadjutores bellicofi & robufti, damus & conferimus vobis libere & in perpetuum totam plagam terrae ab Aqulione ufque fines Italie Meridionales, ut nullus fit anufus ibi manere ant refidere aut fe locare nifi veftrates. Et fi quis alius ibi inventus fuerit manens, fit vefter fervus & pofteri fui fint fervi pofterorum veftrorum. Datum in Cvitate nova noftra fundationis Alehandria, fundata fupra magni Nili fluvio, ann decimo secundi DEA Minerve. Teftes hujus rei funt Atleta Locateca nofter & alii Principesundecim, quos, Nobis fine prole decedentibus, relinquimus noftros heredes & totius Mundi."
Link to the book, pages 232-233
https://books.google.rs/books?id=ezbTwgEACAAJ&printsec=frontcover&hl=sr#v=onepage&q&f=false
Francuski povjesničar Guerin Sonjeon u svojoj knjizi "Povijest Bugarske" piše:
"...na zapadu je bila srpska nacija, a Hrvatska, Bosna, Raška, Hercegovina, Crna Gora i Dalmacija nisu bile ništa drugo nego njene pokrajine."
(R.P. Guerin Songeon: Histoire de la Bulgarie, ст.226, Nouvelle Librairie Nationale, Paris, 1913.)
-----
Извор и назив дела :
Histoire de la Bulgarie depuis les origines jusqu'à nos jours, 485-1913; avec une préface de Gustave Schlumberger (1913)
Author: Songeon, Guérin
Subject: Bulgaria -- History
Publisher: Paris Nouvelle librairie nationale
Link do knjige
https://archive.org/details/histoiredelabulg00songuoft/page/225/mode/1up
"...na zapadu je bila srpska nacija, a Hrvatska, Bosna, Raška, Hercegovina, Crna Gora i Dalmacija nisu bile ništa drugo nego njene pokrajine."
(R.P. Guerin Songeon: Histoire de la Bulgarie, ст.226, Nouvelle Librairie Nationale, Paris, 1913.)
-----
Извор и назив дела :
Histoire de la Bulgarie depuis les origines jusqu'à nos jours, 485-1913; avec une préface de Gustave Schlumberger (1913)
Author: Songeon, Guérin
Subject: Bulgaria -- History
Publisher: Paris Nouvelle librairie nationale
Link do knjige
https://archive.org/details/histoiredelabulg00songuoft/page/225/mode/1up
Оригинални текст (енг.): (стране: 132-133)
»The native Christian inhabitants of this country, antiently known by the name of Maesia, but now divided into two districts, denominated Servia and Bulgaria, are collectively called Serbiani, and speak the Slavonian language; for the original Bulgarians were a Tartar people, who came in the fifth century from the banks of the Volga, and successively adopted the Slavonian dialect of their new countrymen the Servians, retaining only a few words of their former language.«
Извор (назив дела/књиге): „Journey from Moscow to Constantinople, in the years 1817, 1818“
Аутор: Вилијам Мекмајкл[1] (1784-1839), енглески лекар и путописац
Издавач: Џон Мари[2] (1778-1843), шкотски издавач
Место штампања: Лондон[3] (Уједињено краљевство Велике Британије и Ирске[4]: 1801-1927)
Година издања: 1819
Језик: енглески
Писмо: латиница
Link do knjige
Strane 132. i 133.
https://books.google.rs/books?id=-ZdaAAAAcAAJ&printsec=frontcover#v=onepage&q&f=false
»The native Christian inhabitants of this country, antiently known by the name of Maesia, but now divided into two districts, denominated Servia and Bulgaria, are collectively called Serbiani, and speak the Slavonian language; for the original Bulgarians were a Tartar people, who came in the fifth century from the banks of the Volga, and successively adopted the Slavonian dialect of their new countrymen the Servians, retaining only a few words of their former language.«
Извор (назив дела/књиге): „Journey from Moscow to Constantinople, in the years 1817, 1818“
Аутор: Вилијам Мекмајкл[1] (1784-1839), енглески лекар и путописац
Издавач: Џон Мари[2] (1778-1843), шкотски издавач
Место штампања: Лондон[3] (Уједињено краљевство Велике Британије и Ирске[4]: 1801-1927)
Година издања: 1819
Језик: енглески
Писмо: латиница
Link do knjige
Strane 132. i 133.
https://books.google.rs/books?id=-ZdaAAAAcAAJ&printsec=frontcover#v=onepage&q&f=false
"Lingua corum extra Latinam vix ulla difficillior, cum ob trium & plurium faepe confonantium in capite vocis concurfum , tum latitudinem , & variationem , quae vix legibus certis circumfcribitur. Gnarus illrus fuit Alexander Magnus, in bello enim contra Darium gefto Illiricos, Thracas , Graecos , Macedones , & alias gentes , fingulas diversa oratione allocutum feribit Juftinus . Apud llliryorum quippe Regem, Patrem fuum Philippum fugiens eodem Juftinotefte exulabat, ubi linguam illyriorum cum imbibiffe vero fimile eft Caeterum probabile eft Slavos hoc ipfo nomine initio Monarchiae tertiae Graecae, &ante claruiffe quod Alexander Magnus Graeci Imperii fundator potentiffimus, corum in bellis ftrenuå ufus opera fuerit ejus collatione plagæ Meridionalis auxerit, & nomen corum decorum eximio illuftraverit privilegio, quod jam fequitur, tum in honorem eorum appofitum tum quod publice Me confcio, non extaret.
Nos, ALEXANDER, Philippi Regis Macedonum, Greacorum Imperii &Monarchie Inchoator, Magni Jovis filius, per Nactanabum annunciatus, Allacotur Bragmannorum & Araborum, Solis & Lunae conculcator, Perfarum & Medorum Regionum, Dominus Mundi, ab Ortu Solis usque ad occafum, a Meridie usque ad Septentrionem, Illufri Profapie Slavorum & Lingue eorum gratiam & pacem atque falutem a Nobis & fuccefforibus nobis in gubernationem Mundi. Quoniam nobis femper affusftis in fide veraces, in armis ftrenui, noftri coadjutores bellicofi & robufti, damus & conferimus vobis libere & in perpetuum totam plagam terrae ab Aqulione ufque fines Italie Meridionales, ut nullus fit anufus ibi manere ant refidere aut fe locare nifi veftrates. Et fi quis alius ibi inventus fuerit manens, fit vefter fervus & pofteri fui fint fervi pofterorum veftrorum. Datum in Cvitate nova noftra fundationis Alehandria, fundata fupra magni Nili fluvio, ann decimo secundi DEA Minerve. Teftes hujus rei funt Atleta Locateca nofter & alii Principesundecim, quos, Nobis fine prole decedentibus, relinquimus noftros heredes & totius Mundi.
"Mi, ALEKSANDAR, kralj Makedonije, osnivač grčkog Carstva i Monarhije, sin velikog Jupitera, proglašen od strane Naktanaba, ponizivač Bragma i Arapa, gazda Sunca i Mjeseca, vladar dalekih i medo-persijskih regija, gospodar svijeta od izlaza do zalaska Sunca, od juga do sjevera, dajemo vam, kao našim vjernim slijedbenicima slovenskog naroda i njihovog jezika, milost, mir i sreću, kao i upravljanje svijetom nam i našim nasljednicima. Budući da ste uvijek uz nas vjerni u vjeri, vojnički hrabri, naši ratni pomoćnici i snažni, dajemo vam slobodno i trajno cijeli dio zemlje od sjevera do južnih granica Italije, tako da nijedan drugi osim vas ne smije ostati ili se naseliti tamo. Ako se netko drugi tamo nađe i ostane, neka bude vaš rob, a njegovi potomci neka budu robovi vaših potomaka. Dano u našem novom gradu, osnivanju Aleksandriji, izgrađenom iznad velike rijeke Nila, dvanaeste godine božice Minerve. Svjedoci ovog čina su naši Atleta Locateca i drugih jedanaest prinčeva koje, ako mi umremo bez nasljednika, ostavljamo kao nasljednike i gospodare cijelog svijeta."
Nos, ALEXANDER, Philippi Regis Macedonum, Greacorum Imperii &Monarchie Inchoator, Magni Jovis filius, per Nactanabum annunciatus, Allacotur Bragmannorum & Araborum, Solis & Lunae conculcator, Perfarum & Medorum Regionum, Dominus Mundi, ab Ortu Solis usque ad occafum, a Meridie usque ad Septentrionem, Illufri Profapie Slavorum & Lingue eorum gratiam & pacem atque falutem a Nobis & fuccefforibus nobis in gubernationem Mundi. Quoniam nobis femper affusftis in fide veraces, in armis ftrenui, noftri coadjutores bellicofi & robufti, damus & conferimus vobis libere & in perpetuum totam plagam terrae ab Aqulione ufque fines Italie Meridionales, ut nullus fit anufus ibi manere ant refidere aut fe locare nifi veftrates. Et fi quis alius ibi inventus fuerit manens, fit vefter fervus & pofteri fui fint fervi pofterorum veftrorum. Datum in Cvitate nova noftra fundationis Alehandria, fundata fupra magni Nili fluvio, ann decimo secundi DEA Minerve. Teftes hujus rei funt Atleta Locateca nofter & alii Principesundecim, quos, Nobis fine prole decedentibus, relinquimus noftros heredes & totius Mundi.
"Mi, ALEKSANDAR, kralj Makedonije, osnivač grčkog Carstva i Monarhije, sin velikog Jupitera, proglašen od strane Naktanaba, ponizivač Bragma i Arapa, gazda Sunca i Mjeseca, vladar dalekih i medo-persijskih regija, gospodar svijeta od izlaza do zalaska Sunca, od juga do sjevera, dajemo vam, kao našim vjernim slijedbenicima slovenskog naroda i njihovog jezika, milost, mir i sreću, kao i upravljanje svijetom nam i našim nasljednicima. Budući da ste uvijek uz nas vjerni u vjeri, vojnički hrabri, naši ratni pomoćnici i snažni, dajemo vam slobodno i trajno cijeli dio zemlje od sjevera do južnih granica Italije, tako da nijedan drugi osim vas ne smije ostati ili se naseliti tamo. Ako se netko drugi tamo nađe i ostane, neka bude vaš rob, a njegovi potomci neka budu robovi vaših potomaka. Dano u našem novom gradu, osnivanju Aleksandriji, izgrađenom iznad velike rijeke Nila, dvanaeste godine božice Minerve. Svjedoci ovog čina su naši Atleta Locateca i drugih jedanaest prinčeva koje, ako mi umremo bez nasljednika, ostavljamo kao nasljednike i gospodare cijelog svijeta."
Prilozi
Vrlo malo ko. Ja sam pokušao da nađem neke prikaze i kritike njegove TK (Teorije kontinuiteta iz paleolitika) ali toga ima strano malo. I dalje je dosta nepoznato. To je ujedno i glavni argument šačice pristalica TK da tu ima nečeg; odsustvo pažnje i nekog ozbiljnijeg odgovora ili kritike iz redova naučne zajednice koriste kao argument da imamo izvesno prećutkivanje ovde.
Kod nas je interesantno zato što je su po njemu Vinčom, Starčevom, Butmirom,...šetali Sloveni. Zato je zapala za oči ljudima ovde, uglavnom deretićevcima, a Ivan Dimitrijević, jedan lektor koji je nekakva lajt umerenija Deretić škola je njegovu knjigu preveo iz rečenog razloga. U principu, alternativne istoričare interesuje to što je tvrdio vezano za praistorijske kulture srednjeg Podunavlja i kasnije, odnosno što je slovensku demografsku eksplozio prebacio unatrag skroz još u neolit. Oni se toga hvataju jer im godi ušima i izuzimaju iz konteksta šire Teorije o paleolitskom kontinuitetu kao takve, kako bi mogli tvrditi da je jedan stranac i doktor nauka izašao sa takvom tvrdnjom (samo što je ― jedino kada govori o svim ostalim evropskim narodima, dakle neslovenskim ― e, tu je, kao, sve izgrešio).
Зашто се тад веровало да је Александар Велики био Србин?
Pogledajte prilog 1496230Vrlo malo ko. Ja sam pokušao da nađem neke prikaze i kritike njegove TK (Teorije kontinuiteta iz paleolitika) ali toga ima strano malo. I dalje je dosta nepoznato. To je ujedno i glavni argument šačice pristalica TK da tu ima nečeg; odsustvo pažnje i nekog ozbiljnijeg odgovora ili kritike iz redova naučne zajednice koriste kao argument da imamo izvesno prećutkivanje ovde.
Kod nas je interesantno zato što je su po njemu Vinčom, Starčevom, Butmirom,...šetali Sloveni. Zato je zapala za oči ljudima ovde, uglavnom deretićevcima, a Ivan Dimitrijević, jedan lektor koji je nekakva lajt umerenija Deretić škola je njegovu knjigu preveo iz rečenog razloga. U principu, alternativne istoričare interesuje to što je tvrdio vezano za praistorijske kulture srednjeg Podunavlja i kasnije, odnosno što je slovensku demografsku eksplozio prebacio unatrag skroz još u neolit. Oni se toga hvataju jer im godi ušima i izuzimaju iz konteksta šire Teorije o paleolitskom kontinuitetu kao takve, kako bi mogli tvrditi da je jedan stranac i doktor nauka izašao sa takvom tvrdnjom (samo što je ― jedino kada govori o svim ostalim evropskim narodima, dakle neslovenskim ― e, tu je, kao, sve izgrešio
Зашто се тад веровало да је Александар Велики био Србин?
Khal Drogo
Elita
- Poruka
- 17.639
Лаоник није романски писац ма шта под тим мислио (да си написао ромејски или грчки не би било погрешно), Римљани нису звали Србе Трибалима већ неки грчки (ромејски) аутори развијеног и касног средњег вијека, Халкокондил не класификује Трибале као племе већ као нацију/народ (ἔϑνος), не пише нигдје да "поуздано зна" да је "племе" Трибала највеће и најстарије.
Kole11
Poznat
- Poruka
- 7.594
Zato što su imali takve informacije. A sigurno su imali raznovrsniji i bogatiji pristup informacijama (izvorima) nego danasnji politizovani moroni koji sebe nazivaju istoričarima.
Pumpaj Dinstanović
Zaslužan član
- Poruka
- 105.279
Pre svega, ne može se na osnovu jednog autora izvlačiti percepcija o potpuno opštem uverenju. To što je za Osmana Gundulića Aleksandar Veliki bio Srbin oslikava njegov stav. Ne oslikava čak ni viđenje npr. svih ljudi iz dubrovačko-dalmatinskog kulturnog kruga, a kamo li uopšteno stavove. Moći ćeš naći mnoge druge autore koji antičke Makedonce povezuju pre svega sa Albancima. Tako da, preciznosti radi, pitanje koje treba postaviti jeste: zašto je Gundulić verovao da je Aleksandar Makedonski bio Srbin?
U korenu odgovora na to pitanje nalazi se jedna navodna povelja Aleksandra Velikog Slovenima. U naučnoj literaturi taj dokument se naziva najčešće Privilegium Slavicum (tj. „Slovenska privilegija“) i ponekad Aleksandrova donacija [Slovenima]. To je jedna češka mistifikacija iz kasnog srednjeg veka, izmišljeni dokument. Preferiram da koristim izraz mistifikacija umesto baš falsifikat iz razloga što ne postoje apsolutno nikakvi diplomatički akti Aleksandra Makedonskog koje je istorija očuvala; dakle, radi se o jednom potpunom fabrikatu, prvi put da je poznato u istoriji zapisanom 1396. godine, kada ga je u manastirsku hroniku uneo rimokatolički opat manastira u Emauziju po imenu Petar Šmolka. Ta fabrikovana darovnica bila je stvorena na temelju nekih ranijih čeških tradicija o slavnom antičkom makedonskom vladaru i imala je svoju ulogu u građenju dinastičke ideologije dinastije Pšemislovaca, a docnije i Luksemburga, pa čak i deo ideologije proto-protestantskog pokreta husita. Preko tradicionalnih kulturoloških veza Bohemije i Poljske, tobožnja Aleksandrova darovnica dospela je tako i u Poljsku, već u XV stoleću.
Kada je prolazio kroz Poljsku i kupio odatle književne uticaje i inspiracije, dalmatinski humanista Vinko Pribojević je saznao za taj dokument i uključio ga u svoj govor održan 1525. godine. Taj govor veliki će uticaj izvršiti na stare književnike dubrovačko-dalmatinskog kulturnog kruga nakon što će ga Pribojevićev ideološki nastavljač, Mavar Orbin, objaviti na italijanskom jeziku u Pezaru 1601. godine u svojoj čuvenoj knjizi Il regno de gli slavi („O Kraljevstvu Slovena“). Ta je privilegija — kojom slavni Aleksandar Veliki, tobože, nagrađuje Južne Slovene dodeljujući im sve obale od Akvilonije do južne Italije — poslužila kao osnov tog jasnog asociranja Aleksandra Makedonskog sa slovenskim jugom. Ono što je vrlo interesantno jeste da dokument originalno tretira Aleksandra kao grčkog cara koji nagrađuje Slovene, očigledno kao strani vladar, ali je svejedno poslužilo kao osnov za dalji razvoj tradicije kojom je čak i Aleksandar Veliki lično bio poslovenjen posle Orbinija i Pribojevića, u staroj književnosti Dubroačke republike. Tada se negde i izmišlja i priča da je, tobože, to pismo otkriveno negde u Carigradu i da ga čuvaju Osmanlije, uprkos tome što je vrlo evidentno da je preuzeto iz češko-poljske tradicije.
Pod tim je uticajima, koje je u Dubrovčana popularizovao Mavro Orbini, bio i slavni Dživo Gundulić. Zato tako piše o Aleksandru, a razlog zašto ga je vrlo specifično i posrbio najverovatanije jeste usled vrlo velike popularnosti srpske Aleksandride. srpske iteracije čuvenoga srednjovekovnog romana o Aleksandru, a koja je bila poznata i u dubrovačkim književnim krugovima. Aleksandar Makedonski već jeste bio u njihoivm očima nesumnjivo Sloven, ali zahvaljujući toga on je specifično postao i „Srbljanin“.
Da, ovo je ta izmišljena darovnica.
P. S. Ne mogu da ne primetim da postoji izvesna doza ironije da isti ljudi koji vrlo često ismevaju hrvatske istorijske izvore zbog raznih falsifikovanih darovnica hrvatskih vladara (u čemu idu čak toliko daleko da i to što je reč o krivotvorinama koriste radi tvrdnje da dotični nisu uopšte nikada ni postojali) — s druge strane, u potpuno isto vreme nemaju nikakve rezerve pri smatranju darovnice Aleksandra Velikog, koja se pojavila preko hiljadu sedamsto godina (!) nakon Aleksandrove smrti i koja čak nije nastala ni kao neka diplomatička prerada sa interpolisanim sadržajem, već kao jedna prava pravcata (potpuna) izmišljotina.
To je zato što ovde govorimo stalno o pojavi duplih aršina i nedostatka ikakvog standardizovanog metodološkog pristupa, koji je osnov apsolutno svake diskusije na temu istorije. Kakve logike ima da jedan pesnik pre 400 godina, sa poznavanjem antičkog sveta koji se doslovno ni u promilima ne može meriti sa saznanjima današnjih klasičnih nauka, i koji se nikada time u životu uopšte nije ni bavio, ima „raznovrsniji i bogatiji pristup informacijama“ nego danas, kada imamo čak i internet preko kojeg je dostupno pravo blago digitalizovanih istorijskih izvora i naučne literature? Komparacija se ne meri, ponoviću, čak ni u promilima.
To što si napisao je potpuno apsurdno i može se nazvati čistom izmišljotinom kojeg se neko setio nekog jutra u zadnjih tridesetak godina.
Poslednja izmena:
- Poruka
- 76.576
Славене, опште је познато да је Александар био Србин и право име му је било Александар Карановић. Оснивач династије краљева, којој су припадали Филип Македонски и Александар Велики био је Каран (од њега Карановић). Каран потиче од краља Темена. Краљ Темен је заједно са још двојицом доранских вођа, напао и освојио микенски Пелепонез. Потом је плен подељен, тако да је Темен добио Аргос. Након Теменове смрти, његови синови су међусобно заратили, а на крају је победио Федон, који је протерао браћу. Један од браће је био и Каран, који је отишао по савет у пророчиште Делфи, а тамо су му рекли да оснује краљевство, тамо где се налази много дивљачи и коза. Каран је отишао и нашао такво место и тамо основао град Ајге, данас познат као Вергина.
Иначе, о Александру као Србину и славном српском владару не пева само Гундулић:
Александар, ки би од Србљих краљ, и ки за тим вас свит доби, и зва се велики! – Ханибал Луцић, песма У похвалу града Дубровника.
Иначе, о Александру као Србину и славном српском владару не пева само Гундулић:
Александар, ки би од Србљих краљ, и ки за тим вас свит доби, и зва се велики! – Ханибал Луцић, песма У похвалу града Дубровника.
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 37.486
To je pretpostavka, kao što je pretpostavka da je postojala narodna tradicija da je Aleksandar Veliki bio Srbin. Da li je ova druga pretpostavka dokazana - jeste. Dakle, ovo drugo je činjenica, a ovo što ti pišeš je hipoteza.
Takođe postoji tradicija da su Trojanci bili Sloveni-Srbi, o čemu piše nekoliko danas dostupnih italijanskih autora iz 19. veka.
E sad, jedna od te dve pretpostavke je krajnje nelogična (naučno neodrživa) jer tvrdi sledeće: verovalo se da je Aleksandar Veliki bio Srbin jer je postojala jedna češka mistifikacija prema kojoj je Aleksandar Veliki bio grčki car.
Samo zato što trag vodi do apsurda, to ne znači da je to jedini trag, a kamoli ispravan trag. Ali, eto, ima ljudi koji tako rezonuju, mukice.
Pumpaj Dinstanović
Zaslužan član
- Poruka
- 105.279
Koje je tvoje razumevanje fraze opšte je poznato?
- Poruka
- 76.576
Да су Академик Деретић и група историчара око њега то утврдили.
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 37.486
Овде ћемо доказе о томе да су Срби били у Индији наводити из реномираних пера званичне науке.
Почећемо од не тако широко познате паралеле епа о војводи Пријезди са хинди традицијом која је препозната од стане великог Натка Нодила:
Epske pesme spominju devojku Jelicu koja je najčešće družbenica heroja iza kojih se kriju solarna božanstva. Takav je, recimo, vojvoda Prijezda, koji sa svojom ženom Jelicom skače u bezdan da ne bi pao u ruke Turcima. Vojvodu Prijezdu i njegovog brata Pojezdu Natko Nodilo smatra slovenskom verzijom Ašvina, hinduističkih heroja koji se smatraju potomcima Sunca. Jelica koja se spominje u ovoj epskoj pesmi (Smrt vojvode Prijezde) je kao i mnoge druge Jelice, prema Aleksandri Bajić, niko drugi do Lela, moćna šumska boginja i Sunčeva nevesta. (Vesna Kakaševski)
The Ashvins (Sanskrit: अश्विन्, romanized: Aśvin, lit. 'horse possessors'), also known as the Ashvini Kumaras and Asvinau,[3] are Hindu twin gods associated with medicine, health, dawn, and the sciences.[4] In the Rigveda, they are described as youthful divine twin horsemen, travelling in a chariot drawn by horses that are never weary, and portrayed as guardian deities that safeguard and rescue people by aiding them in various situations.[2][5]
There are varying accounts, but Ashvins are generally mentioned as the sons of the sun god Surya and his wife Sanjna. In the epic Mahabharata, the Pandava twins Nakula and Sahadeva were the children of the Ashvins.
Почећемо од не тако широко познате паралеле епа о војводи Пријезди са хинди традицијом која је препозната од стане великог Натка Нодила:
Epske pesme spominju devojku Jelicu koja je najčešće družbenica heroja iza kojih se kriju solarna božanstva. Takav je, recimo, vojvoda Prijezda, koji sa svojom ženom Jelicom skače u bezdan da ne bi pao u ruke Turcima. Vojvodu Prijezdu i njegovog brata Pojezdu Natko Nodilo smatra slovenskom verzijom Ašvina, hinduističkih heroja koji se smatraju potomcima Sunca. Jelica koja se spominje u ovoj epskoj pesmi (Smrt vojvode Prijezde) je kao i mnoge druge Jelice, prema Aleksandri Bajić, niko drugi do Lela, moćna šumska boginja i Sunčeva nevesta. (Vesna Kakaševski)
The Ashvins (Sanskrit: अश्विन्, romanized: Aśvin, lit. 'horse possessors'), also known as the Ashvini Kumaras and Asvinau,[3] are Hindu twin gods associated with medicine, health, dawn, and the sciences.[4] In the Rigveda, they are described as youthful divine twin horsemen, travelling in a chariot drawn by horses that are never weary, and portrayed as guardian deities that safeguard and rescue people by aiding them in various situations.[2][5]
There are varying accounts, but Ashvins are generally mentioned as the sons of the sun god Surya and his wife Sanjna. In the epic Mahabharata, the Pandava twins Nakula and Sahadeva were the children of the Ashvins.
Smrt Vojvode Prijezde - Pokosovski ciklus narodnih epskih pesama
Pokosovski ciklus pesama srpske epske poezije, opeva događaje neposredno posle Kosovskog boja, odnosno, poslednje otpore Otomanskom carstvu, koje su pružali srpski despoti i banovi, knezovi i vojvode iz moćnih feudalnih porodica: Jakšića, Brankovića, Crnojevića. Najčešće su to pesme pune stradanja i poraza, ličnih i opštih tragedija. U njima opevan je pojedinačan otpor poslednjih vladara kad se organizovanom vojskom nije raspolagalo, pa je krajnji ishod takve borbe unapred bio poznat. Imenica smrt bez ijednog vokala (samo u našem jeziku) zvučno ističe tragediju, i glavni je motiv u ovim pesmama. Poslednji otpor plaća se životom; gine se hrabro i ponosno; u smrt idu i žene iako bi bile pošteđene od okupatorske vojske - neće da žive u sramoti. Najpoznatije pesme ovog ciklusa su: Smrt vojvode Prijezde, Smrt vojvode Kaice, Dioba Jakšića, Bolani Dojčin...
Vojvoda Prijezda je veliki vojskovođa iz grada Stalaća koji se suprotstavio turskom caru i njegovim ponižavajućim zahtevima. Ponosni Prijezda više je voleo da časno umre nego da živi bez časti i poštovanja.
Kada je turski car zatražio od vojvode Prijezde da mu preda tri svoja dobra: vernu ljubu Jelicu, konja Ždrala i sablju navaliju, hrabri vojvoda je to odlučno odbio. Prkosno je poručio caru da mu ne da nijedno njegovo dobro i da se ne plaši ni njega ni njegove moćne vojske. Prijezda je bio u mogućnosti da bira između života bez časti i borbe za čast, ali nijednog trenutka nije imao dilemu šta mu je činiti. Čim je pročitao careve zahteve, izabrao je da se bori za ono što je njegovo i da časno umre ako u tome ne uspe. Bio je ponosan, hrabar i odlučan u svojim namerama. Ni pod koju cenu nije želeo da popusti pred ucenom pohlepnog Turčina. Kada je shvatio da je turska vojska mnogo jača od njegove i da ne može da sačuva svoja dobra odlučio je da ih sam uništi i nakon toga ode u smrt. Odsekao je glavu svome konju Ždralu, da ga turski car ne jaše i slomio sablju navaliju, svoju desnu ruku, da je turski car ne paše. Voljenoj ženi Jelici nije mogao da naudi. Puno ju je voleo i verovao joj je, tako da joj je dao da sama izabere da li će sa njim u smrt poći ili će ljuba Turčinova biti. Razumna i odana Jelica ga nije izneverila. Više je volela da časno pogine sa svojim mužem nego da svoju veru pogazi. Držeći se za ruku svoju vernu ženu Prijezda je skočio u hladnu Moravu, a turski car je ostao praznih ruku.
Vojvoda Prijezda je hrabro i odlučno ušao u borbu sa mnogo jačim neprijateljem da bi odbranio ono što voli i što mu s pravom pripada. Iako je u toj neravnopravnoj borbi izgubio sva svoja dobra i svoj život, on je iz nje izašao kao moralni pobednik, jer nije izgubio svoju čast i svoje dostojanstvo.
Smrt Vojvode Prijezde - Epska pesma iz pokosovskog ciklusa pesama
Tema - Herojska odbrana grada Stalaća i samopožrtvovanost vojvode Prijezde i njegove žene Jelice.
Ideja - narodnog pevača je da se ne zaborave čast i dostojanstvo ondašnjih ljudi.
Poruka
- Svako treba da brani svoju čast i čast svoje porodice.
- Nema nepotpune slobode – ona je potpuna ili ne postoji.
- Bolje grob nego rob.
- Volim s tobom časno poginuti neg' ljubiti na sramotu Turke, neću svoju veru izgubiti i časnoga krsta pogaziti.
Likovi
Vojvoda Prijezda - moćan, jak, hitar, bogat, ponosan, mudar, pažljiv, nepoznat istoriji, hrabar, odan, svojeglav, veran, pošten, častan, snažan, tvrdoglav, brižan, dosetljiv, vernik, ne plaši se smrti, nepokolebljiv, dostojanstven, osvetoljubiv, porodičan čovek, rodoljub, patriota...
Gospođa Jelica - lepa, brižna, zabrinuta, bogata, sigurna, samouverena, dobra srca, odana supruga, dobre naravi, verna, dobrodušna, ponosna, nežna, prava Srpkinja, patrijarhalno vaspitana...
Car Mehmed - hrabar, ratoboran, samouveren, osvajač, vladar, nezasit, nezajažljiv, osvetoljubiv, prek, zlopamtilo, drčan, osoran, zao...
Smrt vojvode Prijezde - epska pesma o antičkom heroizmu branilaca Stalaća je drama koja se razrešava na intimnom planu, u odluci Prijezdine žene Jelice (za nju se kaže ne samo da je "verna ljuba" nego i "gospođa razumna") da dobrovoljno prati u smrt svoga muža mesto da ljubi "na sramotu Turke".
Početak pesme - Ponižavajuće pismo turskog cara Mehmeda upućeno vojvodi Prijezdi u kome mu on traži ono što je Prijezdi najvrednije: njegovu sablju, konja Ždrala i ženu Jelicu.
O Prijezda, vojvodo stalaćka!
Pošlji meni do tri dobra tvoja:
Prvo dobro, sablju navajliju,
Koja seče drvlje i kamenje,
Drvo, kamen i studeno gvožđe;
Drugo dobro, Ždrala konja tvoga,
Koji konjic može preletiti
Zasobice i po dva bedema;
Treće dobro, tvoju ljubu vernu.
Zaplet - Vojvoda Prijezda se suprotstavlja caru Mehmedu i odbija da ispuni njegove zahteve. Opsada grada Stalaća od strane turske vojske.
Car-Mehmede, turski gospodaru!
Kupi vojske koliko ti drago,
Pod Stalaća kad je tebi drago,
Udri Stalać kako ti je drago,
- Ja ti dobra ne dam nijednoga;
Ja sam sablju za sebe kovao,
A Ždrala sam za sebe hranio,
A Ljubu sam za sebe doveo;
Pa ti ne dam dobra nijednoga!"
Diže vojsku turski car Mehmede,
Diže vojsku, ode pod Stalaća...
Vrhunac radnje - Pijezda je tri godine odolevao opsadi turske vojske, ali su Turci bili mnogo jači. Svestan da ne može odbraniti donosi odluku da uništi svoja dobra. Konju Ždralu je odsekao glavu, polomio je sablju navaliju, ali nije mogao da naudi svojoj ženi Jelici,. Njoj je dao da bira da li će sa njim časno poginuti ili ljuba Turčinova biti.
Jao Ždrale, moje dobro drago,
Ta neka te turski car ne jaše!
Prebi britku sablju navaliju:
"Navalija, moja desna ruko.
Ta neka te turski car ne paše!"
Pa otide gospođi u dvore,
Pa gospođu prihvati za ruku:
"O Jelice, gospođo razumna,
Ili voliš sa mnom poginuti,
Il' turčinu biti ljuba vjerna?"
Suze roni Jelica gospođa:
Jelica nije bila samo verna supruga, nego i kao veliki rodoljub. Ona, ni po cenu svog života ne želi da se odrekne svoje vere.
Volim s tobom časno poginuti,
Neg' ljubit na sramotu Turke,
Neću svoju veru izgubiti
I časnoga krsta pogaziti.
Rasplet radnje - Žrtvovanje vojvode Prijezde i njegove žene Jelice. Ne mogavši da pobedi silnu tursku vojsku i odbrani svoja dobra od pohlepnog turskog cara, Prijezda je sa svojom ženom Jelicom skočio u hladnu Moravu. Više voleo da časno umre, nego da izgubi svoje dostojanstvo i doživi poniženje.
Uzeše se oboje za ruke,
Pa odoše na bedem Stalaća,
Pa besedi Jelica gospođa:
"O Prijezda, dragi gospodaru,
Morava nas voda othranila,
Nek Morava voda i sahrani!"
Pa skočiše u vodu Moravu.
Osvojivši Stalać turski car Memed je doživeo razočaranje, jer osim grada nije osvojio nijedno dobro vojvode Prijezde, niti je uspeo da ga pokori i ponizi. Ostao je praznih ruku, nezadovoljan i besan, a njegovo ljutnja se ogleda u proklinjanju grada Stalaća:
Ljuto kune turski car Memede:
Grad-Stalaću, da te Bog ubije!
Doveo sam tri hiljade vojske,
A ne vodim nego pet stotina.
Jezičko - stilska analiza
Personifikacija - knjige idu za knjigama
Stalni brojevi - tri dobra (sablja, konj, žena), tri godine dana, tri hiljade vojske, ali i šezdeset hiljada Turaka, pet stotina
Stalni epiteti - verna ljuba, britka sablja
Inverzija - od cara turskoga, do Stalaća grad, vojvode stalaćke...
Gradacija
- sablja navalija, konj Ždral, verna ljuba;
- odsecanje glave konju, prebijanje sablje, smrt sa vernom ljubom;
- mač seče drvlje, kamenje i gvožđe.
Epiteti - navalija, studeno, sitnu, malena, mutna, zlatna, ladno, zlo, gora, britku, razumna, verna, časnoga
Odsustvo glasa - ladno, iljada, sarani (1836)
Hiperbola - mač seče drvlje, kamenje i gvožđe; u obraćanju vojvode Prijezde drugim vojvodama: da ručaju, da se napiju, da vrata otvore, da juriš na Turke učine
Kontrast
- vojvoda Prijezda jedno pismo gleda, a drugo sitno piše;
- car Memed niti osvaja grad niti ga može ostaviti;
- janičari piju u Jeličino zdravlje, a za pokoj duše Prijezdine;
- Morava nas voda odranila, nek Morava voda i sarani;
- Car je Memed Stalać osvojio, ne osvoji dobra ni jednoga;
- Doveo sam tri iljade vojske, a ne vodim neg pet stotina.
Metafora - O vojvode, moja desna krila!; Navalija, moja desna ruko!
Dve kletve - Muči, ljubo, mukom se zamukla!; Grad Stalaću, da te bog ubije!
Manje poznate reći
Knjiga - pismo
Lagum - potkopani deo u zgradi za oružje
Bedem - debeo zid
Janičari – turska pešadija
Navalija - vrsta starinske sablje
___________________________________
Smrt Vojvode Prijezde
Česte knjige idu za knjigama:
Od koga li, kome li dolaze?
- Od Mehmeda, od cara Turskoga,
A dolaze do Stalaća grada,
Do Prijezde, vojvode stalaćka:
"O Prijezda, vojvodo stalaćka!
Pošlji meni do tri dobra tvoja:
Prvo dobro, sablju navajliju,
Koja seče drvlje i kamenje,
Drvo, kamen i studeno gvožđe;
Drugo dobro, Ždrala konja tvoga,
Koji konjic može preletiti
Zasobice i po dva bedema;
Treće dobro, tvoju ljubu vernu."
Gledi knjigu vojvoda Prijezda,
Onu gledi, drugu sitnu piše:
"Car-Mehmede, turski gospodaru!
Kupi vojske koliko ti drago,
Pod Stalaća kad je tebi drago,
Udri Stalać kako ti je drago,
- Ja ti dobra ne dam nijednoga;
Ja sam sablju za sebe kovao,
A Ždrala sam za sebe hranio,
A Ljubu sam za sebe doveo;
Pa ti ne dam dobra nijednoga!"
Diže vojsku turski car Mehmede,
Diže vojsku, ode pod Stalaća,
Bio Stalać tri godine dana,
Nit' mu odbi drva ni kamena,
Nit' ga kako može osvojiti,
Ni pak kako može ostaviti.
Jedno jutro uoči nedelje
Popela se Prijezdina ljuba
Na bedema malena Stalaća,
Pa s bedema u Moravu gledi;
Al' Morava mutna ispod grada.
...
Pokosovski ciklus pesama srpske epske poezije, opeva događaje neposredno posle Kosovskog boja, odnosno, poslednje otpore Otomanskom carstvu, koje su pružali srpski despoti i banovi, knezovi i vojvode iz moćnih feudalnih porodica: Jakšića, Brankovića, Crnojevića. Najčešće su to pesme pune stradanja i poraza, ličnih i opštih tragedija. U njima opevan je pojedinačan otpor poslednjih vladara kad se organizovanom vojskom nije raspolagalo, pa je krajnji ishod takve borbe unapred bio poznat. Imenica smrt bez ijednog vokala (samo u našem jeziku) zvučno ističe tragediju, i glavni je motiv u ovim pesmama. Poslednji otpor plaća se životom; gine se hrabro i ponosno; u smrt idu i žene iako bi bile pošteđene od okupatorske vojske - neće da žive u sramoti. Najpoznatije pesme ovog ciklusa su: Smrt vojvode Prijezde, Smrt vojvode Kaice, Dioba Jakšića, Bolani Dojčin...
Vojvoda Prijezda je veliki vojskovođa iz grada Stalaća koji se suprotstavio turskom caru i njegovim ponižavajućim zahtevima. Ponosni Prijezda više je voleo da časno umre nego da živi bez časti i poštovanja.
Kada je turski car zatražio od vojvode Prijezde da mu preda tri svoja dobra: vernu ljubu Jelicu, konja Ždrala i sablju navaliju, hrabri vojvoda je to odlučno odbio. Prkosno je poručio caru da mu ne da nijedno njegovo dobro i da se ne plaši ni njega ni njegove moćne vojske. Prijezda je bio u mogućnosti da bira između života bez časti i borbe za čast, ali nijednog trenutka nije imao dilemu šta mu je činiti. Čim je pročitao careve zahteve, izabrao je da se bori za ono što je njegovo i da časno umre ako u tome ne uspe. Bio je ponosan, hrabar i odlučan u svojim namerama. Ni pod koju cenu nije želeo da popusti pred ucenom pohlepnog Turčina. Kada je shvatio da je turska vojska mnogo jača od njegove i da ne može da sačuva svoja dobra odlučio je da ih sam uništi i nakon toga ode u smrt. Odsekao je glavu svome konju Ždralu, da ga turski car ne jaše i slomio sablju navaliju, svoju desnu ruku, da je turski car ne paše. Voljenoj ženi Jelici nije mogao da naudi. Puno ju je voleo i verovao joj je, tako da joj je dao da sama izabere da li će sa njim u smrt poći ili će ljuba Turčinova biti. Razumna i odana Jelica ga nije izneverila. Više je volela da časno pogine sa svojim mužem nego da svoju veru pogazi. Držeći se za ruku svoju vernu ženu Prijezda je skočio u hladnu Moravu, a turski car je ostao praznih ruku.
Vojvoda Prijezda je hrabro i odlučno ušao u borbu sa mnogo jačim neprijateljem da bi odbranio ono što voli i što mu s pravom pripada. Iako je u toj neravnopravnoj borbi izgubio sva svoja dobra i svoj život, on je iz nje izašao kao moralni pobednik, jer nije izgubio svoju čast i svoje dostojanstvo.
Smrt Vojvode Prijezde - Epska pesma iz pokosovskog ciklusa pesama
Tema - Herojska odbrana grada Stalaća i samopožrtvovanost vojvode Prijezde i njegove žene Jelice.
Ideja - narodnog pevača je da se ne zaborave čast i dostojanstvo ondašnjih ljudi.
Poruka
- Svako treba da brani svoju čast i čast svoje porodice.
- Nema nepotpune slobode – ona je potpuna ili ne postoji.
- Bolje grob nego rob.
- Volim s tobom časno poginuti neg' ljubiti na sramotu Turke, neću svoju veru izgubiti i časnoga krsta pogaziti.
Likovi
Vojvoda Prijezda - moćan, jak, hitar, bogat, ponosan, mudar, pažljiv, nepoznat istoriji, hrabar, odan, svojeglav, veran, pošten, častan, snažan, tvrdoglav, brižan, dosetljiv, vernik, ne plaši se smrti, nepokolebljiv, dostojanstven, osvetoljubiv, porodičan čovek, rodoljub, patriota...
Gospođa Jelica - lepa, brižna, zabrinuta, bogata, sigurna, samouverena, dobra srca, odana supruga, dobre naravi, verna, dobrodušna, ponosna, nežna, prava Srpkinja, patrijarhalno vaspitana...
Car Mehmed - hrabar, ratoboran, samouveren, osvajač, vladar, nezasit, nezajažljiv, osvetoljubiv, prek, zlopamtilo, drčan, osoran, zao...
Smrt vojvode Prijezde - epska pesma o antičkom heroizmu branilaca Stalaća je drama koja se razrešava na intimnom planu, u odluci Prijezdine žene Jelice (za nju se kaže ne samo da je "verna ljuba" nego i "gospođa razumna") da dobrovoljno prati u smrt svoga muža mesto da ljubi "na sramotu Turke".
Početak pesme - Ponižavajuće pismo turskog cara Mehmeda upućeno vojvodi Prijezdi u kome mu on traži ono što je Prijezdi najvrednije: njegovu sablju, konja Ždrala i ženu Jelicu.
O Prijezda, vojvodo stalaćka!
Pošlji meni do tri dobra tvoja:
Prvo dobro, sablju navajliju,
Koja seče drvlje i kamenje,
Drvo, kamen i studeno gvožđe;
Drugo dobro, Ždrala konja tvoga,
Koji konjic može preletiti
Zasobice i po dva bedema;
Treće dobro, tvoju ljubu vernu.
Zaplet - Vojvoda Prijezda se suprotstavlja caru Mehmedu i odbija da ispuni njegove zahteve. Opsada grada Stalaća od strane turske vojske.
Car-Mehmede, turski gospodaru!
Kupi vojske koliko ti drago,
Pod Stalaća kad je tebi drago,
Udri Stalać kako ti je drago,
- Ja ti dobra ne dam nijednoga;
Ja sam sablju za sebe kovao,
A Ždrala sam za sebe hranio,
A Ljubu sam za sebe doveo;
Pa ti ne dam dobra nijednoga!"
Diže vojsku turski car Mehmede,
Diže vojsku, ode pod Stalaća...
Vrhunac radnje - Pijezda je tri godine odolevao opsadi turske vojske, ali su Turci bili mnogo jači. Svestan da ne može odbraniti donosi odluku da uništi svoja dobra. Konju Ždralu je odsekao glavu, polomio je sablju navaliju, ali nije mogao da naudi svojoj ženi Jelici,. Njoj je dao da bira da li će sa njim časno poginuti ili ljuba Turčinova biti.
Jao Ždrale, moje dobro drago,
Ta neka te turski car ne jaše!
Prebi britku sablju navaliju:
"Navalija, moja desna ruko.
Ta neka te turski car ne paše!"
Pa otide gospođi u dvore,
Pa gospođu prihvati za ruku:
"O Jelice, gospođo razumna,
Ili voliš sa mnom poginuti,
Il' turčinu biti ljuba vjerna?"
Suze roni Jelica gospođa:
Jelica nije bila samo verna supruga, nego i kao veliki rodoljub. Ona, ni po cenu svog života ne želi da se odrekne svoje vere.
Volim s tobom časno poginuti,
Neg' ljubit na sramotu Turke,
Neću svoju veru izgubiti
I časnoga krsta pogaziti.
Rasplet radnje - Žrtvovanje vojvode Prijezde i njegove žene Jelice. Ne mogavši da pobedi silnu tursku vojsku i odbrani svoja dobra od pohlepnog turskog cara, Prijezda je sa svojom ženom Jelicom skočio u hladnu Moravu. Više voleo da časno umre, nego da izgubi svoje dostojanstvo i doživi poniženje.
Uzeše se oboje za ruke,
Pa odoše na bedem Stalaća,
Pa besedi Jelica gospođa:
"O Prijezda, dragi gospodaru,
Morava nas voda othranila,
Nek Morava voda i sahrani!"
Pa skočiše u vodu Moravu.
Osvojivši Stalać turski car Memed je doživeo razočaranje, jer osim grada nije osvojio nijedno dobro vojvode Prijezde, niti je uspeo da ga pokori i ponizi. Ostao je praznih ruku, nezadovoljan i besan, a njegovo ljutnja se ogleda u proklinjanju grada Stalaća:
Ljuto kune turski car Memede:
Grad-Stalaću, da te Bog ubije!
Doveo sam tri hiljade vojske,
A ne vodim nego pet stotina.
Jezičko - stilska analiza
Personifikacija - knjige idu za knjigama
Stalni brojevi - tri dobra (sablja, konj, žena), tri godine dana, tri hiljade vojske, ali i šezdeset hiljada Turaka, pet stotina
Stalni epiteti - verna ljuba, britka sablja
Inverzija - od cara turskoga, do Stalaća grad, vojvode stalaćke...
Gradacija
- sablja navalija, konj Ždral, verna ljuba;
- odsecanje glave konju, prebijanje sablje, smrt sa vernom ljubom;
- mač seče drvlje, kamenje i gvožđe.
Epiteti - navalija, studeno, sitnu, malena, mutna, zlatna, ladno, zlo, gora, britku, razumna, verna, časnoga
Odsustvo glasa - ladno, iljada, sarani (1836)
Hiperbola - mač seče drvlje, kamenje i gvožđe; u obraćanju vojvode Prijezde drugim vojvodama: da ručaju, da se napiju, da vrata otvore, da juriš na Turke učine
Kontrast
- vojvoda Prijezda jedno pismo gleda, a drugo sitno piše;
- car Memed niti osvaja grad niti ga može ostaviti;
- janičari piju u Jeličino zdravlje, a za pokoj duše Prijezdine;
- Morava nas voda odranila, nek Morava voda i sarani;
- Car je Memed Stalać osvojio, ne osvoji dobra ni jednoga;
- Doveo sam tri iljade vojske, a ne vodim neg pet stotina.
Metafora - O vojvode, moja desna krila!; Navalija, moja desna ruko!
Dve kletve - Muči, ljubo, mukom se zamukla!; Grad Stalaću, da te bog ubije!
Manje poznate reći
Knjiga - pismo
Lagum - potkopani deo u zgradi za oružje
Bedem - debeo zid
Janičari – turska pešadija
Navalija - vrsta starinske sablje
___________________________________
Smrt Vojvode Prijezde
Česte knjige idu za knjigama:
Od koga li, kome li dolaze?
- Od Mehmeda, od cara Turskoga,
A dolaze do Stalaća grada,
Do Prijezde, vojvode stalaćka:
"O Prijezda, vojvodo stalaćka!
Pošlji meni do tri dobra tvoja:
Prvo dobro, sablju navajliju,
Koja seče drvlje i kamenje,
Drvo, kamen i studeno gvožđe;
Drugo dobro, Ždrala konja tvoga,
Koji konjic može preletiti
Zasobice i po dva bedema;
Treće dobro, tvoju ljubu vernu."
Gledi knjigu vojvoda Prijezda,
Onu gledi, drugu sitnu piše:
"Car-Mehmede, turski gospodaru!
Kupi vojske koliko ti drago,
Pod Stalaća kad je tebi drago,
Udri Stalać kako ti je drago,
- Ja ti dobra ne dam nijednoga;
Ja sam sablju za sebe kovao,
A Ždrala sam za sebe hranio,
A Ljubu sam za sebe doveo;
Pa ti ne dam dobra nijednoga!"
Diže vojsku turski car Mehmede,
Diže vojsku, ode pod Stalaća,
Bio Stalać tri godine dana,
Nit' mu odbi drva ni kamena,
Nit' ga kako može osvojiti,
Ni pak kako može ostaviti.
Jedno jutro uoči nedelje
Popela se Prijezdina ljuba
Na bedema malena Stalaća,
Pa s bedema u Moravu gledi;
Al' Morava mutna ispod grada.
...
Poslednja izmena od moderatora:
