Bajke

[Baudrillard]

БАЈКА О ОРЛУ-ПТИЦИ

Миш и Сеница решили једном да засеју њиву. Посејали су раж и она одлично понесе. Кад је стигла јесен, пожњели су раж срповима, повезали је у снопље и сложили у крстине.

Кад се раж осушила, однеше снопље на гувно. Сутрадан поделише зрна, све зрно по зрно, једно једном, друго другом.

Али кад поделише сву раж, једно зрно претече.

Сучући бркове, Миш ће Сеници:

— Ти си појела једно зрно, иначе не би једно претекло.

Сеница се на то наљути и зацвркута:

— Сам си појео то зрно.

Али Миш није хтео да прими кривицу на себе, него је и даље оптуживао Сеницу.

Сеница се још више разљути те зацичи:

— Ако сам га ја појела, онда да заратимо! Нека дођу све птице да ратују на мојој страни.

И тако се због једног јединог зрна ражи изроди рат између птица и четвороножаца.

Скупише се велике и мале животиње и дивље звери, а од јата разних птица није се видело сунце.

Настаде тада страшно урлање, завијање и грактање а перје је летело на све стране. Тукли су се, тукли дуго, али ни једна страна није могла да победи.

На крају долете и огромна птица Орао те се и она умеша у битку. Уз њену помоћ победиле су птице, а звери, раздерана и почупана крзна, подвивши репове, побегоше у своје шуме главом без обзира.

За време битке један медвед ипак некако успе да уједе Орла-птицу за крило, те се она рањена спусти на велику брезу крај неке колибе.

Човек који је живео у овој колиби, у свитање зоре крену у лов па спази на брези огромну птицу. Помисли да то ђаво седи на дрвету, те опали из пушке. Орао-птица ништа не осети, већ само окрену главу и љутито погледа човека.

Човек приђе ближе и опали још једном, а Орао-птица опет само покрену главом: сачма јој није нашкодила.

Човек сасвим приђе брези и пушка пуче по трећи пут.

Тада проговори Орао-птица:

— Зашто пуцаш на мене? Какво сам ти зло учинила? Ако си ваљан човек, ти ме скини са ове брезе, однеси ме кући па ме лечи док не оздравим. Твој ћу труд стоструко наградити.

Човек мало размисли, па помогне птици да сиђе и однесе је у своју колибу.

Али његова се жена разљути и одмах поче да га грди што је донео у кућу такву неман.

— Она ће нам појести све живо у кући — гунђала је стара — а какве користи од тога што ћеш хранити овај гадан кукасти кљун?

— Птица је обећала да ће платити за негу — одговори човек. — Она ће нас стоструко наградити ако је излечимо.

— Наградиће! — узвикну бесно жена. — На који ће нас начин наградити ова гадна птичурина?

Али човек није обраћао пажњу на женине речи, већ је неговао и хранио Орлаптицу, све док није почела да се опоравља.

После месец ђана, Орао-птица замоли човека да је пусти да покуша може ли већ летети.

Изиђоше на пољану. Орао-птица рашири крила и покуша да лети, али узалуд: крила су јој била још врло слаба.

Зато она замоли:

— Храни ме и негуј још месец дана па ћу ти платити што сам обећала.

Човек је и других месец дана хранио и неговао Орла-птицу, и ако је сваки дан слушао грдње своје жене.

Најзад Орао-птица потпуно оздрави, ране су јој прездравиле и крила очврсла, па се поче спремати за повратак у своју земљу.

— Кућа ми је далеко — рече Орао птица човеку. — Закољи још једну краву из твоје стаје и дај брашна из амбара. Ја се морам добро најести да бих могла летети до своје куће.

Човек уради све по њеној жељи, и кад је птица појела половину меса и брашна (половину је оставила за пут), она рече:

— Сада ћемо поћи на далек пут, седај на моја леђа и држи се добро.

Човек послуша, ухвати се чврсто за перје, па огромна птица узлете.

Летели су, летели, тек Орао-птица запита човека:

— Шта видиш испод нас?

Човек погледа доле и одговори:

— Видим како нешто сија као сребрни новчић.

— То је море — одговори орао-птица и у исти мах збаци човека са свога врата.

Човек полете као стрела наниже; али Орао-птица га није напустила већ је стрмоглаво летела поред њега и прихватила свог спасиоца баш када је упао у море до колена.

— Јеси ли се уплашио? — запита Орао птица човека.

— Толико сам се уплашио да ми је срце стало — одговори човек. — Зашто тако сурово поступаш са својим спасиоцем? Замало нисам умро од страха.

А Орао-птица рече:

— И ја сам се уплашила када сам онако јадна и рањена стајала на дрвету, а ти пуцао три пута у мене, али нисам због тога издахнула.

На то Орао-птица опет полете у висине, тако да је море поново изгледало као сребрни новчић. Три пута је она тако збацивала човека са својих леђа у море, али би га сваки пут зграбила пре но што би потонуо. То је била освета за оно што је човек три пута пуцао у беспомоћну рањену птицу.

Летели су све даље и даље, па Орао-птица рече човеку:

— Погледај доле и реци видиш ли што.

Човек погледа и рече:

— Видим неке дворе од бакра како се пресијавају на сунцу.

— То су двори моје млађе сестре — објасни Орао-птица па полете доле и спусти се на земљу.

Птица рече човеку да оде у бакарне дворе и заповеди:

— Када уђеш и када те запитају одакле долазиш, одговори да долазиш из земље Финске. А када те моја сестра запита да ли си јој видео брата Орла који је одлетео у Финску да ратује због Сенице, немој ништа одговорити док ти не обећа велики бакрач из подрума.

Човек учини све како му је Орао наредио. И заиста, господарица бакарних двора запита:

— Знаш ли нешто о мом брату који је пошао у рат због Сенице?

Човек јој одговори:

— Ја знам, али ти нећу рећи док ми не даш велики бакрач из подрума.

— Нећу ти га дати, то је најскупоценија ствар у целоме двору — одговори господарица бакарног двора.

Човек се врати празних руку Орлу-птици и исприча све како је било.

— Не мари — рече Орао. — Продужићемо пут до моје средње сестре која живи у сребрним дворима.

И тако су летели док нису долетели до сребрних двора.

Орао-птица нареди човеку да уђе у двор и затражи сребрни котао, али се он и отуда врати празних руку, као и из бакарних двора.

И тако они продужише пут све док не долетеше до златних двора у којима је живела најстарија сестра Орла-птице.

Ту човек најзад доби оно што је тражио. Господарица златних двора донесе из подрума златни котао и предаде га човеку, а овај позове Орла да уђе.

Орао исприча како га је човек лепо неговао када је био рањен у крило. Другови, човек и Орао-птица, остадоше ту да се после дугог и тешког пута добро одморе. Да би се одужила спасиоцу свога брата, господарица златних двора гостила је и нудила човека што је боље могла.

Међутим, у далекој финској земљи, Сеница и Миш поново су заједно искрчили њиву и засејали раж. Опет је избила међу њима свађа због једног јединог зрна које је претекло после деобе. И они опет објавише рат, и опет долетеше све птице небеске и дотрчаше све звери шумске.

Када су птице почеле да губе битку, долете соко и позва Орла-птицу у помоћ.

— Ја никако не могу да пођем у тај рат — одговори Орао. — Прво морам да вратим свога спасиоца његовој кући.

— Зар да водимо рачуна о човеку кад је у питању срећа читавог птичјег рода! — наговарао га је Соко.

На то Орао-птица остави човека у златним дворима и опет пође у рат.

Дуго је живео човек у дворима, али га жеља за кућом није напуштала, те се поче спремати за пут. Сестра Орла-птице даде му доста хране и показавши руком на запад, рече:

— Ако будеш десет година ишао у том правцу, можда ћеш стићи својој кући.

Човек пође на запад носећи пуну торбу хране на леђима и златни котао под мишком.

Пут је био тежак и постајао је све тежи, јер је било великих језера, залива и мочвара које је морао да заобилази.

Ишао је дуго, дуго, док није почео да сустаје под теретом, те у немоћном бесу лупи златним котлом о смреку.

У тај трен створише се пред њим златни двори и многе слуге.

Тако човек поче да живи у златним дворима. Заповедао је слугама и размишљао: ,,И овде је добро, само да ми је жена још ту поред мене.“

Али већ прве ноћи човека пробуди нека лупа и зачу промукао глас:

— Сместа склони ту своју кућу са моје стазе, ја нећу да обилазим око ње.

Човек устаде и изиђе у двориште да види ко то диже толику грају, а то је био главом велики зао дух.

Човек се није уплашио, већ га запита:

— Како ћу да преместим своје дворе са твоје стазе? Били су у златном котлу, а ја не знам и не умем да их ставим натраг.

— Али ја умем, — одговори зао дух.

— Какву награду тражиш за то? — упита човек.

— Сада нећу никакве награде — одговори зао дух, — али ми обећај да ћеш ми дати оно што је било сакривено од жене када си кренуо на пут са Орлом.

Човек размисли тренутак, али се није могао сетити ничега што је остало сакривено од жене, па зато пристаде на погодбу. Осим тога би уговорено и то да га зао дух врати у родни крај.

Зао дух пристаде да врати златне дворе у котао, а човек је морао да окрене леђа да не би видео како он то ради. Чуо је само неку лупу и звеку злата, и док би лупио дланом о длан, златни двори били су опет у котлу.

Тада зао дух страховитом брзином однесе човека у финску земљу. Постави га на саму међу његове њиве, окрену се и рече:

— Ја сад идем, а ти ћеш већ испунити оно што си ми обећао.

Кад човек уђе у кућу, виде да му је жена родила лепог синчића. Кад човек то виде, он се тада преплаши и помисли. „Ала је зао дух био лукав, ето шта је било сакривено од жене, обећао сам рођено дете злом духу! Али ту се ништа више не може поправити“, правдао се човек пред самим собом. „Сада имам златне дворе, а изгубио сам сина.“

Човек опет удари из све снаге котлом о смреку, и опет се као и пре створише златни двори. Тако су он, његова жена и њихов синчић водили безбрижан и весео живот.

Дечак је растао и временом се развио у лепог и здравог младића.

Једног дана, када је дечко напунио шеснаест година, оде случајно под прозоре бабе врачаре и удари из шале неколико пута штапом у стакло.

Баба врачара се разљути и поче да виче:

— Иди својим путем, ти што припадаш злом духу! Разбићеш ми прозор! Иди злом духу, њему си и обећан!

На то дечак оде кући и упита оца:

— Да ли је истина то што каже баба врачара, да си ме обећао злом духу?

Немајући куд, отац исприча како се то десило.

Тада дечак стаде размишљати:

— Боље је да сам одем злом духу, јер и тако морам кад-тад к њему.

Затим поче да се спрема на пут. Опрости се од родитеља и крене.

Када је дечак стигао у замак злог духа, домаћина није било код куће. У замку га дочека лепота девојка.

Када девојка угледа младића, узвикну у чуду:

— О, младићу, лепи младићу, зашто си добровољно дошао? Када зао дух стигне, он ће те испећи и појести.

— Нека ме поједе — одговори младић — једном се мора умрети.

— Видећемо — рече девојка — покушаћу што могу да се одавде избавимо.

Уто врата страховито залупише и зао дух уђе у кућу. Погледа испод ока младића и рече:

— Добро је што си сам дошао. Ако урадиш оно што ти кажем, можда те нећу појести.

Затим одведе младића на обалу реке и нареди му:

— До сутра ћеш подићи мост преко реке, без иједног стуба, да могу коњи и кола прелазити преко њега.

Младић се не уплаши од задатка, већ оде девојци па јој исприча шта му је зао дух наредио.

— Иди спавај, ја ћу се већ постарати — одврати му девојка.

Када је младић заспао, девојка узе из књижнице злог духа књигу у којој је писало како се може саградити такав мост. Помоћу чаролија из књиге девојка сагради преко реке мост без стубова, па у свитање пробуди младића и рече:

— :Мост је готов, узми метлу и иди па га помети да даске буду чисте. Кад зао дух дође, мислиће да си баш сада посао завршио.

Младић узе метлу и оде да помете мост. Када зао дух дође да погледа шта је урадио, рече младићу:

— Биће да си паметан деран, кад си успео за једну ноћ да саградиш мост. Нећу те још појести, али мораш и други посао да урадиш, а он је тежи од првога. Не урадиш ли, појешћу те. Затим зао дух пружи младићу прегршт ражи у зрну и рече:

— Засеј ово зрневље тамо на оној њиви, али тако уради да већ сутра од младе ражи буде испечен хлеб.

Младић прими семе па оде девојци и исприча шта му је зао дух наредио.

— Не брини — храбрила га је девојка — иди мирно спавај, ваљда ћемо се и овај пут снаћи.

Младић се покри преко ушију и заспа, а девојка узе зрневље у шаку, па оде на њиву и позва у помоћ људе из подземља.

Притекао народ подземља у помоћ; један је орао, други дрљао, а трећи сејао. Посао је брзо одмицао, и кад су петли закукурекали, раж је већ била зрела за вршидбу, а у зору је девојка већ месила хлеб од нове ражи.

Жвачући и мљацкајући свеж хлеб, зао дух постави младићу и трећи задатак.

— Направи чун — рече он — који ће ићи и по земљи и по води и бити бржи од мог најбољег ждрепца.

Помоћу чаролија из књиге девојка сагради чун који је ишао по суву и по води.

Зао дух дође да види чун и рече младићу:

— Паметан си ти, чак си паметнији но што сам мислио. Доведи сада мог најбољег ждрепца из коњушнице па да видимо може ли га чамац престићи.

Младић оде у коњушницу и оседла најбољег ждрепца што га је имао зао дух. Али га не изведе онамо где је био чун, већ пред капију двора и позва девојку:

— Дођи брзо да бежимо!

Девојка дотрча, а младић је посади испред себе на коња, па као вихор полетеше из замка злог духа.

Кад су поодмакли, младић рече девојци:

— Погледај уназад и реци видиш ли што?

Девојка погледа па рече:

— Цини ми се да видим огроман огњени стуб како јури за нама.

Од силне трке коњ је био сав у пени и поче да посустаје, те младић проговори:

— Спрема нам се велико зло, нећемо још дуго издржати.

Били су стигли на обалу једног језера, кад девојка рече:

— Заустави ждрепца овде, ја знам шта ћемо.

Младић заустави коња и спусти девојку на земљу, а она махну марамом по ваздуху, те се обоје претворише у две велике штуке и скочише у језеро.

Одмах затим стиже на језеро зао дух. Он стаде њушити ваздух па повиче:

— Ухватићу ја вас, макар попио цело ово језеро.

И заиста: легао је потрбушке на обалу језера и почео да испија воду.

Пио је тако, пио, пио, пио, па се од воде толико надуо да је на крају пукао и издахнуо.

У међувремену, девојка и младић опет су се претворили у Ијуде и поново узјахали ждрепца.

Младић одведе девојку своме оцу у златне дворе, где вероватно и данас живе срећно и весело.

Финска бајка

 

[Neprilagođena]

 

[Baudrillard]

TRILEVIP

Jedna devojka na ostrvu Finu bila u nedelju u crkvi i vraćala se kući kroz spahijsku šumu. Premišljajući nešto, brojala je glasno do dvadeset.

U jednom trenutku oseti da je neko iza nje i osvrnuvši se ugleda spahijina sina koji joj je, s puškom o ramenu, bio za petama. Verujući da je čuo kako ona razgovara sama sa sobom, devojka se veoma zastidela i sva porumenela. On je zaista odmah i zapita šta znači to njezino glasno brojanje, a ona mu, onako zbunjena, odgovori nasumce:

„Ja sam to samo tako računala koliko vretena pređe mogu ispresti za jedno veče."

Mladi spahijski sin dođe kući i ispriča majci s kakvom je devojkom razgovarao u šumi; ta, veli, za jedno veče može ispresti dvadeset vretena pređe i ona je, reče, sasvim drukčija devojka nego što su njene prelje.

Spahinica brže-bolje poruči devojci da joj dođe, a kad je došla, uzme joj obećavati kule i gradove ako se htedne primiti službe da bude njena prelja.

Devojka odmah pristane, jer ni slutila nije da spahinica zna štogod o rečima koje su joj, u razgovoru s njenim sinom, nepromišljeno izletele iz usta.

Već prvog dana njezine službe donese joj pred veče gomilu vune za dvadeset vretena pređe. „Jer ja sim", reče, „čula da toliko možeš ispresti za jedno veče".

Devojka je prela i prela koliko god je mogla; u poznoj noći, nešto pre ponoći, nije bila isprela ne svu, nego još ni pola od one gomile vune. Sirota devojka! Prela je i plakala ne sagledajući kraj svoje muke.

Odjednom o ponoći stvori se pred njom jedan patuljak s crvenom kapom na glavi i reče joj:

„Zašto sediš u ovo pozno doba i plačeš? Mogu li ti šta pomoći?"

Eto, tako i tako, kaže devojka. „Sve ovo trebalo je da ispredem još ove večeri, a ja, kao što vidiš, nisam dosad isprela ni pola od toga. Kad bi mi mogao pomoći, mnogo bi me time obradovao."

„O", reče puša, „to mi neće biti nimalo teško, ako pristaneš da mi sprva budeš dragana, a posle žena.“

U svojoj nevolji, misleći s mnogo brige na budućnost, ona mu se obeća. I drž’ ovako — drž’ onako, povuci — potegni, okreni — obrni! — isprede puša za čas sve što ona nije isprela. Otad joj je dolazio svako veče i pomagao joj u poslu.

Spahinici se devojka jako svidela i zavolela ju je zbog njezine vrednoće i valjanosti; želela je da je ima pored sebe ne kao sluškinju već kao snahu: htela je da prelja pođe za njenog sina.

To je bilo rđavo, jer se devojka već bila obećala patuljku, samo što nikom nije smela to da kaže.

Odmah se počelo s pripremama za venčanje i svadbu. Ali što se određeni dan više bližio, devojka je postajala sve setnija i sve tužnija, tako da je patuljak primetio kako nešto nije u redu. Ona mu ispriča šta je i kako je s njom i on je malo gunđao. Ali joj posle reče da će je razrešiti zadane reči ako bude pogodila kako mu je ime. Može pogađati triput, a za razmišljanje daje joj tri dana vremena. Ona reče da će pokušati, mada joj nije bilo nimalo jasno na koji bi to način mogla pogoditi kako je patuljku ime.

Dogodilo se, međutim, na njezinu sreću da se spahijski lovac, koji je svaki dan odlazio da lovi za svatovsku gozbu, našao pozno jedne večeri na obližnjem brežuljku u kojem su prebivala brdska bića. Ježeći se od nelagodnosti video je lovac da je brežuljak osvetljen iznutra mnogim svećama i da se mali svet brdskih patuljaka veseli i igra. Jedan puša — i to baš onaj koji je svake noći pomagao devojci da isprede dvadeset vretena pređe — bio je osobito razdragan. Skakao je od veselja i pevao:

„Rukujem silno preslicom,

volim se s milom devicom; hip — hip!

ime mi je Trilevip!"

Jednoj drugoj spahijskoj sluškinji devojka-prelja poverila je naposletku svoju tajnu veridbu i nepriliku u kojoj se našla zbog patuljka, a ova je opet baš bila čula šta je lovac pričao o svojem doživljaju one večeri, i saopštila prelji celu pripovest od početka do kraja i od reči do reči.

Kad je patuljak trećeg dana došao i rekao joj:

„No, dede sad pogodi kako se zovem!“ — ona ne htede odmah pokazati da mu zna ime, već reče najpre „Petar", a pri drugom pogađanju „Pavle". Puša je bio ushićen što nije pogodila, veselo je skakao oko nje i sav se caklio od zadovoljstva kao nov-novcati groš kad ispadne iz kovnice.

Ali njegovo radovanje nije dugo trajalo, jer pri trećem pogađanju devojka reče: „Tebi je ime Trilevip!".

Tako je bilo svršeno s patuljkovom proševinom. Dobiti je nije više mogao, ali joj je ipak hteo još jednom pomoći, jer je pouzdano znao da će joj njegova nova pomoć i te kako dobro doći. Znao je da ju je mladi spahija zato hteo uzeti što je umela dobro presti, i da će je, u ljutnji razočarana čoveka, oterati od sebe kad sazna pravo stanje stvari i uveri se u to šta ona može, a šta ne može. .

I toga radi reče joj opraštajući se s njom:

„Na dan tvojeg venčanja, u ručano doba, doći će ti u trpezariju tri starice. Prvu ćeš zvati majkom, drugu bakom, a treću prababom. I ma kako ti se ružne činile, i ma koliko se tvoj muž ljutio, ti ćeš ih ipak najljubaznije pozvati za sto i počastićeš ih kako najbolje i najlepše budeš mogla i umela."

Bilo je onako kako joj je patuljak rekao i ona je postupila tačno po njegovu savetu, mada nikako nije mogla uvideti kakvu li dobru sve to služi.

Prva koja je došla bila je grozna stara žena velikih crvenih buljavih očiju koje kao da su joj ispadale iz očnih duplji i visile niz obraze. A kad ju je mladoženja zapitao, otkud to da su joj oči tako crvene i buljave, stara žena je odgovorila:

„To je otud što sam noći i noći provela sedeći i predući."

Kad je ona otišla, došla je druga. I ta je bila ružna, stara žena, velikih usta skoro do ušiju.

„Otkud to da imaš tako velika usta?“ — zapita je mladoženja.

„To je otud što sam često morala lizati prste kad sam prela, inače predivo ne bi bilo kako treba zaobljeno. A morala sam presti toliko godina i danju i noću, pa je čudo što mi se usta nisu još većma razvalila i razvukla."

Naposletku je došla najgroznija od ove tri babe: šantala je oslanjajući se na dve štake i nije mogla ni stojati ni hodati, tako su joj bile slabe noge.

„Šta je tebi, majčice, te miliš s toliko muke?" — zapita je mladoženja.

„Jest, sinko, zaista su mi noge slabe i preslabe. Oslabila sam predući na čekrkliji od pamtiveka. Ne želim nikom da vlači ono što sam ja poorala, na da posle postane tako jadan kao što sam ja.“

Kad je i ona othramala svojim putem, obrati se mladi spahija prelji koja mu je postala žena i reče joj:

„Odsad nikad više nećeš presti, jer nizašta na svetu ne želim da izgledaš kao tvoja mati ili kao tvoja baka ili kao tvoja prababa.“

Tad je prelja shvatila šta je želeo postići njen patuljak opraštajući se s njom, i radovala se što je postupila tačno po njegovu savetu.

Danska bajka

 

[Lada]

ZLA ZENA

Nekada davno u nekoj dalekoj zemlji setao covek sa zenom preko tek pokosene livade... Covek zadivljen lepotom prirode rece:

- Zeno, vidi kako je lepo pokosena ova livada!
Zena mu odmah odgovori:
- Nije to pokosena nego strizena livada!
A covek opet:
- Bog s' tobom, zeno! Gde si ti cula da se livada strize? Livada se kosi, evo pogledaj vide se i tragovi kosenja...
Tako su se njih dvoje ubedjivali neko vreme dok na kraju zena nije stala ispred muza i iduci unazad pocela da mu radi prstima kao kada se sece makazama ispred ociju i da vice:
- Strizeno, strizeno, strizeno!!!

Kako je setala unazad i nije gledala kuda ide nagazi na gomilu sena i upade u duboku jamu... Muz onako besan samo produzi dalje I ode kuci... Ali nakon nekoliko dana coveka prodje bes pa poce da ga grize savest sto je ostavio zenu. Onda spremi uze u torbu i podje do one livade da nadje rupu i izvuce zenu napolje ako je jos uvek ziva... Kad je nasao jamu on baci uze i poce da vice zeni da se uhvati ako je jos dole... Kad se uze zateglo on poce da vuce ali kad bese pri kraju vide da se za uze uhvatio djavo, sa jedne strane crn a sa druge beo, a ne njegova zena. On htede da pusti uze ali u tom trenutku djavo povika:

- Nemoj da pustas ko Boga te molim. Izvuci me molim te, ako neces da mi pomognes a ti me ubij cim izadjem, samo me nemoj vracati dole u rupu.
Covek se sazali na djavola pa ga izvuce napolje a ovaj ga odmah upita:
- Prijatelju, kakva je sreca tebe dovela do ove jame?
A covek mu isprica da mu je tu upala zena pre nekoliko dana i da je dosao da je izvuce.
Djavo na to uzviknu:
- To je tvoja zena, ono zlo? I ti si sa njom uspeo ziveti? Pa si jos dosao i da joj pomognes? Svaka ti cast!!! Ja sam u tu rupu upao pre nekog vremena, u pocetku sam pokusavao da izadjem ali kako nisam uspeo pomirio sam se sa time i cak sam se navikao na takav zivot... Ali od kada je tvoja zena upala ja hocu ad poludim. Toliko zlo nikada nisam video, pa vidis ovu stranu sto je bela, ta strana je pobelela od njenog zla jer je bila okrenuta ka njoj. Da ja tebi kazem prijatelju, zaboravi da si ti nju ikad poznavao a ja cu ti se sada oduziti za ovo sto si me spasao.

Onda se djavo sagnu i ubra neku travku sa zemlje i dade je coveku pa mu rece:
- Drzi ovu biljku... Ja sada idem pravo u carev dvorac pa cu tamo uci u princezu... Ona ce se tesko razboleti, dolazice lekari sa svih krajeva sveta ali ja necu izaci sve dok ti ne dodjes. Ti ponesi tu travu sto sam ti dao pa se pravi kako je lecis, ja cu izaci i ti ces postati bogat covek. Covek stavi travu u torbu i pokupi uze a djavo nestade...

Posle nekoliko dana cuje on da je princeza bolesna i da je car pozvao lekare iz celog kraljevstva da je lece. Medjutim bas kao sto je djavo rekao, niko nije uspeo da je izleci... Onda covek uze torbu sa travom i zaputi se ka zamku, pravo ode kod cara i rece mu da moze pomoci princezi, da je on vec nekoliko djavola isterao svojim travama... Kad je usao u princezinu sobu pridje krevetu a djavo kad ga ugleda povika:
- Stigao si prjatelju?
- Stigao sam, odgovori covek...
- Dobro je! Ti se pravi sada kako nesto radis oko princeze, ja sad odlazim kako smo se dogovorili... I nemoj me traziti vise, sada sam ti se oduzio sto si me spasao.

Djavo to rece, iskoci iz princeze i nestade... Princezi ubrzo bese mnogo bolje a car cim vide da mu je covek izlecio cerku napravi veliko slavlje i dade mu princezu za zenu. Posle nekog vremena onaj isti djavo udje u cerku drugog cara iz susednog kraljevstva koje je bilo mnogo vece i jace. Odsvuda su dolazili lekari i pokusavali da izlece devojku ali bez uspeha... A onda je rec stigla do tog drugog cara kako je covek izlecio princezu njegovog komsije. On odmah napise pismo svom komsiji da posalje zeta da mu izleci cerku...

Kada je pismo stiglo covek rece da je on to sve zaboravio i da ne zna vise ni koju je travu koristio niti kako da je izleci. Medjutim ovaj drugi car zapreti da ce napasti komsiju vojskom ako ovaj ne dodje... Kako je situacija postala veoma ozbiljna covek malo razmisli pa uze torbu i podje na put. Kad je stigao on brzo ode do te druge princeze u sobu... Cim je usao djavo ga prepozna pa rece:

- A prijatelju, pa sta ces ti ovde? Zar ti nisam rekao da me ne trazis vise?
- E moj prijatelju, rece covek, nisam ja dosao zbog tebe nego sam dosao da vidimo sta cemo da radimo... Ona moja zla zena je izasla iz rupe pa nas sada trazi po kraljevstvu. Ali ajde sto mene trazi nego se okomila da tebe nadje i da ti se osveti sto mi nisi dao da je izvucem iz rupe posto sam tebe spasao...

Djavo kad to cu odmah bez reci iskoci iz princeze i pobeze... Nikad ga vise niko nije video od tada... A covek dobi pola kraljevstva od tog drugog cara kao poklon pa se vrati kuci svojoj zeni gde je ziveo srecno do kraja svog vremena.

 

[Lada]

Hrabri krojač - Braća Grim

Bio jednom jedan krojac koji je vredno radio svakog dana. Jednom kupi on teglu dzema od putujuceg prodavca i sede da jede... Kako su se muve navadile na dzem on se iznervira, uze neku krpu koju je sio i udari po stolu. Kad podize krpu ugleda sedam mrtvih muva i povika:

Krojac: Sedam jednim udarcem! Ubio sam sedam jednim udarcem!

Njegovu viku cuse dva prolaznika koja su pricala o herojima koji ubijaju dzinove pa kad u sred razgovora krojac povika da je ubio sedam jednim udarcem oni pomoslise da je on heroj, ubica dzinova, i odvedose ga kod poglavice jednog obliznjeg sela. Kad stigose poglavica ga odmeri od glave do pete pa upita:

Poglavica: Ljudi mi kazu da si ih ubio sedam, jel tako?
Krojac: Jeste poglavico, ubio sam ih sedam jednim udarcem.
Poglavica: U redu mladicu, ako si ubio sedam nece ti biti problem da se pobrines za jednog koji muci ovo selo. Ja cu te bogato nagraditi ako pristanes...
Krojac: Nema problema poglavico, samo mi pokazite gde je.
Poglavica: Tu je, na obziznjoj livadi. Ne mozes ga promasiti, ogroman je.
Krojac: Ne plasim se ja velikih, ja sam ih ubio sedam jednim udarcem.

Krojac se pozdravi sa poglavicom, rece da ce se brzo vratiti i ode put livade... Kad je stigao na livadu odjednom ispred njega izadje ogroman dzin i rece:

Dzin: Ti mora da si novi poglavicin ubica dzinova?
Krojac: Ubica dzinova? Ne, ja sam...
Dzin: Dosta price, prekinu ga dzin. Ovo sa ubicama dzinova mi je postalo dosadno, vec sam ih na desetine ubio mogu isto tako i tebe... Ali hocu da se malo zabavim, zato te izazivam na megdan.
Krojac: U redu, prihvatam. Kao da imam neki izbor, pomisli krojac...

Dzin ode malo dalje dok ne nadje dva kamena... Dzin uze kamen u ruku i zdrobi ga u pesak. Onda dade krojacu da to isto uradi... Krojac vesto zameni kamen za komad sira iz svoje torbe i kad ga stegnu u ruci iz kamena potece voda. Dzin se zaprepasti...
Onda uze dzin druga dva kamena i baci jedan od njih u visinu, toliko visoko da se jedva kamen mogao videti. Kad pade kamen dzin dade krojacu drugi kamen da to isto uradi... Krojac vesto zameni kamen za pticu pa kad je baci u nebo ptica odlete i ne vrati se. Dzin se opet iznenadio kako kamen nije pao uopste...
Onda dzin rece krojacu da ce njih dvojica nositi veliko drvo po pola. Krojac prihvati i rece da ce nositi grane a da dzin ponese stablo. Kako je dzin poneo stablo a sa njim i grane krojac je samo isao iza dzina i pravio se da nosi drvo. Kad prenese drvo dzin odade pocast krojacevoj snazi i rece da nece vise praviti probleme poglavici i selu. Krojac mu se zahvali za megdan i ode nazad u selo.

U selu ga svi docekase kao pravog heroja. Poglavica mu dade toliko zlata da nije mogao da ga ponese i rece mu da ide sa srecom... Krojac ode kuci ali ne prodje ni nedelju dana kad neko zakuca na njegova vrata. To behu dva kraljeva glasnika...

Glasnik: Hrabri krojacu, kralj je cuo za tvoje herojstvo i zove te u dvor.
Krojac: Kralj... Zove mene... Evo samo da uzmem torbu, odmah izlazim...

Kad stigose u dvor odvedose krojaca pravo pred kralja a on ga upita:

Kralj: Ti si hrabri krojac koji je ubio dzina pre nekoliko dana?
Krojac: Jesam vase visocanstvo.
Kralj: Da li je istina i da si ti ubio sedam jednim udarcem?
Krojac: Jeste, i to je istina vase visocanstvo.
Kralj: Odlicno krojacu. Dajte mu konja i odvedite ga u sumu da se pobrine za problem odmah.

Dva snazna konjanika uhavatise krojaca, postavise ga na konja i odvedose ga do obliznje sume u kojoj su zivela dva dzina. Oni ga ostavise i brzo pobegose iz sume... Krojac malo proseta po sumi i ugleda dva dzina kako leze ispod drveta. On se polako priblizi, napuni svoju torbu kamenjem i pope se na drvo. Odatle je sakriven bacio kamen dzinu na glavu... Ovaj se probudi, pogleda okolo pa se vrati da spava... Krojac saceka da opet zaspi pa baci drugi kamen, jos veci od prvog koji pogodi dzina pravo posred nosa. Ovaj se probudi, pogleda okolo i kako nije video nikoga probudi drugog dzina i rece mu da ga ne gadja vise. Drugi dzin rece da ga nije on gadjao pa se vratise obojica na spavanje... Malo posle opet krojac baci kamen na dzina, ovaj se opet probudi i udari drugog dzina. Pocese da se svadjaju ali se smirise i vratise na spavanje. Cim su zaspali krojac uze i izruci svo kamenja iz vrece dzinu na glavu, ovaj sav besan udari onog drugog i pocese da se ozbiljno tuku. Tako su se tukli i rvali dok obojica nisu pali sa visoke litice i poginuli.

Krojac se vratio na dvor i dobio titulu plemica od kralja. Zbog njegove ogromne hrabrosti je postao poznat u celom kraljevstvu a posle nekog vremena se on i princeza zavolese i vencase pa su tako ziveli srecni jos dugo dugo...

 

[Sensei]

SVIRAC ČUDOTVORAC

Živeo nekad svirac. Svirao je još od malih nogu. Cuva on tako volove, odreže vrbovu granu, napravi sviralu i, kad zasvira, volovi prestanu pasti, nacule uši i slušaju. Ptice se stišaju u šumi, cak ni žabe po barama ne krekecu.
Istera on stado na nocnu pašu, a tamo veselje: momci i devojke pevaju, zbijaju šale, ko mladost, zna se. Noc blaga, topla. Krasota!
Onda svirac zasvira u svoju sviralu. Svi momci i devojke za tren oka se smire. I svakom se cini kao da mu se neki slatki osecaj razliva po srcu, kao da ga neznana neka sila ponela i nosi ga sve više i više u plavo vedro nebo, jasnim zvezdama.
Sede u noci pastiri kod stada, i ni da se maknu. Ne osecaju da ih bole ruke, noge, preko dana izmorene, da glad podseca na se.
Sede i slušaju.
I sve bi da sede tako celog svog života i da slušaju sviracevu svirku.
Svirala umukne. I niko ne sme ni s mesta da se makne, da ne poplaši taj cudesni zvuk, što se poput cvrkuta rasuo po šumi i dubravi, i diže se pod samo nebo.
Opet svirala zasvira, ali sad nešto tužno. I golema tuga sve osvoji. U pozne sati vracaju se s kuluka seljaci i snaše, zacuju svirku, zastanu, slušaju. I pred ocima im iskrsne sav njihov život - cemer i beda, zli spahija i njegovi službenici. I takva ih obuzme tuga da im dode da zakukaju, kao nad pokojnikom, kao da im sinove vode u vojsku.
Ali, evo, svirac zasvira nešto veselo. Seljaci i snaše pobacaju kose, grabulje, vile, podboce se i igraju.
Igraju ljudi, igraju konji, igra drvece u dubravi, igraju zvezde, igraju oblaci - sve igra, veseli se.
Takav je, eto, bio cudotvorni svirac, što god je hteo mogao je od ljudskog srca da uradi.
Kad je odrastao, napravio je sebi violinu i krenuo u svet. Kud dode, zasvira, ljudi ga nahrane, napoje, kao najmilijeg gosta, i još mu i - ponešto dadu za put.
Dugo je svirac tako išao po svetu, veselio dobre ljude, bez noža srce rezao zlim spahijama: gde on dode, ljudi ih više ne slušaju. Spahijama je stojao kao kost u grlu.
I spahije namisliše da ga oteraju u smrt. Sad ovog, sad onog stadoše nagovarati da ubije ili utopi sviraca. Ali ne nadoše nikog voljnog za to: prosti su ljudi voleli sviraca, a spahijski službenici su ga smatrali carobnjakom, pa ga se bojali.
Onda se spahije dogovoriše s davolima. A zna se: spahije i davoli od iste su sorte.
Išao jednom svirac šumom, a davoli poslali na njega dvanaest gladnih vukova. Preprecili vukovi put sviracu, zubima škljocaju, stoje, a oci im gore poput žeravice. A u sviraca ništa osim violine u torbi nema. "E" - misli on - "došao mi je kraj".
Uze violinu da pred smrt još jednom zasvira. Naslonio se na drvo i prevukao gudalom preko struna.
Kao živa progovori violina, zatitraše šumom zvuci. Zamre grmlje i drvece, ni listak da trepne. A vukovi, kako su razjapljenih celjusti stali - tako i ostali.
Pretvorili se u uvo, zaboravili glad.
Prestao svirac da svira, a oni nestali u šumi kao kroz san.
Krenuo on dalje. Sunce vec zašlo za šumu, samo na krošnjama još blista, kao da ih obliva zlatnom bujicom. Tiho, ni živa duša se ne cuje.
Seo svirac na obalu reke, izvadio iz torbe violinu, zasvirao. Tako divno zasvirao da su se i zemlja i nebo udubili u svirku. A kad zapoce polku, sve živo zaigra. Zvezde u igri lete kao zimska mecava. Oblaci plove nebom, a ribe se tako razigrale da je reka uzavrela kao voda u loncu.
Ni vodeni car ne izdrža - i on poce da igra. I tako se razmahao da je voda preplavila obale. Uplašili se davoli, poiskakali iz recnih zaliva. Pucaju od besa, škrgucu zubima, a ništa ne mogu sviracu.
Kad svirac vide da je vodeni car ljudima naneo nevolju, poplavio im polja i vrtove, prestade svirati, stavi violinu u torbu, i pode dalje svojim putem.
Ide on, tako, ide, i odjednom vidi - trce k njemu dva gospodicica.
- U nas je danas zabava - kažu. - Dodi da nam sviraš, pane sviracu. Bogato cemo te nagraditi.
Pomisli svirac: noc pala, nema prenocišta, a i novaca nema.
- Dobro - rekao im - sviracu vam.
Dovedoše oni sviraca u dvorac. A tamo, tušta i tma mlade gospode i gospodica. Na stolu stoji nekakva velika, duboka zdela. Gospoda i gospodice joj pritrcavaju redom, zamacu u nju prste, pa necim mažu oci.
Prišao i svirac zdeli. Zamocio prst i namazao oci. I kako to ucini, vide da to nisu gospoda i gospodice, vec davoli i veštice i da se obreo u paklu, a ne u dvorcu.
"Aha" - pomisli on - "evo na kakvu me zabavu gospodicici dovukoše! Pa, dobro. Sada cu ja vama zasvirati!"
Podesi on violinu, pa prevuce gudalom po živim strunama - i sve se u paklu razlete u prah, a davoli i veštice se razbežaše glavom bez obzira.

 

[Sensei]

Три прасета

Била једном три прасета. Два прасета су била весели другари, који су волели песму и игру. Треће им је често говорило: "Боље би било да сазидате неку кућицу у којој бисте били сигурни од љутог вука, уместо што се играте по цео дан". И оно је сазидало за себе лепу камену кућицу. Прво прасе је тада рекло: "Па добро", и направило кућицу од сламе. Али, вук је дошао и почео да дува и напослетку одувао целу кућицу. Тада је прво прасе отрчало, што је брже могло, другом брату, који је саградио кућицу од дрвета. Међутим вук је стигао за њим и опет почео да дува што је могао јаче. Одувао је, разуме се, опет целу кућицу.
Два прасета су онда отрчала кући трећег брата. "Пусти нас унутра! Вук нам је одувао кућице и сад нам је за петама", закукала су браћа. Брат их је увео у кућу, а убрзо се појавио и вук. "Пусти ме унутра", викнуо је, "иначе ћу и твоју кућицу одувати". "Покушај само! "одговорило му је прасе. И вук је дувао и дувао, али кућица није пала. Онда се попео на кров и покушао да уђе у кућу кроз димњак. Али треће прасе га је чуло и запалило велику ватру на огњишту. Вук је пропао кроз димњак право у ватру и изгорео.

 

[Lada]

Три прасета

Била једном три прасета. Два прасета су била весели другари, који су волели песму и игру. Треће им је често говорило: "Боље би било да сазидате неку кућицу у којој бисте били сигурни од љутог вука, уместо што се играте по цео дан". И оно је сазидало за себе лепу камену кућицу. Прво прасе је тада рекло: "Па добро", и направило кућицу од сламе. Али, вук је дошао и почео да дува и напослетку одувао целу кућицу. Тада је прво прасе отрчало, што је брже могло, другом брату, који је саградио кућицу од дрвета. Међутим вук је стигао за њим и опет почео да дува што је могао јаче. Одувао је, разуме се, опет целу кућицу.
Два прасета су онда отрчала кући трећег брата. "Пусти нас унутра! Вук нам је одувао кућице и сад нам је за петама", закукала су браћа. Брат их је увео у кућу, а убрзо се појавио и вук. "Пусти ме унутра", викнуо је, "иначе ћу и твоју кућицу одувати". "Покушај само! "одговорило му је прасе. И вук је дувао и дувао, али кућица није пала. Онда се попео на кров и покушао да уђе у кућу кроз димњак. Али треће прасе га је чуло и запалило велику ватру на огњишту. Вук је пропао кроз димњак право у ватру и изгорео.

Ne daj Vuku da im pojede repic

 

[Sensei]

Patuljkova tajna – Desanka Maksimović

Živeo je u planini neki stari patulјak koji je znao sve tajne ptica, gmizavaca, izvora i bilјa u njoj. Znao je čas kad koji izvor u gori postaje životvoran, čas kad će koja ptica umreti, koje trave čoveka usrećuju. Znao je i po čemu će pogoditi čas svoje smrti.

Jednog jutra rano pođe kroz goru kao neki vladar kroz svoje carstvo. Suve grančice su puckarale pod njegovim nogama i rosa ga do pojasa kupala, jer je vrlo, vrlo mali bio. Na granama su već pevale razbuđene ptice, izvori su glasno žuborili, i mirisala svud borovina i paprat. Najednom u crnim granama četinara vide patulјak sivu priliku tetreba gde leprša krilima budeći se iza sna noćnog. Oko njegovog vrata blistala se ogrlica zelenomodrog perja, a kada zamaha krilima učini se kao da se ogrće nekim belim ogrtačem. Patulјak opazi kako tetreb još jednom raširi crni lepezasti rep, kako radosno pogleda u nebo ispod svoje crvene obrve, i prhnu negde nad borje.
Patulјak tad uzdahnu i prošaputa tužno: – Tetreb će danas poginuti. Belo perje nad njegovim ramenima jutros je potamnilo.
Potom se uplašeno osvrte oko sebe da ga ko nije čuo, jer nikom nije hteo govoriti nijedne svoje tajne.
Onda pođe dalјe niz planinu skakućući lako s kamena na kamen i skrivajući se iza debala. Išao je na najhladniji izvor da se umije. U dalјini se čula voda kako klokoće i penuša preko stenja. Da je drugi putnik tuda naišao, ništa neobično ne bi čuo, ali u pesmi izvora patulјak ču neke neobične zvuke, koji se javlјaju samo jednom u sto godina, u času, kad izvor postaje životvoran, kad njegova voda može da podmladi za čitav lјudski vek onoga ko je se napije.
Zato patulјak kao bez duše jurnu tamo. Bio je već prilično star i hteo je da se podmladi. Ali ne stiže na vreme: u času kad on zamoči šake u izvor, njegova voda postade opet obična planinska voda. I patulјak stade tužno gledati svoju belu bradu, i misliti da li će moći doživeti idućih sto godina, da se na izvoru podmladi. Poče sumorno razgledati oko sebe, po stablima borova, da možda nije poteklo mleko umesto smole, jer bi to bio znak da je došlo vreme njegove smrti. Ali toga časa je još tekla mirisna smola niz stabla drveća u planini, i patulјak odahnu spokojno.

Kako je već bilo podne, sede na neki panj oko koga su rasle jagode i dobro se najede. Pri tom mišlјaše:
-Treba bar da uoči Ivanjdana uvrebam čas kada se rascveta koji zlatni cvet paprati i da ga uberem, pa ću biti srećan cele ove godine, ako me smrt ne zadesi.
Jedino je on znao tu tajnu o zlatnom cvetu paprati, koji se rascvetava samo jednom u godini dana, usred ivanjske noći, i potom odmah uvene. Ali ko uspe da ga ubere, cele godine, a nekad i celog života, bude srećan. Samo patulјak je čuvao ovu tajnu kao i sve ostale, i bio je rešen da je drugome kaže jedino u času svoje smrti.
Mislio je on tako o papratovom cvetu i sračunavao po sunčevoj senci kada će doći Ivanjdan, kad najednom se trže i oslušnu: negde u gori, u stablu nekog starog bora, ču gde mili crv i pomisli:
– Stari bor će večeras umreti, crv će ga oboriti. Šteta, on je nikao u istom času kad sam se ja rodio.

Oko patulјka su vrdali gušteri, sunčale se zmije, savijene u koture kao voštanice . Ali on ih se nije plašio, i sa uživanjem je posmatrao jednu šarku na steni kako glavu uzdiže i motri. Njen vrat se blago povijao kao vrat labuda i oči se prelivale rosno na suncu.
– Sirotica – pomisli patulјak – uživa na suncu a i ne sluti da će je do večeri ubiti. Vidim crvenu pegu u njenom oku.
Švrlјao je patulјak tako ceo dan. Obišao je sve svoje poznanike vukove, medvede, zečeve, a u samo veče ode u pohode nekom svom prijatelјu patulјku. Bio je to čas kad su se lovci i pastiri vraćali kući, i patulјci iz prikrajka posmatrahu ko će se pomoliti stazom.
Prvi se ukazaše neki lovci. Preko puške su nosili ubijenog jutrošnjeg tetreba i pevali su na sav glas. Malo kasnije naiđoše čobani noseći onu mrtvu šarku, koja se sunčala po podne na steni. Patulјak se onda pozdravi sa svojim prijatelјem i pođe da vidi da li je crv već oborio stari bor. I zbilјa nađe drvo gde leži na zemlјi, a ptice oko njega tužno lete i bubice mu mile po stablu i korenu.
Pođe tada patulјak sumoran kući, a uz njega pristade neki detlić klјucajući stalno u stabla borova, kao da hoće nešto da mu kaže. Patulјak se osvrte, i, gle, vide da umesto smole niz koru borova teče mleko. – To beše znak da stari patulјak treba da ide sa ovog sveta.
Kad vide to, on stade razmišlјati kome bi svoju tajnu kazao i tako ga usrećio za ceo život. I seti se male čobanice, koja je svakog dana gonila koze kroz planinu. On je pričeka na savijutku putanje, i kad se devojčica pojavi sa svojim stadom, stade pred nju, pa joj reče:
-Hoćeš li celog života da budeš srećna?
Ona se uplaši kad vide tako malog čoveka i htede da beži, ali on joj reče smešeći se:
-Ne boj se, i slušaj šta ću ti kazati. Ako hoćeš celog života da budeš srećna, uberi zlatni cvet paprati. On se otvara samo uoči Ivanjdana i odmah posle uvene. Niko ga sem mene nije do sada video; ali ja ću za nekoliko časaka umreti i tebi predajem svoju tajnu.
Tako on reče i zavuče se u dubinu šume, a devojčica otrča veselo niz stazu te razglasi tajnu i ostalim čobanima. I uoči Ivanjdana odoše svi u šumu, svaki ubra po jedan zlatan cvet i zakiti se njime.
I od tada svi čobani na svetu su srećni.

 

[Lada]

Patuljkova tajna – Desanka Maksimović

Živeo je u planini neki stari patulјak koji je znao sve tajne ptica, gmizavaca, izvora i bilјa u njoj. Znao je čas kad koji izvor u gori postaje životvoran, čas kad će koja ptica umreti, koje trave čoveka usrećuju. Znao je i po čemu će pogoditi čas svoje smrti.

Jednog jutra rano pođe kroz goru kao neki vladar kroz svoje carstvo. Suve grančice su puckarale pod njegovim nogama i rosa ga do pojasa kupala, jer je vrlo, vrlo mali bio. Na granama su već pevale razbuđene ptice, izvori su glasno žuborili, i mirisala svud borovina i paprat. Najednom u crnim granama četinara vide patulјak sivu priliku tetreba gde leprša krilima budeći se iza sna noćnog. Oko njegovog vrata blistala se ogrlica zelenomodrog perja, a kada zamaha krilima učini se kao da se ogrće nekim belim ogrtačem. Patulјak opazi kako tetreb još jednom raširi crni lepezasti rep, kako radosno pogleda u nebo ispod svoje crvene obrve, i prhnu negde nad borje.
Patulјak tad uzdahnu i prošaputa tužno: – Tetreb će danas poginuti. Belo perje nad njegovim ramenima jutros je potamnilo.
Potom se uplašeno osvrte oko sebe da ga ko nije čuo, jer nikom nije hteo govoriti nijedne svoje tajne.
Onda pođe dalјe niz planinu skakućući lako s kamena na kamen i skrivajući se iza debala. Išao je na najhladniji izvor da se umije. U dalјini se čula voda kako klokoće i penuša preko stenja. Da je drugi putnik tuda naišao, ništa neobično ne bi čuo, ali u pesmi izvora patulјak ču neke neobične zvuke, koji se javlјaju samo jednom u sto godina, u času, kad izvor postaje životvoran, kad njegova voda može da podmladi za čitav lјudski vek onoga ko je se napije.
Zato patulјak kao bez duše jurnu tamo. Bio je već prilično star i hteo je da se podmladi. Ali ne stiže na vreme: u času kad on zamoči šake u izvor, njegova voda postade opet obična planinska voda. I patulјak stade tužno gledati svoju belu bradu, i misliti da li će moći doživeti idućih sto godina, da se na izvoru podmladi. Poče sumorno razgledati oko sebe, po stablima borova, da možda nije poteklo mleko umesto smole, jer bi to bio znak da je došlo vreme njegove smrti. Ali toga časa je još tekla mirisna smola niz stabla drveća u planini, i patulјak odahnu spokojno.

Kako je već bilo podne, sede na neki panj oko koga su rasle jagode i dobro se najede. Pri tom mišlјaše:
-Treba bar da uoči Ivanjdana uvrebam čas kada se rascveta koji zlatni cvet paprati i da ga uberem, pa ću biti srećan cele ove godine, ako me smrt ne zadesi.
Jedino je on znao tu tajnu o zlatnom cvetu paprati, koji se rascvetava samo jednom u godini dana, usred ivanjske noći, i potom odmah uvene. Ali ko uspe da ga ubere, cele godine, a nekad i celog života, bude srećan. Samo patulјak je čuvao ovu tajnu kao i sve ostale, i bio je rešen da je drugome kaže jedino u času svoje smrti.
Mislio je on tako o papratovom cvetu i sračunavao po sunčevoj senci kada će doći Ivanjdan, kad najednom se trže i oslušnu: negde u gori, u stablu nekog starog bora, ču gde mili crv i pomisli:
– Stari bor će večeras umreti, crv će ga oboriti. Šteta, on je nikao u istom času kad sam se ja rodio.

Oko patulјka su vrdali gušteri, sunčale se zmije, savijene u koture kao voštanice . Ali on ih se nije plašio, i sa uživanjem je posmatrao jednu šarku na steni kako glavu uzdiže i motri. Njen vrat se blago povijao kao vrat labuda i oči se prelivale rosno na suncu.
– Sirotica – pomisli patulјak – uživa na suncu a i ne sluti da će je do večeri ubiti. Vidim crvenu pegu u njenom oku.
Švrlјao je patulјak tako ceo dan. Obišao je sve svoje poznanike vukove, medvede, zečeve, a u samo veče ode u pohode nekom svom prijatelјu patulјku. Bio je to čas kad su se lovci i pastiri vraćali kući, i patulјci iz prikrajka posmatrahu ko će se pomoliti stazom.
Prvi se ukazaše neki lovci. Preko puške su nosili ubijenog jutrošnjeg tetreba i pevali su na sav glas. Malo kasnije naiđoše čobani noseći onu mrtvu šarku, koja se sunčala po podne na steni. Patulјak se onda pozdravi sa svojim prijatelјem i pođe da vidi da li je crv već oborio stari bor. I zbilјa nađe drvo gde leži na zemlјi, a ptice oko njega tužno lete i bubice mu mile po stablu i korenu.
Pođe tada patulјak sumoran kući, a uz njega pristade neki detlić klјucajući stalno u stabla borova, kao da hoće nešto da mu kaže. Patulјak se osvrte, i, gle, vide da umesto smole niz koru borova teče mleko. – To beše znak da stari patulјak treba da ide sa ovog sveta.
Kad vide to, on stade razmišlјati kome bi svoju tajnu kazao i tako ga usrećio za ceo život. I seti se male čobanice, koja je svakog dana gonila koze kroz planinu. On je pričeka na savijutku putanje, i kad se devojčica pojavi sa svojim stadom, stade pred nju, pa joj reče:
-Hoćeš li celog života da budeš srećna?
Ona se uplaši kad vide tako malog čoveka i htede da beži, ali on joj reče smešeći se:
-Ne boj se, i slušaj šta ću ti kazati. Ako hoćeš celog života da budeš srećna, uberi zlatni cvet paprati. On se otvara samo uoči Ivanjdana i odmah posle uvene. Niko ga sem mene nije do sada video; ali ja ću za nekoliko časaka umreti i tebi predajem svoju tajnu.
Tako on reče i zavuče se u dubinu šume, a devojčica otrča veselo niz stazu te razglasi tajnu i ostalim čobanima. I uoči Ivanjdana odoše svi u šumu, svaki ubra po jedan zlatan cvet i zakiti se njime.
I od tada svi čobani na svetu su srećni.

Jako je lepa pricacu je veceras

 

[Baudrillard]

„MESEC NA ZATILJKU, SUNCE NA ČELU, TELO PUNO NEBESKIH ZVEZDA"

Živeli su jednom jedna mati, jedan otac, jedan brat i jedna sestra. Mati s ocem ode u nedelju u crkvu, i brat ode, ali sestra ne pođe. U podne dođe pop i zakuca na prozor, da zbog toga prekori devojku. Ona zabravi vrata i ne pusti ga u kuću:

— Ako ni u nedelju ne dođeš, narediću da te ubiju! — doviknu joj sa prozora ovaj ludi pop.

Dođe nedelja. Devojka ne ode u crkvu, pa pop opet zakuca na prozor:

— Ako ni treće nedelje ne dođeš, neću se više ovde pojavljivati da se s tobom prepirem — narediću da te odvedu u šumu i ubiju.

Dođe treća nedelja, a devojka ne pođe u crkvu. Pop tada naredi njenom bratu:

— Mladiću, idi kući, odvedi sestru u šumu i ubij je!

Brat ode kući i uze sestru na leđa, pa je ponese ka šumi. Uze i pušku, da je njome ubije. Stiže u šumu i spazi zeca. Položi sestru na zemlju i reče: „Idi, širok ti svet!“ Onda ubi zeca i odnese popu njegovo srce i džigericu.

— Bestidnica je bila, zato i miriše kao bestidnica — reče pop.

Sestra je išla pa išla kroz šumu, sve dok joj se haljine ne izderaše i ne spadoše s nje. Bilo je proleće; što bi u šumi našla — tim bi se i hranila. Na kraju iziđe iz šume i naiđe na jedno malo jezero. Na njegovoj obali beše suv bukvić. Ona se oglednu u ogledalu vode — bila je naga i vide da ne može takva među ljude! Uspuza se zato na bukvu. Bukvić je dotad bio sasušen, mrtav, a sad stade rasti. Naiđe tuda kraljević koji je lovio i vide da je onaj suvi bukvić stao da raste. Kraljević pogleda uvis, pa kad vide na drvetu čoveka, reče:

— Siđi, ko si ti?

Devojka odgovori:

— Ne mogu sići, haljine su mi strašno iscepane.

— Idem kući da ti donesem haljine. Onda ćeš sići. Zar ne?

Kraljević ode kući i donese joj haljine, a ona siđe s drveta. On se udalji nešto od nje, a ona obuče haljine. Onda se on opet približi i upita je ponovo:

— Ko si i odakle si?

Ona ispriča ko je i odakle je i kako je tu stigla, pa završi priču:

— Nemam nikoga kome bih mogla otići.

— Pođi sa mnom, odvešću te do naših stada, baš nam treba pastirka.

Tri godine življaše ona kao pastirka napasajući stado. Kraljević krenu da traži verenicu. Kad on naiđe, tu behu još dve devojke.

Prva je rekla:

— Uzmi mene; nahraniću ti celu vojsku jednim klasom žita!

Druga je rekla:

— Uzmi mene; ja ću ti jednim vlaknom lana odenuti svu pešadiju i konjicu!

Treća pastirka, ona sirotica, dođe i reče:

— Uzmi mene; rodiću ti devet sinova, svaki će biti s mesecom na zatiljku, sa suncem na čelu i telom punim nebeskih zvezda! Onda kraljević uze nju, jer (c ono što su ove druge devojke govorile moglo lako da ispadne kakva „đavolja rabota".

Živeli su mladenci zajedno jednu godinu, a tada poče vojna. Kraljević ode u rat, a žena, kod kuće, rodi sina s mesecom na zatiljku, sa suncem na čelu i telom punim nebeskih zvezda.

U sobi je bila sama sa sinom i nije imala nikog kog bi mogla poslati mužu kao glasnika. Zato odluči da izađe iz kuće; doleteće, nadala se, kakva ptica, koja bi mogla odneti poruku u ratni logor. Iziđe i osvrnu se, kad dolete vran gavran: „Gavrane vrani, prijatelju moj, odnesi poruku nad logore i bojna polja da se rodio sin s mesecom na zatiljku, sa suncem na čelu i telom punim nebeskih zvezda."

Dolete gavran nad pukove vojske, pusti grlen glas „krunks-krunks" i upita:

— Ko ima ženu koja je rodila sina sa mesecom na zatiljku, sa suncem na čelu i telom punim nebeskih zvezda?

To ču kraljević, pa reče: — Moram sad kući, ta ja imam takvu ženu.

U kraljevskom dvoru, na drugom njegovom kraju, živeli su tamo neki — stari đavoli ili takva neka stvorenja — a ko bi i znao šta su zapravo bili. Kad je žena ušla u sobu, imala je šta i da vidi! Psić hoda po sobi, nabio ram od badže na vrat, a od deteta ni traga.

Sad stiže i kraljević iz rata, pa pođe da vidi sina. Uđe u sobu, a kad tamo — psić se po sobi šeta. A oni, đavoli, će: — Pogledaj! Sad imaš sina. Gle, kakav je!

Mladi kralj se razbesne.

— Nevaljala si bila, nevaljala ćeš i ostati! — viknu on svojoj ženi i vrati se u rat.

Prođe godina. Žena opet rodi sina, opet s mesecom na zatiljku, sa suncem na čelu i sa telom punim nebeskih zvezda. Sad je bila na oprezu. Ali kako da pošalje mužu poruku? Čuvala je sina ceo dan, ali drugog dana iziđe iz sobe, osvrnu se, kad dolete vran gavran.

— Gavrane vrani, prijatelju, odnesi poruku nad logore i bojna polja da se rodio sin s mesecom na zatiljku, sa suncem na čelu i telom punim nebeskih zvezda!

Dolete gavran nad pukove vojske, grlenim glasom će „krunks-krunks" i opet upita:

— Ko ima ženu koja je rodila sina s mesecom na zatiljku, sa suncem na čelu i telom punim nebeskih zvezda?

Kraljević to ču: — Ta ja imam takvu ženu, moram kući da vidim — prvi put je bila podvala, ali sad — ko zna.

On dođe kući, uđe u sobu i imade šta da vidi! Psić, pas mali, šeta po sobi sa ramom od badže na vratu. A oni đavoli će opet: — Pogledaj, kakvu ženu imaš! Rađa pse — psiće!

Kraljević pljunu i glasno reče: — Više se neću vratiti kući!

Posle toga prožive žena još jednu godinicu i opet rodi sina — bio je to, dakle, treći njen sin — s mesecom na zatiljku, sa suncem na čelu i telom punim nebeskih zvezda. Ona opet iziđe da vidi ko bi mogao odneti poruku u ratni logor. Opet dolete gavran, a ona mu reče:

— Odnesi poruku da se opet rodio sin sa mesecom na zatiljku, sa suncem na čelu i telom punim nebeskih zvezda! Vratio se ili ne, poruku mu moram poslati.

Gavran odnese poruku. Sad se nije moglo znati šta li će kraljevski sin reći na to. — Ne bih se vraćao, kaza on, ali rat je svršen pa moram kući!

Uđe u sobu i imade šta da vidi! Treći psić već šeta po sobi! Tako, dakle, reče sam sebi, tri sina nestadoše!, a ženi će: — Obuci se i idi iz kuće, ti i nisi čovek.

Sad se oglasiše i oni đavoli i oklevetaše jadnicu na sve moguće načine.

Ona se obuče u haljine bedne prosjakinje i iziđe iz kuće. Kuda li će samo? U beli svet, da prosi! Uze, dakle, štapić u ruku i pođe duž jezera. Vidi: po jezeru plovi bačvica. Kakav je to, bože, čabrić? Treba pogledati izbliza. Udari štapićem po njemu — pa tu, unutra, su njeni sinovi. Prvi sin zacvile: „Udri još jednom, majko, još jednom!“, drugi sin zacvile: „Udri još samo jednom!", treći sin će onda: „Udri, majčice, još jedanput!" Tada se raspršte čabrić na jezeru, a sinci iziđoše držeći se za njegove dužice. Ona ih privuče štapićem i izvuče ih iz jezera. Kad ih uze, ne znade kuda sa njima da krene. Sinci su suviše lepi da bi ih smela pokazati svetu. Na obali jezera spazi nekakvo trošno malo kupatilo, pa kaza: „Tu ću skloniti dečicu."

Podizala je sinčiće i oni su napredovali, a sama ja celo vreme prosila. Niko nije znao da se baš u tom kupatilu nalaze dečica. Išla je i deci se vraćala, prosila, i jednom stigla i kod kraljevića. Dadoše joj parčence hleba: nisu znali da je ova prosjakinja ona bednica. Tada ona ode u drugi kraj kuće, do onih đavola, a oni je prepoznaše. Raspoloviše veliki hleb: „Prosjakinjo, božjakinjo, uzmi polovinu." Prosjakinja se zahvali i napusti kuću.

Godine su prolazile, sinci su stasali, pa stadoše moliti majku: „Pusti nas da vidimo svet, dovoljno smo odrasli." Mati ih pusti i oni pođoše i stigoše na ostrvo u moru. Kad pade noć, vrati se prvi od njih i donese kući dvorac. Drugi donese jabukov vrt, uz ogradu su mu rasli orasi i šljive, na orahu veverica. Treći donese zlatnu krmaču s prasićima — dvanaest muškarčića. Stara rije spreda njuškom zemljicu, repom pozadi drlja, a za to vreme dečica je svejedno sisaju; pšeničica iz zemlje raste, sve se zeleni. Noću su došli sinci, postavili sve na obali jezera, tamo gde je bilo staro kupatilo.

Kraljević dođe rano ujutru i gleda: — Ta kakvo je ovo čudo? Uze pušku kao da će u lov, pa priđe. Obilazi okolo i gleda šta bi to moglo da bude. Vidi sve: vevericu i jabuke, jagode, zlatnu krmaču: ona pluži, prasići pozadi sisaju. Razgleda sve, ali se ne usuđuje da uđe unutra: — Pa šta bi to moglo da bude? Ko bi umeo reći otkud se sve to ovde stvori! Ona stara pogan, đavoli, slute nedaću, zabrlja će se sve: „Možda je našla svoje sinove koje smo onako udesili i najurili?“ Rekoše zato kraljeviću:

— Sve je ovo, brajko moj, postavljeno tek onako, radi izgleda i lepote, i svega će tog nestati.

Kraljević ne poverova, već sazva sve mudrace i svu vojnu silu kraljevstva:

— Ko može da kaže zašto je to tu.

Niko ne umede reći.

I prosjakinja dođe. Smesti se na klupu kraj peći i ostade tu da sedi. Kraljević onda priđe njoj:

— Možda ti nešto znaš?

— Oh, baš ništa! Dođoh samo da vidim šta radi ovde toliki svet.

On je opet oslovi: — Dođi, draga!

— Bedne su mi haljine, a i ne znam ništa o tome.

Sad joj kraljević zapovedi da dođe među velikaše, a ona će onda: — Daj mi dve kutijice pune lešnika. Kraljević joj ih dade, a ona ih stade premeštati iz jedne u drugu kutiju i pri tom pričaše:

— Živeli su otac i mati, dva lešnika u kutijicu, bratac i sestrica, dva lešnika u kutijicu! Mati je sa ocem i sinom išla u crkvu, dva lešnika u kutijicu, sestra nije išla, dva lešnika u kutijicu!

Tako ona ispriča svoj život od samog početka umećući neprestano „dva lešnika u kutijicu". Tada je muž prepoznade, shvati da je to njegova žena, a njena deca — njegovi sinovi. Uze ženu i sinove, a đavola i njegovu ženu sveza za rep krastava konja i potera ih pa ih teraše celom zemljom dok to već svemu svetu ne dodija, jer o sve se tako nečastivi očešaše, ostadoše samo netaknuti kamen sivi, nebo plavo i leske.

Ako u tihoj noći, dok napasaš krdo, ili kad si u šumi, jukneš, čućeš odjek. To ti odgovaraju stena, nebo i leska.

Estonska bajka

 

[Baudrillard]

BELA GOLUBICA

Bio negda seljak koji je imao njivu zasejanu pšenicom, ali sva e subote u noći neko bi mu usev izgazio. Seljak kaže sinovima da redom provedu na njivi noć od subote, te motre i vide ko im to satire usev.

Od trojice njegovih sinova prvo pođe na njivu najstariji. On ode pravo na gornju među njive, tamo legne i posle malo vremena zaspi. Kad je svanulo, vidi da je sva njiva izgažena. Ko ju je izgazio — nije znao, nit je o tom umeo šta reći kad se vratio kući.

Druge subote pred noć ode na stražarenje srednji seljakov sin. S njim je bilo isto tako. I on je ležao na gornjoj međi njive, posle malo vremena zaspao, a ujutro nije znao reći ko je usev izgazio.

Onda je došao red na pepeljuša, seljakova najmlađeg sina. On je ležao ne na gornjoj nego na donjoj međi njive i nije zaspao nego je ostao budan. Ležao je jedno vreme, kad odjednom dolete odnekud tri golubice. Slete na njivu i u istom trenutku svuku sa sebe perje i pojave se kao mlade devojke, najlepše među svima devojkama koje su se igde mogle naći i videti. Sve tri počnu odmah igrati i igrale su svuda po njivi.

Dok su one igrale, mladić se privuče njihovu perju i uzme ga. Kad je bilo pred zoru, pođu devojke da se obuku i preobraze u golubice, ali nigde da nađu svoje perje. Obuzme ih strah i počnu plakati; tražile su i tražile i plakale. Naposletku vide mladića i uzmu ga moliti i preklinjati da im vrati njihovo perje.

„A zašto igrate na našoj njivi i gazite nam usev?" — pita ih mladić.

„Ah, nismo mi zato krive," odgovore mu devojke. „Trol koji nas je začarao šalje nas svake subote pred noć ovamo da igramo i tako vam izgazimo usev. Nego daj nam naše perje, jer uskoro će zora!“ I one ga lepo i nežno moljahu da im vrati njihovo.

„Ne znam da li da vam ga vratim ili ne vratim, jer ste tako strašno izgazile njivu,“ kaže im mladić. „Možda bih vam ga vratio kad biste pristale da jednu od vas izaberem i uzmem za ženu.“

„Mi bismo na to rado pristale," odgovore devojke> „ali to se neće moći izvesti, jer nas čuvaju tri trola, jedan s tri glave, drugi sa šest, a treći sa devet glava, i nikoji čovek ne može stupiti na brdo a da ga oni ne ubiju."

Mladić na to reče kako mu se jedna od njih osobito sviđa; toliko mu se sviđa da je spreman poći na brdo po nju. Tako izabere srednju, jer mu se ona činila najlepšom; ona mu da svoj prsten i on ga natakne na prst. Odmah posle toga obuku devojke svoje perje i odlete natrag u šumu i na brdo.

Kad se mladić vratio kući, ispriča šta je video. „A sada,“ reče, „moram poći i okušati sreću. Ne znam da li ću se vratiti, ali idem, pa vratio se ili ne vratio."

„Taman posao za takva pepeljuša kao što si ti!" — podsmevahu mu se braća.

„Svejedno da li sam pepeljuš ili nisam, ali ogledati svoju sreću moram," odgovori najmlađi. I tako pođe ka mestu gde su devojke prebivale. A rekle su mu da se to mesto nalazi južnije od juga i severnije od severa i u veliku Zlatnom brdu.

Posle nekog vremena sretne se na putu s dva momčića koji su se prepirali oko jednog para starih čizama i jednog trskovca što su ih nasledili od matere. Mladić im reče kako ne vredi da se zbog takvih stvari prepiru; on, veli, ima kod kuće bolje čizme i bolje palice.

„Tako šta ne bi smeo reći!“ — kažu mu na to braća, „jer ovo su sasvim drukčije čizme: ko ih ima na nogama, pređe jednim korakom hiljadu milja; a ko ovim trskovcem bude udaren, umre smesta."

Mladić ih na to zapita da li bi bili voljni prodati te stvari. Oni mu odgovore da bi im se za njih morala platiti velika, vrlo velika cena.

„A da li je uopšte istina to što govorite o čizmama? Možda i nije?“ — kaže mladić.

„Bogme jeste. To je prava pravcata istina," vele braća.

„De da vidim da li mi čizme pristaju za noge!“— zatraži mladić.

Oni mu dopuste da ih obuje. Ali čim je imao čizme na nogama i trskovac u ruci, korakne mladić jedan korak i — već je bio hiljadu milja daleko.

Neko vreme posle toga sretne se na putu s dva momčeta koja su se prepirala oko nekakva staroga ćemaneta što su ga bila nasledila.

„Zar vredi prepirati se oko takve starudije?"— reče im mladić. „Ja imam kod kuće novo novcato ćemane da sve blista od sjaja,“ kaže im.

„Ali jamačno ne daje takve zvuke kao naše," odgovore mu oni. „Jer ako na našem zasviraš mrtvacu, on oživi.“

„To bogme mnogo vredi," reče mladić. „Da li biste dopustili da jedanput povučem po njemu gudalom?"

Oni mu to dopuste, ali čim je dobio ćemane i gudalo u ruke, on korakne jedan korak i već je bio daleko hiljadu milja.

Posle nekog vremena sretne se s jednim starim čovekom i zapita ga da li zna gde je mesto što se nalazi „južnije od juga i severnije od severa i u veliku Zlatnom brdu?" Starac odgovori kako on to zna, ali ne vredi da ide donde, jer trol ubije svakog ko god tamo dođe.

„Ja tamo moram poći, pa odvelo me to u život ili u smrt,“ reče mladić, jer on je srednju od one tri devojke zavoleo bez mere i granica.

I tako doznavši od starca kojim mu putem valja udariti, pođe i na kraju stiže do Zlatnog brda. Tamo je morao proći kroz tri sobe da dospe do dvorane u kojoj su se nalazile tri devojke-golubice; na vratima ove tri sobe bile su jake brave, a pred svakim vratima stajao je po jedan stražar. Mladić smelo priđe k prvoj sobi.

„Kuda ćeš?“ — zapita ga prvi stražar.

„Hoću unutra, k devojkama," odgovori mladić.

„Unutra možeš, ali izići nećeš više moći,“ kaže stražar, „jer uskoro će doći trol.“

Mladić na to reče kako ipak hoće da uđe, i pođe dalje. Tako dospe do drugog stražara.

„Kuda ćeš?“ — zapita ga i ovaj.

„Hoću unutra, k devojkama," odgovori mladić.

„Unutra možeš, ali izići nećeš moći,“ kaže stražar, „jer uskoro će doći trol,“

„Hoću ipak da pokušam," reče mladić, i stražar ga propusti. Tako dođe do trećeg stražara.

„Kuda ćeš?" — zapita ga i taj.

„Hoću unutra, k devojkama," odgovori mladić.

„Unutra možeš, ali više izići nećeš, jer uskoro će doći trol,“ kaže mu stražar.

„Ipak ću da pokušam," reče mladić, te ga i taj stražar propusti. Tako dospe do unutrašnje sobe, u kojoj su sedele tri devojke. One su bile izvanredno lepe i mile, a soba u kojoj su se nalazile tako puna zlata i srebra kako mladić nikad ni zamisliti ne bi mogao. On pokaže prsten i zapita devojke da li ga poznaju. Dabogme da su poznale i njega i prsten.

„Ali, siroti mladiću," rekoše mu, „sad je svršeno i s tobom i s nama! Trol sa tri glave tek što nije došao i onda je najbolje da se sakriješ iza vrata.“

„Ah, ja se tako bojim, ja se tako bojim!" — kukala je devojka koju je mladić izabrao i želeo uzeti za ženu.

„Prestani s plačem i kuknjavom!" — reče joj mladić. „Ja se nadam da će se sve svršiti dobro po nas."

U tom trenutku dođe trol. „Uh! Ovde se oseća miris čoveka!“ — reče, otvorivši malo vrata i promolivši svoje tri glave. Mladić ga udari trskovcem po glavama i on se namah stropošta mrtav. Onda ga iznesu napolje i sklone na skriveno mesto.

Malo vremena posle toga dođe kući trol sa šest glava. „Uh! Ovde se oseća ljudska krv," reče; „mora biti da se koji čovek ušunjao ovamo. Ali kud se deo drugi trol?" — zapita, ne videći u sobi trola s tri glave.

„Još se nije vratio," odgovore devojke.

„Mora biti da se vratio," reče trol, „nego je valjda izišao napolje i traži čoveka-uljeza."

U tom trenutku udari ga mladić trskovcem po glavama i trol se stropošta mrtav. Onda iznesu leš napolje.

Ubrzo posle toga dođe kući trol koji je imao devet glava. „Uh! Ala se ovde oseća miris ljudske krvi!" — reče trol i veoma se razgnevi. „A gde su druga dva trola?" — zapita.

„Još se nisu vratili kući," odgovore devojke.

„Ah, vratili su se oni, nego valjda traže čoveka koji se ušunjao ovamo." Mladić koji se nalazio iza vrata skoči u tom trenutku i stane trskovcem udarati trola po glavama, jednoj pa drugoj i trećoj, i tako redom. Ali kad ga je udario i po osmoj glavi, učinilo mu se da će ga trol na kraju nadvladati i istrči iz sobe.

Trol je bio tako besan da samo što nije pukao od besa. Ščepa sve tri devojke i ubije ih, a zatim potekne za mladićem. Mladić se bio sakrio iza jednog velikog kamena i kad je trol, iz kojeg su od besa vrcale varnice, prišao kamenu, skoči i udari ga trskovcem po devetoj glavi, te mrtva neman pade nauznak. Onda mladić otrči natrag u sobu, zasvira na čarobno ćemane i sve tri devojke odmah ožive.

Sad su se htele vratiti kući, ali nisu znale kako da pređu tako dalek put.

„Ja već znam šta da se radi. Uzeću vas jednu po jednu na leđa i odneću vas kući. Naše putovanje neće dugo trajati.“

Tako i uradi. Prenese kući i sve srebro i zlato što se u brdu nalazilo. Onda se venča sa srednjom i odsvadbuje s njom svadbu. I ako nisu umrli, žive još i danas.

Norveška bajka

 

[Neprilagođena]

 

[PetarSamotnjak]

VILINA GORA


Imao nekakav bogati plemic jedinca sina, pa othranivsi ga do oruzja posalje ga po svetu da putuje... Ali ne da putuje u potrazi za novcem i bogatstvom vec da stice znanje i da vidi iduci po svetu kako se tesko zivi i kako vredi muciti se i naporno raditi da bi se zivot posteno proziveo. Dade mu nesto novaca za put pa ga isprati na put.

Idući ovaj mladić po svijetu dođe u nekakav grad, gde vidi da jednog čovjeka vode na vješala. On se začudi, pak pritrčavši zapita šta je skrivio ovaj siromah čovjek, te ga na smrt osudiše. Netko mu odgovori:

– Ovi je čovjek dužan mnozinji i ne imajući otkuda da se svakome isplati, po zakonima ovoga mjesta zaslužio je smrt.

On čuvši ovo zapita sudnike:

– Gospodo! Je li moguće da ja toga čovjeka od smrti otkupim i da platim što je dužan?

Ovi mu odgovore:

– Zašto ne? Plati toliko i toliko, pa evo ti čovjeka da od njega učiniš što hoćeš.

On izvadi sve ono novaca što imaše, pa najposlije sve haljine do košulje, i kad namiri koliko je trebalo, sudnici mu dadoše čovjeka, te on s njim po svijetu proseći od vrata do vrata.

Jednu večer, ležeći zajedno ova dvojica, reče otkupljenik:

– Meni je dodijalo već ovako živjeti, a još mi je žalost više tebe gledati gdje stradaš; nego hajdemo u Vilinu goru, tamo ćemo se obojica obogatiti.

Mladić pristane na ovo i upute se k vilinoj gori. Sve stranputicama nekijem kalauzeći išao je otkupljenik, a mladić sustopice za njim; tako dođoše u nekakvu goru, kojoj vrh do mjeseca doticaše, a listovi joj zlatni bjehu, stabla srebrna, a usred nje viđaše se veliki plamen i dim od ognja. Mladić videći to prepadne se i upita svoga druga:

– Šta je ovo? Kakvo je ovo čudo?

A on mu odgovori:

– Ne boj se, ovo je sve moje posestrime i njezine matere, pa i naše. Samo tek znaj da se mi dvojica ne možemo najdedanput iznenada javiti, nego ja otidoh k njima da im se javim i da im kažem da smo došli k njima da s njima živimo; a ti me pričekaj ovdje pod ovo drijevo, te je od suhoga zlata, a perja su mu biserna, ma pazi, bez velikoga svoga čuda nemoj pustiti riječi jedne doklem se ne vratim opet k tebi. Ovo je drvo sviju vila, ispod njega se kupe leti, te na đerđef vezu, pak ako kakva mladića opaze u ovu goru, u oni čas ga očima zatrave i u kakvu god hoće živinu obrnu.

Ovo rekavši nestade ga kao da ga zemlja proždrije.

Mladić, stojeći ondje dosadi mu čekati, te počne tamo-amo kroz goru šetati se, dok nabasa na nekakvo kolo krilatijeh djevojaka, pa se prikri da ih gleda i luša kako pjevaju, ali njegovom nesrećom opazi ga kolovođica, te ga očima zatravi. U oni čas ostade nijem i slijep. Tada se prepade, te od straha i velike žalosti stade vikati i plakati, dok evo ti odnekuda doletje na krilima preda nj oni čovjek, uhvati ga za ruku i reče:

– Ne boj se! Što ti je?

A on mu rukom pokaže kako je oslijepio i onijemio. Tada oni čovjek kad to vidje, izvadi iz pasa nekakvu malu zlatnu sviralicu, pa se pripe na jedno drvo i počne u nju zviždjeti, dok evo ti sa sviju strana vila i vilenjaka, ovoga čovjeka braće i sestara, pobratima i posestrima, toliko da im broja ne bješe, te počeše po gori brati nekakve ljekovite trave. I dadoše mladiću da pije, a drugi mu opet namazaše oči, te u oni čas steče vid očima i razgovor deset puta ljepši i bolji nego li je prije imao. Potom ga primiše u svoje društvo i oženiše ga, te steče silno blago i ima lijep porod. Ali kad već ostari, pokaja se, povrati se svome domu i jedva živa zateče svoga roditelja, te se s njim oprosti i ukopa ga. Do smrti živje kao pravi krišćanin, ali opet doklen je god živio, svakoga je ljeta jedanput u onu goru hodio, te se s družinom sastajao i pozdravljao.

​

 

[Neprilagođena]

 

[PetarSamotnjak]

KAKO JE PATULJAK POSTAO CAR

Nekad davno zivela u jednoj kolibici neka starica koja je iz dana u dan tugovala što nema dece. I tako jednom, u trenutku usamljenosti i ocajanja, uzme ona jedno jaje, uvije ga u krpe i pazljivo skloni u neki kutak svoje kolibice. Svakog jutra sa zebnjom je pratila šta ce se dogoditi, ali se na jajetu nije pokazivala nikakva promena. Najzad, jednoga dana kad je zabrinuto otrcala da vidi šta je s' jajetom, nade ga razbijeno, a pored ljuske bebu koja joj je vec pruzala rucice.

Sirota zena, sva luda od srece, zagrli dete i nazva ga "moje dete". Ona ga je negovala i hranila s toliko neznosti da je vec za godinu dana ono i govorilo i hodalo, baš kao odrastao covek. Medutim, ostalo je malo kao što se i rodilo.
Staricino oduševljenje s vremenom postade toliko da poce da veruje kako ce joj dete jednoga dana postati neki plemic, mozda cak kralj.

Sa ovim uverenjem, koje je bilo samo plod njene mašte, ona predlozi svom detetu da ode licno kralju i da ga izazove na dvoboj. Patuljak je plakao i molio da ga ne baca u takva iskušenja, ali pošto je majka to toliko zelela, nije mogao ništa drugo nego da posluša. Cim ga izvedoše pred kralja, on izazva na dvoboj. Kada kralj ugleda jednog patuljka, prezrivo se osmehnu i, kao prvo, zatrazi od patuljka da podigne kamen tezak pedeset kilograma.

Siromah patuljak dodje svojoj majci i potuzi se. Ona mu rece:
- Ako kralj moze da podigne taj kamen, moci ceš i ti.
I tako, kralju podje za rukom da podigne kamen. Zacudo, to isto ucini i patuljak. Posle toga odmerise snage i na druge nacine, ali sve što bi uradio kralj, ucinio bi i patuljak bez ikakvih poteškoca.

Kralj se tada toliko naljuti videvši kako ne moze da pobedi jednog jadnog patuljka, te izdade naredjenje: ko od njih dvojice ne uspe da izgradi palatu za jednu noc, bice osuden na smrt.

Sav uzasnut i uplakan, dodje patuljak opet svojoj majci da je obavesti o novoj nevolji, ali ga ona ohrabri uveravajuci ga da ce sve biti dobro. I doista, vec sutradan majka i sin osvanuše u prelepoj palati, koja postoji i dan danas.

Veoma iznenaden ovim prizorom, kralj sada posla sluge da potraze neke vrlo tvrde plodove jednog drveta, pa da podele megdan gadjajuci se njima.
Ovaj poslednji okršaj odigrao se pred dvorskim velikodostojnicima, koji zaprepašceni, videše kako se plod koji je bacio kralj u paramparcad razbi o patuljkovu glavu, a da ovome to nije nimalo nudilo. Pošto kralj dade casnu rec da ce dopustiti da i patuljak s njime ucini to isto, sada nije mogao da odustane, te patuljak u dva udarca pobedi kralja, a dvorski velikodostojnici ga proglasiše za novog vladara i gospodara.

Od toga casa starica nestade, i niko nikada više nije cuo ništa o njoj.

 

[Neprilagođena]

 

[PetarSamotnjak]

Puž Stolar

Na zelenoj livadi, podno starog stabla, živio je mali puž. Sklupčan u neuglednu malu kućicu razmišljao je o, za jednog puža, sasvim neobičnoj temi. Razmišljao je kako obrađuje stari panj. Želio je površinu panja učiniti nježnom i lijepom. Oh, kako je bila velika želja malog puža da postane stolarom. Danima je razmišljao, a noćima sanjao kako obrađuje drvo.



Jednog sunčanog jutra, dok je jutarnjim kapima rose čistio kućicu, puž se odlučio okušati u stolarskom poslu. Nije znao kako početi. Plašio se da nespretnim radom ne upropasti ljepotu nekog drveta pa je odlučio ukrasiti svoju kućicu. Mislio je, ako lijepo ukrasi svoju kućicu koju nosi na leđima, dokazat će sebi i prijateljima kako može biti uspješan stolar. Laganim ali sigurnim puzanjem mali puž došao je do starog panja. Odlučno je krenuo na posao. Počeo je trljati kućicu o panj kako bi joj dao željeni oblik. Stanovnici šume promatrali su puža koji se češe o stari panj. To je za njih bio jako neobičan prizor. Životinje su u početku sa zanimanjem promatrale što to radi mali puž, no ubrzo su se počele podsmjehivati - pa nije pužu suđeno biti stolar. Mali puž nije obraćao pažnju na reakcije životinja već je nastavio predano raditi ukrašavajući svoju kućicu.



Puž je napredovao sporo. Uvidio je da drvo nije dovoljno oštro za oblikovanje kućice. Pomoću drveta dobivao je blage i nježne linije. Trebalo mu je nešto tvrđe. Otišao je do stijene i počeo o nju trljati kućicu. Tvrda i oštra stijena bila je jako korisna za precizne rezove. No puž je morao biti dvostruko pozorniji kako nesmotrenim potezom ne bi oštetio kućicu. Vrijeme je prolazilo, puž je bivao sve iskusniji. Naučio je kada i kako treba kućicu trljati o stijenu, zemlju ili drvo. Ovisno što bi želio postići služio se različitom snagom i vrstom pritiska. Vrijeme je prolazilo, a kućica malog puža postajala je sve ljepšom i ljepšom. Životinje su sve češće s divljenjem gledale sporog ali sigurnog majstora na djelu. Puž je i dalje neumorno radio.



Prošla je zima. Mali puž okupao se u jutarnjim kapljicama rose. Obasjan suncem divio se prirodi oko sebe. Bio je sretan. Ukrasio je kućicu najbolje što je znao. Bio je zadovoljan svojim radom. Iznenada, iz vedra neba, pored njega sleti djetlić. Djetlići su poznati kao najbolji šumski stolari. Djetlić je čuo priču o pužu stolaru te se svojim očima želio uvjeriti o kakvoći njegova rada. Promotri djetlić puževu kućicu sa svih strana i poleti. Napravi par krugova oko kućice, sa svake strane pomno je pogleda i na kraju ponovo sleti pored malog puža. Pogleda ga u oči, zastane na tren i nakloni se. Za malog puža to je bila velika čast, jer djetlići se klanjaju samo velikim majstorima stolarima.



Od sreće i veselja što je njegov rad priznat, mali puž krene prema starom panju i zamoli ga za dopuštenje da ga ukrasi. Predano je radio na njemu. Nakon dugog vremena neprekidnog rada, učinio ga je najljepšim panjem u čitavoj šumi. Otad pa nadalje, za puža stolara uvijek je bilo posla. Tražili su ga da uređuje kućice drugih puževa, nastambe raznih životinja, čak i da gradi mostove i brane.



Mali puž stolar odlučio je podijeliti svoje stolarsko znanje sa drugima. Okupio je zainteresirane puževe i obratio im se: «Dragi prijatelji puževi, vi želite postati stolari. Ako želite ostvariti vaše želje imajte na umu jednu stvar. Sve se može kad se hoće. Trudite se, budite uporni i željni znanja. Uz trud i volju sve je moguće! A sad ću vam nešto reći o stolarskom poslu…» Puž stolar je pričao a drugi puževi su ga sa zanimanjem slušali. Nije prošlo puno vremena i svi puževi su postali pravi majstori – stolari.



Danas rijetko možete vidjeti puža kako obrađuje drvo, ali je zato prisutan običaj da svaki puž ukrasi svoju kućicu najbolje što može.



Zaista, kad koračaš šumom ili livadom pokušaj pronaći kojeg puža. Pažljivo ga pogledaj. Vidjet ćeš kako mu je na leđima lijepa i neobična kućica. Čak i tako malena stvorenja poput puževa mogu napraviti tako mnogo ako se dovoljno trude. Zamisli što sve može postići čovjek!

 

[Наутилус]

 

[PetarSamotnjak]

ČAROBNE JABUKE

Živeo jednom momak kome je sve išlo kao po loju. Novca mu nikada nije falilo, jer je posedovao čarobnu kesu uvek prepunu para. Nikada mu nije nedostajalo ni hrane, jer je bio vlasnik čudotvornog čaršava na kome bi se zgomilala hrpa najprobranijih jela čim bi ga prostro. Uz kesu i čaršav sobom je nosio i magični šešir. Zahvaljujući šeširu čim bi poćeleo da se nađe na nekom mestu on bi se tamo i našao.

U jednom, ipak, beše ubog: nije mogao naći sebi ženu, a već je uveliko zašao u godine kada je valjalo obrazovati porodicu. Stoga je bio neraspoložen i utučen. Najposle se doseti da zaželi za ćenu najlepšu princezu na planeti. To pomisli i zatekne se u nekoj dalekoj zemlji čiji je kralj imao zbilja najkrasniju kćer od svih ženskih čeljadi koje je mladić do tada video. On se htede smesta privenčati s njome, no ona ni da čuje - beše naročito gorda i ponosna. Upoznavši prkosničku narav prencezinu mladić zapade u očajanje. U ćudi čovečijoj je da sve više želi ono što ne može imati, pa se tako i mladić stade sve većma zaljubljivati u goropadnicu. Smišljajući kako da savlada njen prkos, jedno popodne metnu na glavu svoj magični šešir i krenu u dvor da se, tobože, oprosti sa njom. Kada mu je kraljevska kći pružila ruku on glasno reče:

- Želim da se nađemo daleko odavde, na suprotnom kraju sveta!

Šešir je učinio svoje i odista ih preneo na drugi kraj sveta, u gustu šumu, pod jedno stablo. Na to se princezarasplaka i uze ga moliti da je vrati u rodnu zemlju. Za nagradu mu je nudila hrpu zlata i bisera iz očeve riznice.

- Nikakvo blago mi nije potrebno, imam novca dovoljno! - odgovori mladić i protrese svoju čarobnu kesu u kojoj su zvečali dukati.

Princeza mu zarim ponudi i da bude uslužen najboljim jelima i vinom za kraljevskom trpezom.

- Ni u hrani ne oskudevam! - odvrati on i izvadi čudotvorni čaršav na kome se istog momenta naređaše takvo mirisna i sveža jela da to beše milina za videti.

Budući da je prinzeta ogladnela oni uzeše ručati, a kad su svršili sa obedom ona ga zamoli:

- Pogledaj kako su krasne one crvene jabuke na grani iznad nas. Budi dobar, pa mi uzberi jednu.

Mladić se lakoverno uspuže na drvo. Čudotvorni šešir sleti mu sa glave i pade kraj princezinih nogu. Ona ga dohvat, a s njim i madićevu kesu i čaršav. Stavivši šešir na glavu princeza pomisli kako bi bilo lepo da se nalazi kod kuće u vlastitom dvorištu, i u tom trenu se stvori tamo

Neoprezni momak se lupi po čelu i uze smišljati šta mu je sada činiti. Usput zgrabi jednu od jabuka s voćke i zagrize je. Istog maha oseti kako mu nešto neobično izrasta na čelu. Dobro se opipa i užasnu: na njegovoj glavi behu izraslirogovi ko u jarca.

- Sad mi je sve jedno ili ne! - promumla i nastavi da zalogaji jabuku.

Najednom iščeznuše rogovi sa čela kao da ih nije ni bilo.

- Nisu ove jabuke tako loše - zaključi i krene putovati u nameri da se vrati u princezinu zemlju.

Putovao je mesecima i mesecima, kroz mnoge vrleti i nepristupane pustoši, prebrodio vijugave reke i nemirna mora, noćio u gradovima sirotinjskim i carskim da bi naposletku dospeo do princezinog prebivališta.

Bila je nedelja. Mladić doznade da je princeza u crkvi, preruši se u trgovca prodavca jabuka i sede ispred hrama.

- Kupite, o kupite damaskine jabuke! - vikao je mladić.

Kraljeva kći, izašavši iz crkve, pošalje sluškinju kod trgovca da se raspita o robi koju prodaje.

- Prodajem jabuke iz Damaska. To nisu obične voćke, svakom ko ih proba daruju pamet i lepotu.

Sluškinja ispriča gospodarici o jabukama i ova je pošalje opet trgovcu da pazari nekoliko.

Princeza zagrize jabuku i na čelu joj izbiše rogovi.

U kraljevskoj palati podiže se takva larma i kuknjava kakvu ni najstariji podanici nisu pamtili. Nagrđenu princezu zatvoriše u sopstvene odaje gde je neprestano lila gorke suze da je čitave potoke mogla ispuniti. Kralj izdade progrlas i pozva sve vidare da pomognu njegovoj mezimici. Pošto oni ne uspeše ukloniti rogove princezi kralj shrvan beznađem obznani da će svako ko to uzmogne učiniti dobiti nju za ženu i pola države u miraz. Tada od kojekude stadoše dohoditi najznačajniji lekari, ali leka nije bilo.

Jednog dana nekakav lekar iz inostranstva zatraži da s princezom ostane nasamo kao uslov za njeno izlečenje.

Prepoznavši mladića kraljeva kći pocrvene i ustuknu pred njim.

- Ne plaši se. Ako te izlečim, hođeš li biti moja nevesta?

Princeza se nije dugo dvoumila. Odmah pristade.

On joj dade da pojede jednu od čarobnih jabuka i njeni rogovi se prepoloviše.

- Nemoćan sam izlečiti te sasvim dok ne budem dobio moju kesu, čaršav i čudesni šešir.

Ona ne časeći podade mladiću što je iskao. On joj dade još jednu jabuku. Kad je pojela njeni rogovi postaše sasvim sićušni.

- Ne mogu te potpuno rešiti rogova dok mi se ne zarekneš na vernost.

Princeza mu dade reč. Zauzvrat dobi i treću jabuku i čim je griznu čelo joj postade glatko kao led na glečerima.Sijala je još većom lepotom nego ranije.

U dvoru nastupi nepojmljivo oduševljenje i veselje. Naložiše slugama da otpošnu pripreme za kraljevsko venčanje. Na svadbu se sjatiše kraljevi priljatelji s raznih strana. Točilo se vino iz kraljevskih podruma i obrazi se zajapuriše toliko da su mogli otopiti večni sneg Dalekog Severa. Svati se dugo nisu razilazili, a ko zna, možda se i dan danas vesele.

 

[Neprilagođena]

 

[PetarSamotnjak]

ĆUP ZLATA

Nekada davno ziveli su siromasni muz i zena na imanju nekog kneza gde su radili po ceo dan a dobijali su para tek da prezive. Sve sto su imali je bila njihova koliba u kojoj su ziveli i jedna mala basta pored kuce na kojoj su sadili krompir. Jedne godine krompir rodi bolje nego ikada do tada pa siromasni covek odluci da ga zakopa u pesak pored kuce kako bi mogao duze da stoji. Tako krenuse oni da kopaju ali nenadano pronadjose neki stari cup... Kad su ga otvorili imali su sta da vide - cup je bio pun zlatnika. Jadni ljudi su bili presrecni jer im se najzad sreca osmehnula. Onda zena rece:

Zena: Jao muzu moj, niko nam nece verovati da imamo ovoliko zlata.
Muz: zeno, niko nece ni znati da smo nasli cup jer ako saznaju doci ce da nam zlato uzmu. Ne smes nikome govoriti sta smo pronasli...

Covek se najvise plasio kneza jer ako bi on saznao za cup sa zlatom odmah bi im ga uzeo jer su ga pronasli na njegovom posedu. Zato jos jednom rece zeni da slucajno ne govori nikome da su nasli zlatnike...
Sutradan odose oboje da rade na krezevom imanju kao i obicno. zena nije mogla da izdrzi pa rece jednoj prijateljicisa kojom je zajedno radila:

Zena: Zamisli sta nam se juce desilo... Muz i ja kopali ispred kuce u pesku i nasli cup pun zlatnika.
Prijateljica: Ma nemoguce, nije valjda.
Zena: Jeste jeste, samo ne smes nikome reci da sam ti ovo rekla.

Prijateljica nije mogla da izdrzi, pa isprica sve to drugoj zeni, druga trecoj, i tako redom, sve dok rec nije stigla i do kneza. On pozove coveka i upita ga:

Knez: Kakvo si to blago nasao?
Covek: Nisam nista nasao...
Knez: Tvoja zena je rekla da jesi, da si nasao cup pun zlatnika...
Covek: Ma ona je to izmislila da ima sta pricati sa prijateljicama.

Knez rece da ce ih oboje saslusati za neki dan i da ce ga ubiti ako on laze a zena kaze istinu. Covek se pokupi i ode... Kad stize kuci on rece zeni:

Muz: Slusjaj me zeno, veceras ce ovuda proci Turci sa psima. Ti se sakrij u podrum da te ne nadju a ja cu se vec nekako snaci... zena brzo ode u podrum a muz zatvori vrata za njom. Onda ode do pekara i kupi puno pereca pa se vrati kuci i raseja ih svuda oko kuce. Ujutru ode u podrum po zenu i rece joj da su padale perce sa neba umesto kise tu noc i da ide brzo da ih pokupi. Ona ode i zaprepasti se kad vide perece na zemlji svuda oko kuce...

Taj dan opet knez pozva muza kod sebe i opet ga upita da li je nasao zlatnike a covek mu opet rece da je sve to izmislila njegova zena... Onda muz ode kuci i rece zeni da je knez poludeo, da je pobegao iz dvorca i da ga jure sa psima pa da ona brzo pobegne u podrum. Ona poslusa i strca u podrum a muz zatvori vrata za njom pa poce da izaziva pse iz susedovog dvorista. Oni pocese da laju, a za njima i psi iz drugih kuca i na kraju je celo selo vrvelo od pasa koji laju. Kad se smirise muz ode po zenu. Sutradan pozva knez oboje, i muza i zenu, kod sebe pa ih upita:

Knez: Da li ste nasli zlatnike?
Muz: Nismo nas...
Zena: Jesmo, nasli smo cup sa zlatnicima, prekide zena muza.
Knez: Znaci lagao si me ipak. Kazi mi zeno, kada ste nasli taj cup?
Zena: Pre nekoliko dana kneze, onaj dan kada su Turci prosli kroz selo.
Knez: Kakvi Turci zeno, nikakavi Turci nisu prolazili kroz selo...
Zena: Ma jesu kneze, te noci su i padale perece umesto kise.
Knez: Padale prece umesto kise? zeno da li se ti salis sa mnom? Govori kada ste nasli cup!
Zena: Ne salim se kneze, nasli smo cup dva dana pre nego sto ste vi poludeli pa su vas jurili sa psima.
Knez: Ja poludeo? Ma ti si poludela luda zeno. Vodite ih napolje odmah, ovo je bezobrazluk!

Isterase ih oboje napolje a muz rece zeni da nije luda vec da su prevarili kneza da im ne bi uzeo zlatnike. Onda odose kuci srecni a sa onim zlatom su ziveli lepo jos mnogo godina.

 

[Baudrillard]

USNULI VETAR

Vetar se jednom umiri i zaspa. San njegov nije bio ni dug ni kratak, ali je vetar nedostajao ljudima, životinjama i bilju. Dok se on još ne javljaše iz svog zaklona, počeše sve životinje, male i velike, da ga traže, ali ga niko nije mogao naći. Na kraju se i pauk dade u potragu. Išao je daleko, preko bregova, i nađe ga kako spava kraj jednog velikog kamena. Pauk satka svoju mrežu preko vetra i onda ga probudi.

Kad se vetar prenu i vide da je u mreži, zapreti pauku:

— Čuvaj se dobro, smrviću te.

Ali ga pauk zamoli:

— Ne kidaj mrežu, strpi se dok se preko bregova ne vratim kući.

Vetar se pokaza milostiv prema pauku i ispuni mu molbu.

Već na vrhu sledećeg brega sretne pauka muva:

— Dobar dan, muvo! — reče pauk.

— Dobar dan, dobar dan!

— Znaš li najnoviju vest? Našao sam vetar i probudio ga!

Muva se odmah vrati i ispriča životinjama da je našla vetar i probudila ga. Životinje onda odlučiše da muvu nagrade za njen trud: u znak zahvalnosti dopustiše joj da od tada svako jelo prva ona proba.

Najzad stiže i pauk i ču da je muva dobila nagradu zato što je probudila vetar. Tako on ne dobi ništa. Eto, od tog doba nosi pauk u svom srcu neizreciv gnev prema muvi i kad god je uhvati — biva to i kraj njenog života.

Estonska bajka

 

[PetarSamotnjak]

Srebrni taliri
Bila jednom dobra devojčica kojoj su umrli otac i majka. Jadna devojčica bila je tako siromašna da nije više imala ni sobicu u kojoj bi stanovala, ni krevetac da u njemu spava. Ništa drugo nije imala sem odeće na sebi i parčeta hleba u ruci koje joj beše dao neki čovek dobra srca. A devojčica je bila dobra i plemenita. Osećala se napuštenom od svih, pa je krenula u svet uzdajući se samo u sebe.


Kad je dospela na jedno prostrano polje, srete je neki stranac i zamoli: – O devojčice, daj mi nešto za jelo, mnogo sam gladan!

Devojčica mu odmah dade ono jedino parče hleba i poželi prijatan ručak. Zatim produži dalje. Tada joj u susret naiđe jedno dete, koje je plakalo i govorilo: -Tako mi je hladno po glavi, daj mi nešto da se pokrijem!
Devojčica skide kapicu i dade je detetu.


Išla je još neko vreme, a tada putem naiđe drugo dete, Na sebi nije imalo majicu, pa mu beše veoma hladno. Zato mu je devojčica dala svoju majicu. A zatim je došlo i treće dete, koje devojčicu zamoli za suknjicu. I ona mu dade. Najzad je stigla u šumu. Mrak se već beše spustio, kad se pojavi i četvrto dete, moleći devojčicu za njenu košuljicu. Devojčica pomisli: – Već je sasvim mračno, niko me neće videti mogu mu poklonici svoju košuljicu. – Skinula je košuljicu, te je pokloni detetu. Dok je tako stajala u šumi, bez ičega na sebi, sa neba počeše da padaju zvezde. A te zvezde bile su pravi srebrni taliri. Pa iako beše bila dala drugima sve, ček i košuljicu, devojčica se istog trenutka oseti kao da na sebi ima meku košulju od najlepšeg platna. Pokupila je talire i otada više nikad nije bila siromašna.

 

[Baudrillard]

UZVRATITI DOBRO ZLIM

Jednom se zvečarka tako zaglavila u procepu među stenjem da nije mogla maći ni napred ni nazad. Uto naiđe gusan, pa ga zvečarka prizva:

— Brate gusane, molim te pogurni ovu stenu kako bih se oslobodila odvratnog zatočeništva.

— Sa najvećim zadovoljstvom — reče gusan i snažnim plećima odgurnu kamen.

Čim se zvečarka iznova nađe na slobodi, uzviknu:

— Već davno čamim prištinuta, pa sam u zatočeništvu dobrano ogladnela. A pošto si ti, kako vidim, prilično gojazan gusan, to ću te proždrati.

I tako zvečarka nasrnu na gusana, spremna za ujed otrovnim zubima, a gusan od prepasti nije mogao ni da bekstvom traži spas. Ipak se toliko snađe da šištavim glasom prozbori:

— Nemoj, zvečarko, to ne bi bilo pra1vično.

— A zašto, ako smem pitati? — reče zvečarka.

— Zato što sam te maločas spasao pogibelji, .jer ti je pretila smrt od gladi.

— Stoga ću te i pojesti, da ne skapam — uzviknu zvečarka.

— I tako uzvraćaš moje dobročinstvo? — zavapi gusan.

— Svakako — reče zvečarka. — Zar nisi znao da se dobro uzvraća zlim?

— Nisam znao — reče gusan — niti je to tačno.

— Ako ne veruješ, pitaj koga god hoćeš — reče zvečarka.

I tako se dva protivnika pogodiše da nađu nepristrasnog sudiju koji će presuditi da li se dobro uzvraća zlim. Idući tako putem susretnu magarca.

— Prihvataš li da nam on presudi? — zapita gusan.

— Nemam ništa protiv — reče zvečarka.

Tada gusan zapita magarca da li se dobro uzvraća zlim.

— Svakako — reče magarac. — Uzmite samo mene za primer. Celog veka sam argatovao za svog gospodara. Radio sam i kad mi je stomak zavijao od gladi, dirinčio predano i po toplom i po hladnom vremenu, po kiši i po suncu. Radio sam bez pogovora, možda ne brzo ali usrdno. Gospodar je s pravom imao poverenja u mene. A kakav je ishod? Kad sam ostareo i oslabeo, kad su mi leđa izranjavljena od teških bisaga, moj gospodar pustio je da krepam gladan. Zaključak je: dobro se uzvraća zlim.

— Vide li šta reče sudija? — zapita zvečarka gusana kad su malo odmakli.

— Videh — reče gusan — ali kao na svaku presudu i na ovu postoji pravo žalbe.

— A kome bi se žalio? — zapita zvečarka.

— Eno vola na livadi, neka posluži kao viši sudija.

Vo je ležao i preživao, ali se po rebrima koja su se mogla prebrojati ispod kože moglo videti da mu se ne pruža često prilika da uživa u sočnoj, zelenoj travi.

— Čini mi se da će vo biti smiren i mudar sudija — reče zvečarka.

Pošto je gusan postavio volu isto pitanje kao i magarcu, vo se malo zamisli, pa dubokim glasom prozbori:

— U zakonu o svemu tome ne piše, ali mogu presuditi onako kako me život uči. Eto, pogledajte mene. Godinama sam teglio plug za gospodara i vukao kola i dovlačio sake sa vodom na imanje. Od jutra do mraka znao sam samo šta je rad, rad i rad. Ponekad sam bio umoran, ali uvek pokoran, pa bih prilježno teglio čim bi gospodar naredio. A kakav je ishod svemu tome? Snagu sam izgubio. Noge dršću pod težinom ovako islabelog tela. Možda mislite da su me izveli na livadu da ostatak veka provedem tako što ću spokojno da pasem, odmaram se i preživam? Ni govora! Gospodar zna da bi od mog kostura imao malo koristi. Zato hoće da me podgoji, kako bi moje meso osušio za zimu a od kostiju načinio dobru čorbu. Pouka je da se dobro delo uzvraća zlim. To je moja presuda!

— Ne priznajem — uzviknu gusan.

— E, ne može tako — reče zvečarka. — Kakva je to presuda ako nećeš da joj se pokoriš?

— Dobro — reče gusan, koji u tom času ugleda kojota gde kaska prerijom. — Prihvatam je, ali zahtevam da vrhovnu presudu donese kojot, jer je on najmudriji od svih životinja.

— Svakako je mudar, čim je uspeo da se održi i živi u slobodi — reče zvečarka. — Pristajem da on presudi, ali njegova reč mora biti konačna i bespogovorna.

I tako se sporazumeše da kojot donese vrhovnu presudu.

Stupiše pred kojota i objasniše oko čega se spore. Kojot porazmisli malo, počeša se šapom, zamaha repom, zažmure kao pogružen u misli i najzad reče:

— Kako ono rekoste da se prepirka začela? Mislim, od samog početka?

— Zvečarka je bila prištinuta u procepu i bespomoćna, a ja sam naišao — reče gusan. .

— I onda te je zvečarka ujela? —zapita kojot.

— Ma ne — reče gusan — kako je mogla da me ujede kad je ležala prignječena i nemoćna?

— Otkud tako gipka i spretna životinja kao zvečarka da bude bespomoćna? — začudi se kojot.

— Kako da ne budem bespomoćna — naljuti se zvečarka — kad sam ležala među stenjem — i onda pokaza svoj položaj — a ovolika stena bila navaljena preko mene?

— Odmah ćemo sprovesti uviđaj na licu mesta, jer je veoma važno tačno utvrditi činjenično stanje — reče kojot. — Deder, zvečarko, mirno lezi, a ti, gusane, navali tu kamenčinu, pa ćemo videti je li vaša priča istinita ili vi sud obmanjujete.

Zvečarka ostade nepomična, a gusan navali stenu baš kao što je bila pre no što je oslobodio neblagodarnog stvora.

— I kažeš, zmijo, da se ne možeš maknuti? — zapita kojot.

— Čak ni krajičkom repa — reče zvečarka, stenjući zbog težine stene.

— E, ako je tako — reče kojot — leškari tu neko vreme i razmišljaj da li je ppavično uzvratiti dobro zlim, kao što si dosad mislila, ili je bolje da se dobro uzvraća dobrim a zlo zlim. Mi ćemo docnije navratiti da čujemo tvoje mišljenje.

Zvečarka ostade da razmišlja, bespomoćna u procepu, pa možda je i smislila odgovor, samo što kojot i gusan nisu navratili da ga čuju.

Kaubojska bajka