POLUDELI SULTAN
U večnoj smeni godina, jednom je u Fezu, dobro čuvanom gradu, vladao sultan Abdel-Mumen. Bio je to okrutan vladar, nepravedan i krvoločan, i zato omrznut. Mrzeli su ga čak i oni kojima je bio naklonjen, a proklinjali i oni koji su se bogatili na račun njegove naklonosti, jer čemu bogatstvo kad svakog trenutka možeš zajedno s njim izgubiti i glavu. Ali uzaludna beše mržnja, niko se nije usuđivao da podigne ruku na despota — toliko su ga se bojali. Strah beše jači od mržnje.
U kraljevskoj palati u nekoliko prilika kovane su zavere da bi se tiraninu došlo glave, ali njih je svaki put nanjušio sultanov kepec-grbonja, Arbo, zlikovac veći od svog gospodara, na izgled nemaran, a stvarno uvek na oprezu i u zasedi.
Elem, u to isto vreme življaše u suku (čaršiji), nedaleko od Mulaj-Idrizove džamije siromašni ćilimar po imenu Gomari. Bio je mlad, skladna stasa i lepa lica, i jedina mu je mana bila što je bio bez imetka, ali ne i bez umešnosti. Istini za volju, on beše najveštiji tkač u Fezu, a dela njegovih ruku behu remek-dela njegovog zanata. Bilo je pravo uživanje posmatrati Gomarija sa cvetom za uvom za razbojem u skromnom dućanu. On Je uzimao raznobojnu pređu, sjedinjavao je i vezivao, tukao je i mešao, tako da je na kraju ličila na pravu kitu. Radeći, Gomari je pevao: srce njegovo beše radosno, jer se u njemu nastanila ljubav. Ona koju je tkač voleo beše Đenara, kći mujezina obližnje džamije. Đenaru je krasila neobična lepota, a njeno srce odgovaraše na Gomarijevu ljubav. Ne treba se, dakle, čuditi što je duša mladog majstora bila opijena i što mu pesma nije silazila s usana.
Otac ćilimarev i mujezin džamije behu braća od istog oca i iste majke, pa su i deca zajedno odrasla, tako da nije bilo neprilično da devojka ponekad poseti verenika u njegovoj radionici.
— Kad prodam još deset ćilima — govorio je Gomari devojci — moći ću kupiti veću kuću, u kojoj ćemo sviti svoje ognjište.
— Požuri da prodaš tih deset ćilima — odgovorila je Đenara — jer ću se istopiti čekajući da svoj život spojim s tvojim.
Jednog vrelog i sparnog dana, kad je bila sama u ćilimarevom dućanu, devojka smaknu malčice veo koji joj pokrivaše lice. Bez stida bio svako ko smatra da ovo treba izbrbljati, jer je devojče bilo leđima okrenuto ulici i niko od prolaznika nije mogao videti to lepo lice. Ali baš tog dana Arbo, strašni sultanov kepec, motao se po suku smišljajući neku od svojih gadosti. Tako stiže pred Gomarijev dućan; on je mrzeo Gomarija zato što je tkač bio lep a on ružan, što je ćilimar bio prav a on isKrivljen i grbav.
Primetivši da majstor deli svoju pažnju između svog posla i živahnog razgovora s nekim ko je bio okrenut leđima ulici, grbavko se uvuče u dućan nadajući se da će otkriti nešto što bi zabavilo njegovog gospodara.
Đenara, rekli smo, beše otkrivena. Njeno .lepo lice purpurnih usana, krupnih očiju kao u gazele, još istaknutih tamnom senkom načinjenom bojom, svežih belih obraza, tek malčice narumenjenih, mogao je da vidi onaj ko se hitro ušunjao. Spazivši je Arbo, kao vatrom opečen, uzbudi se: nije mogao ni sanjati da i jedno smrtno biće može biti tako savršeno.
Devojka hitro spusti veo, a Arbo klisnu iz dućana, praćen kletvama i pretnjama Gomarijevim.
Otada u nekoliko prilika, bilo da je išla u kupatilo ili na trg, bilo da se uputila vereniku ili kojoj prijateljici, pred Đenaru je iskrsavao sultanov kepec. Pokušavao je da joj se obrati rečima i jednog dana, smogavši hrabrosti, usudi se da joj rekne kako je bogat i spreman da zatraži od mujezina njenu ruku.
Devojče povika uz pokret gnušanja i gađenja:
— Đavolji sine, skamenio se, dabogda — skloni mi se s puta, jer bih radije umrla nego postala žena takvog prokletnika.
Od toga časa zmija-otrovnica sklupča se u Arbovom srcu.
Kad jednog dana sultan, koji je bolovao od neizlečive dosade, uzalud pokušavaše, šetajući vrtom, da svoj duh usredsredi na bilo šta, priđe mu njegov kepec, kome je jedinom bilo dopušteno da mu pristupi u svakoj prilici, i reče:
— Gospodaru, znam u Fezu sa hiljadu fontana devojče toliko lepo da bi hurije iv alahova vrta — hvaljeno budi ime njegovo — stavši kraj nje izgledale kao sudanske kćeri crna lica.
— Pa ko je ta lepotica? — upita sultan.
— Otac njen je mujezin Mulaj-Idrizove džamije, a ona je verenica nekog ćilimara iz suka po imenu Gomari.
— Video si je? Kakva je?
Arbo se zanese potanko je opisujući. Pomenuo je hiljadu njenih savršenstava, i mada mu izlaganje trajaše više od časa, nije uspeo da doreče sve što je želeo. Sultan ga prekinu:
— Nedopustivo je da takvo blago krasi dom običnog siromaha kao što je taj Gomari. Hoću da je uvrstim među svoje žene. Pripremi se.
Kepec se pripremi. I u trenutku kad se mujezinov glas u čas večernje molitve oglasio sa minareta, domogoše se sultanove sluge Đenare i odneše je u palatu.
Gomari nije od očaja sišao s uma samo zato što je bilo zapisano da neće izgubiti razum, ali njegov jad je prevazilazio sve što bi se perom moglo opisati.
Znao je da ne bi koristilo da ode kod sultana i da ga moli za milost, niti da se pred njim ponizi sa čelom u prašini. Ostalo mu je jedino da se pomiri sa sudbinom i da ćuti.
Đenarin lik beše toliko duboko u srcu Gomarijevom da se on odluči, uprkos propisima Korana koji su zabranjivali svako predstavljanje ljudskog obličja, da lik svoje ljubljene izatka i izveze u vuni i zlatu. Spuštenih kapaka na dućanu i uz svetlost slabašnog plamička radio je Gomari celu noć. Kad je slika bila gotova, on zajeca: i suviše ga je podsećala na onu koju je zauvek izgubio. Ovaj lik je bio veoma neobičan Đenara nije predstavljena kako, po svom običaju, sedi u radionici i čavrlja smerna i neusiljena, već uspravljena, otkrivena lica, pogleda puna mržnje, držeći u uzdignutoj ruci bodež, kao da smera da ga zabije u srce nekog koga mrzi. Takvu ju je Gomari želeo — spremnu da prekine životnu nit svoga muža, sultana.
Kako sad ništa drugo nije radio već posmatrao svoje delo i divio mu se. u majstoru se rodi želja da ga pokaže i drugima, da bi mu se i oni divili. On, dakle, pozva Đenarinog oca i nekoliko rođaka, koji u noćne sate, kad se u suku sve smiri i utihne, dođoše da vide sliku.
Slika je zanela sve, jer ćilimarevo delo zaista beše čudesno lepo; osim toga, ona u svim srcima pobudi želju da se osvetnički pokret, predstavljen u tkanju, i izvrši u stvarnosti. U očima na slici beše toliko mržnje da se ona preli u srca onih koji su je posmatrali.
Uzbuđenje je bilo i suviše snažno i veliko: ljudi pozvani da vide Đenarinu sliku proneše glas o njenoj lepoti, a drugi zamoliše da i njima dozvole da uživaju u njoj, pa se tako svake noći počeše prikradati u radionicu spuštenih kapaka prijatelji i susedi; i svi behu očarani lepotom i snagom kojom je bila predstavljena.
Glas se brzo pronese po gradskoj četvrti, jer je tajnu teško nositi, te se ona deli s drugima, ali na kraju, suprotno drugim teretima, tajna postaje utoliko teža ukoliko više duša zna za nju. Tako je i Arbo bio obavešten o ovim noćnim posetama, pa i ne pomislivši da će lično moći učestvovati u njima — tome se zaista nije smeo nadati, jer mu nakaznost nije dozvoljavala da se preruši — posla jednog od svojih prijatelja, zlikovca sebi ravna, i tako saznade što je želeo. Razume se, iste noći bi o svemu obavešten u svojoj palati i sam AbdelMumen.
Sultan je likovao razdragan svim srcem: imao je sjajan izgovor da pogubi ćilimara, koji se usprotivio propisima Zakona, a niko mu ovaj put neće moći prebaciti za okrutnost i nepravdu ako ga kazni.
Žbiri njegovi provališe u Gomarij-Rvu radionicu, nađoše sliku i odneše je, a ćilimara u okovima baciše u tamnicu.
Kad grešnu sliku uneše u palatu i pokazaše sultanu, njega obuze čudno osećanje: mešavina srdžbe, divljenja i divlje radosti. On naredi da je obese u sobi u kojoj je obično spavao, pa reče da se sazovu dvorani i sluge, da im je pokaže.
— Evo, — reče on — kakvim se zabranjenim delima zabavljaju moji dragi Fežani. Pogledajte pokret ove žene. Ne sumnjam da bi mnogi među vama želeli da se on i izvrši. Ali neka znaju da sam ja na oprezi i da zbog same namere može da ih stigne sudbina što sam je namenio Gomariju, koji sad leži okovan u tamnici.
Od tada je sultan svakog dana to ponavljao zabavljajući se posmatranjem istog izraza mržnje u očima slike i u očima dvorana. On se igrao njima kao što se gospodar igra sa svojim snažnim psom razdražujući ga, da bi ga zatim kaznio kad pokaže zube.
Pošto se dovoljno nazabavljao izlažući sliku pogledima dvorana, sultan naredi da pozovu Đenaru.
Nesretna sultanija, iako je pokušavala da se savlada, provodila je sate i sate u haremu plačući i oplakujući svoju tužnu sudbu. Kad se nađe pred slikom na kojoj poznade svoj lik, ona nesvesno kriknu:
— Gomari!
Shvatila je na prvi pogled koje su se ruke, iz ljubavi prema njoj, mogle usuditi na svetogrđe.
— Da, Gomari je to učinio. On je imao drskosti da izatka i izveze taj lik. Ne znam kome tvoj bodež preti, ali zauzvrat znam koga će pogoditi. Taj čovek je u kazamatu ove palate i pre nego što sunce zađe, okončaće život.
Uveče Gomari bi smaknut. Po naređenju gospodarevom, glas o tome donese Đenari Arbo. Od tog trenutka sultanija presta da plače.
I ne samo da je prestala da plače već se njenom gospodaru činjaše da je stalno raspoložena. Pa i sam Arbo, s kojim je dotada postupala sa više prezira nego što ga ljudi pokazuju prema psu, nagrađivan je otada njenom naklonošću. Govorila je s njim ne pokazujući mržnju, a često mu je prijateljski i otvoreno poveravala svoje male tajne, pa je kepec bio uveren da je zadobio gospodaričinu milost.
— Vidiš, gospodaru — govorio je on Abdel-Mumenu — malo odlučnosti i strogosti pobedi žensku ćud. Da nisi kaznio onog Gomarija kao što je zaslužio, kraljica bi još uvek ronila suze i igrala očajnu ženu. Odsad će biti vesela i tvoje srce može biti radosno.
— Zaista — potvrdi sultan — ali me to i čudi. Ona ne žali svog verenika.
— Ništa me neće pokolebati u uverenju — podsmevao se u sebi Arbo — da ona nije ni volela tog Gomarija i da se pretvarala da ga žali samo zato što se plašila njegovih poduhvata.
— Oštrouman si, plemeniti Arbo, i verujem da si u pravu.
Ovaj sultan nije bio od onog soja ljudi koji svoje raspoloženje iskazuju većom naklonošću, već narav suprotna tome. U sedmici koja dođe posle ovih događaja velikom veziru i upravniku dvora behu odsečene glave. Jedina je razlika bila što je sultan izdao naredbu o izvršenju kazne smešeći se i šaleći se, umesto da ih isprati psovkama i uvredama. Mala uteha za žrtve.
Novi veliki vezir i upravnik dvora tek što su uvedeni u dužnost, a već su drhtali za svoj život.
— Kako doći glave — govorio je veliki vezir — ovom krvoločnom čudovištu koje vlada nad nekad srećnom zemljom?
— Danju ta ne napušta njegova crna garda — odgovori upravnik dvora — a noću nad njegovim snom bdi Arbo. Trebalo bi da se javi neko ko bi imao snage da se žrtvuje, samo gde naći tako omelog čoveka?
Ali jedne noći zbi se nešto drugo: Arbo nije bio u dvoru kraj svog gospodara. U sumrak ga beše pozvala Đenara i rekla mu ovo:
— Prijatelju moj„ bolujem od želje za jednom narukvicom neprocenjive vrednosti koja se nalazi kod Rabija Jakuba što živi na kraju geta. Da je čovek dobije za novac, trebalo bi hiljade dinara, a ja se ne usuđujem da ih tražim od gospodara. Ne postoji li kakav način da se do nakita dođe jeftinije?
Strašno lice kepeca nabora gnusan osmeh. Predviđao je dvostruko uživanje. Zadovoljavajući i ovaj gospodaričin hir napredovaće u njenoj milosti, a osim toga napakostiće nekome.
— Gospodarice — odgovori on ulagujući se — tvoje želje su za mene naređenja. Večeras ću otići u geto i kad Jevreji odu na počinak, uvući ću se u Rabijevu kuću. Ne zvao se ja Arbo ako ti ne donesem narukvicu. Opiši mi je da se ne bih prevario.
Sultanija poče potanko opisivati jednu zamišljenu narukvicu, nabrajajući rubine, safire i smaragde umetnute, da kažemo, u alku od zlata.
Tajac i tama obaviše palatu i natkriliše Fez, dobro čuvani. Unutrašnje sultanove odaje utonuše u tišinu, koju su prekidali samo prigušeni smeh i ćaskanje crnaca čuvara pred vratima, i udaljeno urlanje lavova u kraljevskoj menažeriji.
Na svom divanu, ispod slike koju je izatkao Gomari, odmarao se sultan.. . Plamičak svetiljke koja se nikad nije gasila goreo je slabašnom svetlošću.
Odjednom sultanovo uvek nespokojno uvo razabra lagani šum. On se probudi i s usana mu se ote krik užasa:
— Arbo! — viknu iz sveg glasa — Arbo!
Uspravljenu kraj svog ležaja vide on Đenaru, sultaniju. U desnoj ruci držala je bodež visoko, baš kao i Đenara sa slike.
— Arbo, Arbo! — kriknu još jednom sultan, obuzet užasnim strahom.
Arba nije bilo. Bio je u getu, zauzet haranjem Rabijeve kuće. Ali sluge, garda, dvorski činovnici, evnusi, veliki vezir, upravnik dvora dotrčaše čuvši krike. Zbijeni jedni uz druge, zbunjeni, nisu se usuđivali da pređu prag. Neki su nosili fenjere koji su sad osvetljavali odaju lelujavom svetlošću.
Đenara se povukla do samog zida. Bila je tu, priljubljena uz sliku, čuvenu sliku koju je izatkao njen verenik. Slučaj je hteo da se devojka postavi tačno ispred svog lika i da ga prekrije. Pri nesigurnom osvetljenju nije se razlikovala od njega. Ostala je stojeći, nepomična kao pri svetom obredu, spremna da umre.
Prvi se osmeli upravnik dvora i upita sultana, koji je drhtao od straha na svom ležaju.
— Gospodaru, šta je?
— Tamo, tamo. Ona hoće da me ubije, uhvatite je — govorio je vladar promuklim glasom.
— Veličanstvo — odgovori upravnik dvora pokušavajući da razuveri svog gospodara — ja vidim samo sliku koju si nam toliko puta pokazao. Ti si nešto rđavo sanjao.
— Psu, nije to slika, već žena. Video sam je kako se miče. Naređujem ti da je uhvatiš i odvedeš u tamnicu.
— Gospodaru — javi se sad veliki vezir — san je zaveo tvoja čula, upravnik dvora govori istinu, ono što su tvoje oči videle da se miče stvarno je samo slika.
— Ti si saučesnik ove zmije, izdajniče. Zlikovče. Glavom ćeš platiti svoj zločin. Čuvari, probodite ga svojim mačevima, naređujem vam.
Nepomični, kao statue, užasnuti prizorom ove ponoćne more, čuvari ne poslušaše.
— Gospodar je lud — prošapta sasvim tiho upravnik dvora.
— Lud je — ponovi isto tako tiho veliki vezir, a posle njega ponoviše isto to evnusi, sluge. vojnici.
AbdelMumen se grčio na divanu, penio se od besa pred ravnodušnošću svojih slugu. Velike senke koje su bacale svetiljke još su povećavale njegov strah.
— Ubijte je, ubijte je, podlaci, nevernici. Ubijte je ili ću vas sve pogubiti.
Veliki vezir dotače upravnika dvora.
— Ti znaš — šaptao mu je na uvo — gde se nalazi Sidi Ahmed, koji treba ovoga da nasledi.
— Znam — došapnu mu upravnik dvora.
Sudbonosne reči uznemiriše uši svih prisutnih.
— Gospodar je lud, lud je.
— Ubijte je, ubijte je, naređujem vam — kreštao je sve tiši i sve promukliji glas bednog sultana zgrčenog na divanu.
Sasvim tiho, na vrhovima prstiju, odvoji se bosonog vezir od skamenjene grupe i iziđe. Upravnik dvora mu beše za petama. Jedni za drugim, evnusi, robovi, vojnici, činovnici iskradoše se iz odaje u kojoj je umirao od straha njihov vladar.
Kad poslednji od njih napusti odaju, zatvoriše se teška vrata okovana zlatom i srebrom. Straža ih zatim zamandali spolja gvozdenom prečkom. Zar lud i mrtav nisu isto?
Upravnik dvora beše krenuo i veliki vezir ga stiže nasred dvorišta.
— Kamo ćeš, kamo ćeš — upita ga bez daha.
— Idem. ..
— Ideš — odseče vezir — da obavestiš Sidi Ahmeda. Hoćeš da mu prvi odneseš veliku novost, nadajući se da će njegova milost, velika zbog radosti, pasti samo na tvoju glavu.
— Pođi sa mnom — reče mu upravnik dvora, skrivajući svoje nezadovoljstvo.
Dva lisca izvedoše mule i iskradoše se mračnim ulicama Feza ka domu u kojem je živeo, prognan s dvora, naslednik prestola Sidi Ahmed. Pošli su da ga obaveste da je slavni Abdel-Mumen — neka ga veliki alah blagoslovi — pozvan pred alahovo svemoćno lice, a oni su došli da ga pozovu da uzme vlast, kako to prilike zahtevaju.
Zatvoren u sobi kao u grobnici, pri jedinoj svetlosti žiška, grčio se u užasnom očaju sultan, napušten od svih i krunio bez prestanka zrna psovki. Da je čovek slušao, čuo bi reči isprekidane i koje obično ne idu zajedno:
— Izdajnici. . . Psi. .. Milost... Gomari. . .
Jadan, vukao se ka slici na zidu. Možda su, ipak, ovi ljudi u pravu, možda je sve samo priviđenje, možda se u mori sna slika samo prividno pokrenula. Ljubav, mržnja, radost zbog izvršene osvete mogli su da obmanu čula. Uprkos strahu hteo je da bude siguran.
Pa da, to je samo slika, slika žene s bodežom u ruci. Kakvu je glupost učinio što je ovaj ćilim ostavio u sobi. I on je pogazio propise svete igre, pa mu je anđeo Džibril — vinuo se on u visine na krilima svojim — poslao ovu noćnu moru da ga opomene. Već sutra će narediti da se iznese zabranjena slika, da se spali, a zanemeće zauvek i usta onih koji videše vladaočev užas. Takvi ne mogu živeti, psi koji bi mu se rugali i širili po besramnom Fezu priču kako je sultan maltene umro od straha pred običnom slikom. Ali, pre svega, treba proveriti stvar.
Puzeći, Abdel-Mumen stiže do zida. Pruži ruku prema slici da je dotakne. . . Ruka sa slike zamahnu i nož mu se zabi do same drške među pleća.
Ujutru, Sidi Ahmed uze vlast u palati pošto najpre sasluša kazivanje svih svedoka noćne scene. Zatim naredi da se što opreznije otvore vrata Abdel-Mumenove odaje.
Kad to učiniše, pred očima prisutnih se ukaza strašan prizor: na divanu je ležala sva u krvi sultanova trupina, a kraj nje se smejala, smejala do iznemoglosti, jedna žena.
Marokanska bajka
