CAREVIĆ SUDANA I NEBESKA DEVICA MANOHARA
Nekada su u zemlji Pančal vladala dva cara: jedan na severu, a
drugi na jugu. Car severnog Pančala zvao se Dana i bio je mudar i
pravedan vladar. U njegovoj zemlji narod je živeo srećno, tamo nije
bilo ni nereda, ni pljački, ni bolesti; na poljima je zreo pirinač i
šećerna trska, na livadama su pasli volovi i bivoli. Nedaleko od
prestonice cara Dane nalazilo se veliko jezero i po njemu su plivali
plavi, crveni, beli lotosi, a iznad vode su letela jata vodenih ptica. U
dubini toga jezera živela je aždaja po imenu Džanmačitra i ona bi s
vremena na vreme poslala kišu na čitavu zemlju. Kiša je lila kao iz
kabla i od toga je zemlja bila plodna, u njoj je bilo dovoljno svakojake
hrane i pića, a stanovnici su bili darežljivi i pobožni.
Ali car južnog Pančala nije poštovao zakon. On je vređao narod i
nije bilo pravde u njegovoj zemlji, te zbog toga tamo ni kiša nije
padala. U južnom Pančalu harala je glad i narod je bežao na sever
pravednom caru Dani.
Jedanput car južnog Pančala pođe u lov i vide đa su opusteli
gradovi i sela u njegovom carstvu, a hramovi zapušteni i razoreni.
Sazva on svoje savetnike i upita ih šta je uzrok tome što je opustelo
carstvo. Savetnici odgovoriše:
— Tvoj narod je, care, otišao caru Dani.
— Zašto je otišao moj narod?
— Obećaj nam, care, da nas nećeš kazniti zbog , onog što ćemo
ti reći.
— Obećavam — reče car.
— Gospodaru, car severnog Pančala upravlja mudro i pravedno i
zato je njegova zemlja bogata, srećna, gusto naseljena, i tamo nema
ni nereda ni pljački. Svega tamo ima dovoljno — i pirinča, i šećerne
trske, i volova, i bivola; zbog toga je i taj narod darežljiv i pobožan! A
ti, care, ne pridržavaš se zakona, vređaš svoje podanike i oni su
zbog toga otišli caru Dani.
Zbuni se car i upita savetnike:
— Sta da uradim da bih povratio svoj narod?
— Postani, gospodaru, sličan caru Dani, budi milostiv i pravedan.
— Obećavam da ću odsad biti milostiv i pravedan, a vi učinite da
se moj narod vrati — reče car južnog Pančala.
— Gospodaru, ima još jedan uzrok tome što narod severnog
Pančala živi srećno: u jezeru kraj prestonice, među belim, plavim i
crvenim lotosima živi aždaja Džanmačitra; ona šalje na zemlju obilnu
kišu i zato su tamo žetve bogate, a narod sit i zadovoljan, jer jela i
pića ima koliko ti duša želi.
— Ne bi li se mogla ta aždaja — upita car — k nama namamiti?
— Gospodaru, mogu je namamiti čarobnjaci pomoću zmijskih
dozivnih mađija — odgovoriše savetnici.
Tada, po običajima te zemlje, car naredi da se na dugu motku
obesi zlatna korpa, a carevi glasnici objaviše u čitavoj zemlji da će
onaj ko uspe pomoću mađija da domami aždaju Džanmačitru dobiti
zlatnu korpu i da će mu biti ukazane velike počasti.
I tako se jednom javi savetnicima neki čarobnjak koji reče da
može domamiti aždaju. Savetnici se složiše, i čarobnjak naredi da
mu se donese sve što je potrebno za vršenje mađija na ono mesto
kraj jezera gde je, po njegovom mišljenju, živela aždaja
Džanmačitra. Čarobnjak obeća:
— Kroz sedam dana dovešću vam aždaju.
A aždaja vide čarobnjaka, oseti neizbežnu nevolju i poče da misli:
„Sta će biti sa mnom? Izmamiće me. Kome da se obratim za
pomoć?“
U to vreme su kraj jezera živela dva lovca. Hranili su se onim što
ulove. Jedan ubrzo umre, a drugi ostade. Zvao se Palaka.
Džanmačitra se pretvori u čoveka, pođe Palaki, pokloni mu se i
reče:
— Znaš li ti zbog čega narod u carstvu cara Dane živi tako
srećno?
— Znam, — odgovori Palaka — car upravlja mudro i pravedno.
— A zašto još?
— U jezeru živi aždaja Džanmačitra i ona šalje obilne kiše i žetve.
Zbog toga je u njegovoj zemlji dobar rod, bogatstvo i izobilje.
— A ako neko odvede Džanmačitru, šta će biti onda? — upita
aždaja.
— Mi ćemo propasti — reče Palaka.
— A znaš li tu aždaiu?
— Ne.
— Onda znaj, Džanmačitra — to sam ja. Carobnjak hoće da me
svojim čarima odmami u carstvo južnog Pančala. On je sve
pripremio. Uskoro će on pobiti u zemlju kočeve u pravcu četiri strane
sveta — prema severu, jugu, istoku i zapadu, — nataknuće na
kočeve šarene konce i počeće da baje. Ti se za to vreme sakrij. Kad
čari počnu da dejstvuju, voda će u jezeru uzavreti i podići će se, a s
njom ću i ja morati da se podignem. Tada ti izbaci na čarobnjaka
strelu, pojuri na njega s mačem i pretnjom ga nateraj da povuče
svoje čari. A ako on umre ne povukavši svoje čari, one će me
čitavog života okivati.
Lovac obeća da će uraditi sve što mu reče aždaja.
Prođe sedam dana i lovac se sakri kraj jezera, kao što mu reče
aždaja. Dođe čarobnjak i poče da baje, upravo onako kao što je
predvidela Džanmačitra. Odjednom jezero uzavre i voda se podiže,
a lovac tada izbaci strelu na vrača, rani ga, polete s mačem na njega
i viknu:
— Kako smeš da namamljuješ čarima našu aždaju? Odmah da si
je oslobodio svojih čari, inače ću ti odrubiti glavu.
Uplaši se čarobnjak i skide čari, a lovac ga u gnevu ubi.
Čim Džanmačitra oseti da je oslobođena čari, iziđe iz vode, zagrli
lovca i reče mu:
— Ti si mi kao otac i majka! Zahvaljujući tebi, neću se rastati od
roditelja. Pođimo k njima.
Spustiše se oni na dno jezera, u dvor aždajskog cara, i tamo
Džanmačitrini roditelji, radosni, obasuše lovca dragim kamenjem.
Iziđe Palaka iz jezera, pođe svome prijatelju isposniku koji je
nedaleko živeo i ispriča mu sve kako je bilo.
— Kakve koristi imaš od zlata i dragog kamenja? — reče isposnik.
— Aždajski car ima čarobni lanac; on se zove „Držim sve“; na koga
ga nabaciš, toga nikad više ne pušta.
Vrati se lovac na dno jezera — i zaista: u dvoru visi lanac „Držim
sve“. Obradovaše se aždaje lovcu, prijateljski ga primiše i htedoše
opet da ga daruju dragim kamenjem i zlatom. Ali lovac im reče:
— Ne treba mi ni drago kamenje ni zlato, dajte mi lanac „Držim
sve“.
— Sta će ti taj lanac? — upitaše aždaje. — On nas spasava
našeg neprijatelja, velike ptice Garude; a šta ćeš ti da radiš s
lancem?
— Vama je lanac retko kad potreban, — reče lovac — a meni je
potreban uvek kad idem u lov.
Razmišljale su, razmišljale aždaje, pa rekoše:
— On nam je spasao dragog sina, zar da ne žrtvujemo lanac za
njega? — I dadoše lovcu čarobni lanac „Držim sve“.
Godine su prolazile; car Dana je mudro upravljao carstvom, ali na
srcu mu je ležao veliki jad: bogovi mu ne dadoše ni sina ni kćer.
Molio se on svim bogovima i prinosio im žrtve, ali ništa nije pomoglo.
Ali jednom, kada je on već bio izgubio svaku nadu, rodio mu se lep,
snažan i zdrav sin. Po običajima te zemlje, dvadeset prvog dana, to
jest kad je prošlo tri puta po sedam dana, proslaviše rođendan i
pošto je carici bilo ime Dana, careviću dadoše ime Sudana. Dadoše
mu osam dadilja: dve su ga hranile, dve nosile, dve prale, a dve su
se s njim igrale. Sudana brzo poraste, kao što raste lotos na jezeru.
Naučiše ga da čita i piše, naučiše ga da bude uljudan i pažljiv prema
ljudima; saznade sve što je trebalo da zna car koji će upravljati
zemljom. Kad odraste, otac ga oženi i sagradi mu tri dvora: u jednom
da živi zimi, u drugom — u proleće, u trećem — leti; zasadi car za
njega tri bašte: zimsku, prolećnu i letnju. Živeo je srećno carević
Sudana i veselio se u svojim dvorima.
Dok je carević Sudana tako živeo i veselio se u svojim dvorima,
lovac Palaka je kao i pre lovio po šumama i gorama. Jedanput on u
šumi nabasa na kućicu ispod velikog drveta, opletenu od lišća. Oko
nje je cvetalo cveće, letele ptice, a u blizini se nalazilo jezero po čijoj
su vodi plivali beli, crveni i plavi lotosi. On priđe, i ima šta da vidi: u
kućici sedi starac, od glave do pete obrastao dlakama, a nokte je
imao duge, preduge. Lovac se pokloni starcu do zemlje i upita ga:
— Koliko godina ti ovde živiš?
— Četrdeset.
— A da li si za to vreme ovde video nešto neobično?
Zamisli se pustinjak i reče:
— Prijatelju, vidiš li ti ovo jezero?
— Vidim, vrli čoveče.
— Onda slušaj! — reče pustinjak. — Svakog petnaestog dana u
mesecu na jezero doleće nebeska devica, carska kći Manohara, kći
cara Drume, i nju prati pet stotina nebeskih devica. Ona se kupa u
srebrnastoj vodi, među belim, crvenim i plavim lotosima. Dok se ona
kupa, nebeske device pevaju i igraju; one pevaju tako umilno da ih
sve životinje i ptice slušaju kao opčinjene. Cak se i ja, kad čujem to
divno pevanje, radujem punih sedam dana. Eto, to čudo, prijatelju
moj, gledam svaki petnaesti dan.
I pomisli lovac Palaka: ,,Ja imam čarobni lanac ,Držim sve’.
Nabaciću ga na Manoharu i oteću je.“
Petnaestog dana on dođe na jezero i ugleda Manoharu. Sve beše
onako kao što reče pustinjak. Palaka baci čarobni lanac a Manohara,
uplašena, poče da beži, ali je lanac zadrža. Nebeske device
ugledaše lovca, od straha se vinuše u vazduh i odleteše, a
Manohara ostade zarobljena.
Palaka htede da se približi Manohari, ali ona viknu na njega:
— Niski čoveče, da me nisi dimuo! Ja sam carska kći i udaću se
samo za carskog sina.
— Ali ako te ne uhvatim, ti ćeš odleteti — reče lovac.
— Ne, — odgovori Manohara — neću odleteti. Ali ako mi ne
veruješ, uzmi ovaj dragi kamen iz moje dijademe. A ja mogu da letim
po nebu samo zahvaljujući čudesnoj snazi ovog dragog kamena.
— Kako ću znati da li je to istina?
Manohara izvadi iz svoje dijademe čarobni kamen, dade ga lovcu
i reče:
— Ti mi moraš verovati: ko ima u rukama ovaj kamen, ja sam u
njegovoj vlasti.
Lovac uze kamen i povede nebesku devicu kući.
Toga dana je carević Sudana otišao u lov. Lovac Palaka ga opazi i
pomisli: ,,To je prekrasni carević Sudana. Kad vidi divnu carsku kćer,
on će neizostavno zaželeti da se njome oženi. Sam ću mu je
predložiti za ženu.“ I on dovede carsku kćer careviću, kleče pred
njegove noge i reče:
— Careviću, primi od mene za ženu ovaj biser, ovu najlepšu ženu.
Ugleda carević carsku kćer Manoharu i srce mu zaplamsa
ljubavlju. Carska kći beše veoma lepa, lepša od svih. Oči su joj bile
plave, duge, kao lotosovi pupoljci, nos prav, usne kao koral, kosa
crna kao pčela, a sva od glave do pete beše okićena zlatnim
ukrasima i svetlucavim dragim kamenjem. I kad je carević Sudana
ugleda, onako sličnu mesecu, učini mu se kao da je munja rasekla
kišni oblak. Bogato nagradi carević Sudana lovca, uze carsku kćer
Manoharu za ruku, povede je u prestonicu i njome se oženi.
On beše tako srećan sa ženom da se s njom nikada nije rastajao i
da je sve na belom svetu zaboravio.
Tih dana caru i careviću dođoše dva brahmanska žreca; onoga
koji je došao caru, car načini svojim domaćim žrecom i odredi mu
platu; a onaj koji je došao careviću, dobi samo platu. Jedanput ovaj
brahman upita carevića:
— Careviću, kada ti postaneš car, šta ćeš učiniti za mene?
— Postaćeš moj domaći žrec.
Za ovo doču carev žrec i reče u sebi:
„Teško meni kad Sudana postane car. Treba da ga uništim.11
U to vreme protiv cara se digoše gorštačka plemena. Osam puta
je car slao protiv njih svoju vojsku i vojvode, ali bi ih gorštaci svaki
put pobedili, te car već nije znao šta da radi. Sazva svoje savetnike
na većanje; domaći žrec pomisli da je sada najpogodnije vreme da
se carević pogubi, te s tom mišlju pođe na većanje.
Tamo car upita:
— Sta mislite, treba li ja lično da krenem sa vojskom protiv
buntovnika?
Žrec zamoli za reč, pa kaza:
— Gospodaru, nije red da ti ideš u pohod kad već imaš odraslog
sina — carevića Sudanu, hrabrog i snažnog mladića. Postavi ga za
zapovednika i pošalji ga sa vojskom protiv brđana.
— U pravu si, — reče car — poslaću carevića Sudanu.
Pozva car carevića, pa će mu reći:
— Sine moj, uzmi vojsku i pokori nemirne brđane.
— Slušam, gospodaru moj — odgovori carević i pođe da se
pozdravi sa ženom, carskom kćeri Manoharom. On ju je tako voleo
da je, kada ju je ugledao, zaboravio sve na svetu, čak i pohod, pa
ostade u dvoru.
Tada žrec ode caru i reče mu:
— Vojska je spremna, pešadija, konjica, bojna kola, bojni slonovi
čekaju, a carević ne kreće u pohod. On je zaboravio sve na svetu
zbog ljubavi prema svojoj ženi. Pozovi ga, gospodaru, i naredi mu da
krene, ali mu ne dozvoli da se pozdravi sa Manoharom, inače će
opet sve zaboraviti.
Car tako i učini, i kad je Sudana hteo da se pozdravi sa ženom,
car mu to zabrani.
Tada ga Sudana zamoli:
— Dozvoli mi, oče, da se bar s majkom pozdravim.
Car mu dozvoli. Dođe carević majci, donese joj čarobni kamen iz
Manoharine dijademe i reče:
— Moja majko, idem u pohod protiv gorštaka i ne zna se šta se
može dogoditi dok ja budem odsutan. Sačuvaj ovaj čarobni kamen i
daj ga Manohari, ali tek onda kad joj život bude u opasnosti.
Sudana tako reče, oprosti se s majkom i krenu u pohod.
Kad se Sudana već približavao zemlji brđana, iznad mesta gde je
on ulogorio svoju vojsku po nebu je kolima prolazio veliki bog
Vajšravana, gospodar nebeskih duhova koji se nazivaju jakša.
Vajšravana svojim proviđenjem shvati da će Sudani biti suđeno da
pogine ako mu ne pritekne u pomoć. Pozva tada veliki bog
potčinjene mu jakše i naredi im da se sakupljaju za vojsku. I tako sa
sve četiri strane počeše da pristižu vojnici visoki kao palmovo drvo,
slonovi veličine brda, konji veliki kao slonovi i bojna kola kao dvorovi.
Čitava ta strašna vojska krenu u zemlju gorštaka, prestižući Sudanu i
njegovu vojsku. Uznemiriše se brđani kad ugledaše golemu nebesku
vojsku; nisu znali šta da rade. A nebeski zapovednici su zahtevali
preko glasnika da se brđani odmah potčine, jer će im inače čitava
zemlja biti opustošena. Brđani tada rekoše:
— Mi smo se digli ne protiv cara, nego protiv nepravde njegovih
upravljača. Mi znamo da je carević Sudana pravedan. Njemu ćemo
se rado potčiniti.
Kada se carević sa svojom vojskom približio prestonici brđana,
brđani mu iziđoše u susret i rekoše da mu se potpuno pokoravaju.
Sudana uvede u zemlji red, postavi nove upravljače, smanji poreze,
uze taoce i vrati se caru Dani.
Dok je carević Sudana bio u pohodu protiv brđana, car Dana
jednom noću usni da je k njemu doleteo jastreb, raskinuo mu telo,
izvadio utrobu i obavio njome gradske zidine, a sedam carskih
dragocenosti su ušle u dvor. Za sedam carskih dragocenosti u zemlji
Pančal ljudi su uzimali caricu, zapovednika vojske, savetnika, konja,
mač, slona i točak — znak svedržitelja. Cara uplaši taj san, te od
uzbuđenja nije mogao da ostane u krevetu, već je do jutra presedeo,
oborene glave, razmišljajući o tome šta će izgubiti: carstvo ili život?
Ujutru dođe domaći žrec i car mu ispriča svoj san. Žrec je razumeo
iz toga sna da je carević pobedio i da će se vratiti; ali on izmisli neko
zlo, pa će reći caru:
— Rđav ti je bio san, gospodaru: ili ćeš carstvo izgubiti ili ćeš
umreti. Ali ipak postoji sredstvo za tvoj spas i ja ga znam iz
brahmanskih vradžbina.
— Koje je to sredstvo? — nestrpljivo upita preplašeni car.
— Gospodaru, treba iskopati veštačko jezero koje će biti duboko
kolika je visina čoveka, treba ga omalterisati i napuniti krvlju mladih
srna. Ti treba da se okupaš u toj krvi, silazeći u jezero najpre za
jednu stepenicu, onda za dve, za tri, četiri, a učeni brahmani će
morati da ti ližu noge i da pale pred tobom kadionice sa mašću
nebeskog bića. Tako će se sve grešno iz tebe iščistiti i ti ćeš tada
sačuvati svoju carsku vlast.
— Dobro, — reče car — ali mast nebeskog bića je veoma retka.
Kako da se do nje dođe?
— Ono što može da se dobije, nije retko — odgovori žrec.
— Kako da shvatim tvoje reči? — upita car.
— Gospodaru, zar carska kći Manohara nije nebesko biće?
— Šta ti govoriš, žreče! Moj sin ne može bez nje da živi.
— Gospodaru, zar nisi čuo šta rekoše mudraci: „Zbog roda žrtvuj
svakog rođaka, zbog grada žrtvuj svaki dom, zbog zemlje žrtvuj
svaki grad.“ Gospodaru, ti mladiću možeš dati drugu ženu, a
Manoharu naredi da ubiju!
Avaj, šta neće učiniti čovek koji voli sebe više od svega! I tako
preplašeni car dade žrecu pristanak na ubistvo Manohare, i sve
pripremiše kao što naredi žrec. Za te pripreme čuše žene u domu
carevića Sudane i sve ispričaše carskoj kćeri Manohari. Carska kći
shvati da je zapala u tešku nevolju, te požuri svojoj svekrvi, majci
carevića Sudane, i ispriča joj sve što je čula od žena na dvoru.
— Ja i ti treba da razmislimo šta da se radi — reče svekrva.
Mislila je, mislila carica i najzad odlučila šta treba uraditi. Dade
Manohari dragi kamen iz dijademe i one haljine u kojima je carsku
kćer doveo carević iz šume, pa reče:
— Dete moje, tvoj muž a moj sin naredio mi je da ti sve ovo dam
tek onda kada dođeš u smrtnu opasnost. Osećam da hoće da ti
oduzmu život i zato ti ovo dajem.
Manohara joj se pokloni do zemlje i ode.
Kad je sve bilo urađeno kao što je naredio žrec, Manoharu
dovedoše do jezera sa krvlju. Tu se ona najednom podiže u vazduh i
odlete. Vide car kako ona leti po vazduhu, te se uplaši, pozva žreca
pa će mu reći:
— Mi htedosmo ono da uradimo, a Manohara odlete.
Ali žrec umiri cara:
— Glavno je učinjeno: ti si u krvi oprao svoje grehove. Ne brini se.
A Manohara je letela po nebu i mislila: ,,Da nije bilo isposnika,
mene ne bi uhvatili i ne bi mi se desilo ono što se desilo. Odleteću
najpre k njemu.“
Odlete ona isposniku, pokloni mu se i reče:
— Zbog tebe su mene uhvatili i s mukom sam sačuvala svoj život.
Ako k tebi nekad dođe carević Sudana i bude mene tražio, daj mu
ovaj prsten i reci mu: ,,O, mladiću, put je težak i neprohodan;
iskusićeš patnje, vrati se.“ Ali ako ti ne uspe da ga nagovoriš da se
vrati, pokaži mu put, ponovi ono što ću ti sad reći:
,,Na severu odavde nalaze se tri crne planine; kad ih pređeš, naići
ćeš na još tri crne planine, a iza njih na još tri. A kad pređeš devet
planina, pred tobom će iskrsnuti planinski car Himalaj-snegonosac.
Preko tri planine proći ćeš kroz pećinu, preko četvrte će te preneti
car ptica. Ti ćeš tamo videti strašila sa glavama jaraca i ovnova,
videćeš ljudoždere i strašnog zmaja sa kojim ćeš stupiti u borbu.
Zatim ćeš videti dva ovna. Oni se svaki čas sudaraju rogovima i ne
daju da se prođe. Ti treba svakom da slomiš jedan rog i tada će te
propustiti. Pred tobom će se pojaviti dva gvozdena čoveka sa
mačevima u rukama; ti treba jednoga od njih da savladaš — inače
nećeš proći. Iznenada će se pojaviti strašna žena, Ijudožderka sa
gvozdenim ustima; ti je moraš zaglušiti — inače si poginuo. Pojaviće
se pred tobom strašni vir dubok šezdeset hvati i ti treba da ga
prekoračiš. Dalje će poteći strašne reke pune krokodila. Kad budeš
prelazio reku koja plače, ti se samo smej, a reku koja se smeje — ti
samo ćuti. Zmijsku reku treba da savladaš bajanjem. Reku sa trskom
— oštrim mačem. A kad pređeš sve reke, stići ćeš na mesto koje
čuva pet stotina duhova i s njima ćeš stupiti u borbu; ako ih
savladaš, videćeš pred sobom zemlju nebeskog cara Drume, u kojoj
živi njegova kći, a tvoja žena Manohara. Ti treba da zapamtiš
čarobna bajanja i za put da uzmeš čudesne trave, sredstva protiv
strašila i čudovišta, a pored svega toga i majmuna.1*
Kad sve to izgovori, Manohara odlete.
Za to vreme carević se vrati u prestonicu. On je pobedio i pokorio
brđane. Car se obradova, ljubazno primi sina, raspita se o pohodu i
zahvali mu na pobedi. Sudana ispriča sve kako je bilo. Car ga pozva
da sednu zajedno za trpezu. Carević stade da moli cara:
— Gospodaru, pusti me da odem, davno nisam video svoju
Manoharu!
— Budi malo sa mnom, careviću, — reče car — a sutra pođi k
njoj.
Carević ne pristade, već reče:
— Neizostavno je moram danas videti.
Car mu više nije protivrečio.
Dođe Sudana u svoj dvor, a Manohare nigde. Tražio je, tražio
carević, ali je ne nađe. Poče da je zove: „Manohara, Manohara!"
Niko ne odgovori. Carević se izbezumi od golema jada. Skupiše se
sve sluškinje i on poče kod njih da se raspituje. Ispričaše mu sve
kako je bilo. Sudana se sasvim izbezumi, a one mu rekoše:
— Zašto tuguješ? Na dvoru ima lepotica lepših od Manohare.
Tu saznade kako je otac bio nemilosrdan prema njegovoj ženi, te
pođe sa svojim jadom majci, pokloni joj se duboko i reče:
— Majčice moja, ja ne vidim prekrasnu i dobru Manoharu; ne
vidim je i srce moje je uzbuđeno — ono sagoreva od teškog jada
zbog rastanka s dragom.
Majka će mu reći:
— Sine moj mili, Manoharu je zadesila teška nevolja i ja sam je
pustila.
I ispriča carica sve što se desilo.
— Kud je ona otišla? — upita Sudana.
— Otišla je planinskim putem onamo gde žive pustinjaci.
Plakao je carević i patio. Majka mu je govorila:
— Ne plači! Ima žena lepših od Manohare.
— Nema meni radosti bez nje — reče carević i pođe da traži onog
lovca koji'mu je dao Manoharu.
Lovac Palaka mu ispriča gde je našao prekrasnu devicu i carević
odluči da ide pustinjaku. Sazna za to car i postavi stražu da čuva
sina. Ali Sudana odluči da pobegne noću da ga straža ne bi opazila.
Niko nije primetio kad on iziđe iz dvora i iz grada.
Ugleda carević mesec na noćnom nebu i u svome jadu za
Manoharom obrati se mesecu:
— Meseče, meseče, care zvezda, ti koji sijaš noću, drag si
pogledu svoje voljene zvezde Rohinje; ti, verni vodiču putnika,
odvedi me do moje drage Manohare!
Pođe carević šumom, pored njega projuri srna. On joj ugleda
divne oči i učini mu se kao da vidi oči svoje drage žene.
— Srno, srno, ne boj me se, ja nisam lovac — reče. — Nisi li
videla moju dragu Manoharu, brzu kao srna, sa bajnim očima?
Išao carević sve dalje pa ugleda pčele, te zapita jednu od njih:
— Modrocrna pčelo, nisi li ti videla moju Manoharu sa modrocrnim
uvojcima, sličnim pčelama?
Zatim carević ugleda zmiju i upita je:
— Zmijo, zmijo, tvoj otrov odiše vatrom i dimom; ali šta je žar
tvoga otrova prema plamenu koji pali moje srce bez dragane! Nisi li ti
videla moju Manoharu?
Ču carević kako ptica Kokila zove u šumi svoju dragu i kako se
odaziva na njen zov, pa viknu:
— O, Kokila, care ptica, koji boraviš u šumskom čestaru, nisi li ti
video moju dragu Manoharu sa očima kao plavi lotosi?
Kokila doziva svoju drugu i ne odgovara careviću.
Ode carević dalje. Ugleda pred sobom visoko drvo ašoku, a ono
se zove ašoka — „bestužno" — zato što ne zna za tugu. Carević mu
se obrati:
— Bestužniče, care drveća, utoli moj jad, teški jad zbog rastanka
s mojom dragom Manoharom!
Carević se izbezumio od jada, raspitivao se kod svakog — kod
cveća, drveća, ptica, životinja — kao da su mu oni mogli saopštiti
neki glas o dragani. Najzad dođe pustinjaku, pade ničice pred njega,
moleći ga da kaže je li video Manoharu. Pustinjak ga ljubazno primi,
dade mu stolicu, napoji ga, nahrani, pa mu reče:
— Umiri se! Ona je bila ovde, tvoja lepotica žena. Moje srce mi
kaže da ćeš se s njom videti. Bila je ovde i rekla mi je: „Doći će
carević Sudana, patiće zbog rastanka sa mnom. Daj mu ovaj prsten i
poruči mu od mene: Težak je put do nebeske device Manohare,
teško ga je savladati. Iskusićeš mnoge nevolje, vrati se. Ali ako ne
budeš mogao da ga nagovoriš da se vrati, predaj mu ovaj prsten i
pokaži mu put.“
Pustinjak od reči do reči ispriča careviću sve što je poručila
Manohara: ispriča mu o devet crnih planina, o strašnim rekama,
čudovištima i strašilima, i o tome kako se sve to može izbeći da bi se
došlo do boravišta nebeske device.
2udno je slušao carević Sudana priču o tome kako da nađe put do
svoje drage, željene nebeske carske kćeri Manohare. Zatim se
pokloni pustinjaku do zemlje, zahvali mu se i odmah poče da traži
trave, vradžbine i čarobna sredstva protiv strašila i čudovišta. Nađe
sve osim majmuna i tada opet ode pustinjaku.
Pustinjak će mu reći:
— Careviću, težak je i opasan put, careviću, vrati se. Zar ne
možeš živeti bez Manohare? Ti sam, bez drugova, nećeš tamo stići
— poginućeš.
Carević mu odgovori:
— Zar mesec na svom dugom putu po nebu ima saputnika? Zar
slon kada kida šumski čestar da bi prošao ima saputnika? A zar je
vatri kada pali šumu da bi našla izlaz, potreban saputnik? Zar sam ja
— kada sagorevam vatrom i žudnjom koju može da utoli samo
sastanak sa dragom — zar sam ja slabiji od njih, zar su mi potrebni
saputnici? Čovek treba da se bori do kraja, čak i ako ne uspe u
onome što je započeo.
Uze carević sa sobom sva čarobna sredstva, a pustinjak dozva iz
svoje kolibe malog starog majmuna i predade ga careviću. I krenu
carević putem koji mu je pokazan. Ubrzo preda nj iskrsoše crne
planine, crne provalije, pećine mračne kao noć. Ali svojom voljom i
snagom mađija i čarobnih sredstava carević savlada sve prepreke i
stiže do prestonice cara Drume.
Ovu prestonicu je okruživao ogroman vrt, pun ptica pevačica, sa
jezerima po kojima su plivali crveni, modri i beli lotosi. Bilo je tu i
izvora bistre vode. Najednom carević opazi kako na izvor idu
nebeske device sa krčazima.
Priđe im Sudana pa će ih zapitati:
— Zašto vam je potrebna tolika voda?
— Naša carska kći Manohara pala je u ruke ljudi i mi moramo da
je operemo u mnogim vodama da ne bi mirisala ljudskim mirisom.
— A kako ćete da sipate na nju vodu? Iz svih krčaga odjednom ili
iz svakog posebno? — upita carević.
— Iz svakog posebno.
Carević spusti svoj prsten u jedan krćag i reče:
— Najpre ovaj krčag izlijte na Manoharu. Tako i uradiše nebeske
device-dvorkinje, i prsten upade Manohari u ruku. Ona ga poznade i
upita:
— Da li je ovamo dolazio čovek?
— Da — odgovoriše joj:
— Dovedite ga i sakrijte. Otići ću k njemu.
Tako i učiniše; Manohara ode ocu, duboko mu se pokloni i upita
ga:
— Oče, kad bi moj suprug carević Sudana došao ovamo, šta bi ti
s njim uradio?
Car Druma odgovori:
— On je čovek i zato bih naredio da se iseče na sto delova i da se
njegovo telo razbaca na sve četiri strane sveta.
Na to će Manohara reći:
— Sudana je čovek; kako on može ovamo doći? Prosto onako
sam te upitala.
Ali posle nekog vremena car Druma preokrenu gnev u milost i
reče kćeri:
— Kad bi mladić Sudana došao ovamo, dao bih mu kao tvoj miraz
mnogo blaga i slugu.
Manohara se obradova i odvede carevića ocu. Vide car neopisivu
lepotu zemaljskog carevića i mladić mu se dopade. Odluči car da
odmah okuša njegovu snagu i umešnost i da mu zada razne
zadatke.
Car Druma naredi da se podigne sedam zlatnih stubova, da se
donese sedam doboša, dovede sedam veprova, da se u vrtu nađe
sedam palmi, ali onih koje stoje u redu, skrivajući se jedna iza druge.
Kad je sve bilo urađeno kao što je naredio, on pozva carevića
Sudanu i reče mu:
— Svojom lepotom ti si već pobedio mladiće iz nebeskog carstva.
Pokaži sada svoju moć — i tada ćeš stupiti u srodstvo sa
stanovnicima neba. Stvori trščanu šumicu, ali odmah počupaj trsku i
to mesto zasej žitom; zatim učini da žito poraste i odmah sakupi zrno
do zrna. Posle toga ćeš nam pokazati svoju umešnost u gađanju.
Ako sve to učiniš, nagrada za tvoje vrline biće ti Manohara.
Carević se zbuni: nije znao šta da radi. Istina u gađanju iz luka on
nije imao premca, i toga ispita se nije bojao, ali kako napraviti čudo
sa trskom i žitom? Ma koliko da je mislio, ništa nije mogao da smisli,
i, očajan, viknu:
— Prešao sam devet visokih planina, i Himalajsnegonosac me
nije zaustavio; mađijama sam savladao strašne reke, i čudovišta, i
strašila, i pet stotina nebeskih žitelja sam pobedio u boju; ta zar
sada, kad sam pretrpeo sve te muke i iskušenja, da izgubim
Manoharu? Bogovi su mi pomogli, i njihovim čarima ja savladah sve
prepreke, a sada me napustiše, pa ne mogu da završim ono što
započeh i zauvek ću izgubiti svoju draganu.
Najednom ga neko dodirnu za ruku i on ču glas:
— Ti si zaboravio mene, koga si s takvom mukom nosio, ne
štedeći svoj život. — I carević ugleda pustinjakovog majmuna. On ga
je držao za ruku i gledao ga umilnim pogledom.
— Ko si ti koji govoriš kao čovek, a izgled ti je majmunski? Kako
mi ti možeš pomoći?
— Ja sam saputnik cara bogova, velikog Indre. On me je zbog
neposlušnosti pretvorio u majmuna i predao me da služim
pustinjaku. Car bogova mi je rekao da će sa mene skinuti prokletstvo
tek onda kada budem u stanju da izbavim iz nevolje čoveka i
nebesko biće. Dvanaest godina živeo sam kod pustinjaka, mnogima
sam pomogao, ali nijednom nisam imao prilike da pomognem
čoveku i nebeskom biću. Kad je pustinjak video da si ti odlučio da
dođeš do Manohare, makar i po cenu života, dao me je tebi, jer je
znao da ti samo ja mogu pomoći. Ako se ti slažeš, ja ću odmah otići
caru bogova i izmoliću ga da ti pomogne i tada će sa mene biti
skinuto prokletstvo.
— Požuri, požuri, — reče Sudana majmunu — inače ću ostati bez
Manohare, a tako ću i život izgubiti.
Majmun se vinu u vazduh i polete po nebu. Njegove molbe usliši
car bogova Indra, oprosti svom saputniku krivicu, vrati mu božanski
lik, i videći kako je teško lepom careviću Sudani, odluči da mu
pomogne. Božanskom snagom stvori trščanu šumicu, zatim naredi
svojim duhovima da, preobraženi u vetrove, unište tu šumicu; tada je
na čistom prostranstvu bilo posejano žito, koje zahvaljujući čudu
naraste. Zatim Indra posla tamo mravlju vojsku, koja sakupi zrno do
zrna. Kad je sve to bilo gotovo, Sudana zgrabi mač i raseče zlatne
stubove, dohvati luk i probi strelom sedam doboša i sedam veprova.
Nebeska bića behu zapanjena i uzvicima pozdraviše pobednika.
Tada car Druma odredi poslednji ispit. Snagom mađije on stvori
hiljadu nebeskih devica koje su tako ličile na Manoharu da nije bilo
moguće razlikovati jednu od druge. Pozva car Druma carevića
Sudanu pa će mu reći:
— Pođi i raspoznaj Manoharu.
Stade carević pred hiljadu devica i reče:
— Ako je istina da je kći cara Drume Manohara moja žena, onda
će ona odmah izići iz redova i prići će mi.
I snagom istine njegovih reči Manohara bi prinuđena da priđe
Sudani. Tada svi uzviknuše:
— O, care, carević Sudana je zaslužio svoju ženu.
Tada car Druma sjedini mlade supružnike koji su dugo bili
razdvojeni i bogato ih darova.
Tako lepi carević Sudana i voljena žena Manohara počeše da žive
u nebeskom carstvu. Ali jednom se carević seti rodne zemlje, carice
majke, oca, te htede da ih vidi. Car Druma dozvoli Sudani i Manohari
da odu. Stigoše oni u prestonicu cara Dane i ovde ih dočekaše s
velikim počastima i slavljem, a car Dana predade carstvo svome
sinu. On poče srećno da živi sa svojom voljenom ženom caricom
Manoharom i nikad se više nisu rastajali.
Indijska bajka
