Bajke

[Baudrillard]

ČUDA MNOGA IZ ROGA

Živeli nekad deda i baba. Siromašni bili. Stari ljudi — zna se — raditi i zaraditi ne mogu. Što milostinje nakupe, to i imaju.

Dočekali nekako proleće. Ljudi sejati počeli, a baba će dedi:

— Kad bi, bar, malko prosa, deda, posejao. Za seme sam uštedela. Kašu bi, onda, variti mogli — tvrd je suv hleb za naše zube.

— Dobro — kaže deda — posejaću.

Okopao on duž živice parče polja i proso posejao.

Isklijalo proso, raste. Sunce ga greje, kiši pa zaliva. Raduje mu se deda, naradovati se ne može.

Otišao on jednom, tako, da proso obiđe. Kad tamo — ždral po njemu šeće.

— Išiš, đavo te odneo! — povika deda na ždrala. — Pazi ti, gde je mesto za šetnju našao!

A ždral se digao, pa odleteo.

Pogledao deda — sve proso propalo, izgaženo, satrveno.

Rastužio se, kući se vraća, babi govori:

— Dobro je rodilo proso, ali eto ti nevolje: ždral se na njega sletati navadio — sve satro, dugačkim svojim nogama izgazio. Ništa požnjeti nećemo.

Pojadikovala baba, pa dedi govori:

— Pa, ti si nekad dobar lovac bio. Puška ti na tavanu leži. Uzmi je i pođi, te ubij ždrala nevaljalca. Bar ćemo mesa umesto kaše okusiti.

Poslušao deda, pušku s tavana skinuo, očistio je, i sačmom nabio, pa na svoju njivicu otišao.

Stiže on, gleda — opet ždral po prosu gaca.

Rasrdio se deda, nanišanio i već na lopova opaliti hteo, kad ždral podiže glavu i stade ljudskim glasom govoriti:

— Stani, dedice! Šta si namislio?

— Tebe da ubijem — kaže mu deda. — Sve si mi proso dugačkim svojim nogama izgazio.

A ždral mu odgovara:

— Ne znadoh, dedice, da je proso tvoje. Mislio sam da je spahijino. Oprosti mi.

— Lako je reći — oprosti mi! — govori deda. — Ništa više nemam, sva mi je nada u tom prosu bila. A Sad ću zbog tebe od gladi umirati.

Saslušao ždral dedinu jadikovku.

— E, pa kad si tako siromašan, pričekaj malko — kaže. — Za proso ću tebi dar doneti.

Mahnuo krilima i za grmlje odleteo.

Stoji deda s puškom i premišlja: „Ždral me, izgleda, prevario. Što ga ne ubih? Kako ću sada pred babu izići?

I samo što je to pomislio, kad, evo ti ždrala, iza grmlja leti, u kljunu torbu nosi.

Doleteo i torbu dedi dao.

— Evo ti — kaže — za tvoje proso, deda.

Deda popreko na torbu pogleda — torba obična, sirotinjska.

Maše glavom i ždralu govori:

— Našto će mi ona? I svojih ja, brajko, dosta imam. Od milostinje živim, a i sam znaš da je prosjaku sve dobro u torbi.

— Uzmi je, dedice ti takve nemaš. Ovo je čarobna torbica. Stavi je samo preda se, i kaži: „Torbice, razvij se, otvori se, jelo i piće, stvori se” — i smesta ćeš sve to imati. A kad se najedeš, kaži: „Torbice, savij se, skupi se, jelo i piće, kupi se” — i torba će opet postati kakva je i bila.

— Hvala ti, ako je tako — reče ždralu deda i uputi se s torbom kući.

Ide on, a ne može dočekati da vidi je li ždral istinu govorio. Sede kraj puta, stavi torbu na kolena, pa izgovori:

— Torbice, razvij se, otvori se, jelo i piće, stvori se!

I zbi se čudo! Učas se pred dedom tako bogata trpeza stvori, da takve ni u gospode videti nećeš: hlebovi i kolači, pečeno i vareno meso, đakonije razne, pića svakojaka . . .

— Sila je ždral, nije me prevario! — obradovao se deda.

Najeo se on, napio, torbici da se skupi naredio, pa je u nedra stavio i veseo kući produžio.

Stiže on kući i s praga viče:

— Živa li si, baba, zdrava li si?

— Živa sam, živa! A s tobom šta je? Dugo si se, nešto, zabavio. Ja već pomislila — vuci te pojeli ili medvedi udavili, u šiprag odvukli, suvim granjem zatrpali.

— E, baba, ni vuci me pojeli nisu, ni medvedi udavili, već sam ti hleb i so doneo, do kraja života našeg u izobilju ćemo živeti. Sedaj de za sto, stara.

Izvadio deda torbu iz nedara, stavio je na sto, šta treba rekao.

Baba samo oči izbečila: em se sve odmah na stolu stvorilo, em i kućica svetlija postala.

— Gde ti to naće, stari?

— Onaj ždral mi dao, što si me da ga ubijem poslala.

— A joj! — uhvati se za glavu baba. — Kako da ubiješ takvog divnog ždrala?

Najela se baba i napila, pa dedi govori:

— Hajde da goste pozovemo.

— Koje?

— Pa, sve koji šta jesti nemaju.

— Zovi — pristao deda.

Prošla baba selom, svu sirotinju sazvala.

Svidela se gostima čarobna torbica. Svakoga dana dedi i babi u goste idu.

Dočuo za čarobnu torbu upravnik spahijinog imanja, pa ispričao spahiji.

— E, neće biti da prosjak bolje od mene jede i pije! — rasrdio se zavidni spahija.

Upregao konje u kočije i dedi se odvezao:

— Istinu li kažu da imaš torbu što sama hrani?

A deda lagati nije znao, istinu rekao.

— Pokaži mi je.

Stavio deda torbu na sto i da se razvije naredio.

Spahija očima svojim ne veruje — takve đakonije ni njegovi kuvari stvoriti ne mogu.

Navalio ti on na dedu:

— Daj torbu meni. Našta će tebi gospodska jela svakojaka? A meni i knezovi u goste dolaze. Moram ih dobro dočekati.

— Ne mogu je dati — kaže mu deda. — Ko će, onda, mene i babu hraniti?

A spahija mu veli:

— Puna kola proste hrane ću ti poslati: žita, krompira, slanine ...

I tako na dedu navalio, da se tu ništa učiniti ne dade.

— Ne daš li milom, uzeću silom i još ćeš i korbačem dobiti.

A razgovor je sa spahijom kratak. Nemade deda kud, dade torbicu.

Vratio se spahija na svoje imanje, živi lepo, pir piruje, iz dana u dan goste saziva, na dedu i babu i ne misli. Verno mu služi torbica.

Čekao deda, čekao da mu spahija za torbicu plati, pa i ne dočekao.

Možda je on na dogovor i zaboravio — kaže mu baba. — Otidi, dedice, podseti ga.

Otišao deda spahiji, a ovaj — ni da čuje neće!

— Nemam ja žita za vas. Prosite milostinju!

— E kad je tako, onda mi, pane(*), moju torbicu vrati — kaže mu deda.

— Ah, ti, kučkin sine — spahija povika. — Daću ja tebi torbicu! Ej, lakeji, udrite ovom moljakalu dvadeset i pet po turu, da više ovamo ne dolazi!

Zgrabili lakeji dedu, išibali ga i na kapiju izbacili.

Vrati se deda kući. Ispriča babi kako ga je spahija nagradio. Požalila ga baba, spahiju izgrdila, pa govori:

— Idi, stari, potraži onog dobroga ždrala, ne bi li ti drugu torbu dao.

Spremio se deda i u polje otišao. Seo u proso, sedi.

— Najednom vidi — evo ti ždrala. Pođe deda k njemu.

— Tako i tako — kaže — brate moj, ždrale, oteo mi spahija prekrasnu torbicu tvoju. I još me njegovi lakeji korbačem išibali. Kako ćemo sada živeti ja i baba? Ne bi li mi, možda, još jednu onakvu torbu dao?

Promislio ždral, pa govori:

— Drugu ti torbu dati neću. A bolje će biti rog da ti dam.

Odlete nekud za grmlje, i sa srebrnim rogom u kljunu se vrati.

— Evo ti umesto torbe — kaže.

— A šta s njim da radim? — pita deda.

— Otidi s rogom spahiji, i samo reci: „Čuda mnoga iz roga! ’ A kad spahiju podmiriš, reci opet: „Hop, svi u rog!”

Ždral to reče, mahnu krilima i odlete.

Povrteo deda srebrni rog u ruci, pomislio: „Stvar mi neobičnu ždral, izgleda, dao. Samo da zbog nje opet ne okusim korbača.”

Vraća se stari kući i sve o rogu premišlja — da ide s njim spahiji ili da ne ide? Sretne uz put spahijinog upravnika.

— Gde si bio, deda? — pita ga upravnik.

— Kod svog poznanika ždrala. pane

— Pa, šta ti je dao?

— Srebrni rog.

— Pokaži mi.

Izvadio deda iz džepa rog, pokazao ga upravniku.

— A šta se dobija iz njega? — upravnik ga pita.

— Pa, ništa — veli mu deda.

— Kako to, ništa? Nešto ti od mene skrivaš. Možda iz njega zlato sipa?

— Možda i sipa. Ko će ga znati.

— Naredi, onda, da iz njega zlato pospe — navalio upravnik na dedu.

— I sam možeš narediti, pane.

— Kako?

— Samo reci: „Čuda mnoga iz roga!’’

— Čuda mnoga iz roga! — povika gramzljivi upravnik.

I odjednom, ni otud ni odovud, iskoči iz roga dvanaest kršnih momaka s korbačima, pa udri po upravniku.

Zajaukao upravnik, moli:

— Smiri ih, deda, ubiše me . . .

A deda se sve od smeha valja:

— Ne bio tako radoznao i zavidan. Ne turaj nosa u tući lonac!

Izmlatili kršni momci upravnika, svega ga modrog napravili.

Onda im deda reče:

— Hop, svi u rog!

I svi kršni momci utren se opet u rog uvukoše.

„Sad ja znam što mi je dobri ždral taj rog dao! — nasmeja se u sebi deda i zaputi se na spahijino imanje.

Stiže on. a u spahije gostiju silesija. Svi piju, vesele se. Na stolu dedina torbica.

— Šta hoćeš, deda? — spahija ga pita.

— Došao sam po torbicu, pane.

— Hahaha! — zakikota se spahija i podboči se. — Videste li tu staru budalu! Još ti je korbača malo! Ej, lakeji, pred svim gostima udrite mu dvadeset i pet po turu!

Zgrabili stražari dedu, na pod ga svalili. Ali, deda iz džepa srebrni rog izvadio, pa kad ti viknu:

— Čuda mnoga iz roga!

Iskočilo iz roga dvanaest kršnih momaka s korbačima, pa kad stadoše i lakeje i spahiju i goste mu udarati!

Najviše je spahija izvukao — jer je deda sa strane stojao, naređujući:

— Lakeje — jako! A goste — jače!! Spahiju — najjače!!!

Kud deda okom, kršni momci skokom.

Stenjao spahija, stenjao, a onda vidi — spasa mu nema.

— Nosi, deda, torbu, samo svoje momke smiri!

— Davno je tako trebalo reći, pane — nasmejao se deda. — Sad se samo tuđom torbom otkupiti nećeš.

— Kaži šta još tražiš! Daću ti konja, kravu...

— E, i to je malo, pane.

— Joj, joj — spahija zapomaže. — Govori brže šta još tražiš, jer od tvojih momaka živ ostati neću!

— Ako ti je život mio — deda mu kaže — ostavi spahiluk sirotinji, a ti beži kud te oči vode!

Spahija tek tada zakukao:

— Joj, joj, kako ću bez spahiluka živeti?

— Volja ti hoćeš, volja ti nećeš — veli mu deda. — Ej, momci, udrite samo po spahiji!

Kršni momci prestadoše goste i lakeje udarati. pa se spahije prihvatiše.

Spahija pišti kao zmija u procepu, izdržati ne može, viče:

— Sav svoj spahiluk sirotinji dajem!

— E, dobro. Samo pazi, bez prevare, jer ja imam za tebe leka — smeje se deda. — Hop, svi u rog!

I kršni momci začas se u rog uvukoše.

Stavio deda rog u džep, pa govori:

— Eto me sutra da proverim. Nađem li te ovde, od mojih pomoćnika pobeći nećeš.

I deda veseo kući otišao, rog i torbu sa sobom poneo.

A spahija sutra zorom svoj spahiluk ostavio. Prepao se da se deda sa svojim momcima ne vrati.

Beloruska bajka

 

[PetarSamotnjak]

Siromah i vila

Živeo jednom neki čovek, koji beše tako siromašan da nije imao ništa da jede. Tako jednom, uze on mrežu pa pođe na reku da lovi ribe. Kad stiže na reku baci mrežu i izvuče jednu prekrasnu ženu. Siromah se prepade, ali mu žena reče:

– Hajdemo kod tebe u selo!
– Ne – odgovori siromah. – Moji saplemenici će me oterati. Tako sam siromašan da čak ni sebe nemam čime da prehranim.
– Dobro – reče žena. – Hajde da živimo u nekoj napuštenoj kolibi.

I tako se oni smeste u napuštenoj kolibi, pa kad se smrkne, legnu da spavaju. Duboko u noć žena ustade i stvori mnogo divnih stvari – stoku, kuću, robove i ljude. Ujutru kad se siromah probudi, ugleda sve to, pa se tome mnogo začudi, a žena mu reče:
– Mužu moj, sve to tebi pripada, samo nikada više ne idi na ono mesto odakle si me izvadio. Zašto opet da idem tamo, kad sam postao bogat! – odgovori on.

Tako su oni dugo živeli; ali jednom uze čovek mrežu, pa se uputi baš na ono mesto, iako mu je žena rekla da tamo ne ide.
Kad stiže na reku, baci mrežu u vodu, pa kad je izvuče, ugleda u njoj drugu ženu, koja beše još lepša od prve, pa je počne molici: – Hajdemo u selo! A ona mu odgovori: – Ne, prvo idi i ubi svoju ženu, a potom dođi po mene.

Čovek dohvati koplje, pođe u šumu, pa zarije koplje u drvo mulombe i koplje se zacrveni od soka tog drveta. Potom se vrati, pa to koplje pokaza ženi, ali ona reče, – Ne, ti je nisi ubio već si kopljem probo drvo molombe.
Čovek se vrati, dođe u selo, pa ubi robinju, ali kad se vrati na reku i pokaza koplje obojeno krvlju, žena mu reče: – Ne, ti si ubio sad robinju. A tvoja žena je ostala živa i sedi u svojoj kolibi.

Tad on otrča kući i kopljem probode svoju ženu. I odjednom o, užasa! – sve isčeze i stoka, i robovi, i koliba a zajedno s tim i obe žene. I on opet osta sam, bedniji nego ranije.

 

[Baudrillard]

ĆELAVKO I PADIŠAH

Nekada davno, kada je na prestolu Buhare, kao krpelj na vratu naroda, sedeo padišah, kod nekog bogatog baja radio je mladi nadničar nazvan Kal-Ćelavko.
Radio je Kal i dan i noć, ali mu baj ne dade ni prebijena groša. Kal beše sav poderan, i njegovo poslednje odelo beše se pohabalo.
Uoči praznika bajova žena dade Kalu staru muževljevu platnenu košulju. Zatim nali puno vedro čorbe i naredi:
— Odnesi oračima, i posle operi vedro.
Nadničari pojedoše svu čorbu. Kal opra vedro, i udarajući po njemu kao po dobošu „Tam-tam-tam! Tam-tam!”, pođe kući.
Odjednom poče kiša da pada.
„Oh, oh, gazdarica će me grditi!” pomisli Kal, skide sa sebe košulju i šalvare, stavi ih u vedro, a vedro nataknu na glavu.
Kada kiša prestade, Kal se obuče. Baš kada htede da uđe u selo, ugleda gde sedi čovek, a i čalma i košulja i kaput mu skroz pokisli.
— Ej, Kale, dođi ovamo! — pozva ga čovek.
Kal priđe.
— Kako to da nisi pokisnuo? — upita ga čovek.
— Znam ja neku vradžbinu.
— Nauči i mene.
— A ko si ti?
— Ja sam đavo-šejtan!
— Hajde, šejtane, nauči me svojim đavolskim vradžbinama, pa ću i ja tebe naučiti kako ćeš da zagovoriš kišu.
Pristade šejtan i nauči Kala svim đavolskim vradžbinama i čarolijama.
— A sada ti mene nauči — reče šejtan.
— Uzmi vedro, — reče Kal — i kada počne kiša, ti se svuci, složi stvari u vedro i natakni ga na glavu. Eto, to ti je moja vradžbina.
— Ah, kako si me prevario! — naljuti se šejtan i nestade, kao da nikad nije ni postojao.
Kal ostavi u bajovom dvorištu vedro i ode da obiđe svoju staricu majku.
— Nemamo šta ni da jedemo. U kući nema ničega — reče majka.
— A ako ti dam tanjir pilava, hoćeš li jesti?
— A kako ćeš doći do njega? — začudi se starica.
Kal izgovori tada neku vradžbinu, i odjednom se pojavi pred njima tanjir pilava.
Starica i sin se siti najedoše.
Zatim Kal izgovori još neku vradžbinu šejtanovu, i ceo svet ostade bez vatre. Krešu ljudi kremenom i ognjilom, ali iskra nikako da se pojavi. Tako svi pođoše padišahu.
— Ti si gospodar sveta, ti sve znaš, daj nam vatre. Već tri dana narod nije sebi jelo kuvao.
Padišah nije umeo da dobije vatru, te se uplaši da će mu narod glavu skinuti i posla glasnika da objavi: „Onoga ko dobije vatru obasuću zlatom do vrha glave!”
Kada Kal ču to, pođe u dvorac. A ispred dvorca skupilo se naroda tušta i tma, i svi viču:
— Dole padišah! Smrt padišahu!
— Kakva je to vika? — upita Kal.
— Tražimo vatru od padišaha.
— Mislite da će on doći do nje? Idite i kažite da ću je ja stvoriti.
Svi se počeše smejati i šaliti sa Kalom.
Dvorani izvestiše padišaha da nekakav ćelavi kaže da će stvoriti vatru.
— Dovedite ga smesta k meni! — povika padišah..
Dovedoše Kala.
— Ej, Ćelavko! — reče padišah. — Ako ti pronađeš vatru, zlatom ću te obasuti. Ako ne pronađeš, glavu ću ti skinuti.
— E, padišahu, glava je i meni samom potrebna. Neka se narod raziđe kućama, a vatru ću ja stvoriti.
Padišah naredi narodu da se raziđe kućama.
— Hajdemo! — reče Kal i povede padišaha u vrt. Na putu ležaše jedan stari, olinjali pas s crnim i žutim pegama.
Kal reče:
— Vatra se nalazi u psu. Duvajte mu otpozadi, i to dobro zapnite. Tada će iz njegove čeljusti izbiti plamen.
— Kako se ti usuđuješ da meni, padišahu, kažeš tako nešto?! Duvaj sam. Ako plamen iziđe, daću ti sve što zaželiš.
A Kal odgovori:
— Mogu ja i hiljadu puta dunuti, pa vatra ipak neće izići. Samo ako padišah duva vatra će izići.
„Šta mogu, moraću, izgleda, da duvam”, pomisli šah, „inače će me narod rastrgnuti. Kada budem dunuo, Ćelavka ću ubiti da ne bi nikome ispričao.”
Padišah stade da duva. Iz čeljusti olinjalog psa blesnu plamen, kao munja.
Padišah povede Kala u dvorac i naredi da se priredi gozba.
Posle gozbe, padišah naredi konjušarima da osedlaju dva konja i donesu sokolove.
— Hajdemo u lov, Kale!
Padišah namisli da ubije Kala u dalekoj pustoj stepi, kako ovaj ne bi nikome ispričao za psa.
Odjednom ispod samih nogu konja izlete jedan fazan. Padišah pusti sokola. Soko odlete na drugu stranu. Pusti Kal svoga sokola. Soko uhvati fazana i donese ga Kalu.
A padišahov soko sede na jednu granu. Ma koliko da je padišah zvao sokola, ovaj ne htede da mu sleti na ruku.
— Oh, zamorio sam se — požali se padišah. — Daj ti meni tvoga sokola, a ti pozovi moga.
Kal izgovori vradžbinu i ptica mu odmah slete na ruku.
Padišah se već maši za mač da bi ubio Kala, ali Kal je znao sve misli padišahove.
— O, veliki šahu — zaustavi Kal svoga konja. — Ovde živi moja majka. Hteo bih da joj kažem reč-dve.
Kada su došli do kolibe, Kal izgovori vradžbinu i pozva svoju majku.
Iz kolibe iziđe takva lepotica da bi se nebo i zvezde posvađali zbog njene lepote. Kada je padišah vide, umalo što ne pade sa konja.
— Ko je to?. — upita šah, zaustavljaući dah.
— To je moja majka — odgovori Kal.
— Hoćeš li mi je dati za ženu? Traži sve što hoćeš.
— Napišite testament da vas posle smrti ja nasleđujem, pa ću pristati.
Padišah se vrati u dvorac, napisa testament i predade ga Kalu. Prirediše svadbu i udadoše Kalovu majku za padišaha.
Kada padišah dođe svojoj nevesti, ima šta i da vidi — sedi starica. Istrča padišah i napade Kala:
— Ej, ćelavi, sve si ti to udesio! Dok te ne ubijem, neću imati mira od tebe.
Zamahnu sabljom na Kala, ali ovaj izgovori vradžbinu i dunu, a padišah pade mrtav.
Tada ćelavi Kal stade da upravlja državom.

Uzbekistanska bajka

 

[Baudrillard]

BORBA SOSRUKA SA INIŽEM

Div Iniž bio je veći od svih divova, i čak ni Sosruko ne bi mogao s njim izaći na kraj. Ali na Iniževu nevolju, njegovi mu roditelji nisu dali pameti. Gluposti je u njemu bilo više nego snage, kukavičluka još više nego gluposti, a lenjosti još više nego kukavičluka. Dogovorivši se, narti su došli k njemu da ga posvađaju sa Sosrukom.
Iniž je sedeo u dvorištu svoga zamka i hrkao naslonivši se leđima na zid kule. Da bi ga probudili, gosti su dovukli veliki bor i počeli njime da mu golicaju nozdrve. Iniž je kihnuo i probudio se, ali pošto ga je mrzelo da otvori oko, on viknu slugama:
— Otvorite mi oko!
Sluge dotrčaše — dvadesetak mladića, koje je on odveo iz sela. Jedni su se popeli na čelo, drugi na jagodice, obaviše konopcima trepavice i počeše da vuku za trepavice, gornji kapak naviše, a donji — pa niže. Kada se Iniževo oko otvorilo, on reče:
— Hoću da zevnem.
Dvadeset mladića obaviše konopcima dlake njegove brade i povukoše čeljust nadole. Iniž zevnu. Posle toga on reče gostima:
— Sada recite šta hoćete.
Narti se popeše do njegovih ušiju i povikaše: — Sosruko se sprema da ga ubije!
Desetak puta su morali da ponove te reči pre nego što je Iniž shvatio o čemu je reč. Kada je najzad shvatio, on tako naglo skoči s mesta da narti popadaše sa njegovih ramena, a on pobeže na najvišu planinu.
Tada narti poslaše dva glasnika — jednog — Sosruku, a drugog — Inižu. Glasnik koga su poslali Sosruku, reče mu:
— Iniž je otišao na planinu da tamo skupi kamenje. Tim kamenjem će te ubiti.
A glasnik, koji je bio poslat Inižu, reče divu:
— Sosruko hoće da se napije tvoje krvi. On je saznao gde se ti nalaziš, i uskoro će početi s tobom borbu.
Saslušavši glasnika, Sosruko pomisli: „Da pođem prvo Inižu i saznam šta ta budala hoće od mene. A ako on zaista hoće da me ubije, šta možemo, onda ćemo se boriti.” I pojaha prema onoj planini gde se od njega krio Iniž.
Kad je Iniž spazio da prema njemu juri junak, kolena mu zadrhtaše od straha. Odlomi veliki komad stene i pobeže u svoju kulu. Kući je dotrčao upravo kada je Sosruko bio oko trista koraka udaljen od njegovog zamka. Iniž se baci na Sosruka komadom stene, ali promaši, a zatim šmugnu u kapiju i navali na nju kamen velik kao tri visoke kuće. Sosruko dojaha do zida zamka i stade čekati da mu div izađe na dvoboj.
Uskoro Sosruku dojahaše dva diva i rekoše:
— Čekaćemo zajedno s tobom. Hteli bismo da vidimo kako ćete se boriti.
A u stvari su mislili: ako Iniž ubije Sosruka, oni će odvesti Sosrukovog konja, a ako Sosruko ubije Iniža, oni će oterati da koja se nalaze u divovom zamku. Od obojice su hteli da izvuku koristi
Za to vreme Iniž je osmatrao tri jahača i mislio’ „Sa tako strašnim neprijateljem neću izaći na kraj. Poslaću kod vrača-kovača: neka mi iskuje tri čarobne strele koje pogađaju bez pogreške i sigurno ubijaju.” Tajnim prolazom posla kovaču svoje sluge, i posle tri dana one mu doneše tri čarobne strele.
Uveče, dok su Sosruko i dva narta sedeli pored vatre, džin dopuza do zida i opali na svu trojicu. Divove je odmah ubio, ali Sosrukovo telo je bilo snažno kao gvožđe i strela mu je probila samo košulju, a njega nije povredilo. Sosruko pade i načini se mrtvim. „Iniž će izaći iz zamka da pregleda ubijene” mislio je, — „tada ću sa njim podeliti megdan.” Ali Iniža je mrzelo da izlazi iz zamka.
Videvši da njegovi neprijatelji leže na zemlji, on se umori i odluči da se dobro ispava. A kad bi zaspao, spavao bi najmanje mesec dana. Sosruko začu njegovo hrkanje i shvati da Iniža neće dočekati. Tada uzjaha konja, ošinu ga i preskoči preko zida.
On uđe u najveću sobu kule, gde je spavao Iniž, i viknu:
— Ustaj, budalo, hajde da se borimo!
Iniž se nije budio. Sosruko se pope na njegov obraz i udari ga mačem po nozdrvi. Džin samo kihnu i prevrnu se na drugu stranu. Tada Sosruko priđe jedinom oku džina, i iz sve snage zari u njega koplje.
— Ustaj, budalo! — viknu opet. — Sosruko je došao da se s tobom bori!
Džin otvori oko, ugleda Sosruka i tako se preplaši da mu od straha prepuče srce i umre. A Sosruko pusti na slobodu sve njegove sužnje, dade stada okolnim stanovnicima i ode da lovi u planine.
Kad su saznali za Inižovu smrt, narti se jako ožalostiše i odoše staroj veštici da mole za savet i pomoć.

Kavkaska bajka

 

[Baudrillard]

BOJ NA KALINOVOM MOSTU

Živeo u jednom carstvu car sa caricom. Lepo su živeli, samo što dece nisu imali. Usni tako jedanput carica da u blizini dvorca postoji jedan ribnjak, a u ribnjaku grgeč sa zlatnim repom. Carici se u snu pokaza da će, ako tog grgeča pojede, roditi sina. Ispriča ona ujutru caru šta je sanjala. Pozva car ribare, naredi im da pretraže ribnjak i da bace u njega svilenu mrežu. Baciše ribari mrežu i uhvatiše grgeča sa zlatnim repom. Obradova se carica, pozva svoju najmiliju drugaricu, popovu kćer, pa joj reče:
—Naredi, drugarice, da se spremi grgeč za ručak, ali dobro pazi da ga niko ne dirne.
Stade sluškinja grgeča kuvati, a popova kći se stalno vrti oko peći.
„Kakva li je to neobična riba?“ mišljaše ona. Otkide zlatno krilce s leve strane i pojede.
I sluškinja ne otrpe, otkide ona krilce s desne strane, pa pravo u usta. Pojede zatim carica grgeča i tanjir hlebom očisti.
Ne prođe dugo, a svaka od njih rodi po jednog sina — junaka. Carica — Ivana-carevića, popova kći — Ivana-popovića, a sluškinja — Ivana-seljačkog sina.
I rasli su tako dečaci iz dana u dan, iz časa u čas. Kao što se dobro testo od kvasca podiže, tako se i oni u visinu dizahu. Kada navršiše desetu godinu, postadoše prave junačine — i niko nije mogao s njima na kraj izaći. Iz tela im je snaga izbijala. Koga bi za ruku uhvatili — ruku bi mu otkinuli, a koga bi za nogu povukli — nogu bi mu iščupali. Samo su jedan sa drugim mogli da se igraju.
Pođoše oni tako jednom da se po vrtu prošetaju, kad ugledaše veliki kamen. Upre u njega rukama Ivan-carević — tek malko ga pomeri. Prihvati se Ivan-popović — podiže ga za jedan prst. Uhvati ga Ivan-seljački sin — zabruja kamen, stade se kotrljati i drveće u selu polomi.
Ispod toga kamena behu gvozdena vrata sa sedam katanaca, sa deset pečata, a iza vrata — podrum. U podrumu tri koša viteška, a po zidovima ratničko oružje izvešano. Izvedoše mladići konje pa stadoše birati sebi oružje. Svaki uze ono što mu se dopade. Na konju Ivana-carevića oprema pozlaćena, a u rukama mač zlatni. Na konju Ivana-popovića oprema posrebrena, a u rukama koplje srebrno. Na konju Vanjuške-seljačkog sina oprema od like, a u rukama mu gvozdena tojaga.
Tek što dojahaše do dvorca, do drvenog trema, istrča pred njih carica gorko plačući:
— Sinovi moji mili, zemlju su nam napali strašni neprijatelji — ljute aždaje. Idu na nas preko rečice Smorodine, preko Kalinovog mosta. Sve ljude u okolini porobiše, zemlju razoriše, susedna carstva u plamen pretvoriše.
— Ne plači, majčice, odbranićemo mi reku Smorodinu, nećemo pustiti aždaju preko Kalinovog mosta,
Što rekoše to i učiniše. Sakupiše se i krenuše. Kada stigoše do reke Smorodine, imaju šta i da vide — po obali leže ljudske kosti, sve unaokolo popaljeno, ruska zemlja krvlju zalivena. Kraj Kalinovog mosta stoji koliba na kokošjim nogama.
E, braćo — reče Ivan-carević — ovde ćemo živeti i paziti da neprijatelja preko mosta Kalinovog ne pustimo. Hajde da po redu stražu čuvamo.
Baciše kocku. Prva noć dopade Ivanu-careviću, druga — Ivanu-popoviću, a treća — Ivanu-seljačkom sinu.
Pade noć. Ivan-carević navuče zlatni oklop, uze mač i ode na stražu.
Čeka on tako, čeka, a na reci Smorodini sve mirno. Leže Ivan-carević pod jednu vrbu te zaspa junačkim snom. A Vanjuški se u kolibi ne spava, ne leži, sedlo mu se pod glavom vrti. Ustade Vanjuška, uze gvozdenu tojagu, iziđe na reku Smorodinu. A kod Kalinovog mosta carević pod žbunom spava, hrče da sva šuma ječi.
Odjednom se voda u reci uzburka, orlovi na drveću zakliktaše i pojavi se Čudo-judo — šestoglava aždaja. Kako dune, tako na tri vrste unaokolo sve spali! I stupi njen konj nogom na Kalinov most. Rasrdi se tada Ivan — seljački sin:
— Kud će tvoja šapa na sveti Kalinov most?
Razmahnu Vanjuška gvozdenom tojagom — tri glave odrubi, kao tri glavice kupusa. Razmahnu još jedanput, i skide još tri. Glave pod most stavi, a trup u reku gurnu. Pođe u kolibu i leže da spava.
Čim zora svanu, vrati se sa straže Ivan-carević. A braća ga pitaju:
— Kako bi, careviću, noćas?
— Mirno, braćo moja draga, ni muva se ne ču.
Sedi Vanjuška, ni reči ne progovara.
Druge noći ode na stražu Ivan-popović. Čeka on tako, čeka, a na reci Smorodini sve mirno. Leže Ivan-popović pod jednu vrbu i zaspa junačkim snom. Usred noći uze Vanjuška gvozdenu tojagu, pođe na reku Smorodinu. A kod Kalinovog mosta Ivan-popović pod žbunom hrče, da sva šuma ječi.
Odjednom se voda u reci uzburka, orlovi na drveću zakliktaše i pojavi se Čudo-judo — devetoglava aždaja.
Pod njom se konj spotiče, gavran na ramenu uzdrhta, a pas iza nje nakostreši se. Rasrdi se devetoglava aždaja:
— Što se ti, pasje meso, spotičeš, a ti, gavranovo pero, drhtiš, a ti se, pasja dlako, kostrešiš? Na čitavom svetu nema protivnika meni ravna.
A gavran s desnog ramena odgovori:
— Postoji na svetu protivnik ravan tebi. To ja ruski junak Ivan-seljački sin.
— Ivan-seljački sin se nije ni rodio, a ako se i rodio, nije se za vojnu pripremio, na dlan ću ga staviti, drugim ću ga prignječiti.
Rasrdi se Vanjuška:
— Ne hvali se, satanska silo! Dok ne uhvatiš sivoga sokola, rano ti je perje da mu čupaš; dok s dobrim junakom megdan ne podeliš, rano ti je da se hvališ.
Udariše oni jedan na drugoga, a zemlja se pod njima trese. Devetoglava aždaja Ivana do članaka u zemlju satera. Razgoropadi se Vanjuška, pomami se, te razmahnu tojagom i odrubi aždaji tri glave, kao tri glavice kupusa.
— Stani, Ivane-seljački sine, daj meni, Čudu-judu, Da malo predahnem!
— Što će tebi predah, satanska silo! Ti devet glava imaš, a ja samo jednu!
Razmahnu Vanjuška, još tri glave odrubi, a Čudo-judo ga udari i do kolena u zemlju satera. Vanjuška se doseti, zgrabi pregršt zemlje i baci je aždaji u oči.
Dok je aždaja oči brisala i obrve čistila, Ivan-seljački sin odrubi joj tri poslednje glave. Glave pod most stavi, a trup u reku gurnu.
Čim zora svanu, vrati se sa straže Ivan-popović, a braća ga pitaju:
— Kako bi, popoviću, noćas?
— Mirno, braćo moja draga, samo mi komarac pored uva zujaše.
Tada ih Vanjuška povede na Kalinov most i pokaza im aždajine glave.
— Eh, vi, spavala tvrda, zar vi da vojujete? Bolje kod kuće na peći ležite!
Treće noći na stražu se sprema Vanjuška. Obu čizme, navuče rukavice i starijoj braći reče:
— Braćo moja mila, u strašni boj idem, lezite, al’ ne spavajte, krik moj osluškujte.
Stade Vanjuška na Kalinov most, a iza njega je ruska zemlja. Kad prođe ponoć, a na reci se voda uzburka, orlovi na drveću zakliktaše. I iziđe zmaj Gorinić, Čudo-judo dvanaestoglavo. Svaka glava svojim glasom peva, iz nozdrva mu plamen bije, a iz usta dim kulja. Pod njim konj dvanaestokrili, na konju dlaka gvozdena, rep i griva — ognjeni.
Stupi aždaja na Kalinov most.
Pod njom se konj spotače, gavran na ramenu uzdrhta, a pas iza nje se nakostreši. Čudo-judo udari konja po sapima, gavrana po perima, psa po ušima.
— Što se ti, pasje meso, spotičeš, a ti, gavranovo pero, drhtiš, a ti se, pasja dlako, kostrešiš? Ili vi mislite da se Ivan-seljački sin ovde nalazi? Ako se on i rodio i za vojnu pripremio, moj dah će ga u pepeo pretvoriti!
Rasrdi se tada Vanjuška te iskoči:
— Dok s dobrim junakom megdan ne podeliš, rano ti je da se hvališ, Čudo-judo!
Razmaha se tada Vanjuška te odrubi aždaji tri glave, a aždaja njega do članaka u zemlju satera. Tad aždaja dohvati svoje tri glave, kvrcnu po njima svojim ognjenim prstom, i sve glave ponovo prirastoše, kao da nikad ni pale nisu. Pusti plamen na Rusiju i spali sve na tri vrste unaokolo.
Vide Vanjuška da će zlo biti, te dohvati kamenčić i baci ga na kolibu ne bi li braći znak dao. Svi prozori poispadaše, kapci se u iverje pretvoriše, a braća spavaju i ništa ne čuju.
Skupi snagu Vanjuška, razmahnu tojagom te skide aždaji šest glava. Kvrcnu aždaja ognjenim prstom, prirastoše glave kao da nikad nisu ni pale, a Vanjušku do kolena u zemlju satera. Pusti plamen te sažeže rusku zemlju na šest vrsta unaokolo.
Tada Vanjuška skide pojas kovani, baci ga na kolibu, ne bi li braći znak dao. Raspade se krov daščani, polomiše se stepenice hrastove, a braća spavaju, hrču da sva šuma ječi.
Sakupi tada Vanjuška poslednju snagu, razmahnu tojagom, skide aždaji devet glava. Zadrhta zemlja, uzburka se voda, orlovi sa drveća popadaše. A zmaj Goranić dohvati svoje glave, kvrcnu ognjenim prstom, te glave prirastoše kao da nikad nisu ni pale, a Vanjušku do pojasa u zemlju satera. Pusti plamen te na dvanaest vrsta unaokolo spali rusku zemlju.
Tada Vanjuška skide rukavicu končanu te je baci na kolibu, ne bi li kako braći znak dao. Raspade se koliba na brvna. Probudiše se braća te iskočiše. Kad, imaju šta i da vide: podigla se reka Smorodina, sa Kalinovog mosta krv teče, po zemlji ruskoj jauk se čuje, na tuđoj zemlji gavran grakće.
Pojuriše braća Vanjuški u pomoć. I zametnu se ljuti boj. Čudo-judo ognjem žeže, dimom guši. Ivan-carević mačem seče, Ivan-popović kopljem bode. Zemlja ječi, voda kipti, gavran grakće, pas zavija...
Doseti se tada Vanjuška i odrubi aždaji ognjeni prst. Tada braća stadoše da seku i bodu, te odrubiše aždaji svih dvanaest glava, a trup u vodu baciše.
Tako oni Kalinov most odbraniše.
A kad zora zarudi, iziđe Ivan-seljački sin na polje ravno, pade na zemlju, pretvori se u mušicu i polete u carstvo aždajino. Dolete tako Ivanuška do aždajina dvorca i spusti se na prozor. A u palati od belog mermera sede tri aždajine žene i suze prolivaju.
— Ubi Ivan naše drage muževe, osiroti male sinove. Kako da se Ivanu-seljačkom sinu i njegovoj braći osvetimo?
Najstarija žena zlatne kose češlja i glasno progovara:
— Pustiću glad, pa ću izići na drum i pretvoriću se u jabuku. Onaj ko sa mene jabuku ubere, odmah će umreti.
Srednja žena srebrne kose češlja i glasno progovara:
— A ja ću pustiti sušu, žeđ veliku, a sama ću se pretvoriti u kladenac sa izvorskom vodom. Onaj ko se moje vode napije, odmah će umreti.
Treća žena ruse kose češlja i glasno progovara:
— A ja ću san i dremež pustiti na oči, a sama ću se pretvoriti u krevet sa mekom perinom. Onaj ko na krevet legne, u ognju će izgoreti.
Ivanuška je sve dobro slušao i u pamet urezao. Tada polete na ravno polje, o zemlju udari i opet se pretvori u dobrog junaka. Pođe u stražarsku kolibu, razbudi braću i reče:
— Braćo moja mila, mi ubismo aždaje, al’ ostaše njihove žene. Treba samo gnezdo razoriti, pepeo razvejati, inače mira na Kalinovom mostu biti neće.
Sakupiše se oni tako, most pređoše i stupiše u aždajino carstvo. Iđahu oni, iđahu, i nigde da ugledaju ni kuće ni kućišta, sve je oganj u zgarište pretvorio. Tada se braća počeše na glad žaliti. A Ivanuška ni reči ne progovara. Odjednom, spaze oni: stoji jabuka, a na jabuci zlatni plodovi.
Obradovaše se braća, konje poteraše — jabuci hitaju. A Vanjuška tada izjaha ispred njih i stade seći jabuku, gaziti i gnječiti plodove, te se sve jauk i piska razleže. Braća se rasrdiše, a Ivanuška ni reči ne progovara.
Krenu oni dalje i ne potraja dugo, kad udari žega velika, a u blizini ni reke ni izvora. Odjednom, ugledaše oni na žutom pesku, na strmom podgorju, stoji zlatni kladenac sa izvorskom vodom, a na vodi zlatni kutao pliva. Pojuriše braća kladencu, a Ivanuška ispred njih. Stade on rušiti kladenac, vodu mutiti, kutao gaziti, te se svud po stepi jauk i piska razležu. Braća se naljutiše, a Ivanuška ni reči ne progovara.
Krenu oni dalje i ne potraja dugo, a braću spopade dremež. Oči se same zatvaraju, junaci se u sedlima ljuljaju, konjima na grivu padaju. Odjednom, ugledaju krevet drveni, perinu meku. Stadoše braća hitati postelji, a Ivanuška ispred njih, ne da im leći, već poče krevet tojagom lomiti.
Rasrdiše se braća, te mačeve potegoše i na Ivanušku pojuriše, a Ivanuška tada reče:
— Eh, braćo moja mila, ja vas od smrti spasoh, a vi se na mene ljutite! Pogledajte amo, junaci ruski!
Dograbi Ivanuška sokola s desnog ramena, na postelju ga baci, a sokola oganj sažeže. Braća tada povikaše, te uzeše cepati krevet na sitne komade i zlatnim ga peskom zatrpaše.
Dojahaše junaci ruski do dvorca zmajevog, spališe ga, pepeo po vetru razvejaše i slavno se kući vratiše.

Ruska bajka

 

[Baudrillard]

ZLATNA CIPELICA

Bili jednom deda i baba. Deda je imao kćer, a i baba je imala kćer. Poče jednom baba da nagovara dedu:
— Kupi pa kupi, dedo, bika da bi moje kćeri imale koga da napasaju.
Ode deda na vašar i kupi mladog bika.
Baba je svoju kćer čuvala i štedela, a dedinu je stalno grdila. Dedina kći beše jako vredna, babina, pak, lenjivica: samo da joj je da sedi skrštenih ruku.
I reče baba dedinoj kćeri:
— Odlazi, gaduro jedna, i vodi bika na pašu! Evo ti dva povesma pređe, ispredi, smotaj, izatkaj, izbeli platno na livadi i donesi ga kući.
Uze dedina kći pređu i potera bika na pašnjak. Bik pase, a ona sedi i plače.
Zapita je bik:
— Reci mi, devojče, zašto plačeš?
— Kako da ne plačem — reče ona — kad mi je maćeha naredila da ispredem ovo predivo, da ga namotam, izatkam platno, izbelim ga na livadi i donesem kući!
— Ne plači, devojko, sve će biti dobro — reče joj bik. — Samo ti lezi pa spavaj.
Legla dedina kći i zaspala, a kad se probudila, ugleda — platno izatkano, izbeljeno. samo da se uzme pa da se košulja sašije.
Doterala ona uveče bika kući i dala babi platno.
A baba sakri platno u sanduk, da niko ne vidi šta je dedina kći donela.
Drugog dana posla ona svoju kćer.
— Vodi — reče — kćeri, bika na pašnjak! Evo i tebi pređe, ako ispredeš — dobro je, ako ne — nikom ništa . . .
Odvela babina kći bika, pa odmah legla da spava. A kad pade veče, dovede bika s polja i vrati majci pređu.
— Tako me je, mamo, ceo dan bolela glava da se nisam ni uhvatila za vreteno: sunce me je izgorelo.
— Ništa, ništa, lezi i ispavaj se, pa će glava proći.
Ujutru budi baba dedinu kćer:
— Diži se, gaduro jedna, vodi bika na pašu! Evo ti dva puda pređe. I pazi da mi do večeri sve ispredeš, izatkaš i platno izbeliš!
Odvela devojka bika na pašu. Bik pase, a devojka stoji ispod vrbe i gorko plače.
Priđe joj bik, pa je zapita:
— Reci mi, devojče, zašto plačeš?
— Kako da ne plačem — odgovori ona — kad mi je maćeha naredila to i to! — I sve mu ispriča.
— Ne tuguj — reče joj bik — sve će biti dobro. Lezi ti samo pa spavaj!
Devojka prileže, a uveče vidi: dva puda pređe je već ispredeno, izatkano i izbeljeno, samo da uzmeš pa da šiješ košulju! Dotera ona uveče bika i dade babi platno.
Tu se maćeha doseti. ,,Ah, nevaljalica jedna! To joj, sigurno, sve ovaj bik pomaže. Gde bi ona sama mogla da izađe na kraj s tolikim poslom! Pričekaj samo, đavolja kđeri, doskočiću ja tebi!
I poče da navaljuje na dedu:
— Zakolji pa zakolji, dedo, bika. Nema od tvoje kćeri nikakve koristi; kad ga odvede na pašu, ona ceo dan samo spava i ništa ne radi.
— Dobro, zaklaću ga.
A dedina kći to ču, potrča u staju, pa kad poče la plače, kad stade da rida!
Upita je bik:
— Zašto plačeš, devojko?
— Kako da ne plačem — odgovori mu ona — kad se spremaju da te zakolju!
— Ne tuguj — reče joj bik. — Sve će biti dobro. Ako me zaista zakolju, ti zamoli maćehu da ti da da ispiraš moja creva. U njima ćeš naći jednu semenku. Posadi tu semenku i iz nje će izrasti vrba, pa kad ti nešto zatreba, trči k njoj i zamoli je. Ona će ti sve učiniti.
Zakla deda bika. A dedina kći zamoli maćehu: — Dajte mi — kaže — mama, da ispiram creva! — A ko bi ih drugi ispirao nego ti, nevaljalice jedna!
Devojka uze da ispira creva i nađe u njima semenku. Posadi ona tu semenku malo dalje od vrata i zali je. Kada se drugog jutra probudila, vidi — iz semenke je, svima za čudo, izrasla vrba, a kraj vrbe je još i kladenac. Voda iz njega je tako hladna, i čista — kao suza.
Dođe i nedelja. Nagizdala baba svoju kćer i povela je u crkvu. A dedinoj kćeri naredi:
— Založi peć, lenjivice! Naloži, i kuću pospremi, i ručak skuvaj. A evo ti još i platna da sašiješ košulju dok se ja ne vratim iz crkve. Ako sve ne bude gotovo, dobro se čuvaj!
I odoše one u crkvu, a dedina kći brže založi peć, skuva ručak i potrča vrbi:
— O, lepa vrbo! Otvori se!
Otvori se vrba i iz nje istrča dvanaest devojaka.
— Mila naša panjenka, šta naređuješ?
Ona im reče: tako i tako, dajte mi brže da se obučem, i neka konji budu upregnuti, hoću da odem u božji hram.
A ove skočiše, odenuše je u svilenu haljinu, na noge joj obuše zlatne cipelice, dođoše pozlaćene kočije i odvedoše dedinu kćer u crkvu.
Stiže ona u crkvu, i svi samo zinuše! Zagledaju je i pitaju se: ko je ta devojka? Da nije knjeginjica, ili careva kći? Tako lepu devojku još niko nije video!
Baš u to vreme je u crkvi bio i mladi carević, pa kad je ugleda, srce mu zastade; stoji mladi carević i ne skida oka s dedine kćeri, takva lepotica ona beše. A tu behu i generali, i dvorani — svi joj se dive...
A ona se, čim se služba završila, prekrsti, sede u kočije ‘i odveze se kući. Stiže kući, skide svilenu haljinu, obuče svoje dronjke i sede da čeka kraj prozorčeta.
Vratiše se baba i njena kći iz crkve.
— Šta je? Jesi li skuvala ručak?
— Jesam.
— A jesi li sašila košulju?
— I košulju sam sašila.
Sedoše za ručak, a baba i njena kći pričaju kakvu su lepu panjenku videle u crkvi.
— A carević se — priča baba — ne moli bogu, nego samo u nju gleda, tako je lepa.
Pa onda reče dedinoj kćeri:
— A ti bi, murdarušo, mogla bar čistu košulju da obučeš i da se umiješ, jer si tako prljava da se čoveku gadi i da te pogleda.
Druge nedelje opet baba dotera svoju kćer i opet pođoše u crkvu, a dedinoj kćeri reče:
— Loži peć, lenjivice! — I pronađe joj još neke poslove.
Dedina kći je nešto malo radila, a onda brže otrčala vrbi.
— Otvori se, lepa vrbo!
Vrba se otvori, a iz nje izađe još više devojaka:

— Mila naša, draga panjenka, šta nam naređuješ?
Ona im reče šta treba da urade, obuče se, obu zlatne cipelice i odveze se u crkvu.
Carević opet beše tamo. Stoji kao ukopan, ne skida pogleda s nje. Počeše dvorani kod svih da se raspituju: ko je ona? Ali niko nije znao ko je ta lepotica. Stadoše se savetovati kako to da doznaju. A carević reče:
— Onome koji sazna ko je ova lepa panjenka daću vreću zlata.
Svi se savetovahu, savetovahu, raspitivahu. raspitivahu, ali ništa ne doznadoše.
Imao taj carević dvorsku budalu. I reče mu budala:
— Ja znam kako tu lepoticu možete da pronađete.
— Kako?
— Lepo — odgovori budala. — Treba prosuti katrana tamo gde ona stoji, cipelica će joj se zalepiti, a ona će požuriti kući, pa neće ni primetiti da joj je cipelica ostala.
Požuriše dvorani da i to urade.
Služba se završi, dedina kći ode iz crkve, a cipelica ostade.
Sede dedina kći u kočije, doveze se kući, skide skupocenu odeću, obuče svoje dronjke i stade da čeka maćehu.
I eto, vratiše se maćeha i njena kći, pričaju kako carević tuguje za lepoticom i nikako ne može da dozna ko je ona.
A carević se raspituje po celom carstvu: ko je izgubio cipelicu? I niko ništa ne zna.
Razasla car svoje izaslanike po celoj zemlji da traže lepoticu. — A ako je ne nađete — reče im — vi ćete ubiti moje dete, pa ću i ja vas poslati na onaj svet.
A izaslanici i kneževi obilaze i spahije i trgovce — nigde nema one koju traže. Ili je cipelica premalena, ili prevelika! I odlučiše da je potraže među seljacima.
Išli su oni tako, išli, probali cipelicu, probali i toliko su se umorili da su jedva noge vukli.
— Hajde — rekoše — da se odmorimo negde u hladu.
Odjednom ugledaše — pored jedne kuće divna vrba, a ispod vrbe kladenac. Oni pravo pred tu kuću. Izađe baba iz kuće, oni je zapitaše:
— Imaš li ti kćer, bako?
— Kako da nemam!
— Jednu ili dve? — pitaju.
— Ma, imam i drugu, ali ona nije moja, nego dedina. I takva je murdaruša da je gadno i pogledati je!
— Pa, dobro, probaćemo cipelicu tvojoj kćeri — kazaše joj.
— Dabogme — reče baba, pa se okrete svojoj kćeri: — Idi, dete moje, umij se, obuci se i operi nožice.
A dedinu kćer otera na peć neumivenu i neobučenu.
— Sedi tamo, gaduro!
Probaše izaslanici cipelicu babinoj kćeri — ne odgovara joj. Onda zapitaše:
— A gde je vaša druga kći?
— Ta ona je takva murdaruša, aljkavica, gde ćete njoj da probate!
— Ne mari — rekoše — dovedite je takvu kakva je.
I evo, siće dedina kći s peći, a baba viče na nju:
— Bar da si se malo udesila, ti nevaljalice!
Isprobaše i njoj cipelicu, a ona — kao salivena!
Obradovaše se dvorani, ne može se ni opisati!
— E, bako — kažu — to je ona koju tražimo, povešćemo je sa sobom.
— Pa gde ćete takvu murdarušu da vodite, ljudi će vam se smejati.
— Ne, povešćemo je.
Viče baba, ne pušta je.
— I gde to ima da takva aljkavica, takvo strašilo, odjednom postane careva žena?
Krivo je babi što to nije njena kći. A dvorani je i ne slušaju.
— Obuci se — kažu — devojko!
— Pričekajte malo — reče im ona. — Idem da se obučem.
Dođe dedina kći do vrbe: obuče se, obu se, i postade takva lepotica da samo staneš pa da je gledaš!
Kada je ušla u kuću — kao da je sunce zasijalo. A baba zanemela.
Sedoše oni u kočije pa pravo u carev dvorac. Kada je carević ugleda, strašno se obradova:
— Brže nas, oče, blagoslovite — reče.
Car im dade svoj blagoslov, i oni se venčaše i prirediše takvu gozbu da se i danas pamti.

Ukrajinska bajka

 

[Neprilagođena]

 

[Neprilagođena]

 

[Neprilagođena]

 

[Neprilagođena]

 

[Baudrillard]

PRINCEZA-ŽABA

Živeo u jednom carstvu neki car i imao tri sina. Najmlađem je bilo ime Ivan-carević.
Pozva jedanput car sinove i reče im:
— Deco moja mila, vi ste sada poodrasli i vreme je da na ženidbu mislite!
— A koga za žene da uzmemo, oče?
— Neka svaki od vas uzme po jednu strelu, nategne luk i odapne strelu, ali svaki na drugu stranu. Gde strela padne, tamo se i ženite.
Iziđoše braća na prostrano očevo dvorište, nategoše lukove i odapeše strele.
Najstariji brat strelu odape. Pade strela u plemićko dvorište i podiže je plemićeva kći.
Srednji brat strelu odape, a ona polete pravo u dvorište bogatog trgovca. Podiže je trgovčeva kći.
Pusti strelu i Ivan-carević. Polete njegova strela pravo u močvaru i podiže je žaba kreketuša...
Kad starija braća pođoše da traže strele, smesta ih i nađoše: jedan u plemićevom dvorištu, drugi —u trgovčevom. A Ivan-carević dugo ne mogade naći svoju strelu. Dva dana lutaše on po šumama i gorama, a trećeg dana zađe u močvaru. Kad, ima šta i da vidi — sedi žaba kreketuša i drži njegovu strelu.
Htede Ivan-carević da pobegne, a žaba mu reče:
—Kva-kva, Ivane-careviću! Priđi, uzmi svoju strelu, a mene za ženu.
Rastuži se Ivan-carević i odgovori:
— Kako ću tebe uzeti za ženu? Ljudi će mi se smejati!
— Uzmi me, Ivane-careviću, nećeš zažaliti!
Razmisli Ivan-carević, uze žabu kreketušu, zavi je u maramu i odnese u svoje carstvo.
Kada starija braća stigoše ocu, stadoše pričati gde je čija strela pala.
Ispriča tada i Ivan-carević. Braća mu se stanu smejati, a otac reče:
— Uzmi kreketušu, tako mora biti!
I proslaviše tri svadbe, oženiše se carevići: najstariji carević — plemićevom kćeri, srednji — trgovčevom, a Ivan-carević — žabom kreketušom.
Sutradan, posle svadbe, pozva car svoje sinove te im reče:
— E, sinovi moji dragi, sada ste sva trojica oženjeni. Hteo bih da znam umeju li vaše žene hleb da ispeku. Neka mi svaka za doručak ispeče po jedan veliki hleb.
Pokloniše se carevići ocu i odoše.
Vrati se Ivan-carević u svoje odaje tužan i neveseo.
— Kva-kva, Ivane-careviću — reče žaba kreketuša — što si se tako rastužio ? Da nisi od oca svoga čuo neljubaznu reč?
— Kako da ne budem tužan! — odgovara Ivan-carević. — Naredio mi otac da ti sama ispečeš do jutra veliki hleb...
— Ne tuguj, Ivane-careviću! Lezi bolje te spavaj i odmaraj se: jutro je mudrije od večeri!
Posla kreketuša carevića da spava, a sama zbaci sa sebe žablju kožu i pretvori se u prekrasnu lepoticu Vasilisu Premudru — u takvu lepoticu da se ni rečima ne može iskazati, ni perom opisati!
Uze tada ona sita i rešeta, proseja brašno pšenično, zamesi testo belo, ispeče hleb — šupljikav i mek i ukrasi ga raznim šarama: sa strane gradovima — dvorcima, vrtovima i kulama, odozgo — pticama, a odozdo — zverima hitrim...
Ujutru budi kreketuša Ivana-carevića:
— Vreme je, Ivane-careviću, ustaj, hleb da nosiš!
Stavi ona hleb na zlatni tanjir i isprati Ivana-carevića ocu.
Dođoše i starija braća, donesoše svoje hlebove, kad tamo, ne vredi ih ni pogledati. U bojarske kćeri hleb zagoreo, u trgovčeve — gnjecav i nenarastao.
Car prvo uze hleb od najstarijeg carevića, pogleda ga i naredi da ga psima dadnu.
Uze od srednjega, pogleda i reče:
— Ovakav hleb ćeš samo od velike nužde jesti!
Dođe red i na Ivana-carevića. Uze car hleb od njega i reče:
— A ovaj hleb ćeš samo na velike praznike jesti!
I tada izdade sinovima novo naređenje:
— Hteo bih da znam kako vaše žene tkaju. Uzmite svile, zlata i srebra i neka mi one za noć svojim rukama po ćilim izatkaju!
Vratiše se stariji carevići svojim ženama i prenesoše im carevo naređenje. Pozvaše žene tetke i strine da im pomognu. Sakupiše se tetke i strine i prihvatiše se posla. Neka tka, neka srebrom, neka zlatom, a neka svilom veze.
A Ivan-carević se vrati kući tužan i neveseo.
— Kva-kva, Ivane-careviću — reče kreketuša — zašto si tako tužan? Da nisi čuo od oca svog reč neljubaznu ?
— Kako da ne budem tužan i jadan! — odgovori Ivan-carević. — Otac je naredio da mu za jednu noć izatkaš ćilim šareni!
— Ne tuguj, Ivane-careviću! Lezi bolje te spavaj i odmaraj se: jutro je mudrije od večeri!
Posla kreketuša carevića da spava, a sama zbaci sa sebe žablju kožu i pretvori se u predivnu lepoticu Vasilisu Premudru, te stade ćilim tkati. Gde jedanput iglu zabode, tu cvetak izraste, gde zabode još jedanput, divne se šare pojave, a gde i treći put bod načini, tu ptice uzleću...
Još se ni sunce nije rodilo, a ćilim već gotov.
Dođoše sva tri brata caru, donesoše svaki svoj ćilim. Car uze prvo ćilim najstarijeg brata, pogleda i reče:
— Ovim ćilimom možeš samo konja od kiše pokrivati!
Uze od srednjega, pogleda i reče:
— Samo se ispred kuće može prostrti!
Uze od Ivana-carevića, pogleda i reče:
— A ovaj ćilim ćete prostirati u mojim odajama samo na velike praznike!
I tada car naredi da sva tri brata dođu k njemu na gozbu sa svojim ženama: car želi da vidi koja od njih najbolje igra.
Odoše carevići svojim ženama.
Ide Ivan-carević, snuždio se i misli u sebi:
„Kako ću ja da povedem moju kreketušu na carsku gozbu?“
Vrati se on kući neveseo. Upita ga kreketuša:
— Što si opet, Ivane-careviću, tužan i neveseo? Kakva te briga mori?
— Kako da ne budem tužan! — reče Ivan-carević. — Otac je naredio da te sutra dovedem k njemu na gozbu...
— Ne tuguj, Ivane-careviću! Lezi bolje te spavaj i odmaraj se: jutro je mudrije od večeri!
Sutradan, kada dođe vreme da idu na gozbu, kreketuša reče careviću:
— Ivane-careviću, idi ti sam na carsku gozbu, a ja ću za tobom doći. Kada začuješ tresak i grmljavinu, ne plaši se nego reci: „To, sigurno, moja žabica u kutijici stiže!“
Pođe Ivan-carević sam caru na gozbu.
A starija braća dođoše u dvorac sa svojim ženama, raskošno obučenim. i okićenim. Stoje i podsmevaju se Ivanu-careviću:
— A što si ti, brate, bez žene došao? Da si je makar u marami doneo, pa da svi čujemo kako krekeće!
Odjednom nastade tutanj i grmljavina, čitav se dvorac zatrese, zaljulja. Svi se gosti prestrašiše, poskakaše sa svojih mesta. A Ivan-carević reče:
— Ne bojte se, gosti dragi! To, sigurno, moja žabica u kutijici stiže!
Pritrčaše svi prozorima, kad imaju šta i da vide: napred trče sluge, iza njih jašu konjanicičauši, za njima je pozlaćena kočija, a u nju upregnuta dva konja dorata.
Stiže kočija do trema i iziđe iz nje Vasilisa Premudra, a sva blista kao jarko sunce.
Svi joj se stanu diviti i čuditi, te od čuda ne mogahu ni reči prosloviti.
Uze Vasilisa Premudra Ivana-carevića za ruke i povede za trpezu. Trpeza carska beše pokrivena srebrom i zlatom izvezenim stolnjacima...
Stadoše gosti jesti, piti i veseliti se.
Vasilisa Premudra iz pehara pije, a što ostane sebi u levi rukav uliva. Labuda pečenog jede, a kosti u desni rukav sprema.
Kad spaziše to žene starije braće, i one isto tako učiniše: što ne popiju — u rukav ulivaju, što ne pojedu — u drugi stavljaju. A krošto, zašto, ni same ne znaju.
Kad se gosti digoše od stola, zasvira muzika, otpoče igra. Vasilisa Premudra pođe da igra sa Ivanom-carevićem. Mahnu levim rukavom — pojavi se jezero, mahnu desnim — zaplivaše po jezeru beli labudovi. Car i svi gosti čudom se čude. A čim prestade da igra, svega opet nestade: i jezera i labudova...
Žene starije braće pođoše da igraju.
Kako mahnuše svojim levim rukavom — sve goste poprskaše; kako mahnuše desnim — kostima i otpacima ih zasuše, umalo caru oko ne izbiše. Rasrdi se car i naredi da ih isteraju iz odaje.
Kada se gozba približi kraju, Ivan-carević se doseti te otrči kući. Pronađe žablju kožu i spali je na vatri.
Vasilisa Premudra kući stiže, te pođe da traži žablju kožu. A od nje ni traga. Traži ona, traži, a kad je ne nađe, reče Ivanu-careviću:
— Ah, Ivane-careviću, šta si to učinio! Da si još tri dana pričekao, bila bih večito tvoja. A sada, ostaj zbogom, traži me preko devet brda, preko devet voda, u desetom carstvu, u pod sunčevoj zemlji, kod Koščeja Besmrtnog. Kada tri para gvozdenih čizama podereš, kada tri gvozdena hleba pojedeš, tada ćeš me tek pronaći...
To reče, pretvori se u belu labudicu i odlete kroz prozor.
Obuze tuga Ivana-carevića. Opremi se on, uze luk i strele, navuče gvozdene čizme, stavi u torbu tri gvozdena hleba i pođe da traži ženu svoju, Vasilisu Premudru.
Išao on tako, išao, malo ili mnogo, daleko ili blizu — u priči je sve to brzo, al’ u zbilji nije — dva para gvozdenih čizama poderao, dva gvozdena hleba pojeo i trećeg se prihvatio. I srete on tada jednog prastarog starca.
— Zdravo, dedice! — reče Ivan-carević.
— Zdravo, dobri junače! Šta tražiš, kud si se uputio?
Ispriča Ivan-carević starcu svoju nevolju.
— Eh, Ivane-careviću — reče starac — zašto si žablju kožu spalio? Nisi joj je ti navukao, nisi ti morao ni da je skidaš! Vasilisa Premudra je lukavija i mudrija od oca svoga, Koščeja Besmrtnog, i zato se on na nju razgnevio i naredio joj tri godine kreketuša da bude. Ali, šta se tu može, rečima nevolju nećeš popraviti. Evo ti ovo klube: kuda se ono zakotrlja tamo kreni.
Ivan-carević zahvali starcu i pođe za klubetom.
Kotrlja se klube po visokim brdima, mračnim šumama, kotrlja se po zelenim livadama, vlažnim močvarama, po gluvim mestima, a Ivan-carević ide za njim, ide — ne zastaje ni časak da predahne.
Išao on tako, išao, treći par gvozdenih čizama poderao, treći gvozdeni hleb pojeo, kad stiže u mračnu, staru šumu. Njemu u susret ide medved.
„Da ubijem medveda!" mišljaše Ivan-carević.
„Inače više nemam šta da jedem.“
Nanišani on, kad odjednom, medved će čovečjim glasom:
— Ne ubijaj me, Ivane-careviću! Mogu ja tebi ustrebati.
Ivan-carević se sažali, ne dirnu medveda i krenu dalje.
Ide on tako po ravnom polju, pogleda, a iznad njega leti patka velika.
Zateže Ivan-carević luk, htede da pusti oštru strelu na patku, a ona mu čovečjim glasom progovara:
— Ne ubijaj me, Ivane-careviću! Doći će vreme kad ću ti valjati!
Sažali se Ivan-carević na patku, ne dirnu je i krenu dalje gladan.
Odjednom, trči mu u susret razroki zec.
„Ubiću ovog zeca!“ pomisli carević. „Mnogo sam gladan...“

Zateže svoj luk, stade da nišani, a zec progovori čovečjim glasom:
— Ne ubijaj me, Ivane-careviću! Jednom ću ti i ja valjati!
Sažali se Carević i na njega i lođe dalje.
Iziđe on na sinje more, kad, ima šta i da vidi: na obali, na žutom pesku, leži riba štuka. Ivan-carević reče:
— E, sad ću ovu štuku pojesti! Nemam više snage, tako sam gladan!
— Ah, Ivane-careviću — progovori štuka — sažali se na mene, nemoj me pojesti, bolje me baci u sinje more!
Sažali se Ivan-carević i na štuku, baci je u more, a sam pođe obalom za svojim klubetom.
Ne prođe dugo, a dokotrlja se klube u šumu, do jedne kolibe. Stoji ta koliba na kokošjim nogama, oko sebe se okreće. Ivan-carević tada reče:
— Kolibice, kolibice, okreni se šumi leđima, meni grudima!
Na njegovu reč, kolibica se okrete šumi leđima, a njemu grudima! Uđe Ivan-carević u kolibu, kad ugleda: na peći leži baba Jaga, koščata noga. Spazi carevića, te reče:
— Što si k meni došao, dobri junače? Po svojoj volji, ili ne?
— Ah, baba-Jago, koščata nogo, kada bi me prvo nahranila, napojila i u banji okupala, tada bih ti sve rekao!
Nahrani ona Ivana-carevića, napoji ga i u banji okupa i on joj ispriča kako traži ženu svoju, Vasilisu Premudru.
— Znam, znam — reče baba-Jaga. — Ona je sada kod zloga Koščeja Besmrtnog. Teško ćeš doći do nje, nećeš lako Koščeja pobediti: njega ni strelom, ni metkom nećeš ubiti. Zato se on nikoga i ne boji.
— A postoji li gde njegova smrt?
— Njegova smrt je na vrhu igle, ta igla je u jajetu, jaje je u patki, patka u zecu, zec u kovanom kovčežiću, kovčežić na vrhu starog hrasta, a hrast u drevnoj šumi raste.
I uputi baba-Jaga Ivana-carevića kako da do te šume dođe. Zahvali joj carević i pođe.
Išao je on dugo kroz mračnu šumu, u močvare upadao i najzad dođe do Koščejevog hrasta. Stoji hrast, vrhom se u nebo upire, žile na sto vrsta u zemlju pustio, granama svojim krasno sunašce zaklonio. A na samom njegovom vrhu — kovani kovčežić.
Gleda Ivan-carević hrast i ne zna šta da radi, kako kovčežić da dohvati.
„Eh“, mišljaše on, „gde li je sad medved? On bi mi pomogao!...“
Samo što je to pomislio, a medved se tu stvori: iščupa hrast i okrete ga naopako. Pade kovčežić sa vrha i razbi se na sitne komade.
Istrča iz kovčežića zec i dade se u trk.
„Gde li je moj zec, pomisli carević. „On bi ovoga zeca sigurno dostigao...“
Taman je on u misli bio, kada se zec stvori: dostiže onog drugog zeca, uhvati ga i rastrže na dve polovine.
Iz tog zeca izlete patka i vinu se visoko, visoko u nebo.
„Gde li je moja patka?“, pomisli carević.
A ova ju je već dostigla i kljuje je pravo u glavu. Ispusti patka jaje i ono pade u sinje more...
Rastuži se Ivan-carević, stoji na obali i govori:
— Gde li je moja štuka? Ona bi mi donela jaje sa morskog dna!
Odjednom, pliva ka obali riba-štuka i drži u zubima jaje.
— Uzmi ga, Ivane-careviću!
Obradova se carević, razbi jaje, uze iglu i odlomi joj vrh. Samo što ga odlomi, umre Koščej Besmrtni, u prah se pretvori.
Pođe Ivan-carević u Koščejeve palate. Tad pred njega iziđe Vasilisa Premudra te reče:
— Pa, Ivane-careviću, kad si umeo da me nađeš odsad ću navek biti tvoja!
Ivan-carević izabra iz Koščejeve konjušnice najboljeg konja jahaćeg, uzjaha na njega zajedno sa Vasilisom Premudrom i vrati se u svoje carstvo.
I otada su živeli u velikoj ljubavi i slozi.

Ruska bajka

 

[Neprilagođena]

Ivana Brlić-Mažuranić


Kratki sadržaj knjige Šuma Striborova:

Neki je momak ušao u šumu Striborovu, a da nije znao da je ona začarana i da se u njoj događaju razna čuda. Šuma je morala ostati začarana sve dok u nju ne dođe neko kome je draža njegova nesreća od sve sreće ovoga sveta. Kada je momak nasekao drva i seo na panj da se malo odmori, iz panja izađe zmija i počme se motati oko momka. Ali to nije bila prava zmija, već devojka koje je bila ukleta zbog greha i zlobe, a mogao ju je osloboditi samo onaj ko bi se njome oženio. Momak je pomislio da je zmija toliko lepa da bi je mogao poneti kući.

Pomislivši kako je momak glup zmija se odmah pretvori u devojku, te ga zamoli da je povede kući i oženi se njome. Zbog zlobnih misli devojci - zmiji u ustima je i dalje zmijski otrov. Momak je bio dobar, plašljiv i stidljiv, i bilo mu je neugodno da ne ispuni želju zmiji, koja se radi njega pretvorila u devojku. Bila mu je i lepa, a on onako neuk nije mogao znati šta joj je u ustima. Momak je poveo devojku kući u kojoj je živeo sa svojom starom majkom. Majka je bila stara i mudra, te je odmah videla kakva joj je snaja i šta ima u ustima. Pokušala je objasniti sinu da je pogrešio i da je u kuću doveo zmiju, ali se on naljutio i još pomislio da mu je majka veštica. Tako su njih troje nastavili živeti zajedno, ali ne i složno.

Snaja je bila zlobna, proždrljiva i goropadna. Htela se rešiti majke, a sin je ćutao samo da joj ugodi. Jednog dana kad je majka bila toliko nesretna da je poželela umreti, pred kućom na hladnoći ugleda siromašnu devojku koja prodaje drva. Majka nije imala novca, ali uzme nekoliko grančica, a devojci je iz zahvalnosti zakrpala pocepan rukav na staroj haljini. Uveče su sin i snaja otišli u posetu kumovima, a majka je ostala sama. Morala je ugrejati vodu dok se oni vrate, potpali vatru onim grančicama što ih je kupila od siromašne devojke. Kada se vatra rasplamsala začulo se pucketanje, a iz svake grančice pojavi se veseli plamičak. Bili su to Domaći. Majka je pomislila da joj to Bog šalje utehu, veselila se zajedno sa njima, ali svoju tugu nije zaboravila.

Ispriča Domaćima svoju nesreću i zamoli ih za pomoć. Jedan od domaćih, Malik Tintilinić, predloži da pod kokoš podmetnu svračja jaja, a snaja će se polakomiti i kao svaka šumska zmija isplaziti jezik. Tada će sin vidjeti šta je uradio. Kako su se dogovorili tako su i učinili. Kada je došlo vreme izlegli su se svračići, a snaja zapovedi majci da donese gnezdo i pozove selo da se pohvali. Kad je ugledala svračiće isplazila je svoj tanki zmijski jezik i tako je celo selo saznalo da je ona zmija, a ne žena. No sina ni ovo nije opametilo. Toliko se naljutio na majku da ju je oterao iz kuće, iako je napolju bio snijeg. Majka je žalosno išla preko snežnih polja, a kada više nije mogla dalje zapalila je vatru od onih grančica i ponovno su se pojavili Domaći. Majka im je ispričala šta se dogodilo i oni je povedu do svog starešine Stribora. Sve mu ispričaju, a on majci ponudi sa se vrati u svoje rodno selo, u svoju mladost koja će večno trajati, i tako zaboraviti na sve svoje brige pa i sina. Kad je majka to čula zahvali Striboru na dobroti i odluči ostati u svojoj nesreći, radije nego da zaboravi sina, makar i za sve blago ovog sveta. Nakon tih reči nestadoše sve čarolije u šumi Striborovoj. Nestadoše Stribor i Domaći, snaja se pretvori u zmiju, a majka i sin su ostali sami usred šume i sretno su se vratili kući.

Sin je majku zamolio da joj oprosti, iako mu ona zbog ljubavi nikada nije ni zamerila, a posle se oženio sa devojkom koja je prodavala grančice, tako da su kasnije sve troje srećno živeli.

 

[Baudrillard]

SVIRAČ ČUDOTVORAC

Živeo nekad svirač. Svirao je još od malih nogu. Čuva on tako volove, odreže vrbovu granu, napravi sviralu i, kad zasvira, volovi prestanu pasti, naćule uši i slušaju. Ptice se u šumi stišaju, čak ni žabe po barama ne krekeću.
Istera on stado na noćnu pašu, a tamo veselje: momci i devojke pevaju. šale zbijaju, ko mladost, zna se. Noć blaga, topla. Krasota!
Onda svirač u svoju sviralu zasvira. Svi momci i devojke za tren oka se smire. I svakom se čini kao da mu se neki slatki osećaj po srcu razliva, kao da ga neznana neka sila ponela i nosi ga sve više i više u plavo čisto nebo, zvezdama jasnim.
Sede u noći kod stada pastiri, i ni da se maknu. Ne osećaju da ih bole ruke, noge, preko dana izmorene, da glad podseća na se.
Sede i slušaju.
I sve bi da sede tako celog svog života i da slušaju sviračevu svirku.
Svirala umukne. I niko ne sme ni s mesta da se makne, da ne poplaši taj čudesni zvuk, što se poput cvrkuta rasuo po šumi i dubravi, i pod samo nebo se diže.
Opet svirala zasvira, ali sad nešto tužno. I golema pečal sve osvoji. U pozne sati vraćaju se s kuluka mužici i snaše, začuju svirku, zastanu, slušaju. I pred očima im iskrsne sav njihov život — čemer i beda, zli spahija i njegovi službenici. I takva ih obuzme tuga, da im dođe da zakukaju, kao nad pokojnikom, kao da im sinove u vojsku vode.
Ali, evo, svirač nešto veselo zasvira. Mužici i snaše pobacaju kose, grabulje, vile, podboče se i igraju.
Igraju ljudi, igraju konji, igra drveće u dubravi, igraju zvezde, igraju oblaci — sve igra, veseli se.
Takav je, eto, bio čudotvorni svirač, štogod je hteo mogao je od ljudskog srca da uradi.
Kad je odrastao, napravio je sebi violinu i u svet krenuo. Kud dođe, zasvira, ljudi ga nahrane, napoje, kao najmilijeg gosta, i još mu i za put ponešto dadu.
Dugo je svirač tako po svetu išao, dobre ljude veselio, zlim spahijama bez noža srce rezao: gde on dođe, ljudi ih više ne slušaju. Kao kost u grlu spahijama je stojao.
I spahije namisliše da ga u smrt oteraju. Sad ovog, sad onog nagovarati stadoše da ubije ili utopi svirača. Ali nikog za to voljna ne nađoše: prosti ljudi voleli svirača, a spahijski službenici čarobnjakom ga smatrali, pa ga se bojali.
Onda se spahije s đavolima dogovorile. A zna se: spahije i đavoli od iste su sorte.
Išao jednom svirač šumom, a đavoli dvanaest gladnih vukova na njega poslali. Preprečili vukovi put sviraču, zubima škljocaju, stoje, a oči im poput žara gore. A u svirača ništa osim violine u torbi nema. „E” — misli on — „došao mi je kraj.”
Uzeo violinu da pred smrt još jednom zasvira. Na drvo se naslonio i gudalom preko struna prevukao.Kao živa progovorila violina, zatitrali šumom zvuci. Zamrlo grmlje i drveće, ni listak da trepne. A vukovi, kako su razjapljenih čeljusti stali — tako i ostali.

U uvo se pretvorili, glad zaboravili.
Prestao svirati svirač, a oni kao kroz san u šumi nestali.
Krenuo on dalje. Sunce već za šumu zašlo, samo na krošnjama još blista, kao da ih zlatnom bujicom obliva. Tiho, ni živa duša se ne čuje.
Seo svirač na obalu reke, izvadio iz torbe violinu, zasvirao. Tako divno zasvirao, da se u svirku i zemlja i nebo udubili. A kad je polku započeo, sve živo zaigralo. Zvezde u igri kao zimska mećava lete. oblaci nebom plove, a ribe se tako razigrale da je reka kao voda u loncu uzavrela.
Ni vodeni car ne izdrža — i on igrati stade. I tako se razmahao da je voda obale preplavila. Uplašili se đavoli, poiskakali iz rečnih zaliva. Od besa pucaju, zubima škrguću, a ništa sviraču ne mogu.
Kad svirač vide da je vodeni car ljudima nevolju naneo, polja i vrtove im poplavio, prestade svirati, stavi violinu u torbu, i pođe dalje svojim putem.
Ide on, tako, ide, i odjednom vidi — trče k njemu dva gospodičiđa.
— U nas je danas zabava — kažu. — Dođi da nam sviraš, pane sviraču. Bogato ćemo te nagraditi.
Pomislio svirač: noć pala, nema prenoćišta, a i novaca nema.
— Dobro — rekao im — sviraću vam.
Doveli oni u dvorac svirača. A tamo, tušta i tma mlade gospode i gospođica. Na stolu nekakva velika, duboka zdela stoji. Gospoda i gospođice joj pritrčavaju redom, zamaču u nju prste, pa nečim oči mažu
Prišao i svirač zdeli. Prst zamočio i oči namazao. I kako to učini, vide da to nisu gospoda i gospođice, već đavoli i veštice i da se u paklu, a ne u dvorcu obreo.
„Aha” — misli on — „evo na kakvu me zabavu gospodičići dovukoše! Pa, dobro. Sada ću ja vama zasvirati!”
Podesio on violinu, po živim strunama gudalom prevukao — i sve se u paklu u prah razletelo, a đavoli i veštice glavom bez obzira se razbežali.

Beloruska bajka

 

[Baudrillard]

ZLATOKOSA

Dogodilo se to u davna vremena. U ovim krajevima nas Rusa još nije ni bilo. Pa ni Baškirci nisu živeli u blizini, jer je njima za gajenje stoke potreban slobodan prostor, gde ima proplanaka i stepa. Napasali su ih tamo u dolini reke Njaze, a gde ćeš ovde! Još i sada je tu šuma, drveće svojim vrhovima nebo para, a u ono vreme tuda se uopšte nije moglo ni proći. U šumu su zalazili samo lovci na divljač.
Pričaju da je među Baškircima živeo jedan lovac po imenu Ajlip. Veštijeg lovca od njega nije bilo. Medveda bi smakao samo jednom strelom; jelena za rogove uhvati, prebaci ga preko sebe, — i životinja je gotova. A o vukovima i ostalim da se i ne govori. Kojeg on opazi, taj mu više ne umače.
I tako, jednog dana jaše Ajlip proplankom te opazi lisicu kako juri. Za takvog lovca lisica je sitan plen. Ipak, on pomisli: „Hajde, zabave radi, korbačem ću je premlatiti.” Obode Ajlip konja, ali lisicu nikako da dostigne. Zateže luk da odapne strelu, a lisice onog časa nestade. Pa šta! Umakla, pa neka je, imala je sreće. Samo što je to pomislio, kad eto ti lisice. Stoji pored panja i štekće kao da mu se ruga: „Šta mi možeš! Šta mi možeš!”
Ajlip opet zateže luk, a lisice nestade. Spusti on strelu, a evo ti lisice pred njega pa štekće: „Šta mi možeš! Šta mi možeš!”
Razljuti se Ajlip: „Pričekaj, samo, ti riđušo!” Nestade proplanak i pojavi se gusta, gusta šuma. Ali Ajlipa to ne zaustavi. Siđe on s konja, pa pođe peške za lisicom, ali sve uzalud. Ona je tu, sasvim blizu, ali on nikako strelu da odapne. A nije rad ni da uzmakne. Zar takav lovac, pa da nije kadar ni lisicu da ubije. I tako se Ajlip nađe na sasvim nepoznatom mestu. A lisica iščeze. Tražio je, tražio, ali od nje ni traga nema.
„Hajde da osmotrim gde sam to dospeo”, pomisli.
Izabra jednu povisoku tisu i pope se na sami vrh. Gleda, a tamo, nedaleko od te tise, sliva se rečica s brda. Omanja rečica, razigrana, s kamenčićima razgovara, a na jednom mestu blista tako da se u nju ne može gledati. „Šta li to može biti?” — pomisli. Zagleda bolje, a iza žbuna, na belom kamenu sedi devojka neviđene, neizrecive lepote. Pletenicu je na leđa zabacila i kraj u vodu spustila. A pletenica je u nje zlatna i deset hvati duga. Od te kose rečica tako blista da oči zasenjuje.
Zagledao se Ajlip u devojku, a ona podiže glavu i oslovi ga:
— Zdravo, Ajlipe! Odavno sam ja već od moje dade lije o tebi slušala. Kaže da si ti najviši, najlepši, najjači i najhrabriji momak. Bi li ti mene uzeo za ženu?
— A kako ću ja — pita je — platiti otkup za tebe?
— Kakav otkup — odgovori — kad je moj otac gospodar svega zlata. A neće me on ni dati od svoje volje. Moramo pobeći, samo ako budemo dosta hrabri i pametni.
Ajlip je bio presrećan. Spusti se s tise, dotrča do onog mesta gde je devojka sedela, i rekne joj:
— Ako ti tako želiš, učiniću sve bez pogovora. Na rukama ću te odneti i nikom neću dozvoliti da te od mene otme.
Uto lisica zaštekta kraj samoga kamena, udari njuškom o zemlju, prometnu se u slabačku staricu, pa veli:
— Eh, Ajlipe, Ajlipe! Prazne ti reči govoriš. Razmećeš se snagom i srčanošću, a nisi bio kadar ni mene da ustreliš.

— U pravu si — odgovori on. — Prvi put mi se takva omaška dogodila.
— U tome i jeste stvar, jer će ovo biti još teže. Ta devojka je kći Zmijskoga Cara, zvana Zlatokosa. Vlasi su joj od čistoga zlata. One su je i prikovale za jedno mesto. Sedi ona tu, pere kosu, ali njena se težina nikako ne smanjuje. Oprobaj de, podigni joj pletenicu, pa ćeš videti možeš li je poneti.
Ajlip nije bio običan čovek, podiže ti on pletenicu i uze je namotavati oko sebe. Namotao je nekoliko puta, pa rekne devojci:
— A sada, Zlatokosa, mila moja verenice, čvrsto smo vezani tvojom pletenicom. Niko nas više rastaviti ne može! — S tim rečima podiže on devojku na ruke i pođe. A starica mu pruža makaze:
— Uzmi makar ovo, ti vetropiru, ustrebaće ti.
— Šta će to meni! Zar nemam ja svoj nož!
Ne bi Ajlip ni uzeo makaze, ali ga nagovori Zlatokosa, njegova verenica.
— Uzmi, valjaće, ako ne tebi, a ono meni.
Uputi se Ajlip šumom. S one tise je unekoliko razabrao kojim pravcem treba da krene. Isprva je išao brzo, ali i njega pritiska teret. Ne pomaže mu ni njegova ogromna snaga. Opazi verenica da se Ajlip umorio, te rekne:
— Spusti me, sama ću ići, a ti nosi pletenicu. Tako će ipak biti lakše i dalje ćemo stići. Inače, ako moj otac vidi da me nema, brzo će nas privući.
— Kako to privući? — upita on.
— Pa u njega je takva moć. Kakvo god zlato poželi, privuče ga k sebi u zemlju. Ako poželi da uzme moju kosu, niko mu se ne može odupreti.
— To ćemo još videti! — odgovori Ajlip, a Zlatokosa se samo osmehnu.
Razgovaraju tako i idu, idu. Zlatokosa ga sve požuruje:
— Dobro bi bilo da se što više udaljimo, možda nas onda očeva moć neće dostići.
Idu tako, idu, već su sasvim posustali.
— Da se odmorimo malo — predloži Ajlip.
Samo što su seli na travu, a onoga časa nešto ih povuče u zemlju. Zlatokosa taman stiže na vreme da uzme makaze i saseče pletenicu koju je Ajlip oko sebe namotao. Samo to ga je i spaslo. Kosa njena u zemlju utonu, a on ostade gore. Ipak je i njega malo povuklo u zemlju, a verenica njegova sasvim je iščezla. Nema je, pa nema, kao da je nikad nije ni bilo.
Izvukao se Ajlip iz udubljenja, pa premišlja:
„Šta li to može biti? Neko nevidljiv oteo mi verenicu iz samih ruku. Kakvu sam samo sramotu doživeo! Makar me i života stalo, moram je naći!”
I stade kopati zemlju na onom mestu gde je devojka sedela. Kopa jedan dan, kopa dva dana, ali sve uzalud. U Ajlipa je mnogo snage, ali od alata ima samo nož i kapu. A šta time može da učini?
„Trebalo bi — doseti se — ostaviti neki znak i otići kući po ašov i ostalo.”
Samo što je to pomislio, a evo ti lisice koja ga je u taj kraj domamila. Udari njuškom o zemlju, prometnu se u slabačku staricu, pa veli:
— Eh, ti vetropiru! Jesi li naumio zlato da kopaš ili nešto drugo?
— Ne, zlato mi ne treba, — odgovori on — hoću da nađem svoju verenicu.
— Tvoja verenica već odavno sedi na starom mestu, suze lije i pletenicu u reci kvasi. A pletenica je sada duga dvadeset hvati. Više ni ti nećeš imati snage da je podigneš.
— Pa šta da činim, teto? — upita Ajlip.
— Već odavno je tako trebalo. Prvo se raspitaj i doznaj sve, pa se tek onda prihvati posla. Uradi ovako: vrati se kući i živi kako si i dosad živeo. Ako za tri godine ne zaboraviš Zlatokosu, svoju verenicu, onda ću ja opet doći po tebe. Ako sam pođeš da je tražiš, nikad je više nećeš videti.
Ajlip nije navikao da čeka. On bi odmah pošao da je traži, ali nema kud, tako mora biti. Pokunjio se i pošao kući.
Oh, kako su mu se samo od žile te tri godine. Grane proleće, a on se ni njemu ne veseli. Želeo bi samo da što pre mine. Počeše ljudi govorkati: — Nešto se desilo našem Ajlipu, ne liči više na sebe.
A rođaci mu prilaze vrteći glavama: — Ama, jesi li ti zdrav?
Ajlip dohvati petoricu snažnijih ljudi jednom rukom, podiže ih uvis, zaljulja ih malo i zapreti:
— Ako me još neko za zdravlje upita, sve ću pobacati preko onoga brda.
A Zlatokosa, njegova verenica, ne izbija mu iz glave. Stalno mu je ona pred očima. Želeo bi da je vidi, pa makar izdaleka, ali pamti šta mu je starica zapovedila i ne usuđuje se.
Kad nastade treća godina, opazi Ajlip jedno devojče. Mlada je, crnomanjasta i vesela, kao ptica senica. Samo bi skakutala, pravi vrtirep. To devojče je i pomutilo Ajlipove misli.
Zamisli se on:
— Eto, svi moji vršnjaci već odavno su se poženili. A ja — našao verenicu, pa sam i nju iz ruku ispustio. Sreća je što za to niko ne zna, ala bi mi se smejali! A kako bi bilo da se oženim ovom crnkom? Možda od one devojke tamo ništa neće ni biti, a ovde, — treba samo da platim otkup i da je uzmem za ženu. Majka i otac će je rado dati, a i ona, po svemu sudeći, neće plakati.
Razmišlja on tako, a onda se opet seti svoje verenice Zlatokose, ali ne misli na nju kao pre. Ne tuguje toliko za njom koliko mu je krivo što mu je iz ruku oteše. Ne, ne treba tu popustiti!
Kad se navršilo tri godine, spazi Ajlip onu liju. Nije ni nameravao da pusti strelu, nego pođe kuda ga je lija povela, ali je putem svuda ostavljao znake. Negde trupac zaseče, negde načini zarez u kamenu, a negde kakav drugi beleg ostavi. Dođoše tako do one rečice. Na obali sedi devojka, pletenica joj još jednom onoliko porasla. Priđe Ajlip, pokloni joj se:
— Zdravo, mila moja verenice Zlatokosa!
— Zdravo, Ajlipe, — otpozdravi mu ona. — Nemoj se žalostiti što mi je pletenica narasla. Sada je mnogo lakša. Vidi se da si stalno mislio na mene. Svakog dana sam osećala kako mi kosa postaje sve lakša i lakša. Ali u poslednje vreme kao da je nastao nekakav zastoj. Da nisi počeo da me zaboravljaš? A možda se tu i neko drugi umešao?
Pita ga tako, a smeši se kao da sve zna. Ajlip se isprva ustručavao, a onda se odluči i sve iskreno ispriča — kako se zagledao u ono crnomanjasto devojče, pa pomišljao' čak i na ženidbu.
Zlatokosa mu na to reče:
— Dobro je što si mi sve tako iskreno ispričao. Verujem ti. Samo, valjalo bi da krenemo što pre, Možda ćemo ovoga puta uspeti da pobegnemo na mesto gde očeva moć ne doseže.
Izvadi Ajlip pletenicu iz reke, namota je oko sebe, uze od dadilje lije makaze, pa šumom pohitaše kući. Ajlip je na putu ostavljao belege. Išli su tako sve do noći. Kad se spusti gusta pomrčina, Ajlip predloži:
— Hajde da se popnemo na drvo. Možda ćemo tamo biti izvan moći tvoga oca.
— U pravu si — složi se Zlatokosa.
— Ali kako da se uzveru na drvo kad su pletenicom kao konopcem povezani. Zlatokosa reče:
— Treba je odseći. Uzalud samo vučemo toliki teret. Biće dosta i ako je ostavimo dugu do peta.
Ali Ajlipu bi žao.
— Ne, — kaže — neka tako ostane. Vidiš kako su vlasi meke pa tanke. Ugodno ih je rukom pogladiti.
I odmota Ajlip pletenicu sa sebe. Zlatokosa se prva poče peti na drvo. Ali, žena, nevična penjanju, pa nikako ne može. Ajlip joj svakojako pomaže, i tako se ona nekako dohvati grana. Ajlip se brzo uzvera za njom i svu joj kosu podiže sa zemlje.
— Tu ćemo pričekati do svanuća — veli Ajlip — i uze svoju verenicu vezivati za grane da ne padne ako zaspi. Vezao je dobro, pa se diči:
— Oj, oj, baš čvrsto. Sad odspavaj malo, a ja ću pripaziti. Čim svane, probudiću te.
. I zaista, Zlatokosa ubrzo zaspa, a i sam je Ajlip zadremao. Obuzela ga nekakva strašna sanjivost. Nikako ne može da joj se otme. Trlja oči, maše glavom, okreće se na sve strane, ali snu ne može da odoli. Tako i zaspa. A jedna sova kruži oko samog drveta i uznemireno huče: — Fu-bu! — kao da upozorava: — Pripazi se, kažem ti!
Ali se Ajlip na to i ne osvrće. Spava ?., tiho hrče i sanja. Kao prišao on svojem pustenom šatoru, a iz šatora u susret mu ide njegova žena Zlatokosa. Najlepša je, najmilija, a pletenica joj se vije poput zlatne zmije kao da je živa.
Tačno u ponoć zatreštaše grane i zapališe se. Ajlipa nešto oplazi i obori ga na zemlju. Opazio je još samo kako je iz zemlje sunuo plameni prsten, i njegova verenica Zlatokosa zalebde kao oblačak, sićušnih, sićušnih zlatnih iskrica. Doleteše iskre do tog prstena i tu zgasnuše. Pritrča Ajlip, ali ničega nema. I opet je mračno kao u rogu. Pipa on rukama po zemlji, ali tu je samo trava, kamenčići i šuškor. Ipak, na jednom mestu napipa krajičak pletenice. Dug je dva hvata, možda i više. Razvedri se malko Ajlip: „Uspomenu mi je ostavila i znak dala. Može se, izgleda, sprečiti da očeva moć ne odvuče njenu kosu.”
Razmišlja on tako, a lisica mu već kraj nogu štekće. Udari njuškom o zemlju, prometnu se u mršavu staricu, pa veli:
— Eh, ti, Ajlipe lakomisleni! Šta ti treba — pletenica ili verenica?
— Ja hoću svoju verenicu sa zlatnom pletenicom od dvadeset hv ti.
— Zakasnio si, — kaže mu starica — pletenica je sada od trideset hvati.
— E, to je onda nešto drugo — odgovori Ajlip. — Hteo bih svoju milu verenicu.
— Tako i reci. Slušaj sad moj poslednji savet. Vrati se kući i čekaj tri godine. Ja ti više neću doći. Sam traži puta do nje. Pazi samo da stigneš tačno na vreme, ni ranije, ni kasnije. I još, pokloni se baba-Sovi ne bi li te ona poučila.
To izgovori i nestade je. Kad je svanulo, pođe Ajlip kući, a stalno razmišlja: „O kakvoj li je ona to Sovi govorila? Zar ih je malo u šumi? Kojoj od njih treba da se poklonim?”
Mislio, mislio, pa se priseti. Dok je na onom drvetu sedeo, jedna sova je kružila baš oko njega i sve hukala: — Fu-bu, fu-bu! — kao da ga upozorava .: Pripazi se!
„Sigurno je na tu mislila”, zaključi Ajlip, pa se vrati na ono mesto.
Presedeo je tu sve do večeri dozivajući:
— Baba-Sovo! Posavetuj me! Pokaži mi put!
Vikao je, vikao, ali mu se niko ne odazva. No Ajlip je postao strpljiv. Pričeka još jedan dan, pa
je opet pozva. I ovoga puta se niko ne odazva. Čekao je Ajlip da prođe i treći dan, a uveče samo što je viknuo: — Baba-Sovo! — s drveta se odmah začu:
— Fu-bu! Tu sam! Kome trebam?
Ispriča Ajlip svoju nevolju i zamoli je da mu pomogne ako može. A Sova rekne:
— Fu-bu! Teško, sinak, teško!
— Ništa ne mari što je teško — odvrati Ajlip. — Koliko god snage i strpljenja imam, sve ću uložiti, samo da dođem do svoje verenice.
— Fu-bu! Pokazaću ti put. Slušaj dobro...
I Sova mu objasni sve potanko:
— U ovom kraju Zmijski Car ima veliku moć. On je tu neograničeni gospodar svega zlata. Otme ga od koga god ushte. I svako mesto na kome se zlato pojavi Zmijski Car može opasati svojim prstenom. Da juriš i tri dana na konju, nećeš izići iz njegova područja. Ipak, postoji jedno mesto gde moć Zmijskog Cara ne dopire. Uz malo lukavosti, može se čak i sa zlatom od njega pobeći. Ali to skupo staje. Odatle nema povratka.
Ajlip stane preklinjati Sovu:
— Smiluj se! Pokaži mi to mesto!
— Ja ti ga ne mogu pokazati — odgovori ona — jer su nam oči različite: danju ne vidim ja, a noću ti ne možeš razaznati kuda letim.
— Pa šta da se radi? — pita Ajlip. Sova mu tada rekne:
— Otkriću ti jedan siguran znak. Pohitaj, pogledaj po jezerima, i videćeš — nasred jednog jezera uzdiže se stena, štrči okomito. S jedne strane je borovima obrasla, a sa ostale tri strane — sama golet. Eto, to je mesto koje tražiš. Ko sa zlatom stigne do te stene, tome se otvori podzemni prolaz. Tu prestaje moć Zmijskog Cara,
Ajlip sve to premetnu po pameti i doseti se — to mora biti jezero Itkulj. Obradova se i povika:
— Znam to mesto!
Ali Sova ga savetuje:
— Ipak, otidi, pogledaj, da ne bi bilo neke omaške!
— Dobro, — veli — pogledaću.
Na kraju Sova huknu:
— Fu-bu, ne zaboravi: Zmijskom Caru ćeš umaći, ali odatle nema povratka.
Zahvali Ajlip Sovi i ode kući. Ubrzo je našao ono jezero sa stenom i odmah se doseti: „Za jedan dan ne možeš tamo stići. Treba načiniti put kojim konj može proći.”
I tako, uze Ajlip krčiti put. Lakog li posla! Sam probija put kroz gustu šumu više od sto vrsta. Ponekad sasvim posustane. Izvadi tada onaj kraj pletenice, zagleda ga, podivi se malo, pogladi ga, pa kao da mu to snagu povrati, opet se prihvati posla. Tako mu neosetno prođoše tri godine. Jedva je uspeo da pripremi sve što treba.
Tačno u ugovoreno vreme ode Ajlip po svoju verenicu. Izvadi pletenicu iz reke, namota je oko sebe i pođoše oni kroza šumu sve trčeći. Dokopaše se raskrčenog puta, a tamo ih čeka šest konja. Uzjaha Ajlip na jednoga, verenicu pope na drugog, a ostala četiri povede za ular, pa pojuriše koliko god je u konja bilo snage. Čim se umori jedan par, oni se premeste na drugi, pa opet pojure. Lija trči ispred njih, konje draži, a oni nikako ne mogu da je dostignu. Pred veče pođe im za rukom da se dokopaju jezera. Ajlip odmah uskoči u čamac i preveze verenicu i liju na stenu. Samo što su do nje doplovili, u kamenu se otvori prolaz. Oni jurnu tamo, a u taj čas i sunce zađe.
— Oh, pričaju, šta je tada bilo! Šta je bilo!
Kad je sunce zašlo, Zmijski Car je celo jezero trostrukim plamenim prstenom opasao. Po vodi se na sve strane rasule zlatne iskre. Pa ipak, kćer svoju iije mogao da izvuče. Sova mu je put preprečila. Sela ona na stenu u jezeru i zaokupila jedno te jedno:
— Fu-bu! Fu-bu! Fu-bu!
Huknu ona tako tri puta, a ognjeni prsteni malo potamneli, kao da su počeli gasnuti. A čim se ponovo rasplamte i zlatne iskre po vodi se raspu, Sova opet hukne: — Fu-bu! Fu-bu!
Nekoliko noći se Zmijski Car tu borio, ali ništa nije mogao postići. Njegova moć je tu prestajala.
Od tog vremena na obalama jezera pojavilo se zlato. Sve, vidiš, kao ljuščice ili končići, a zrna ili krupnijeg grumenja nikako i nema. Pa otkuda tu zlato? Rasulo se, kažu, sa zlatne pletenice kćeri Zmijskoga Cara. I to mnogo zlata! A posle, već u moje doba, zbog toga zlata bilo je velike omraze između baškirskih i kaslinskih fabrikanata.
A Ajlip i njegova žena Zlatokosa ostadoše pod onim jezerom. Tamo su livade, čopori konja, stada ovaca. Jednom rečju, prava blagodet!
Pričaju da ponekad Zlatokosa iziđe na stenu. Viđali su je ljudi. Pojavi se, biva, u zoru i sedi. A pletenica joj se vije kao zlatna zmija. Oh, kakva je to lepota i krasota!
Ali ja je nisam video. Nisam imao prilike. Neću da izmišljam.

Uralska bajka

 

[Neprilagođena]

 

[Baudrillard]

BELA SOVULJAGA, AŽDAJE I VEŠTICA

Bela Sovuljaga je živeo sa bakom u usamljenom i mirnom kraju. Tamo su se sklonili i nastanili jer je njihovo selo bilo izloženo stalnim napadima Indijanaca drugih plemena, koji su bili pravi nasilnici i pljačkaši. U ovome kraju, između planina, šuma i jezera, skoro niko nije ni znao za njih.
Bela Sovuljaga je bio odličan lovac, pa je ča njega i njegovu baku uvek bilo mesa u izobilju.
Ali, malo-pomalo, voda u svim jezerima u ovoj oblasti poče da opada. Kiša je, istina, padala, ali je vode bilo sve manje. Bela Sovuljaga se zabrinu; ako vode nestane, onda će on, baka i svi ljudi i životinje morati da umru od žeđi. Zato krenu na put da otkrije uzrok toj nemiloj pojavi.
Išao je, išao, sve dok nije stigao na vrh jednog brežuljka. Tu sede da se odmori. Odozgo je mogao da obuhvati pogledom ogromno prostranstvo kopna i jezerske vode.
Gledajući po zemlji, primeti odjednom duge utabane staze koje su vodile ka jezeru, i odluči da pođe tim putem: nikad nije video tako široke tragove. Dok je silazio, opazi da se ispod njega nešto miče. Iz daljine je izgledalo kao da se veliki stogovi trave sami pokreću. Pošto se vrlo oprezno približio, vide da su to vrlo krupne, užasne aždaje. Bela Sovuljaga se skloni i poče pažljivo da ih posmatra. Imale su duge i velike zube, a hodale su vukući stopala, jer nisu mogle da savijaju noge. Ova čudovišta nisu mogla ni da legnu kada se umore, jer ne bi mogla više da ustanu zbog debelih ukočenih nogu; a kad su htela da spavaju, naslanjala su se na stabla.
Posle kratkog vremena čudovišta pođoše da piju vodu; bilo im je potrebno pola dana da se napiju. Tako najzad Bela Sovuljaga vide zašto nestaje voda, pa se rasrdi, uze luk i strele i htede da pobije sve te nenasite i žedne aždaje. Ali njegove jake strele od kamena nisu imale nikakvog dejstva; padale su na zemlju, jer nisu bile u stanju da probiju kožu aždaja, koje su i dalje mirno pile jezersku vodu.
„Sigurno su volšebne", pomisli Bela Sovuljaga. „Moram da odem do Velikog Belog Zeca.“
Veliki Beli Zec je bio vrlo mudar čarobnjak. Živeo je na dalekom severu, na vrhu najviše planine. Kad je čuo da se neko približava njegovom skrovištu, on sjuri pravi uragan snega na došljaka, jer je želeo da do njega stižu samo oni junaci koji su jaki i otporni prema mrazu, vetru i umoru. Onaj koji je sva ta iskušenja izdržao mogao je biti siguran da će dobiti tačan odgovor na svoje pitanje: u celom ovom kraju nije bilo mudrijeg čarobnjaka od Velikog Belog Zeca.
Bela Sovuljaga se najzad probi po njega i ispriča mu o aždajama koje ispijaju reke i jezera. Veliki Beli Zec je dugo razmišljao, a onda reče:
— Dragi sinovče, postoji samo jedan jedini luk pomoću kojeg možeš da se oslobodiš tih aždaja. Luk je napravljen od slonove kosti, a isto tako i strele. To su čarobne strele, i pre upotrebe treba im nešto kazati i naznačiti im cilj koji igraju da pogode. Ali te strele čuva Veštica Noći.
Ko je ta Veštica Noći? — upita Bela Sovuljaga.
— To je velika čarobnica koja ima sedam kćeri, jednu goru od druge. Ali sve su one lepe i imaju mnogo prosilaca. Kada neki ratnik zaprosi ruku jedne od njih, ona zatraži od njega da ga očešlja za svadbenu svečanost, pa mu onda čarobnim češljem izvadi mozak. Ali one imaju čarobnu moć samo noću; danju su bezopasne kao i ostale žene.
— Reci mi gde mogu da ih nađem — upita odčučno Bela Sovuljaga. — Ja se ne plašim žena
— Žive s one strane jezera, dragi sinovče. A torbu sa lukom i strelama nosi starica o ramenu.
Bela Sovuljaga zahvali Velikom Belom Zecu i ode da potraži veštičinu kolibu.
Dugo je išao, i napokon na putu srete jednu lepu devojku koja je kupila drva; bila je to najmlađa kći veštičina. Bela Sovuljaga je bio tako lep da se ona odmah zaljubi u njega, a i on u nju Zato devojka smesta odluči da napusti majku i sestre, da mu pomogne da se dočepa luka i strela. pa da pobegne s njim. Brzo ga dovede do kobile svoje majke.
— Majko moja, ovaj čovek želi da me uzme za ženu — reče ona veštici.
Veštica je bila presrećna, jer se nadala da će kći izvaditi mozak Beloj Sovuljagi, kao i svima pre njega. Odmah dade pristanak, i počeše da spremaju svadbu. Verenica napravi sedam čarobnih kapica za majku i sestre, da se doteraju za njeno venčanje. Ali kada su ih stavile na glavu padoše u duboki san. Tada Bela Sovuljaga i mlada uzeše torbu sa lukom i strelama od slonove kosti i pobegoše.
Dugo su trčali, jer, iako su imali jedan dan prednosti, veštica je noću mogla da trči kao vetar i da ih stigne. I stvarno, sledeće noći čuše iza sebe staricu kako besno viče:
— Bežite, bežite, ja ću vas ipak uhvatiti!
Bela Sovuljaga i njegova žena su i dalje besomučno bežali, u najvećem strahu.
Najzad, nešto pre zore, pojavi se pred njima velika koliba, i oni se skloniše u nju. Tu je stanovao neki vrlo ljubazan starac po imenu Jutarnja Zvezda. U stvari, to je bila baš ona zvezda koja ide na spavanje poslednja, kada Sunce već počinje da se rađa. Starac se spremao da legne jer se tek beše vratio kući, ali je ipak bio dobre volje, te im obeća pomoć.
Uto se veštica, videvši dvoje mladih, zaustavi pred ulazom i stade da viče i besni:
— Pusti me unutra, Jutarnja Zvezdo! Ono dvoje prokletih ušlo je u tvoju kolibu! Pomogni mi da ih uhvatim, ili ćeš se pokajati! To je cela istina, kao što je istina da sam ja Veštica Noći!
— Svakako ću ti pomoći — odgovori starac iz kuće sanjivim glasom, kao da se tog trenutka probudio. — Pomoći ćemo ti, ja i moj pas. Ali dopusti, molim te, da se obučem.
Veštica je čekala sva uzrujana, jer Sunce samo što se nije pojavilo, a tada će ona izgubiti svoju čarobnu moć.
— Jesi li se najzad obukao, stara ulizice?
— Trenutak samo, oblačim košulju.
Nebo je bilo sve svetlije.
— Puštaš li me ili ne?
— Odmah;, pričekaj još da obučem mokasinke.
Uto Sunce izbi na vidiku, a veštica pade na zemlju i utonu u duboki san. Tako su i ovoga puta Bela Sovuljaga i njegova mlada bili spaseni i, pošto su se zahvalili Jutarnjoj Zvezdi, krenuše n.| put. Kada je ponovo pao mrak, dođoše do velike kolibe Sedmoro Braće Gromovnika. To su bili moćni džinovi koji otvaraju oči samo kada je oluja, i od njih potiče ona glasna grmljavina i velika tutnjava. Kada je prvi gromovnik čuo brze korake dvoje mladih, reče bratu:
— Otvori jedno oko da vidiš ko je, ali vrlo malo, molim te.
Brat tako uradi, i munja iznenada blesnu, ali ne nanese nikome zla. Tada im Bela Sovuljaga sve ispriča, i Sedmoro Braće Gromovnika se sažališe: pustiše ih u kolibu i obećaše da će ih spasti veštice.
Tek što su ušli, stiže sva zadihana i veštica; besnela je još više:
— Sedmoro braće! Pomognite mi da uhvatim to dvoje prokletnika. Kajaćete se ako mi ne dopustite!
— Kakva je to lomljava? — reče prvi Gromovnik. — Otvorimo oči, braćo, i pogledajmo ko je to što tako viče.
Sedmoro Braće Gromovnika otvoriše oči, svi odjednom: sedam munja sevnuše, i istog trenutka raskomadaše vešticu na paramparčad, uz strahovitu huku i buku.
I tako je sada Bela Sovuljaga mogao da nesmetano ode i pobije aždaje. U pratnji svoje mlade on se vrati na mesto gde je prvi put video nemani, i pripremi se da ih napadne.
Dok su se čudovišta pojila na jezeru, on poseče sva stabla na koja su se ona naslanjala kad spavaju; ta su se stabla lako raspoznavala, jer im je kora bila oguljena. Potom se sakri i pričeka.
Pred veče se aždaje vratiše, i uputiše se odmah da se odmore, kao što su obično činile. Ali pod njihovom težinom posečena stabla popadaše, a one se skljokaše na zemlju i bezuspešno pokušavahu da se dignu. Tada Bela Sovuljaga izvuče luk i strele od slonove kosti i spremi se da odapne.
— Strelo od slonove kosti, — prošaputa pre no što će odapeti — idi pravo i pogodi u oko!
Strela doista pogodi jednu aždaju u oko.
I tako su sve aždaje redom bile pobijene. Otada se ljudi više nisu bojali da će ostati bez vode, iako kiša nije često padala; čarobnjaci su znali magije kojima su u tom slučaju mogli da dovedu kišu na zemlju.
Što se tiče Bele Sovuljage, on sada, pošto je posedovao luk i čarobne strele, odluči da se vrati sa nevestom i bakom u svoj zavičaj. Svi su ga se bojali i divili mu se, i tako je postao poglavica svih lovaca.

Indijanska bajka

 

[Neprilagođena]

 

[Baudrillard]

PREPREDENI INDIJANAC

Bio jednom jedan bogataš, bogatiji no iko u tom kraju, pa imao ćerku jedinicu. Još dok je ćerka bila malena, bogataš se zavetovao da će je udati samo za bogataškog sina i napraviti najbogatiju svadbu u čitavoj okolini, a na svadbu pozvati samo bogataše, dok nijednom siromahu pristup neće biti dozvoljen.
Kad je devojka odrasla i otac ostvario želju da je uda za bogataškog sina, načinio je bogatu svadbu i priredio raskošnu gozbu, ali je na nju, kako se zavetovao, pozvao samo bogataše a nijednog siromaha.
Naravno, i siromasi su hteli da se pogoste za krcatom trpezom, ali je bogataš postavio naoružane momke na kapiju i naredio da nijednog siromaha ne puste u dvorište.
Tog istog dana prolazio je neki Indijanac, veoma umoran od puta i veoma gladan, jer dva dana ništa nije jeo. Kad je stigao u krčmu i zatražio ručak, krčmar mu reče: — Plati, pa ćeš dobiti, — ali Indijanac nije imao čime da plati, već zapita krčmara da li bi mogao da dobije makar parčence bajata hleba ili pogače, samo da je besplatno. Krčmar reče da on bez novca ne daje, jer i sam treba da živi, ali da u blizini veliki bogataš priređuje svadbeni pir, pa se tamo besplatno krka koliko se hoće a vino teče potokom.
Obraduje se ogladneli Indijanac i potrči do bogataševe kuće, a lako je bilo naći je, jer se izdaleka čula svirka, dok je ulica bila zakrčena siromasima koji su hteli da bar izdaleka uživaju u slavlju ako nisu mogli da se goste kao bogataši i bogataški sinovi.
Prolaznik Indijanac ne pitajući ništa nagrnu na kapiju, ali ga tamo ščepaše dva naoružana momka. — Kuda? — dreknuše grubo, jer su po traljama videli da pred sobom imaju siromaha.
— Na svadbu — reče Indijanac.
Momci se nasmejaše i gurnuše Indijanca u prašinu.
— Lepo bi se naš gospodar proveo kad bi ovakvu fukaru primao — doviknuše.
Tek tada se osvrnu Indijanac oko sebe i vide svud naokolo siromahe, kako krive šije i zvire preko ograde, dok se bogataši časte u hladu drveća za poređanim soframa krcatim raznim đakonijama.
Ipak, Indijanac nije hteo da se preda, te otrese prašinu sa rita i priđe vratarima.
— Recite gospodaru da sam došao i hoću da govorim s njim u četiri oka.
— Šta imaš ti s njim da govoriš? — reče jedan čuvar grubo.
— Samo ti reci gospodaru, a on neka odluči da li će me primiti.
Vratar pomisli da Indijanac ima neku važnu poruku, te izvesti gospodara. Bogatašu nije bilo milo što ga uznemiravaju za trpezom, pa se obrecnu:
— Šta hoće taj odrpanac?
— Rekao je da mora s vama da govori u četiri oka — reče sluga.
Bogataš ustade, pređe preko dvorišta već pomalo posrćući od jela i pića, i dođe do kapije.
— Šta hoćeš? — zapita došljaka.
Indijanac pozva bogataša da se malo izdvoji u stranu i prišapnu mu na uho:
— Gospodaru, hteo sam da vas zapitam da li ste voljni da otkupite zlato.
— Šta kažeš: zlato? — užagri bogataš, kome zlata nikad nije bilo dosta. — Ulazi ovamo i sedaj za sofru, jer vidim da si pregladneo.
I tako se Indijanac posadi među bogataše, stavi preda se veliku plećku i naklopi se da jede, zalivajući svaki zalogaj odličnim vinom.
Kad se slatko naručao i već jedva mogao da ustane od mnogih jela i kolača, dođe bogataš.
— Prijatelju — reče — ti maločas spomenu neko zlato. Pošto bi ga prodao?
— Jevtino, gospodaru.
— Odlično, odlično — zaradova se bogataš. — A koliko zlata imaš?
— Ništa, gospodaru — reče Indijanac pokunjeno.
— Ništa! — dreknu bogataš. — Što si onda pitao hoću li da ga kupim?
— Da ne dolazim uzalud ako jednog dana nađem zlato — reče Indijanac smešeći se.
Bogataš se razjari i prizva momke, ali prepredeni Indijanac nije sačekao njihov dolazak, već žurno otrčao, sit i zadovoljan.

Kaubojska bajka

 

[Neprilagođena]

 

[Neprilagođena]

 

[Baudrillard]

DEVOJAČKO OSTRVO

Kada je vitez od Robervala — prijatelj francuskog kralja Fransoaa Prvog — krenuo u nove zemlje, njegovom lađom je upravljao odličan krmanoš Žan Alfons. Brodska posada je bila sastavljena od smelih momaka, plemića, koji su krenuli u potragu za pustolovinama. Svi su ti plemići sanjali o nekoj novoj zemlji gde ima zlata kao peska, a dijamanata kao krasuljka na livadama u proleće; ili su zamišljali neke čudne divljake s kojima će morati da se bore, neke divove, čudovišta koja treba savladati; i svaki je od njih, prema tome kakve je naravi bio, obećavao sebi da će steći bogatstvo ili slavu.
Na tom brodu putovala je i Margareta od Nontrona, pitoma i lepa devojka, ili bolje reći dete jer, po svemu sudeći, nije imala još ni šesnaest godina.
Vitez od Robervala bio je rođak i staralac devojčin. Nameravao je da od nje, kad bude sazidao sebi zamak u novoj domovini, načini gospodaricu svoga dvora — odnosno, jednom reči, da se njom oženi.
Ali u srcu mlade Margarete krilo se više zebnje nego ljubavi. Vitez od Robervala bio je čovek naprasit, surov, bez imalo nežnosti i dobrote, premda smeo i odvažan. I zato je sirotica često plakala u sobici koju behu za nju udesili na zadnjem delu lađe. Njena dadilja, stara Damijena, koja joj je zamenjivala umrloga oca i majku, tešila ju je kako je najbolje znala i umela.
— Lepojko moja, — šaputala je devojci ta dobra duša — vi ćete biti kraljica u zemlji divljaka, i imaćete toliko zlata da nećete znati šta s njim da radite; bićete pokriveni dragim kamenjem od glave do pete, dvorac će vam biti pun posluge, i upravljaćete nepreglednim imanjem.
Ali mlada devojka nije želela ni zlato, ni drago kamenje, ni sluge i kraljevstvo. Želela je samo ono za čim žude sve devojke: muža koga će voleti i koji će nju voleti, lepu dečicu i prijatan dom sa ormanima punim rublja, u kome će ona biti gazdarica.
Plovili su tako danima i nedeljama, i Margareta je, malo-pomalo, prestala da roni suze. Damijena je bila ubeđena da su njene utehe najzad dirnule jadničino srce. Ali, varala se.
Margareta beše srela na palubi, po kojoj se šetala kada vetar nije bio suviše jak, jednog mladog plemića, Raula od Ferloa. On je bio iz otmene ali siromašne porodice, i želeo je da stekne bogatstvo za svoje najbliže, koji su u starom porodičnom zamku u Francuskoj jedva sastavljali kraj s krajem. Raul nije imao više od dvadeset godina, i već se bio istakao u bitkama koje je na Starom kontinentu vodio kralj Fransoa.
Prvo je samo pozdravio lepu devojku, zatim se osmehnčo na nju, i najzad je oslovio. Ubrzo se ovo dvoje mladih nije više rastavljalo. Od jutra do mraka Raul je čekao Margaretu u jednom skrivenom kutu koji behu pronašli pored prednje katarke, iza koturova užadi, uza samu dršku lengera. Devojka je odlazila k njemu, i tu su onda ćaskali o svemu onome o čemu razgovaraju zaljubljeni u celom svetu, a što je vrlo teško docnije prepričati.
Vitez od Robervala je, naravno, brzo otkrio to prijateljstvo i strašno se razgnevio. Međutim, nekoliko dana se savlađivao, i samo je neprekidno motrio na kretanje dvoje mladih.
Jedne večeri na vidiku im se ukazao Đavolski arhipelag. Dok su mu se obazrivo primicali da bi izbegli nepoznato podvodno stenje, vitez posla po svoju nećaku. Devojka zadrhta. Mada se to još ni po čemu nije videlo, pogodila je da ujak zna za njenu tajnu, i pošto je dobro poznavala njegovu narav, strahovala je od najgoreg. A još više od gospodarice bila je uplašena stara Damijena, jer joj je iz iskustva bilo poznato dokle čoveka može odvesti ljubomora.
Margareta zateče ujaka gde sedi u svojoj velikoj naslonjači, u sobi na krmi, pa uzdahnu od olakšanja, jer na vitezovom licu nije bilo ljutnje; naprotiv, on se osmehivao. Znači, nije bila u pravu. Ali u istom času obuze je nova strepnja: ako vitez ne zna ništa o Raulu, onda će možda najzad otvoreno pokazati svoje ženidbene namere, o kojima je do tada govorio samo uvijeno. Šta li će da mu odgovori? Kako će se usuditi da kaže „ne” ujaku pred kojim je umirala od straha?
Ali se te sumnje začas raspršiše. Raul od Ferloa uđe u sobu, i devojčina se nada pretvori u neizmernu sreću. Već je u mislima videla šta će se dogoditi. Njen ujak će prosto naprosto reći da sve zna i daće svoj pristanak za tu vezu, koja će od nje napraviti najsrećniju ženu na svetu.
Tako je i bilo. Pošto je učtivo pozdravio mladog plemića i blago klimnuo glavom nećaci, vitez od Robervala ih pozva da mu se približe i obrati im se gotovo očinskim glasom:
— Već dugo vremena vas posmatram, i znam za vaše sastanke na palubi. Nije mi bilo teško da otkrijem vaša osećanja; ona su vam jasno ispisana na licu.
Devojka se zarumene, kao što joj i priliči. A plemeniti Raul, koji je bio tako hrabar pred neprijateljem, sad je izgledao zbunjen. Vitez nastavi:
— E pa, šta imate da kažete na to?
— Ja volim Margaretu — izjavi Raul.
— Ja ga volim — prošapta devojka.
Na licu viteza od Robervala zasija još širi osmeh.
— Pošto se volite, — reče — sigurno želite i da se venčate. Zašto mi niste ranije priznali svoju naklonost, već ste me primorali da to sam pogodim?
Raul ponosito diže glavu:
— Nisam se usuđivao da zatražim ruku gospođice od Nontrona zato što sam siromah. Hteo sam to da učinim tek kada se obogatim.
— Kada čovek nekoga voli, nije mu potrebno bogatstvo — odvrati vitez. — Zar tada nema nešto što je vrednije od novca?
Margareta živo uskliknu:
— Oh, naravno, ujače! Ja ne želim ništa drugo do da provedem ceo život sa Raulom. Šta me se tiče zlato, drago kamenje, i sve ostalo?
A tada opet obori glavu, zbunjena tolikom svojom smelošću.
— Dobro rečeno, bogami! — izjavi vitez od Robervala. — Eto, ja baš nameravam da vam nađem boravište, i kladim se da ćete njim biti zadovoljni.
Na to se mlada devojka i lepi plemić baciše vitezu pred noge, zahvaljujući mu po sto puta, a on ih podiže i reče:
— Deco moja, docnije ćete imati dovoljno vremena da mi zahvaljujete. A sada, najpreče od svega jeste vaše venčanje. Hoću da se ono obavi pre nego što ostavimo za sobom arhipelag.
Margareta i Raul su se pitali u sebi zašto vitez hoće da ih venča pre nego što prođu pokraj tog arhipelaga, sastavljenog samo od pustih ostrva na koja nikad nije kročila ljudska noga. Ali nisu se usuđivali da ma šta prigovore, a, uostalom, i sami su jedva čekali da što pre budu sjedinjeni svetom vezom.
Još ne behu došli k sebi od prevelike sreće koja ih je zadesila tako iznenada, kad u sobu na krmi uđe brodski sveštenik; bio je to jedan od onih kaluđera koji su putovali u nove zemlje da pokrštavaju domoroce. Vitez objasni svešteniku šta se od njega očekuje, i ovaj iz istih stopa pristupi obredu.
Nije tu bilo — kao šgo vi možda mislite — nikakvih svečanosti, gozbi ni pijanki. Izgovorena su samo dva „da“ i jedan blagoslov. A dvoje mladih nije ni moglo zamisliti lepšu svadbu od te.
Zatim se mladenci povukoše na palubu, ali sada više ne da se sakriju kraj prednje katarke, nego da pred svima pokažu svoju radost.
Tu s najvećim iznenađenjem opaziše da se brod zaustavio, uprkos jakome i vrlo svežem vetru koji je duvao s mora. A ugledaše i neke ljude, koji su bili zauzeti spuštanjem jednog povećeg čamca u more.
— Da neće ujak da istražuje neko od ovih ostrva?
— Sigurno namerava da se iskrca, pa je zato žurio s našim venčanjem.
Margareta podiže oči i uspravi na muža pogled pun nežnosti.
— Ako je tako, onda volim ovo pusto ostrvo, jer je malo ubrzalo moju sreću.
Ljupka žena još ne beše izustila do kraja te reči, a iza njenih leđa se začu kikotanje. Ona poznade vitezov smeh i, ne znajući ni sama zašto, zadrhta od straha. „Kakvo ružno osećanje“, pomisli, „posle svih ujakovih dobročinstava!“
— Margareta, — reče vitez — baš mi je milo što ti se tako sviđa ovo ostrvo, jer sam namislio da ti ga dam u miraz.
Ni gospođica od Nontrona ni plemeniti Raul od Ferloa nisu imali vremena da se raspitaju šta znači ta čudna odluka. Nekoliko članova posade, od onih momaka koji su bili slepo odani vitezu i slušali ga isto kao što bi slušali samog đavola, njegovog zakonitog gospodara, baciše se na njih i, ne obazirući se na njihove krike, spustiše ih u čamac.
Stara Damijena, koja je nastavila da bdi izdaleka nad svojom gospodaricom, pade na kolena pred vitezom, plačući i preklinjući ga. On je prvo surovo odgurnu, preteći joj da će je baciti u okove na dno lađe, ali se onda ipak predomisli.
— Kada toliko voliš svoju gospodaricu, možeš da pođeš s njom.
Jedan sat kasnije, mladi supružnici i dobra dadilja nalazili su se na tednom ostrvu koje u to doba još nije imalo imena. Videli su kako čamac diže sidro, i pogledom ga pratili sve dok nije stigao do broda viteza od Robervala. Posada razape jedra i, gonjena večernjim vetrom, lađa se ubrzo izgubi na vidiku.
Onda ovi bednici pođoše da, pre svega, obiđu svoj posed. Ostrvo je bilo prilično veliko i delimično obraslo gustom šumom, u koju nisu smeli ući, jer su pomislili da divlje zveri sigurno imaju u njoj jazbine.
Raul je pored jednog bistrog izvora sagradio kolibu i zaštitio je visokom ogradom od kolja. Ljudi s broda behu ostavili ovim siromasima oružje, nešto baruta i jednu sekiru, iz milosrđa ili možda iz puke želje da im što više produže samrtne muke.
Kao što su i pretpostavljali, u šumi su se krile opasne zveri, ali je uz njih tu bilo i razne divljači. Raul je lovio i pecao ribu, a pored kolibe je raskrčio mali četvrtasti prostor i tu gajio divlje biljke koje je pronašao na ostrvu. Bio je tako hrabar, tako oštrouman i pun dobre volje da im se život ipak činio podnošljiv. Sem toga, Raul i Margareta su se toliko voleli da su uživali već i u tome što su zajedno.
— Samo moramo biti strpljivi — ponavljao je Raul. — Kad-tad će blizu nas proći neki brod ili ribarska barka, i odvešće nas odavde.
Margareta se pretvarala kako veruje u to da bi ga zadovoljila, a Damijena je činila to isto da bi ugodila i jednom i drugom.
Tako prođe godina dana. Nijedno se jedro za tih dvanaest meseci nije ukazalo na vidiku. Da bi uštedeo barut i sačuvao ga za odbranu od zveri, ili možda čak i od napada divljaka, Raul je počeo da pravi zamke, a uz to je usavršio i svoje oruđe za ribolov, pa su tako imali dovoljno hrane.
U zimu im se rodi detence. Nazvali su ga Fransoa, po kralju Francuske, i ono je bilo radost i ponos roditelja.
Raul, koji je dobro poznavao svoju mladu suprugu, osećao je kako usamljenost počinje teško da je pritiska. Ona to nije ničim pokazivala, bojeći se da ne poveća patnje svota muža, ali je osećala da je muči neki nesvestan strah. Svaki dan se pela na jednu stenu, najistaknutiju tačku na ostrvu, odakle je oko dopiralo najdalje; dugo je netremice zurila u more, a kad bi sišla odatle, bila bi još malo tužnija nego ranije.
Raul od Ferloa je očajavao.
Do tada su svi oni dosta dobro podnosili surove uslove svoga izgnanstva. Međutim, kada je napunio godinu dana, mali Fransoa je naglo počeo da slabi, pogođen jednom od onih tajanstvenih boljki što napadaju sasvim malu dečicu, pa izgleda kao da ona više ne žele da žive jer smatraju da im je dovoljno to kratko iskustvo na zemlji. Ubrzo je umro.
Strašan je bio onaj dan kad su Raul i Margareta spustili majušni leš u jamu koju je Raul iskopao pored kolibe.
Od tada Margareta više nije imala snage da se pretvara. Dok je Raul lovio zveri ili pecao ribu da bi ih ishranio, ona je ronila suze bez prestanka; kad bi se vratio, muž bi je uvek zatekao crvenih očiju; a ponekad nije mogla da se uzdrži čak ni pred njim.
I tako je jadnik najzad počeo da mrzi samoga sebe zato što je i nehotice postao uzrok nesreće svoje ljubljene žene. Da ga nije srela, ona bi sad bila gospodarica u nekom divnom zamku i upravljala bi ogromnim posedima. Nijednog trenutka nije mu padala na um njegova lična nesreća; stalno je sedeo zadubljen u misli, ne bi li našao puta i načina da nekako pobegnu s ostrva. Ali izlaza kao da nije bilo. More oko njih bilo je bučno čak i leti. Kad bi se usudio da zaplovi po njemu u nekom čamčiću (a kako li bi samo došao do njega?), to bi značilo da odvlači u sigurnu smrt onu koju toliko voli.
Morao je, dakle, i dalje da se nada, iako nikakve nade nije bilo, i da iz dana u dan pati sve više posmatrajući kako se Margaretino očajanje povećava.
Čekalo ih je još jedno iskušenje. Jednoga dana razbolela se njihova stara verna Damijena, a kada je ispustila dušu, sahranili su je pored malog groba u kome je ležao Fransoa.
One večeri kad se zemlja sklopila nad njenom vernom dadiljom Margareta oseti da je snaga napušta i baci se jecajući mužu na grudi.
— Ne mogu više, ne mogu! — jeknu ona. — Vodi me odavde! Osećam da neću još dugo izdržati, glava mi je puna užasnih priviđenja koja me odvajaju čak i od tebe. Znaš li, Raule ... ako ostanemo ovde, najzad ću početi da te mrzim.
Toga se baš i bojao mladi čovek; to bi bila najveća nesreća od svih, i gubitak poslednjeg, najskupocenijeg dobra koje je tim jadnicima još ostalo.
Raul nije imao ni testere, ni struga, ni klinova, ničega što je potrebno za pravljenje čamca, već samo jednu sekiru. Sve što je uspeo da uradi bilo je da na talase spusti bedan splav, sklepan od debala povezanih gipkim stabljikama. Nekako mu je pošlo za rukom da pobode na njemu katarku i da napravi jedro od upletene trske, i dva vesla, možete već zamisliti kakva.
— Srce moje milo, — reče on Margareti — ludo bi bilo da te na ovom splavu izložim nemirnim morskim strujama, i zato ću se ukrcati sam. Pokazao sam ti kako ćeš da se služiš zamkama i priborom za pecanje. Da bi se mogla braniti od napada, zadržaćeš moje oružje; ostalo je puščanog praha i olova. Nemoj se plašiti ničega; leto još nije prošlo, a vetar je povoljan pa će me oterati brzo do obale; tamo ću lako naći neke ribare koji će pristati da se sa mnom vrate po tebe. A kad budemo opet na kopnu, zajedno, zaboravićemo sve ove muke kao da su bile samo ružan san, i živećemo u sreći još dugo, dugo vremena.
Raul ni izdaleka nije osećao onakvo samopouzdanje kakvo je pokazivao, ali je želeo da pre svega ohrabri svoju mladu suprugu. A ona se nije pobunila, kao što je Raul očekivao. Užas koji joj Je ulivala notpuna samoća nije bio ništa u poređenju sa nadom na spasenje.
— Znam, Raule, — reče ona — da ćeš učiniti i nemoguće da bi me spasao, a ni moja hrabrost neće biti manja od tvoje. Pomisao na sreću koja nas čeka daće mi snage da izdržim ovo iskušenje.
I tako Raul ode. Dok ga je struja odvlačila ka pučini, ugledao je Margaretu, koja je stajala na svojoj uobičajenoj osmatračnici; mahala je rukama, a onda pala na kolena.
Ubrzo su se nežna prilika njegove drage žene, drvena koliba koja im je bila dom, a zatim i samo ostrvo izgubili u magli što se dizala s vode.
Osam dana bacalo je more Raula tamo-amo; pokatkad bi gubio nadu da će ikada ugledati kopno, jer mu je stalno pretila opasnost da će ga podmukli valovi potopiti, pošto pre toga razbiju u paramparčad njegov bedni splav. Ono malo namirnica što je sa sobom poneo bilo je potrošeno, i Raul je već video sebe kako u najskorijoj budućnosti umire od gladi i žeđi, kad ga talasi iznenada baciše na neku stenovitu i pustu obalu.Sad mu je ostalo još samo da nađe ljude koji će hteti da mu priteknu u pomoć, a to nije bilo baš tako lako, jer su ljudska bića često svirepija od prirodnih sila.
Pošto je dugo lutao, dođe on u neko selo gde su živeli holandski ribari. Nađe jednoga od njih, koji je imao veliku i lepu barku, pa mu opisa svoje očajanje i pustinju u kojoj je ostavio voljeno biće.
Ribar ga prezrivo odmeri od glave do pete; u tom nesrećniku, obučenom u životinjsku kožu kao što se nose divljaci, zapuštene brade i duge kose, teško je bilo poznati nekadašnjeg uglednog plemića.
— Ne misliš valjda — reče grubo Holanđanin — da ću staviti na kocku svoju barku da bi’ jurio za tvojim izmišljotinama?
Raul nije popuštao.
— Moja je žena sama na pustom ostrvu; izgubili smo dete, a i ona će umreti ako je ne spasemo.
Ribar reče još grublje:
— Put pod noge! Viđao sam ja i druge koji su tako pričali priče i bili malko udareni, kao što si, rekao bi’, i ti.
Mladi čovek beše sačuvao jednu kesu sa nekoliko zlatnika, koju je poneo još iz Francuske. Njegova porodica je sakupila to malo bogatstvo kako bi mogao da se nekako snađe u prvo vreme. Raul pruži tu kesu pomorcu.
— Nudim vam sve svoj e blago — promrmlja on — da spasete moju dragu ženu.
Taj predlog umekša malo Holanđanina, i on odmeri u ruci težinu kese. Da li je zaključio da je suviše laka, ili je opreznost ipak prevagnula nad gramžljivošću, tek — on vrati zlatnike Francuzu, odmahnuvši glavom.
— Ne, ne bi pošao ni da mi daš dvaput toliko. Ako zaglavimo moja posada i ja, nekoliko zlatnika neće nas vratiti u život. Još nedelju dana — i eto jeseni; okean će pomahnitati, a vetar duva u suprotnom pravcu od onoga kojim ti predlažeš da krenemo. Aja, ne idem ti ja! Navrati opet u proleće, pa ćemo videti.
Nikakve molbe nisu mogle da pokolebaju Holanđanina. Raul pokuša sreću još na nekoliko mesta, i svuda dobi isti odgovor. Neki su pomorci i nehotice bili tako svirepi da su prvo oklevali dva-tri dana, primamljeni novcem, pa su ga onda i oni odbijali.
Raul najzad ode iz holandskog sela, i posle nekoliko dana hoda stiže u neki zaselak čiji su stanovnici, takođe ribari, bili Francuzi. Njegovo jadikovanje ganulo je te ljude, ali se ipak nijedan od njih nije usudio da zaplovi ka tom ostrvu. A sa svog gledišta bili su u pravu. Kad u tim krajevima dođe jesen, svakog dana i svakog časa može da se digne bura, i nema te barke i tog krmanoša koji će joj se odupreti.
I tako je Raul nastavio svoj mučni put duž obale. Nailazio je na Bretonce, Baskijce, Normanđane, Pikarđane, Holanđane i Špance, i svi oni — jedni grubo, a drugi ljubazno — davali su mu uvek isti odgovor:
— Ne možemo to da učinimo.
Nesrećni plemić padao je u sve dublje očajanje. U svojim kožnim dronjcima, više je ličio na zver nego na čoveka. Najzad je otišao čak i divljacima, ali su se i oni uplašeno sklanjali pred njim.
,,Ne mogu se više nadati da će ijedno ljudsko biće spasti Margaretu. A ne mogu je ostaviti da prezimi sama samcita na onom ostrvu! Kupiću jednu barku i sam ću se vratiti k njoj; možda će se u proleće usuditi da pođe sa mnom. Gospode, koliki će biti njen bol kad me ugleda kako se vraćam — ako se uopšte ikada budem vratio — bez očekivanih spasilaca!“
A tada u dnu jednog malog zatona, daleko od svakog naselja, Raul spazi neku trošnu kolibicu, pa se uputi k njoj s namerom da zamoli sopstvenika da ga primi na prenoćište, jer je već bio sit spavanja pod vedrim nebom.
Koliba je pripadala nekom starom ribaru Bretoncu; on je imao i jednu lađicu, kojom je odlazio u ribolov zajedno sa svoja tri sina.
Bretonci lepo primiše nesrećnog čoveka, ustupiše mu mesto pod svojim krovom i podeliše s njim svoj skromni obed. Kad se malo odmorio i utolio glad, Raul ispriča svoju tužnu priču, ne nadajući se uopšte da bi mu domaćini mogli ma u čemu pomoći.
— Vreme je bogme poodmaklo — progunđa otac.
Raulu su bile dobro poznate te reči, ali ipak pokuša još jednom:
— Onome ko bi hteo da mi pomogne daću sve što imam.
Pri tom izvadi kesu, ali je Bretonac odgurnu.
— Zadrži samo to zlato, nismo mi od oni kojima se plaća da izbave iz nevolje hrišćansku dušu. Vetrovi nisu povoljni, to je tačno, ali ako sudbina tako hoće, spašćemo ti ženu.
Van sebe od sreće i zahvalnosti, Raul zagrli velikodušne ribare; terao ih je da po deseti put ponove svoje milosrdne reči. A oni su ga posmatrali začuđeno, ne shvatajući da bi iko mogao postupiti drukčije.
— Tamo kod kuće imam svoju staru, i tri snahe. Kad bi neka od njih bila u opasnosti, ko sad tvoja žena, želeo bi da to učine za nas ono što mi sad činimo za tebe.
Sutradan zorom ukrcaše se gazda, njegova tri sina i Raul u slabu lađicu, jedva nešto malo veću od obične barke, kojoj behu dali ime „Sent-Iv“. Pripreme za put nisu dugo trajale. Kao što je ribar kazao, vetar nije bio povoljan, pa su morali stalno da plove u cik-cak.
Ništa nije vredelo što je otac bio odličan mornar, a sinovi hrabri momci — nisu se, tako reći, ni pomicali s mesta,. Ponekad je vetar bivao tako jak da im je ostajalo jedino da nameste vesla i zapnu iz sve snate.
Raul nije imao nikakvu spravu za određivanje položaja, čak ni onako približno kao što se V ono vreme mogao odrediti, ali je ipak, dok je plovio na splavu, bio zabeležio što je mogao tačnije sve oznake po kojima će opet moći da nađe put.
Tako su se nedelju dana borili protiv vetra i talasa.
— Ako je sve onako ko što si rekao, — izjavi najzad zapovednik lađice — trebalo bi da se uskoro približimo tom tvom ostrvu.
I zaista, na vidiku se pojaviše obrisi kopna. To je bio Đavolji arhipelag. Vetar je postajao sve jači, kiša je lila kao iz kabla. Petorica ljudi, pognuti nad veslima, zapinjali su iz petnih žila. S vremena na vreme Raul se uspravljao i pogledom pretraživao more. Ujutru začuše najzad njegov krik:
— Eno ga, poznao sam ga!
Oblik ostrva beše mu se urezao u sećanje kao što u današnje vreme ostaju slike na fotografskoj hartiji. Cilj je bio pred njima. Ta izvesnost sve ih je okrepila i ohrabrila.
Okean je bio sve burniji, i „Sent-Iv“ se strašno ljuljao.
— Nećemo stići pre noći, — progunđa starac — ako uopšte stignemo!
U glasu Bretončevom osećala se zabrinutost, a sinovi su ga gledali bez reči. I oni su dobro poznavali more.
— Bura! — objavi starac.
Zaista, za tren oka bura se obori na njih. Više nisu ni pomišljali da traže put. Dosta im je bilo to što su morali da spasavaju lađicu da joj talasi ne probiju bok. Borili su se cele noći, smenjujući se i izbacujući morsku vodu koja je prodirala u brod.
U svanuće bura se malo stišala, pa su opet mogli da se upute određenim pravcem, s koga behu skrenuli.
Ostrvo se pojavi; bilo je dalje od njih nego prethodnog dana, ali su ipak pred veče doplovili tako blizu njega da je Raul razaznavao kolibicu koju je sagradio svojim rukama.
Noć zateče ljude za veslima, a vetar se opet urlajući pretvori u buru, dok su talasi besomučno jurišali na stenje.
Iznenada usred te huke odjeknu krik, piskav, užasan, prodiran krik. Svi ljudi pogledaše ka ostrvu, odakle je krik dolazio. Ostrvo se nije videlo; samo se nazirala neka tamna masa, ali se i dalje čuo onaj krik, od koga se ljudima stezalo srce.
— Margareta, ženo moja, jadna moja ženo! — zajeca Raul.
U burnoj noći, posada „Sent-Iva“ se i dalje borila, a žena je vikala, vikala, vikala . . .
Vikala je cele noći.
Isto kao i prethodnog jutra, zora opet donese mir. Ljudi primetiše da su mnogo bliže kopnu nego što su mislili. Starac ubrzo uplovi lađicom u jedan mali zaton koji je mogao da posluži kao prirodno pristanište, i baci sidro.
Raul nije čekao da se „Sent-Iv“ zaustavi, već se smesta baci u vodu. Kad iziđe na žalo, jurnu preko kamenja vičući:
— Margareta! Margareta!
Najzad se, kao odjek, začu drugi glas. Bio je to isti onaj krik koji su čuli prošle noći, krik progonjene zveri.
Na okuci, iza jedne stene, Raul spazi svoju ženu.
Svoju ženu! Pa zar je to bila ona? To bledo, mršavo, razbarušeno biće u dronjcima, koje je pobeglo čim ga je ugledalo?
On potrča za Margaretom, koja već beše zašla u šumu. Pokušavala je da se sakrije od njega! Kad bi Raul već poverovao da ju je izgubio, tiho ječanje bi ga, s vremena na vreme, vratilo na njen trag. Najzad je stiže među nekim žbunjem. Nežna bela koža bila joj je izgrebana trnjem i krv je curila iz puno sićušnih rana. Raul je zagrli . . . i vide da ga nije poznala. U tim dragim očima pročitao je samo užas, a na licu video samo zebnju; celo njeno telo mu se odupiralo, ali — avaj! — sa kako malo snage!
Dok je pokušavao da je umiri, da joj objasni kako je spasena, ona iznenada klonu, i Raul oseti kako klizi ka zemlji, onesvešćena.
On ponese u naručju to siroto beživotno stvorenje, lako kao pero; stiže do svoje kolibe, njihove kolibe, gde su ga čekali Bretonci, nemi i potreseni, i tu spusti nepokretno telo na ležaj od lišća.
A onda prelete očima po prostoriji u neredu, iz koje beše nestalo onih mnogobrojnih sitnica koje odaju prisustvo žene, i shvati da je ona koju je voleo već davno izgubila razum.
Kako se dogodila ta nesreća? Da li je jadnica poludela postepeno, iz bojazni da će je napustiti njena jedina potpora? Ili je, naprotiv, neki strašan događaj, neki iznenadan strah, pretvorio njenu setu u bezumlje?
Dok su mu se po glavi vrtele te tužne misli, Margareta otvori oči, ali je izgledalo kao da ga ne vidi. Pogled joj je bio uperen u daljinu, i ona izgovori samo jedno ime: „Raul.“ Onda se malo podiže, pa opet klonu na postelju. Bila je mrtva.
Jecajući, Raul izađe iz kolibe i uputi se Bretoncima, osećajući nesvesno potrebu, kao svako ljudsko biće, da u nesreći potraži druge ljude.
Sutradan je sahranio Margaretino telo u morskim dubinama.
O njemu se više ništa ne zna pouzdano. Pričaju da je, kad se vratio na kopno, imao u glavi samo jednu pomisao — da se osveti vitezu od Robervala — i da ga je svuda tražio. Roberval beše otišao u Francusku, i Raul se uputio za njim. U Sen-Malou su mu kazali da se vitez sprema na duže putovanje morem. Ferlo se prerušio i pod lažnim imenom uspeo je da se zaposli na vitezovom brodu.
Jedne olujne noći, dok je vitez stajao na palubi, Raul ga je udario nožem među pleća i bacio u more.

Kanadska bajka

 

[Neprilagođena]

 

[Baudrillard]

STUMPE PILT

Daleko na severu leži brdo u kojem je negda prebivao jedan div, po imenu Stumpe Pilt.
Dogodilo se jednom da na to brdo dođe neki kozar sa stadom koza.
„Ko je to?“ — drekne div i s kremenom u ruci istrči iz brda.
„Ja, ako to želiš znati", vikne kozar i potera koze uzbrdo.
„Ako budeš došao ovamo, zdrobiću te kao ovaj kamen“, vikne div i stade prstima mrviti kamen dok od njega ne ostade ništa do samo sitna prašina.
„A ja ću te tako zgnječiti da će iz tebe poteći sama voda kao iz ovog kamena", dovikne mu kozar, izvadi iz torbe komad sveža sira i zgnječi ga toliko da mu niz prste stane curiti voda.
„Zar se ne bojiš?" — zapita div.
„Tebe ni najmanje", odgovori mladić.
„Onda da se pobijemo", predloži div.
„Kako te volja", reče kozar, „ali da se počnemo prvo psovati: psovke dovode do jarosti, a tek u jarosti dolazi do boja."
„Ali ja da prvi počnem psovati", reče div.
„Dobro, počni. Ali posle dolazi red na mene." „Dobićeš krivonosog trola", vikne div.
„A ti letećeg đavola", reče kozar, zategne luk i oštrom strelom pogodi diva.
„Šta to beše?“ — zapita div pokušavajući da iščupa strelu.
„Jedna psovka“, odgovori kozar.
„Zašto ima pera?“ — zapita div.
„Da bi mogla bolje leteti“, reče kozar.
„A zašto se tako čvrsto u mene zabila?" — zapita dalje div.
„Zato što je u tvojem mesu uhvatila koren", glasio je odgovor.
„Imaš li još koju od takvih psovki?" — upita div.
„Evo ti još jedne", uzvikne mladić i pogodi diva novom strelom.
„Auh!“ — jaukne Stumpe Pilt. „Zar se još nisi dovoljno razjario da se uzmognemo pobiti?"
„Nisam. Još se nisam dosta napsovao", odgovori kozar i pogodi ga novom strelom.
„Vodi koze kud hoćeš! Ne mogu da se takmičim s tobom u psovkama, a kako li ću tek da se branim od tvojih udaraca?" — uzvikne Stumpe Pilt i uskoči U brdo.
Tako je kozar ostao junak na megdanu, jer je bio hrabar i nije se uplašio od priglupog diva.

Švedska bajka

 

[Lada]

KRALJEVIĆ ŽABAC

Ovo su bajke na savremeniji nacin Jednom davno, prije mnogo godina, živjela je jedna prelijepa i nezavisna kraljevna, puna samopouzdanja. I jednog lijepog dana, dok se šetala parkom, u bari je vidjela žabu. Odjednom, žaba joj počne govoriti: - "Jednom davno, bio sam lijepi kraljević, ali je zla vještica bacila čini na mene i pretvorila me u žabu. Da bi se čarolija razbila, potrebno je da me neko poljubi. Zato, molim te, poljubi me i vrati me u ljudski oblik; Onda ćemo se moći vjenčati i preselit ćemo se u zamak s mojom mamom; Ti ćeš mi kuhati, čistiti i čuvati djecu a ja ću te voljeti i bit ćemo sretni do kraja života..." I uvečer, dok je večerala žablje batake, kraljevna se još uvijek se smijala i ponavljala: "Ne bih rekla"...

 

[Lada]

ZLATOKOSA I TRI MEDVJEDA

Vraća se porodica medvjeda iz šetnje kući. Sjedaju za stol ručati i tata medvjed kaže: Moj tanjur je prazan, netko je jeo iz njega! Mali medvjed kaže: I moj tanjur je prazan, netko je jeo iz njega! A mama medvjed kaže: Ajd' ne serite, još vam nisam ni sipala!