Bajke

[Baudrillard]

KAŠMIRSKI ČAROBNJAK

Bio jedan šah i imao kćer lepoticu. U nju se zaljubi sin nekog siromašnog seljaka. Seljak nije oklevao, već posla prosce u carski dvor.

Car se nasmeja i začudi kako se to siromah usudio da zaprosi njegovu kćer, pa odgovori:

— Pristajem! Daću mu svoju kćer ako on izuči zanat koji ne postoji na svetu.

Siromah reši da nauči svoga sina raznim zanatima. Prvo ga odvede jednom Kašmircu, čuvenom u tom gradu po svojoj veštini, i ostavi sina da kod njega uči. Međutim, Kašmirac nikoga nije ničemu učio, već je svoje učenike morio glađu tako da bi oni naposletku umrli.

Kašmirac je imao kćer čarobnicu. Kad ona vide siromahovog sina, zavole ga i, pošto ga sakri, stade ga krišom od oca učiti svim veštinama koje je Kašmirac znao.

Posle izvesnog vremena dođe siromah po svoga sina.

Siromahov sin vrati se kući i ispriča ocu šta je naučio. Siromah ga pohvali i s tugom reče:

— Čestitao bih ti, priredio bih gozbu i pozvao prijatelje, ali, avaj, u kući nemam ni kašiku brašna, ni pregršt pirinča. Potpuno sam osiromašio.

I mladić je bio naučio kod kćeri kašmirskog čarobnjaka, pored raznih zanata, još i svakojake čarolije.

— Ne žalosti se, oče — reče on — ja ću se sada pretvoriti u besnog konja, a ti me odvedi na pijacu i prodaj za hiljadu zlatnika. Tako ćemo imati od čega da živimo.

Dok je mladić izlazio iz kuće, spazi ga kroz prozor kašmirski čarobnjak, razgnevi se i odluči da ga prvom prilikom ubije.

Mladić izgovori nekakve magijske reči i pretvori se u jahaćeg konja. Siromah ga odvede na pijacu i prodade carskim konjušarima. Kad se starac vrati kući, zateče svoga sina kod kuće. Siromah se začudi i veoma obradova.

— Dobro bi bilo kada bismo imali novaca i kupili malo zemlje — reče on.

— Dobro — odgovori mladić.

Narednog pazarnog dana mladić se pretvori u veliku kamilu. Siromah povede kamilu na pijacu da je proda.

Kašmirac ugleda kamilu i odmah se doseti da je to mladić. Kupi on kamilu i povede je kući.

— Donesi nož — naredi svojoj kćeri.

Ali se i kći doseti šta je posredi, jer i ona beše čarobnica.

— Oče, ne znam kud se zaturio nož. Ja ću pridržati kamilu, a vi, molim vas, pogledajte gde je nož.

Otac dade kćeri da pridrži kamilu, a on pođe po nož. Devojka ispusti uzde. Mladić izgovori opet one magijske reči, pretvori se u goluba i odlete.

Kašmirac se pretvori u jastreba i polete za mladićem, ali čim ga dostiže, mladić se pretvori u žabu i pade u vodu. Kašmirac se tad pretvori u čaplju i stade kljunom da pretražuje vodu. Malo je trebalo pa da zgrabi žabu, kad se ona pretvori u prepelicu i odlete. Starac se pretvori u sokola i polete za njom. Umalo da stigne prepelicu, kad ona ulete u dvorsku baštu i pretvori se u rascvetanu ružu. A kako u bašti beše mnogo rascvetanih ruža, Kašmirac nikako ne mogade da pogodi koja je od njih siromahov sin. Ne razmišljajući dugo, Kašmirac se pretvori u slavuja i zapeva.

Na slavujev glas princeza iziđe u baštu i opčinjena lepotom ruže, u koju se beše pretvorio mladić, ubra je i odnese svome ocu — šahu.

Kašmirac se pretvori u muzičara i zasvira na rubabi zanosnu melodiju. Melodija se dopade šahu i on pohvali muzičara i njegovu veštinu. Tada lukavi Kašmirac zamoli šaha da mu, kao nagradu, da ružu iz svojih ruku.

Ali šah ne htede da da ružu. Kašmirac zamoli još jedanput, i šah mu opet ne htede dati.

Kada Kašmirac zamoli po treći put, šah se naljuti i baci ružu na zemlju, a ona se sva rasu u zrnevlje.

Kašmirac se onog časa pretvori u kokošku i stade kljucati zrnevlje. Kokoška brzo pokupi sve zrnevlje, osim jednog zrnceta koje se zaturilo ispod carskog prestola.

To zrnce se pretvori u veliku mačku koja se baci na kokošku i pojede je celu celcatu, a zatim se ta mačka pretvori u siromahovog sina. Mladić se diže i pokloni šahu.

Zadivi se šah takvoj neverovatnoj veštini siromahovog sina i pristade da da princezu.

Četrdeset dana i četrdeset noći trajala je gozba kakva na svetu do tad nije bila priređena. Tako se siromahovom sinu ispuni želja.

Uzbekistanska bajka

 

[PetarSamotnjak]

TI, JA I NIKO


U nekom selu živeo pop tako škrt i pohlepan da niko nije hteo kod njega da radi. Jednom išao on tako odnekud poslom, pa usput sretne nekakvog nadničara, običnog radnika. Ovaj je znao da je taj pop vrlo pohlepan i reši da ga opameti. Stoga ga zaustavi i upita ga da li mu je možda potreban radnik.


– Da – odgovori pop. – Potreban mi je, a koliko bi hteo da ti platim?
– Pet kruna – reče nadničar.
– Dobro, odgovara mi – reče pop i dade mu kaparu, a potom ga upita: – Kako se se zoveš?
– Zovem se Ti – odgovori nadničar.
Pop pođe dalje, a nadničar požuri pravo preko šume. Presvuče odelo, pa opet izađe pred popa. Ponovo ga zaustavi i upita ga da li mu je slučajno potreban neki radnik.
-A pop će na to:
-Da, potreban mi je. Ali koliko tražiš?
– Pet kruna – reče nadničar.
– Dobro, odgovara mi – reče pop i dade mu kaparu, a potom ga upita: – Kako se se zoveš?
– Zovem se Ja – odgovori nadničar.

Pop pođe dalje, a nadničar se opet preobuče i požuri pravo preko šume u susret popu.
Sustigavši popa, uputi se prema njemu, pa ga upita da li mu je potreban radnik.
– Da – reče pop. – Potreban mi je. Već sam našao dvojicu, ali i tebe ću uzeti. Kako se zoveš?
Zovem se Niko – odgovori nadničar.
Pop mu dade kaparu i, zadovvoljan što je tako jevtino najmio tri radnika, pojaha kući.Kod kuće reče ženi:
– Sad nećemo morati da se žalimo što radimo sami. Najmio sam ti tri radnika. Ovako će odsada biti : na gumnu Ti i Ja, a kod kuće Niko.
– Tako – odgovori žena. Znači, sve ostaje po starom, onako kao i ranije – jer kad smo ti i ja na gumnu, kod kuće, naravno, ne ostaje niko.

 

[Baudrillard]

MAJSTOR MALAHIT-BRDA

Kaća, Danilova verenica, ostade neudata. Minuše dve ili tri godine otkako je Danilo nestao. Već joj je sasvim i prošlo vreme za udaju. Kad devojka pređe dvadeset godina, naši radnici je smatraju već prestarom za udaju. Momci ih retko prose, a češće udovci. Ali je Kaća sigurno bila lepotica, jer prosioci su je stalno saletali. A ona uvek isto:

— Obrekla sam se Danilu.

Nagovaraju je:

— Pa šta možeš! Obrekla si se, ali se nisi za njega udala. Ne vredi to ni pominjati. Odavno je čovek nastradao.

Ali Kaća ostaje pri svome:

— Obrekla sam se Danilu. Možda će se on ipak vratiti.

Oni je ubeđuju:

— Nema njega više među živima, to je sasvim sigurno.

Ali ona se ne da:

— Niko ga mrtvog nije video i utoliko pre verujem da je živ.

Pomisliše da devojka nije pri sebi, pa je ostaviše na miru. Neki je stanu ismevati. Nazvaše je mrtvačevom verenicom. I tako ostade: Kaća Mrtvačeva, Kaća Mrtvačeva, kao da drugog prezimena nije ni imala.

Ali udari neki pomor u narod i Kaćini roditelji pomreše. Rodbine je u nje mnogo. Tri oženjena brata i nekoliko udatih sestara. Dođe među njima do prepirke ko će ostati u očevoj kući. Vidi Kaća da je nastala gužva, pa će reći:

— Idem ja u Danilovu kuću, tamo ću živeti. Prokopič je već sasvim ostareo, bar ću njega podvoriti.

Braća i sestre je odvraćaju:

— Ne pristoji se to, sestro. Jeste da je Prokopič star čovek, ali ipak, mogu te izneti na glas.

— Marim ja za to — kaže ona. — Neću se osvrtati na spletke. Zar je meni Prokopič tuđin. On je poočim moga Danila, zvaću ga ocem.

Tako je otišla. Iskreno rečeno, ukućani baš nisu bili bogzna kako složni. U sebi su mislili: jedan manje u kući, manje galame. A Prokopiču je to bilo po volji.

— Hvala ti, Kaća, što si se mene setila — reče joj.

I tako su oni tavorili jedno vreme. Prokopič radi za tezgom, a Kaća se bavi domaćim poslovima. Brine se o povrtnjaku, kuva, pospremi kuću i slično. A domaćinstvo im je malo. Samo njih dvoje. Kaća je okretna, pa sve brzo posvršava. Obavi tako sve poslove, pa se prihvati nekog ručnog rada, šije, plete. Jedno vreme su živeli dosta dobro, ali Prokopiču je bilo sve gore i gore. Jedan dan ustane, a dva odleži. Klonuo je, iscrpljen. Kaća se zabrinula od čega će živeti. Ručnim radom se ne može prehraniti, a drugi zanat ne zna.

Rekne ona Prokopiču:

— Tata, što ti mene ne bi naučio da izrađujem nešto jednostavnije?

Prokopiču to dođe smešno:

— Šta ti pada na um! Zar je klesanje malahita posao za devojke? Još u životu nešto slično nisam čuo.

Ali je ipak počeo pomalo da je priučava zanatu. Pomagala mu je u čemu je mogla. Da prestruže ovo i ono, da izglača. Prokopič joj posle poče pokazivati i ponešto drugo. Nije to bilo ono pravo, već tako, — da izglača medaljon, da izradi dršku za nož ili viljušku i slične stvarčice. Sve je to sitan posao, ali ipak pomoć u slučaju potrebe.

Ubrzo je Prokopič umro. Tada braća i sestre opet stanu nagovarati Kaću:

— Sada, htela ne htela, moraš se udati. Kako ćeš živeti tako sama?

Ali Kaća ih preseče:

— Nije to vaša briga. Ne treba meni nikakav vaš mladoženja. Vratiće se Daniluška. Izučiće zanat u brdu i drći će.

Braća i sestre zamahaše rukama na nju:

— Jesi li ti pri sebi, Katarina? Grehota je i govoriti tako. Odavno je čovek umro, a ona ga još čeka. Eto, sad će još početi i da joj se priviđa.

— Ne plašim se ja toga — odvrati ona.

Onda je rođaci upitaju:

— A od čega ti misliš da živiš?

— Ni to nije vaša briga. Mogu ja i sama.

Braća i sestre se tada domisliše da je od Prokopiča ostalo novca, pa opet navališe:

— E, baš si budala! Ako para ima, muška glava je neophodna u kući. Ne daj bože, polakomiće se neko na pare. Zavrnuće ti šiju kao piletu. Omrknućeš, a nećeš osvanuti.

— Od sudbine svoje ne mogu uteći — odgovori Kaća.

Braća i sestre su još dugo galamili. Neko je pagovara, neko viče, neko plače, ali Kaća ostaje pri svome:

— Mogu ja sama. Ne treba mi vaš mladoženja. Odavno ga ja već imam.

Naljutiše se na kraju rođaci:

— Ako ti se šta dogodi, nama se ne obraćaj!

— Hvala vam, — odgovori — braćo mila i sestrice drage! Zapamtiću. Ali vi nemojte zaboraviti, naiđite pored moje kuće.

— A tako, dakle, podsmeva se. — I rodbina ode zalupivši vrata.

Ostade Kaća sama samcita. Naravno, otplakala je malo, a onda reče:

— E, nećete! Ne dam se ja!

Obrisa suze i lati se posla. Pere i riba, da se sve blista. Kad je to završila, odmah sede za tezgu. I tu je sve dovela u red. Ono što ne upotrebljava stalno, to je malo odmakla, a ono što joj uvek treba, približila je da joj je pod rukom. Kada je tako sve sredila, reši da se prihvati posla:

— Probaću da sama bar jedan medaljon izradim.

Opazi tada da nema pogodnog kamena. Ostali su komadi od Danilovog pehara, ali njih je Kaća čuvala. Oni su bili uvezani posebno. Naravno, u Prokopiča je bilo mnogo kamena, ali on je sve do smrti izrađivao velike predmete i zato je imao sve krupne komade. Krhotine i komadići već su bili probrani, utrošeni na sitnije stvarčice. I Kaća se doseti:

— Kako bi bilo da odem i potražim u majdanu kakav pogodan kamen. Od Danila i Prokopiča je slušala da su oni uzimali kamen sa Zmijskog brda. Zato se i uputila tamo. Na Gumjoškama, naravno, uvek ima ljudi, neko rudu prebira, a neko je odvozi. Gledaju Kaću, kuda li se to ona s kotaricom uputila. Kaći je neprijatno što tako zure u nju. Zato nije ni tražila kamen na otkopu, već je obišla brdo. A tamo je u to vreme još bila šuma. I tako se Kaća, idući šumom, popela na samo Zmijsko brdo i tu sela. Tuga je obrva, seća se Danila. Sedi na kamenu, a suze joj se slivaju niz obraze. Nigde žive duše nema, svuda samo šuma, pa se ona i ne obazire. A suze joj sve na zemlju kaplju. Isplaka se tako, pogleda oko sebe, kad tamo, pokraj same njene noge ukaza se malahit, ali je sav u zemlju utonuo. Čime da ga izvuče, kad nema ni pijuka ni ćuskije? Za svaki slučaj Kaća ga povuče rukom. Pokazalo se da kamen nije čvrsto ukopan. Onda ona uze nekakvim drvetom da odgrće zemlju oko kamena. Odgrnula koliko je mogla, pa ga poče izvlačiti. Kamen popusti. Odjednom dole nešto zakrcka, kao kad se grančica lomi. Kamen je omanji, pljosnat, debljine tri palca, širok kao dlan, a nije duži od pola aršina. Kaća se obradova:

— Baš kao stvoren za mene. Prestrugaću ga, pa će tako ispasti nekoliko medaljona, a u štetu će otići sasvim malo.

Donela kamen kući i odmah uze da ga struže. Taj rad je pipav, a Kaća još mora da se stara i o domaćinstvu. Kad pogledaš, ceo dan joj prođe u poslu, pa nema vremena za tugovanje. Samo kad za tezgu sedne, sve na Danila misli:

— Kad bi on video kakav se nov majstor pojavio i seo na njegovo i Prokopičevo mesto!

Nađoše se, naravno, i siledžije. Pa kako bi i moglo biti bez toga... Noću, uoči nekakvog praznika Kaća se udubila u rad, a tri momka preskočiše njen plot. Da li su hteli da je uplaše ili nešto drugo — to oni znaju —, ali svi su bili podnapiti. Struže Kaća testerom i ne čuje da u tremu nekoga ima. Primetila ih je tek kad su počeli da provaljuju u kuću.

— Otvori, mrtvačeva verenice, primi žive goste!

Kaća ih je najpre nagovarala:

— Odlazite, momci!

Ali njih ni brige. Uprli u vrata, samo što ih ne razvale. Tada Kaća smakne rezu, otvori vrata, pa povika:

— Hajde, ulazi! Ko hoće prvi da dobije po tintari! Gledaju momci, a sna u ruci drži sekiru, — Ti se ne šališ! — kažu.

— Kakva šala! — odbrusi ona. —Tresnuću po glavi onog koji prag prekorači.

Iako su bili pijani, shvatiše momci da tu nema šale. Devojka kršna, ruke snažne, pogled joj odlučan, a sa sekirom, vidi se, ume da barata. Nisu se usudili da uđu. Vikali su, galamili, pa otišli i još su sami posle o tome pričali. Momci im se stanu rugati što su njih trojica pobegli od jedne devojke. Njima je to bilo krivo, pa zato izmisliše kako Kaća nije bila sama, nego je iza nje stajao mrtvac.

— I to tako strašan da hteo ne hteo moraš pobeći.

U priču momaka i poverovaše i ne poverovaše, ali se otad među ljudima rašču:

— U toj kući nisu čista posla. Ne živi ona tek onako sama samcita.

Dočula i Kaća za to, ali se nije žalostila. Čak je i mislila:

— Neka ih, neka spletkare. Biće bolje za mene ako me se pribojavaju. Drugi put sigurno neće doći.

Susedi se čude i zbog toga što Kaća radi za tezgom. Podsmevaju se:

— Prihvatila se muškog zanata! Šta li će samo od toga ispasti!

To je Kaći već teže padalo. Ta ona se i sama pribojavala: „Hoću li uspeti ovako sama?” Ti razgovori su je dirnuli u živac, ali se ipak savladala. „Pa to je roba za pijacu. Ne treba tu mnogo. Samo da je dobro izglačano, pa zar i to da ne mogu!”

Prestruga Kaća kamen, pogleda, a šara je neobično lepa i kao da je označeno mesto gde popreko treba prestrugati. Iznenadila se Kaća kako je sve lepo ispalo. Podelila je kamen kako je bilo označeno i uzela da glača. To nije velika veština, ali treba imati iskustva. Pomučila se u početku Kaća, a posle je naučila. Izvanredni su medaljoni ispali, a otpadaka gotovo i nema, samo koliko je otpalo pri struganju.

Izradila Kaća medaljone, još jednom se zadivila kako se kamen pokazao pogodnim, pa se poče domišljati gde robu da proda. Prokopič je takve sitnice obično nosio u grad i sve je to prodavao u jednoj trgovini. Kaća je često slušala o tom dućanu. Zato i ona odluči da pođe u grad: „Upitaću tamo hoće li mi i ubuduće primati ono što izradim.”

Zatvori kuću, pa pođe pešice. U Poljevi nisu ni opazili da je Kaća otišla u grad. Raspita se ona gde da nađe toga gazdu koji je od Prokopiča uzimao robu, pa se uputi pravo u dućan. Ogleda se oko sebe, tu je sve puno svakojakih predmeta od kamena, a medaljona od malahita pun je jedan stakleni ormar. U dućanu ima mnogo sveta. Jedni kupuju, a drugi prodaju robu. A gazda je nekakav osoran i nepristupačan čovek.

Kaća se isprva plašila i da priđe, a onda se osmeli i upita:

— Trebaju li vam medaljoni od malahita?

Gazda prstom pokaza na ormar:

— Pa zar ne vidiš koliko je toga u mene?

Majstori koji su takvu robu predavali pristadoše uz njega:

— Mnogo se majstora sad bavi tim poslom. Samo kamen uzalud troše. Ne shvataju da za medaljone treba pronaći lepu šaru.

Desio se tu i jedan majstor iz Poljeve. On došapnu gazdi:

— Ta devojka je ćaknuta. Susedi su je videli gde radi za tezgom. Pogledaj, bogati, šta je napravila.

Tada gazda zatraži:

— De, pokaži šta si donela?

Kaća mu pruži medaljon. Pogleda ga trgovac, zatim upre oči u Kaću i upita:

— Od koga si to ukrala?

Naravno, Kaća se uvredi. Drugačije mu se ona sad obrati:

— Odakle tebi pravo da govoriš tako o čoveku koga i ne poznaješ? Pa gledaj, ako nisi slep! Ko može ukrasti toliko medaljona s istom šarom? Hajde, reci! — i razasu po tezgi sve što je izradila.

Trgovac i majstori se uveriše da je zaista sve ista šara. Retke lepote. Kao da je u sredini izraslo drvo, na grani ptica sedi, a dole se takođe vidi ptica. Sve se jasno raspoznaje i čisto je urađeno. Kupci su slušali njihov razgovor, pa pružiše ruke da i sami vide, ali gazda smesta skloni sve medaljone izgovarajući se:

— Ne vidi se tako na gomili. Sad ću ih ja rasporediti pod staklom, pa birajte šta je kome po volji. A Kaći reče:

— Iziđi ti na ta vrata. Odmah ću ti platiti.

Iziđe Kaća, a trgovac za njom. Zatvori vrata i upita je:

— Koliko tražiš?

Kaća je od Prokopiča čula kakve su cene. Toliko je i zatražila, a trgovac se stane smejati:

— Šta je tebi! Vidi ti nje. Toliko sam ja plaćao samo poljevskom majstoru Prokopiču i njegovom posinku Danilu. Ali, to su bili majstori!

— Od njih sam to i čula — odgovori Kaća — i ja sam iz te porodice.

— A tako, — začudi se trgovac — znači, to su Danilovi radovi kod tebe ostali.

— Ne, sama sam ih izradila.

— Onda ti je kamen od njega ostao.

— I kamen sam sama nabavila.

Vidi se, trgovac joj ne veruje, ali ne htede da se pogađa. Pošteno je platio i još joj rekao:

— Ako opet izradiš tako nešto, donesi, sigurno ću uzeti i platiti koliko vredi.

Ode Kaća, raduje se — koliko je novca primila! A trgovac one medallne poređa ispod stakla. Navališe kupci:

— Pošto prodaješ?

Naravno, on se ne prevari, zacenio je deset puta više nego što je platio, pa ih još nagovara:

— Takve šare nigde nema. To je rad poljevskog majstora Danila. Bolje od njega ne može niko izraditi.

Došla Kaća kući, a sve se iščuđava:

— Kako je to moguće! Moji medaljoni ispali najlepši! Desio se dobar kamen. Sigurno mi se sreća nasmešila. A onda joj sinu: — Da mi se to Danilo nije javio?

Pomisli tako, pa se ražalosti i pohita na Zmijsko brdo.

Onaj majstor koji je Kaću hteo da osramoti pred trgovcem iz grada vratio se takođe kući. Zavideo je Kaći što je ona izvela tako retku šaru. Onda se doseti:

— Treba videti odakle uzima kamen. Da joj Prokopič i Danilo nisu pokazali kakvo novo mesto?

Opazi da je Kaća nekud požurila, pa pohita za njom. Vidi, zaobišla je Gumjoške i krenula iza Zmijskog brda. Majstor sve za njom, a u sebi misli: „Tamo je šuma, a kroza šumu ću se prikrasti i do same jame.”

Zađoše u šumu. Kaća je sasvim blizu njega, nimalo ne preza, ne osvrće se, ne osluškuje. Majstor se raduje što će se tako lako domoći novog mesta. Odjedanput, odnekud sa strane zahuja nešto, ali tako jako da se majstor čak i uplašio. Zastade. Šta li to može biti? Dok se on razabrao, Kaće nestade. Ustumara se on po šumi. Jedva je izbio na Seversko jezero, na dve vrste od Gumjošaka.

Kaća nije ni slutila da je neko uhodi. Popela se na brdo, upravo do onog mesta gde je pronašla prvi kamen. Udubina izgleda veća, a sa strane se opet vidi onakav isti kamen. Kaća ga malo zaljulja, a on se pokrenu. Opet kao da je grana zakrckala. Izvadi Kaća kamen i zaplaka, zaleleka ona, onako kako devojke i žene za pokojnikom nariču, različite reči niže:

— Kome si me, moj ljubljeni, ostavio... — I sve tako...

Isplakala se tako i oseti kao da joj je malo laknulo. Stoji, zamislila se, uprla pogled u majdan. Mesto na kome se našla nalik je na nekakvu poljanicu. Okolo šuma gusta, visoka, a tamo uz majdan je ređa. Dan je bio na izmaku. U podnožju šume na poljani se smračilo, a prema majdanu uprlo sunce, pa to mesto kao da gori i svi se kamenčići na njemu presijavaju.

Kaći se to učini nekako neobično. Htede da priđe bliže. Kroči, a pod nogom joj nešto zakrcka. Ona povuče nogu, pogleda — kad, ne stoji ona na zemlji nego na nekakvom visokom drvetu, na samome vrhu. I odasvud su je okružili isto takvi vrhovi. A dole, između drveća, vidi se trava i cveće, ali ni nalik na ovdašnje.

Da se neka druga našla na Kaćinom mestu, prepala bi se i nadala dreku i viku, a ona pomisli nešto sasvim drugo:

„Pa to se, izgleda, brdo otvorilo! Da mi je samo da vidim Danilušku!”

Samo što je to pomislila, kad opazi da dole između drveća ide neko, sličan je Danilu, a ruke gore pruža kao da bi hteo nešto da kaže. Kaća obnevide i jurnu prema njemu... U taj čas je pala na zemlju, baš tamo gde je i pre stajala. Dođe ona k sebi i pomisli:

— Sigurno mi se to pričinilo. Bilo bi dobro da požurim kući.

Treba da ide, ali ona sve sedi, pa sedi, čeka neće li se opet brdo otvoriti i Daniluška joj se pokazati. Tako je presedela sve do mraka. Tek onda pođe kući, a u sebi misli: „Pa ipak, videla sam Danilušku.”

A onaj majstor koji je Kaću uhodio stigao je u to vreme kući. Pogleda, a Kaćina kuća zaključana. On se onda pritaji — pogledaću šta je ona to donela. Kad opazi Kaću, on joj prepreči put:

— Gde si bila?

— Na Zmijskom brdu — odgovori mu.

— Šta si tamo noću tražila?

— Išla sam da vidim Danila.

Majstor se tada prepade, a sutradan se šaptalo po fabrici:

— Sasvim je poludela ta mrtvačeva verenica. Noću ide na Zmijsko brdo da čeka pokojnika. Ko zna, u svome bezumlju mogla bi još i fabriku zapaliti.

Dočuli za to njena braća i sestre, pa opet dojurili i stali da grde i nagovaraju Kaću. Ali ona ne htede ni da ih sluša. Pokazala im je novac i upitala:

— Šta mislite, otkud mi to? Od iskusnih majstora ne kupuju, a meni su za prvi rad ovoliko platili. A zašto?

Kad su saznali za njen uspeh, braća rekoše:

— To je srećan slučaj. Ništa drugo.

— Nema takvih slučajeva — obrecnu se ona.

— Taj kamen mi je sam Danilo krišom doturio, i šaru je on izveo.

Braća se smeju, sestre odmahuju rukama:

— Zaista je sasvim poludela! Trebalo bi obavestiti upravitelja. Ko zna, mogla bi zaista fabriku da zapali.

Ipak ga nisu obavestili. Bilo ih je sramota da izdaju sestru. Čim su izišli, dogovoriše se:

— Treba pripaziti na Katarinu. Čim nekud krene, neka odmah neko pođe za njom.

A Kaća isprati rodbinu, zatvori vrata i uze da struže nov kamen. Struže i gata.

— Ako bude isti kao onaj, znači — nije mi se pričinilo, videla sam Danilušku. Zato se i žuri da što pre prestruže. Želela bi da vidi kakva će se šara sad pokazati. Gluvo je doba, a Kaća se ne odmiče od tezge. Uto se probudi jedna njena sestra, ugleda svetlost u kući, prikrade se do prozora, proviri kroz rupicu na kapku i začudi se:

— Gle, i san se od nje odbio, zlo je sa devojkom!

Prestrugala Kaća kamen i pokaza se šara. Još je lepša od one prve. Ptica je prhnula sa drveta, raširila krila, a odozdo u susret njoj leti druga ptica. Ta šara se ponavlja na ploči pet puta. Sasvim tačno je označeno gde popreko treba prestrugati. Kaća se više nije dvoumila. Skoči i pojuri nekuda. A sestra naže za njom. Uz put je kucnula na prozor i doviknula braći da požure. Pojuriše braća, sakupi se tu još sveta. A već je počelo i da sviće. Gledaju, — Kaća trči pokraj Gumjošaka. Svi pojuriše tamo, a ona, izgleda, i ne čuje da je neko prati. — Kad je za sobom ostavila majdan, pođe polako oko Zmijskog brda. Oni što su išli za njom takođe usporiše da vide šta će ona učiniti.

Kaća se, po svom običaju, penje na brdo. Obazre se oko sebe, a naokolo je neka neobična šuma. Dotače rukom drvo, a ono hladno i glatko, kao brušen kamen. I trava na tlu je kamena, a tu je još i mračno. Kaća pomisli: „Izgleda da sam upala u brdo.”

Tada se rodbina i onaj svet prepadnu:

— Gde li se dela? Do malopre je tu bila, a sad je nestala.

Rastrčaše se, ustumaraše se. Ko na brdo, ko okolo brda. Dovikuju se:

— Da nije tamo?

Sve su pretražili, ali je nisu mogli naći.

— Nije valjda u brdo otišla?

A Kaća ide kroz kamenu šumu i misli kako da pronađe Danila. Ide tako, ide, pa povika:

— Danilo, odazovi se!

Njen glas odjeknu šumom. Grane zakrckaše:

— Nema ga! Nema ga! Nema ga! — Ali Kaća se na to i ne obazire:

— Danilo, odazovi se!

A iz šume opet: „Nema ga! Nema ga!”

Kaća još jednom povika:

— Danilo, odazovi se!

U tom času Gospodarica brda pojavi se pred Kaćom. Jedva se nazire.

— Zašto si ti zašla u moju šumu? Šta hoćeš? Možda tražiš pogodan kamen? — upita je. — Uzmi koji god hoćeš i odlazi što pre.

Kaća onda reče:

— Ne treba meni tvoj mrtvi kamen. Daj mi živoga Danilušku. Gde si ga sakrila? Otkud tebi pravo da tuđe verenike odmamljuješ?

Hrabra devojka. Nasrće pravo, i to na koga, — na Gospodaricu! A ona ni da se pomakne. Stoji mirno.

— Imaš li još nešto da kažeš?

— Kažem, daj mi Danila! On je kod tebe.

Gospodarica se zasmeja i upita:

— Luda devojko, znaš li ti s kim govoriš?

— Nisam slepa, vidim! — povika ona. — Ali ne plašim se ja tebe, zavodnice! Nimalo se ja tebe ne bojim. Ma koliko ti bila vešta, Danilo čezne za mnom. Sama si videla. Šta si postigla?

Gospodarica tada reče:

— Da čujemo šta će on sam reći.

Do tog trenutka u šumi je bilo mračno, a onda odjednom kao da sve ožive. Sinu svetlost. Trava kao da planu u raznim bojama, a drveće sve jedno od drugoga lepše. Na čistini se vidi poljana i po njoj kameni cvetovi, a zlatne pčele kao iskre svetlucaju iznad tih cvetova. Znaš, takva je tu lepota da ti celog veka ne bi dosadilo da je gledaš. I vidi Kaća, šumom trči Danilo pravo k njoj. Kaća mu pojuri u susret: „Daniluška!”

— Pričekaj! — rekne joj Gospodarica, pa se obrati njemu: — Pa, majstor-Danilo, biraj! — Ako pođeš s njom, zaboravićeš sve ovo ovde, a ako tu ostaneš, moraćeš da zaboraviš nju i ljude.

— Ljude ne mogu da zaboravim, a na nju stalno mislim — odgovori Danilo.

Tada se Gospodarica Malahit-brda osmehnu i reče:

— Ti si pobedila, Katarina! Uzmi svog majstora. Nagradiću te za tvoju hrabrost i vernost. Neka Danilu ostane u sećanju sve što je kod mene video. Jedino neka ovo potpuno zaboravi! — i poljana sa čudesnim cvećem odjednom se zamrači. — A sada, idite na drugu stranu — pokaza im Gospodarica i još ih upozori: — Ti, Danilo, o brdu nikom ništa ne kazuj. Reci da si išao u daleki kraj da učiš u nekog majstora. A ti, Katarina, izbij iz glave da sam ti ja verenika odmamila. Sam je došao da traži ono što je sada zaboravio.

Tada joj se Kaća pokloni:

— Oprosti mi zbog ružnih reči.

— Dobro — odgovori ona. — Zar se biću od kamena može učiniti nešto nažao. Govorim to samo zbog tebe, da među vama ne bi bilo raspre.

Krenuše Kaća i Danilo šumom, u njoj je sve mračnije i mračnije, a pod nogama neravnine, rupe i džombe. Osvrnuše se oni oko sebe, kad tamo, izbili su na majdan, na Gumjoške. Još je rano i na majdanu nikog nema. Njih dvoje se tada neprimetno vratiše kući. A oni što su za Kaćom jurili još su lutali po šumi i dovikivali se — Da nije tamo?

Tražili su je, tražili, ali je ne nađoše. Odjuriše kući, a tamo kraj prozora sedi Danilo. Naravno, prepadoše se, snebivaju se, čitaju razne bajalice. Onda opaziše gde Danilo puni lulu. Tada im je laknulo.

„Ipak, ne može mrtvac pušiti lulu. Vidi se, Danilo je živ”, dokonaše najzad.

I počeše prilaziti jedan po jedan, gledaju, i Kaća je u kući. Maje se oko peći, sva radosna. Odavno je takvu nisu videli. Tada se sasvim ohrabriše i uđoše u kuću. Saleteše ga pitanjima:

— Gde si, zaboga, Danilo, odavno te nismo videli?

— Bio sam u Kolivanju — odgovori on. — Dočuo sam da tamo živi najveštiji kamenorezac i poželeo sam da se od njega poučim. Pokojni tata me je odvraćao, ali ja sam onda samovoljno, krišom otišao, samo sam Kaći rekao.

— A zašto si onda svoj pehar razbio? — pitaju ga.

— Pa zar malo šta čovek učini... Došao sam sa sedeljke, sigurno sam bio pripit. Nije mi se dopao, pa sam ga razbio. Svakom se majstoru to može desiti. Šta da se o tome priča!

Tada braća i sestre napadoše Kaću zašto im ništa nije rekla za Kolivanj. Ali ni od Kaće nisu mnogo saznali. Ona im smesta odbrusi:

— Ako je čija krava mukala, moja je ćutala! Zar vam nisam stalno govorila da je Danilo živ. A vi? Prosce ste mi naturali i skretali me s pravog puta. Nego, bolje sedite za sto, kajgana je gotova.

Na tome se sve završilo. Posedoše rođaci, porazgovaraše malo o ovom, o onom, pa se raziđoše.

Uveče Danilo ode da se javi upravitelju. Naravno, ovaj je malo gunđao. Ipak su se nekako sporazumeli.

I tako su Danilo i Kaća živeli u svojoj kućici. Pričaju da su živeli lepo i složno. Zbog njegovih radova, Danila su svi nazivali majstorom Malahit-brda. Niko mu nije bio ravan.

Postali su čak i imućni. Ali ponekad bi Danilo utonuo u misli. Kaća zna o čemu razmišlja i ništa ne pita.

Uralska bajka

 

[PetarSamotnjak]

RDJAVA ŠALA

Bilo jedno čobanče. Ono je mislilo da sme lagati u šali, pa stane jednom vikati: "Vuci! Vuci! Pomagajte, ljudi!" Kad su mu drugi čobani dotrčali u pomoć, ono im se smejalo kako ih je prevarilo. Jedanput zaista dođu vuci, a ono opet stade vikati: "Vuci! Vuci! Pomagajte, ljudi!" Ali mu sad čobani nisu došli u pomoć jer su mislili da ih opet vara. Vuci mu napadnu ovce i mnoge pokolju. Ko jedanput slaže drugi put mu se ne veruje.

 

[Baudrillard]

SOSRUKO

Ako dođeš u Kabardinsku stepu, ustani u rano jutro i čekaj da sunce rastera magle sa planinskih grebena. Tada ćeš pravo pred sobom videti crne brežuljke, a iza njih bele vrhove, nalik na komade razbijenog šećera. Pogledaj na onaj sa nazubljenim ivicama. Sneg što ga pokriva spušta se niz padine u vidu dugih jezika. To su glečeri, koji se ne tope ni u najtoplije leto. Krajnji sleva izvio se kao luk. On je u početku širok, a onda se sužava, zatim leži kao jedva primetna pruga, i sasvim se gubi kraj velike sive stene. To je baš ta ista stena na kojoj se pre mnogo, mnogo vekova uzdizala kula junakinje i vračare Satanej. Ako ti nije dosadno, poslušaj šta o njoj i njenom sinu pričaju stari ljudi.

Jedne burne prolećne noći Satanej se zaključala u gornjoj sobi svoje kule i naredila da nikog k njoj ne puštaju. Te noći je trebalo da rodi sina. Ali ona je htela da njen sin bude jači od svih junaka iz njenog roda, a za to se trebalo mnogo potruditi: trebalo je zakleti vetar da nogama njenog deteta da lakoću i brzinu; zakleti kamene planine da telu dadnu snagu; zakleti munju da ruke obaraju neprijatelja sa istom snagom kojom munja drobi stene i kamenje. Kada je ostala sama, Satanej poče da zaklinje.

Najpre je otvorila prozor i dugo izgovarala ne razumljive i strašne reči. Onda je zadigla prednji kraj suknje i viknula vetru:

— Slušaj, vetre! Ako ti ne ispuniš moju želju, skupiću te evo ovamo, u skut moje suknje, suknju ću zavezati vrpcom, ležaćeš u njoj kao u vreći i nećeš moći leteti po zemlji.

Vetar se poplaši i zašume:

— Naređuj — sve ću ispuniti!

Satanej reče:

— Kada mi se rodi sin, udahni u njega svoju lakoću i brzinu.

Zatim se Satanej obrati tamnom oblaku, koji je prekrivao celo nebo, izreče mu još više strašnih reči i viknu munji:

— Čuj, munjo! Ako mi ne ispuniš želju, posadiću te u onaj sud od sira, sud ću pokriti daskom i odande te nikada neću pustiti.

Munja se uplaši, Sataneji priskoči kao zlatna zmija i prošaputa:

— Naređuj — sve ću ispuniti.

Satanej reče:

— Daj rukama moga sina svoju snagu. Zatim se Saganej okrenu planinama, izgovori još više strašnih reči, i viknu:

— Slušajte, planine! Ako ne ispunite moju želju, sve ću vas skupiti u brezovu korpu, otići ću k moru i baciću vas na samo dno.

Planine videše kako je Satanej zaplašila vetar i munju, i zato se jako uplašiše pa hiljadama glasovd zagrmeše:

— Naređuj, sve ćemo ispuniti.

Satanej reče:

— Učinite da glava, ramena, trup i noge moga sina budu isto tako jake kao gvozdena ruda što leži u vašim vedrima.

U osvit Satanej rodi sina, i dade mu ime Sosruko. Vetar, munja, planine ispunili su njeno naređenje i Sosruko postade takav junak, kakvih još nije bilo među div-junacima. Samo je jedno propušteno: kada je Satanej razgovarala s planinama. ona je opomenula sve delove tela, a kolena je zaboravila da spomene. Zato je celo Sosrukovo telo bilo kao od gvožđa, sablja ga nije sekla, koplje ga nije moglo probosti, a kolena su bila od običnih kostiju i prekrivena običnim mesom. Svako dete ih je lako moglo da razbije kamenom. Satanej je primetila svoju grešku, ali je već bilo kasno da se ona ispravi: strašne reči se mogu reći samo jednom, jer kada ih ponavljaš, ne veruju im.

Izrastao Sosruko, i postao jak lovac. Nije ubijao sitnu divljač, nije dirao ni zeca, ni tetreba, ni jarebicu, ni patku. Smatrao je da ubiti ih znači isto što i zgnječiti muvu. Vukove je ubijao samo onda kad bi ih zatekao u blizini stada. U lov na medvede je odlazio bez oružja i golim rukama ih davio. A ako je lovio vepra, hvatao ga je za očnjake i zavrteo bi mu šiju kao kokoški. A ubijenu divljač Sosruko nikad nije jeo, već ju je davao siromasima koji nisu imali šta da jedu.

Zato su sve šumske životinje volele Sosruka i govorile o njemu:

— Sosruko nije lukav čovek. On nas ne pobeđuje ni strelom, ni kopljem, ni mrežom, već svojom junačkom snagom. On živi po našem zakonu divljih zveri, i da on nije čovek, on bi bio car među zverima.

Kad bi Sosruko išao u lov, vikao bi da ga cela šuma čuje:

— Idem u rat na divljač, hoću da odmerim snagu sa njom!

Zveri su tada znale da stvari loše stoje i bežale bi kud koja.

Ali ako Sosruko nije ništa govorio, zveri su znale da ih junak neće dirati. Tada mu je prilazila mečka, dovodila mu svoje mečiće i pričala kako se ponaša njeno potomstvo. Prilazili su vukovi, žalili se da je nestalo zečeva i ubeđivali da se u staro vreme bolje živelo. Sa grane bi skočila veverica, sedala Sosruku na rame i spletkarila koliko je jaja položila kukavica u tuđa gnezda. Iz blata bi dopuzio smuk, obavio Sosrukovu nogu i obaveštavao ga koliko je danas žaba pojeo za ručak.

Tako je Sosruko saznavao sve šumske novosti, ali je jezik držao za zubima i nije izdavao ljudima tajne zveri.

Jednom, kada se Sosruko odmarao u senci velikog hrasta, sleti k njemu vrana i ispriča da je na veliku poljanu u šumi dotrčao neobičan konj.

— Taj konj je veći od sviju koje sam videla i trči tako da će preteći svaki oblak. Ako se ti s njim upoznaš, vi ćete se svakako sprijateljiti.

Sosruko ode na poljanu, pronađe konja i vide da je on zaista takav kao što je vrana ispričala.

— Hajde da postanemo prijatelji — reče Sosruko. — Ti ćeš me nositi tamo gde mi bude potrebno, a ja ću ti dati toliko ovsa i ječma koliko budeš hteo.

— Pa dobro — pristade konj — ja ću te nositi brdima i dolinama brže nego što leti lastavica, i lakše nego što orao nosi miša. Znaj samo jedno: ne mogu da jurim po oštrom kamenju i zato, kada me juriš, čuvaj se kamenitih staza.

Otkako je našao sebi konja, Sosruko je počeo da krstari po celoj zemlji i njegovo su ime upoznali daleko preko granica njegove domovine. Ma gde se pojavio, gostili su ga belim penušavim pivom, a njegova konja — ječmom, jer Sosruko nije nikada nikome pričinjavao zlo i uvek je donosio na dar mnogo divljači.

Sosruko nije živeo kod svoje majke Satanej. Bilo mu je teskobno i dosadno u njenoj kuli, i više od tri dana nije mogao da ostane pored nje.

Jednog dana Satanej mu reče:

— Čuj, Sosruko! Tvoj otac je odavno umro, i nema ko da otima Negajcima i Kabardincima čopore i stada i da ih doteruje u moj zamak. Svojim zakletvama ja sam učinila da budeš jači od svih junaka. Navršio si si već šesnaest godina, vreme je da ideš u junačke napade.

— Ali ti ionako imaš mnogo stoke — odvrati joj Sosruko. — Zar ti je za hranu malo ovnova i bikova što pasu po tvojim pašnjacima?!

— Potrebno mi je još više — odgovori Satanej. — Potrebno mi je toliko da svi ljudi u našoj zemlji govore: „Niko nije bogatiji od Satanej.”

— Ništa ti, majko, ne shvataš — reče Sosruko. — Medved davi tele kad hoće da. jede. Vuk kolje ovcu kada je gladan. Niko od zveri ne žudi za onim što im nije potrebno. Zašto ti hoćeš da ja budem gori od zveri?

Satanej se posvađa sa sinom, i Sosruko prestade da odlazi k njoj. Nije on prijateljevao ni sa svojim rođacima, junacima. Kada je prolazio pored njihovih naselja, oni su ga ponekad pozivali k sebi i pitali:

— Zašto ti, Sosruko, ne voliš naše belo pivo?

— Zato što je voda na izvorima ukusnija od vašeg piva.

— Zašto ne ideš s nama u napade?

— Zato što vi napadate slabe ljude, koje možete da zgnječite jednim prstom. A to uopšte nije zanimljivo. U šumi bi svi ismejali medveda kad bi počeo da se bori sa zecom.

Junaci omrzoše Sosruko i prestadoše da ga pozivaju.

Jednom Sosruko zađe duboko u planine i zaustavi se u maloj naseobini. Saznavši za njegov dolazak, stanovnici se okupiše oko njega i ispričaše kakva ih je nevolja spopala. U okolini se pojavio crni konjanik, na crnom konju, u crnom ogrtaču i crna lica, a rastom viši od najviših hrastova. Danju ga niko ne vidi. A noću on putuje stazama i putevima, pljačka prolaznike, odvodi stada i sve okolne stanovnike je sasvim upropastio. Niko od običnih ljudi ne može da ga savlada, i ako se Sosruko ne umeša, poginuće svi koji rade žive. Sosruko se sažali na stanovnike i odluči da se bori sa crnim konjanikom.

Sledeće večeri Sosruko je uzjahao konja i krenuo putem. Nije stigao da učini ni sto koraka, a u šumskom čestaru se začuo sovin krik. Sova, ptica-proročica, vikala je Sosruku:

— Ja znam kuda ti ideš i znam crnog konjanika. To je junak — Totreš, sin veštice i slepog miša. Danju se skriva u svojoj kuli, koja stoji u dalekoj klisuri, a noću ide i pljačka ljude. On savlada svakog na koga padne njegova senka. Kada se budeš borio s njim, stani tako da budeš osvetljen mesecom, tada ćeš ga pobediti.

Kada se mesec digao već do polovine neba, Sosruko ugleda crnog konjanika. Konj mu je bio crn, lice crno, ruke crne, i za njim se po zemlji, kao krilo slepog miša, prostirala njegova crna senka. I tamo gde je ona padala lišće je prestajalo da se pokreće, bube-svici su prestajale da svetle, gmizavci su obamirali na mestu, noćne ptice padale na zemlju kao da su im krila bila podsečena. Sosruko ošinu svoga konja i pojuri na crnog konjanika.

Konjanik skoči udesno da bi bacio svoju senku na Sosruka, ali Sosruko brzo obrnu konja, okrenu lice k mesecu i snažnim udarcem mača razbi divu štit. Konjanik mu uperi svoje koplje u grudi, ali Sosruko odbi koplje u stranu, udari konjanika po levoj ruci i ona pade kao bič. Konjanik okrenu konja prema mesecu i pojuri putem. On se nadao da će Sosruko pojuriti pravo za njim i da će dospeti u njegovu senku. Ni to lukavstvo mu nije pošlo za rukom. Sosruko uputi svoga konja ulevo, a zatim se, u tri skoka, poravna s neprijateljem i probode kopljem. Totreš pade mrtav. A njegov konj, koji je ostao bez gazde, odjuri kući.

Sosruko nije zaostajao za konjem ni koraka. Tajnom stazom ušao je u klanac u kome se nalazila Totreševa kula i našao tamo mnoštvo konja, krava i ovaca koje je Totreš opljačkao u susednim naseljima.

Sosruko dotera celo stado u onaj aul1 u kome su ga primili. Ljudi su ga hvalili i govorili:

Jačeg i darežljivijeg čoveka nema na zemlji od Sosruka.

Saznavši za Totreševu smrt njegovi rođaci odlučiše da se osvete ubici. Mnogo puta su ga vrebali u šumama i na putevima, ali snaga ruku i dobar konj spasavali su Sosruka. On je ubijao sve junake koji su ga napadali, a njihova stada bi terao i delio stanovnicima sela, ne ostavljajući sebi ništa. Junaci najzad prestadoše da ga napadaju i odlučiše da ga pogube uz pomoć jednookog diva Iniža.

Kavkaska bajka

 

[Baudrillard]

ILJA MUROMEC I KALIN-CAR

Mnogo je godina Ilja Muromec na granici stajao i vojevao s neprijateljima majčice Rusije. S konja nije silazio, junački mač nije ispuštao iz ruku, ni kuću sebi nije podigao, ni porodicu nije osnovao. A kad jednom prilikom dođe u prestoni Kijev-grad rasrdi on na gozbi kneza Vladimira. Knez zaboravi na Iljine ratne podvige, i ne osvrtaše se na čast bogatirsku, već zatvori Ilju u mračne podrume, postavi ga iza gvozdenih rešetaka i gvozdenih katanaca.

Drugim bogatirima se to nije dopalo, pa uzjahaše svoje konje i napustiše Kijev.

I postade tiho i dosadno u kneževim odajama.

Nema knez s kim da se posavetuje, ni malo da se proveseli, niti u lov da pođe. Nijedan bogatir ni ne priviruje u Kijev.

A Ilja čami u mračnom podrumu. Rešetke gvozdene su katancima zaključane, na njih su navaljeni hrastovi panjevi, a još su i, radi veće sigurnosti, zasuti žutim peskom. Ne može se provući do Ilje čak ni miš sivi.

Tu bi on i smrt svoju dočekao, da nije knez imao kćer-pametnicu. Ona je znala da Ilja može da štiti Kijev-grad od neprijatelja, da je u stanju da brani ruske ljude i da se stavi u zaštitu njene majke i oca, kneza Vladimira,

N ona se nije uplašila kneževog gneva, već je uzela ključeve od majke, i naredila svojim vernim sluškinjama da prokopaju tajne kanale do podruma. Tako ona poče nositi Ilji hranu i medovinu.

Sedi Ilja u podrumu živ i zdrav, a Vladimir misli da se on već davno oprostio sa ovim svetom.

Sedi tako jedanput knez u svojoj odaji i crne ga misli obuzele, kad začu topot koljskih kopita po drumu: neko juri kao da grom grmi. Sruši se drvena kapija, zadrhta cela odaja, patos se u tremu podiže, padoše vrata sa šarki i u sobu ulete Tatarin — lični izaslanik tatarskog cara Kalina.

Konjanik beše visok kao stari hrast, a glava mu beše kao bačva piva.

Predade on knezu poslanicu, a u toj poslanici beše napisano:

„Ja, car Kalin, upravljao sam Tatarima. Tatara mi je malo — hoću Rusiju. Predaj se, kneže kijevski, inače ću svu zemlju rusku u oganj pretvoriti, konjima ću je izgaziti, u kola ću mužike upregnuti, decu i starce pogubiti, a tebe, kneza, primoraću da konje čuvaš, a kneginju da lepinje u kuhinji peče.“

Tada kneza Vladimira obuze jad i čemer, rasplaka se i pođe kneginji Apraksiji:

— Šta ćemo i kako ćemo, kneginjo ? Sve sam bogatire naljutio i sada nema ko da nas brani. Vernoga Ilju Muromeca umorio sam glupom smrću — glađu. Sad ćemo morati bežati iz Kijeva.

Tada kneginjica reče:

— Da pođemo, oče, i pogledamo Ilju, možda je on još živ u podrumu.

— Eh, ti, nerazumno dete! Ako skineš glavu sa ramena, misliš da će ona prirasti? Zar može Ilja da sedi u tamnici tri godine bez hrane ? Odavno su se njegove kosti u prah pretvorile.

A kneginjica stalno jedno te isto ponavlja.

— Neka pođu sluge i pogledaju Ilju.

Tada knez posla sluge da raskopaju podrume duboke i otvore gvozdene rešetke.

Kad su sluge otvorile podrume ugledaše Ilju gde živ i zdrav tamo sedi, a pred njim sveća gori. Kada sluge to videše, otrčaše knezu.

Knez i kneginja siđoše u podrume. Pokloni se knez Ilji do zemlje.

— Pomozi nam, Iljušenjka! Opkolila je tatarska vojska Kijev i predgrađa. Iziđi, Ilja, iz podruma, i uzmi me u zaštitu.

— Tri godine sam po tvom naređenju presedeo u tamnici, neću da te branim!

Tada mu se pokloni kneginja:

— Uzmi mene u zaštitu, Ilja Ivanoviču!

—Radi tebe iz tamnice neću izići.

I ništa ne učiniše — knez moli, kneginja plače, a Ilja neće ni da ih gleda.

Tada iziđe mlada kneževa kći, pokloni se Ilji Muromecu:

— Ne kneza radi, ne kneginje radi, ne radi mene mlade, već radi bednih udovica i nejake dece, iziđi, Ilja Muromecu, iz tamnice, uzmi u zaštitu rođenu Rusiju!

Diže se tada Ilja, ispravi junačka pleća, iziđe iz podruma, uzjaha Burušku-Kosmatušku i odjaha ka tatarskom logoru. Jahao je, jahao i najzad stigao do tatarske vojske.

Pogleda Ilja Muromec i glavom zavrte: na širokom polju tatarske vojske čudo neviđeno. Ptica je za dan ne bi mogla obleteti, a brzi konj ni za nedelju dana obići.

Usred tatarske vojske stoji zlatan šator. U tom šatoru sedi Kalin-car. Car je visok kao stoletni hrast, noge su mu brvna klenova, ruke grablje jelove, glava merica, jedan brk mu zlatan a drugi srebrn.

Kad spazi car Ilju Muromeca, stade se grohotom smejati:

— Naletelo štene na velike pse! Otkud ti sa mnom da se nosiš — staviću te na dlan, drugim dlanom ću pljesnuti, i od tebe neće ni trag ostati! Odakle si ti došao da kevćeš na cara Kalina.

A Ilja Muromec mu na to odgovori:

— Prerano se hvališ, Kalin-care. Nisam ja velik bogatir, nego stari kozak Ilja Muromec, a i tebe se ne bojim!

Kada Kalin-car to ču, skoči na noge:

— Po zemlji se glas o tebi proneo. Ako si ti taj slavni bogatir Ilja Muromec, sedi sa mnom za hrastov sto, posluži se raznim đakonijama, nalij sebi vina prekomorskih, nemoj služiti samo ruskome knezu, nego služi i meni — caru tatarskome.

Tu se Ilja Muromec rasrdi:

— U Rusiji nije bilo izdajnika! Nisam došao s tobom da pirujem, već iz Rusije da te isteram.

A car ga opet stade nagovarati:

— Slavni ruski bogatiru, Ilja Muromecu, imam dve kćeri, kose su im kao gavran crne, oči su im kao čisti dragulji, a haljine rubinom i biserom izvezene. Daću ti jednu od njih za ženu i bićeš mi voljeni zet.

A Ilja Muromec se još više rasrdi:

— Eh ti, strašilo prekomorsko, uplašio si se ruskog duha! Izlazi što pre na poslednji boj — isukaću ja svoj bogatirski mač i sa tvojim se vratom oroditi.

Tada se razbesne i Kalin-car. Skoči na noge klenove, jataganom uzmahuje, snažnim glasom podvriskuje:

— Ja ću tebe, seljačino, mačem poseći, kopljem probosti, a od tvojih kostiju čorbu svariti!

I zapodenu se između njih velika bitka. Mačevi sevaju, samo varnice lete na sve strane. Kad polomiše mačeve, koplja dohvatiše. Kopljima se bodu — samo vetar svira i gromovi pucaju. Kad polomiše koplja, stadoše se golim rukama tući.

Kalin-car Iljušenjku tuče i savija, bele ruke mu lomi, hitre noge mu podvija. Car baci Ilju na pesak, sede mu na grudi i izvadi oštri nož.

— Rasporiću ti snažne grudi da vidim to tvoje rusko srce.

Na to mu Ilja Muromec odgovori:

— U ruskom srcu je čestitost i ljubav prema majčici Rusiji.

Kalin-car mu nožem preti i ismeva se:

— Nisi ti velik bogatir, Ilja Muromecu, verovatno malo hleba jedeš.

— Pojedem jedan hleb i sit sam od toga.

Nasmeja se tatarski car:

— A ja pojedem tri peći hlebova, a u čorbi pojedem celog bika!

— To ništa ne znači — kaže Iljušenjka. — I moj otac je imao jednu proždrljivu kravu, mnogo je jela i pila i naposletku se raspukla.

Dok to govori Ilja se sve više pripija uz rusku zemlju, iz koje snagu dobija, ta snaga mu po žilama počinje teći i u ruke junačke stiže.

Zamahnu na Ilju Kalin-car nožem, a Iljuška se pokrenu i kako se pokrenu slete s njega Kalin-car kao perce.

— Sada sam od ruske zemlje tri puta više snage dobio — povika Ilja.

I dograbi on Kalin-cara za noge klenove, poče njime vrteti oko sebe po Tatarima i rušiti tatarsku vojsku. Gde uzmahne — nastane ulica, a gde odmahne — uličica. Tuče i ruši Ilja i viče:

— Ovo vam je za nejaku decu! Ovo vam je za krv seljačku! Za uvrede grozne, za polja opustošena! Za pljačkanje, za razbojništva, za celu zemlju rusku!

I tada se Tatari dadoše u bekstvo. Beže prsko polja i glasno uzvikuju:

— Da više nikad ne sretnemo Ruse, da ss više nikad ne vidimo sa ruskim bogatirima!

Ilja baci Kalin-cara kao nekakvu odrtinu.

I od tog vremena prestadoše da idu na zemlju rusku!

Slava, slava zemlji rođenoj — Rusiji! Ne jaše neprijatelj po zemlji našoj,’ ne gazi svojim konjima zemlju rusku, ne zaklanja nam sunašce krasno!

Ruska bajka

 

[PetarSamotnjak]

 

[Baudrillard]

GRAŠAK KOTRLJAŠAK

Živeli jednom starac i starica. Imali dva sina i ćerku Palašu. Sinovi im izrasli lepi — visoki i naočiti. A ćerka još lepša.

Sinovi zemlju orali, žito sejali, porodicu da prehrane.

Jednom tako na vreme posao svršili, s njive sve pokupili, odvezli, omlatili.

A otac pogledao nepune hambare, pa kaže:

— Žito nam je, sinovi moji, ovoga leta slabaško rodilo. Kako bi bilo da tuđim ljudima u najam pođete? Od viška glava ne boli.

Promislila braća — nema se kud, istina je. Ne bi zgoreg bilo koji groš u kući imati. Time bi se na proleće hleba moglo dokupiti, ako svoga ponestane. Samo, kome u najam poći? Kud god makneš — sirotinja.

— Otidite s one strane šume — otac im savetuje. — Možda ćete tamo dobar najam naći.

Napunila braća po torbu hrane, pa govore:

— Ako se za nedelju dana ne vratimo, neka nam Palaša svežeg hleba donese.

— A kako da znam kud hleb da vam nosim? — Palaša ih pita.

— Ponećemo naviljak slame i putem po slamku bacati, pa ćeš nas po tom tragu naći.

— Ako je tako, neće mi teško biti — pristade sestra.

Spremila se braća, pošla.

Idu i po slamku za sobom ostavljaju.

Prešli tako polje, u gustu šumu zašli. A u toj šumi živeo strašni zmaj, gvozdenog jezika. Video zmaj kako braća trag za sobom ostavljaju, pa slamke na drugu stazu prebacio. A ta staza pravo koštanom dvorcu vodila.

Prošla tako nedelja dana, ne vraćaju se braća. Raduje se otac:

— Dobar posao, izgleda, našli. Odnesi im svežeg hleba, kćeri.

Uzela Palaša hleba i uz hleb još ponešto, pa na put krenula. Ide ona i sve u slamke zagleda. Odjednom ugleda pred sobom dvorac — od ljudskih kostiju sagrađen, ljudskim lobanjama pokriven.

Uplašila se devojka: „Gde sam se ja to obrela?’ — misli.

A uto i sam gospodar, strašilo pogano, iz dvorca izlazi.

— Aa — smejulji se — pala si mi šaka! Davno sam oko na tebe bacio, u svoj dvorac te uzeti namerio. A, evo, ti i sama dođe. E, pa, sad oca i majku zaboravi, u moj dom prelazi. Bićeš u mome dvoru najamnica. A nećeš li — i tvoja lobanja će se na mom krovu naći.

Palaša gorke suze roni, nikud ne može. U zmaja milosti nema.

A za to vreme braća dobar posao u bogatog čoveka našla. Pogodili se oni da rade, a da se o svom trošku hrane. Odradili tako nedelju dana, a onda vide da im je hrana pri kraju. Čekali sestru, čekali, pa i ne dočekali.

Vratili se kući, pa pitaju:

— A što nam to, oče, hrane nema?

— Kako to — nema? — čudi se otac. — Palaša vam je hleba, i uz hleb ponešto odnela.

— Ne — vele braća — ni videli je nismo.

Uplašili se otac i majka, jadikuju: ,,Da nam nije nastradala ćerka?”

— Idem ja da je tražim — stariji brat kaže.

— Idi, sinko — pristadoše i otac i majka.

Opremio se on na put, pa krenuo. Ide gustom šumom, vidi — slamke na sasvim drugu stranu vode. Uputio se tragom pa i on pred koštani dvorac stigao.

Sestra ga s prozora ugledala, pa mu u susret istrčala.

— Ah, brale rođeni! — zakukala. — Nesrećna li sam ti, sinja kukavica!

I ispričala bratu kako je u ropstvo poganom zmaju dospela.

A brat je teši:

— Ne plači, sestrice, oslobodiću te.

— Ne znaš ti, brale, na koga si se namerio. Beži što igda možeš, jer od zmaja živ ostati nećeš. On na sto vrsta(*) ljudski miris prepoznaje.

— Ja se smrti ne bojim — brat joj odgovara. — Nego, bolje, hajde da porazmislimo kako da tvoga gospodara prevarimo, a tebe ocu i majci vratimo.

Sestra mu, onda, kaže:

— Ti pričekaj ovde, a ja ću poći da ga pitam hoće li te u dvorac pustiti. A posle ćemo već nešto smisliti.

Otide ona zmaju.

— Šta bi ti, gospodaru — kaže — učinio kad bi me moj brat obišao?

— Ko gosta bi ga dočekao — zmaj se smejulji.

Poverova mu Palaša i brata u dvorac uvede.

Posadi zmaj gosta za sto, pa joj reče:

— A sad nam gvozdenog boba donesi.

Donese Palaša kotlić gvozdenog boba.

— Dede, mio goste, da ručamo — reče zmaj i stade iz kotlića pregrštima grabiti.

Uze i gost zrnce, podrža ga u ustima, pa ispljunu.

A zmaj se iskezi:

— Biće da nisi mnogo gladan, goste!

— Zahvaljujem — kaže mu gost — ne jede mi se.

— E, pa hajmo, onda, moja bogatstva da vidiš.

Obišli oni sve odaje, sve podrume — zmajevo dobro ni prebrojati se ne da: i zlato, i srebro, i krzna skupocena.

Odveo zmaj gosta u konjušnicu. A tamo dvanaest ždrebaca stoji, a svaki s dvanaest lanaca za gvozdeni stub vezan.

— E, pa, goste, ko je od nas bogatiji? — gospodar se hvali.

— Kud ću ja s tobom da se merim — gost mu kaže. — U mene ni stoti deo toga nema.

— A sad ću ti još nešto pokazati.

Doveo zmaj gosta pred kladu — četiri hvata debelu, dvanaest hvati dugačku.

— Vidiš li ovu kladu?

— Vidim — gost mu odgovara.

— Ako je bez sekire presečeš, i bez ognja spališ, živ ćeš se kući vratiti. To li ne uradiš, života ti nema.

A gost mu veli:

— Makar me i na mestu ubio, to uraditi ne mogu.

— Ne možeš! — zmaj povika. — Što si mi, onda, u goste dolazio? Zar si se sa mnom, glavom šumskim carem, sprijateljiti namislio?

Ubio zmaj gosta, oči mu iskopao i u konjušnici ga o gredu obesio.

Prošao dan, drugi, stariji brat se kući ne vraća.

Onda mlađi brat ocu i majci kaže:

— Idem i ja sestru da tražim.

Žao ocu i majci da im i on na neznani put ode, poslednji im je ostao. Stadoše ga oni odvraćati.

A brat ni da čuje neće.

Opremio se i otišao.

I, zna se, i s njim što i sa starijim bilo.

Doznala za to Palaša, iz sveg glasa zakukala:

— Ah, gospodaru! Što si mi rođenu braću u smrt oterao? Sad su mi samo moji stari, otac i majka, ostali. Kad je tako, onda i mene ubij i u svojoj me konjušnici zajedno s braćom obesi.

— Ne — zmaj se smejulji — tebe ubijati neću. A ako ti oca i majku uhvatim, ubiću ih odmah, da više ni misliti na koga nemaš.

Teško je bez dece ocu i majci. Sede oni tako, jadikuju: ko će ih pod starost pripaziti, ko li sahraniti.

Jednom baba pošla na vodu. Gleda ona — zrno graška putom se kotrlja. Podigla ga ona, progutala.

I ubrzo sinčića rodila — lepog, punačkog, kovrdžavog, rusokosog. Nadenuše mu otac i majka ime — Grašak Kotrljašak.

A dečak, ne na dane, već na sate raste. Raduju mu se otac i majka, nagledati ga se ne mogu — eto im podrške u starosti. Jedna muka samo: dodirne li koje od dece u igri, ono se na zemlju, poput snopa, svali. Svaki dan se susedi dedi i babi tuže da im deci nažao čini.

Tako je rastao.

A jednom stao zapitkivati majku:

— Što sam ja u vas jedini? Što ni braće ni sestara nemam?

Majka krajičkom marame oči briše, pa govori:

— Imao si, sinko, i braću i sestricu.

— Pa, gde su mi? Ako su pomrli, pomoći ne mogu, a ako li su ropstva dopali, idem da ih oslobodim.

Ispričala mu majka o braći i sestri što je znala.

Sutradan pošao Grašak Kotrljašak na ulicu, da prošeta. Našao nekakav star klinčić, kući ga doneo, pa kaže:

— Nosi ovaj klinčić kovaču, tata, i reče mu da mi od njega buzdovan od dvanaest pudi(*) skuje.

Otac mu ne reče ništa, već samo pomisli u sebi: „Pazi ti, kakvo mi se detence rodilo, drukčije nego u l>udi. Tako maleno, a već oca ismejava. Gde je to viđeno da se od klinčića buzdovan od dvanaest pudi kuje?”

Baci otac klinčić na policu, pa ode kovaču i naruči buzdovan od dvanaest pudi.

Uveče doveze buzdovan kući. Uze ga Grašak Kotrljašak, u baštu iziđe, zamahnu, pa ga u nebo hitnu. A onda se u kuću vrati i leže da spava.

Ujutro ustao, desno uvo zemlji prislonio, čuje: nešto bruji!

— Hodi da čuješ, tata, buzdovan s neba natrag leti — viče sin ocu.

Podmetnuo on koleno, a buzdovan u koleno udario i na dvoje se prelomio. Pogledao Grašak Kotrljašak, pa govori:

— Nisi mi ga, tata, od onog železa što sam ti dao, napravio. Reci kovaču da mi buzdovan od onog klinčića sakuje!

Počešao se otac po zatiljku, pa opet pošao kovaču, i klinčić poneo.

Začudio se kovač — kako se može od klinčića buzdovan od dvanaest pudi iskovati! Svejedno se posla prihvatio. Klinčić u vatru bacio, a ovaj kao na kvascu stao rasti. Raste, ne prestaje.

Sakovao kovač od klinčića buzdovan od dvanaest pudi i još mu grdno mnogo železa ostalo.

Dovezao otac buzdovan kući Sin buzdovan pogledao, pa pita:

— Od čega ga je kovač sakovao? Možda ni sad od klinčića nije?

— Sad je sve onako kako si rekao, sine — otac odgovara.

Zabacio Grašak Kotrljašak buzdovan na rame, od oca i majke se oprostio, pa u beli svet krenuo, da braću i sestricu traži.

Dugo li, malo li išao, zmajevu dvorcu je stigao. U dvorištu ga sestra dočekala.

— Ko si ti? — pita ga. — I što si ovamo došao? Strašni, prestrašni zmaj ovde živi.

Ispričao joj Grašak Kotrljašak ko je i kud ide.

— To nije istina — sestra odgovara — dva sam brata ja imala, a pogani zmaj ih je pobio, u konjušnici o gredu povešao. Ti mi brat nisi.

I ne poverova mu ona.

— Dozvoli mi da bar prenoćim ovde — moli je Grašak Kotrljašak.

Otišla Palaša zmaju.

— Što si se tako rastužila? — zmaj je pita.

— A, evo, došao nekakav momak, veli da mi je brat, pa moli da prenoći s puta.

Uzeo zmaj čarobnjačku knjigu, otvorio je, pogledao, pa kaže:

— Da, još ćeš jednog brata imati, ali to ovaj nije. Ovaj je varalica. Pozovi de ga ovamo da ja s njim porazgovaram.

Grašak Kotrljašak pred zmaja izišao:

— Dobar dan, gospodaru!

— Dobar dan, goste!

Zmaj na sto gvozdeni bob izneo, na gvozdenu stolicu gosta posadio.

Samo što Grašak Kotrljašak na nju sede, stolica sva u paramparčad ode.

— E, gospodaru — čudi se on — slabe li su ti stolice! Zar ovde nema boljih majstora, da ti jače stolice naprave?

Zmaj se uplašio, drugu, jaču stolicu doneo.

Kotrljašak seo za sto, zmaj mu kotlić primakao.

— Potkrepi se, goste.

— Zaista sam na dugu putu izgladneo.

I stadoše jesti. Zmaj po pregršt u čeljusti sipa, Kotrljašak po dve ubacuje. Jede on, sve mu iza ušiju puca.

Tako ceo kotlić isprazniše.

— Najede li se, goste? — pita zmaj.

— To je meni na jedan zub samo — odgovara mu Kotrljašak.

Vidi zmaj, u jelu s tim momkom na kraj ne iziđe!

— Pa, hajde, moja bogatstva da vidiš — kaže mu.

Pokazao zmaj sva svoja bogatstva.

— U koga je od nas više dobra, u mene ili u tebe? — smejulji se.

— Ja bogat nisam — kaže mu Kotrljašak — a ni ti nemaš čim da se pohvališ.

Zmaj se rasrdio.

— Ti mi se podsmevaš! Hajde da ti još nešto pokažem.

Doveo on Kotrljaška pred istu onu kladu, pred koju mu je i braću vodio.

— Ako je bez sekire presečeš, i bez ognja spališ, pustiću te živa. To li ne uradiš, gde su ti braća i ti ćeš se naći.

— E, to ćemo još videti! — smeje se Kotrljašak. — Ne plaši vranom sokola!

Dotače on kladu malim prstom, a ona se na sitne treščice raspade. Pa kad onda dunu, od treščica ništa ne ostade.

Vidi zmaj — nije se običan gost namerio.

— A sad hajde da se pohrvemo, da vidimo ko je od nas jači — kaže.

— Što da se hrvemo odmah? Hajde da se najpre na rukama ogledamo: ja ću stegnuti ruku tebi, a ti stegni meni.

— Ma, gde ćeš se ti, žutokljunče, sa mnom na rukama ogledati — stade se žestiti zmaj.

— Ne brini ti za to, već hajde da se ogledamo!

Rasrdio se zmaj bez svake šale.

— E, hajde — kaže.

Dohvatiše se. Kotrljaškova ruka samo pomodrela, a zmajeva čak i pocrnela.

— E, da se tako borimo, neću. Hajde da drukčije megdan podelimo — zmaj govori.

Dunu on — i bakarno gumno se stvori. Dunu Kotrljašak — srebrno gumno se stvori.

Stadoše se tući. Dunu zmaj — i Kotrljaška do gležanja u srebrno gumno sabi. Kucnu Kotrljašak zmaja buzdovanom — zmaj u bakarno gumno do kolena ode. Dunu zmaj po drugi put — Kotrljaška u srebrno gumno do kolena sabi. Tresnu Kotrljašak zmaja buzdovanom — zmaj u bakarno gumno sve do grudi ode.

Stade zmaj moliti:

— Stani malo, goste, daj da predahnemo.

— Baš mnogo se umorili nismo — smeška se Kotrljašak. — S daleka sam puta, a nisam umoran. A ti se po vasceo dan kao spahija izležavaš.

Zamislio se zmaj, glavom zavrteo, pa kaže:

— Po svemu izgleda, momče, ti mene ubiti smeraš.

— Zašto bih drugo i dolazio.

— Bar mi pola života ostavi. Sva svoja bogatstva ti dajem, samo mi život poštedi.

— Dosta je tvoga zuluma, nečista silo! Žutokljuncem si me zvao, a sada milosti tražiš. Za tebe milosti nema!

Istrgao se Grašak Kotrljašak iz srebrnog gumna — pa udri zmaja buzdovanom. Udarao ga, udarao, do ušiju ga u bakarno gumno saterao.

Tu zmaju i kraj dođe.

Odahnuo malko Kotrljašak, pa u zmajevu konjušnicu otišao. Jednog od ždrebaca napolje izveo, kožu mu oderao, pa se u nju ko u vreću zavukao. Čuči tamo i čeka. Ubrzo dolete gavran s gavrančetom. Stadoše oni kožu kljuvati, a Kotrljašak gavranče za nogu zgrabi.

Vide to stari gavran, pa progovori ljudskim glasom:

— Ko se to tamo krije?

— Ja, Grašak Kotrljašak.

— Vrati mi moje dete.

— A ti meni lekovite i životvorne vode donesi, pa ću ti vratiti.

— Dobro, doneću ti.

Uze gavran dve čuturice i odlete preko brda i planina, preko polja i dolina, u daleku, neznanu zemlju. A u toj zemlji ispod jedne gore izvirala voda lekovita, a ispod druge voda životvorna. Zahvatio gavran i s jednog i s drugog izvora, pa natrag doleteo

— Evo ti vode, samo mi dete vrati — kaže on Kotrljašku.

A Kotrljašak gavranče na dvoje rastrže.

— Šta to učini? — zakuka gavran.

— Ništa to nije. Da proverim samo — kaže mu Kotrljašak.

Poškropio on gavranče lekovitom vodom — i ono zaraslo, poškropio ga životvornom — oživelo.

— Eto, vidiš, sad znam kakva je voda — veseli se.

Zahvalio on starom gavranu, pa u konjušnicu, mrtvoj braći otišao. Poprskao ih životvornom vodom — oživeli, poprskao lekovitom — progledali.

— Koliko li smo spavali! — čude se braća.

— I na vjeki vjekov bi vi tu spavali da ne bi mene — odgovara im Kotrljašak.

Braća oči protrljala, u njega se zagledala.

— Ko si ti? — pitaju ga.

— Vaš brat.

— Mi više braće imali nismo. Ti si varalipa — poče mlađi.

A stariji reče:

— Ko si da si, brat si — kad si nas bede izbavio.

Zagrlila, izljubila braća Graška Kotrljaška.

Onda zajedno zmajev koštani dvorac spalili, sestru svoju poveli i svi kući srećni i veseli stigli.

I otpočela gozba neviđena. I ja sam tamo bio, med i vino pio, niz bradu mi lilo, u usta se ne slilo. Tako vam je bilo.

Beloruska bajka

 

[PetarSamotnjak]

Iznаd grаdа nа jednom brežuljku, u mаloj kući živele su bаkа Spomenkа i njenа unukа Tijаnа. Njih dve su živele sаsvim sаme. Tijаnа je još kаo bebа ostаlа bez roditeljа pа je bаkа Spomenkа Tijаnu čuvаlа i odgаjаlа sа mnogo ljubаvi i pаžnje. Svаko veče pred spаvаnje onа bi joj pročitаlа ili ispričаlа po jednu nаrodnu priču ili bаjku.
Tijаnа je nаjviše volelа priče o Božić Bаti koje joj je bаkа nаjčešće pričаlа. Žmureći, slušаlа bi je kаko pripovedа o dobroti, milosrđu i plemenitosti, o svemu što krаsi čovekа, jer sаmo tаkvimа, nа veliki prаznik Bog pomаže а Božić Bаtа ispunjаvа sve želje, nаročito deci.
Prolаzilo je vreme. Tijаnа je porаslа u veliku, lepu i pаmetnu devojčicu.
Bilа je već krenulа u školu.
Pred početаk prolećа bаkа se rаzbolelа i zаuvek zаspаlа. Tijаnа je ostаlа sаmа, verujući u bаkinu priču dа će se jednog dаnа morаti preseliti među zvezde, а kаdа se to desi onа će je i dаlje čuvаti sа nаjsjаjnije zvezde nа nebu.
Ubrzo su po nju došli neki nepoznаti ljudi. Odveli su je u Dom gde je bilo puno dece kojа su ostаlа, kаo i onа, sаmа nа svetu. Tаmo su je svi lepo dočekаli i trudili se dа je uteše, kаko bi joj ublаžili sаmoću i tugu. U Domu se preko dаnа igrаlа sа svojim novim drugаrimа i odlаzilа u školu. Vredno je učilа i zаvršаvаlа sve zаdаtke koje bi joj zаdаvаli, аli uveče kаdа bi se nа nebu pojаvile zvezde, stаlа bi uz prozor i posmаtrаlа onu nаjsjаjniju, ubeđenа dа se nа njoj nаlаzi njenа bаkа Spomenkа. Dugo bi tаmo ostаjаlа pričаjući joj štа je sve rаdilа u toku dаnа. Ponekаd bi od bаke zаtrаžilа i sаvet i kаo dа je čulа njen glаs koji je dolаzio iz te velike dаljine.
Prošlo je leto i jesen. Stiglа je zimа. Tijаnа se sećаlа svаke sitnice iz bаkine priče. Ispunilа je sve ono što je bаki bilа obećаlа. Bilа je vrednа, poslušnа i pаžljivа. Nije se ni sа kim svаdjаlа, pružаlа je pomoć svаkome kome je bilа potrebnа, delilа sа svojim drugаrimа i rаdost i tugu.
Bližio se Božić. U Domu se polаko osećаlo pretprаzničko rаspoloženje. Tijаnа je tih dаnа sve češće rаzmišljаlа dа se prvom prilikom vrаti u kućicu nа brežuljku i kаko bi bilo lepo dа se tаmo zа Božić susretne sа svojom bаkom. Nаdаlа se dа će joj Božić Bаtа ispuniti tu jedinu i nаjveću želju.
Osvаnuo je Bаdnji dаn. U Dom su uneli veliko Bаdnje drvo, slаmu, žito, korpu sа jаbukаmа, suvim šljivаmа i orаsimа. U kuhinji su se nа jednoj strаni spremаlа rаznа jelа, mesile česnice, rаzne slаtke djаkonije а nа drugoj strаni se kuvаo posаn pаsulj, pržilа ribа, prаvile rаzne posne sаlаte i kolаči. Svi su bili veseli i uzbuđeni. Tijаni se pružilа prilikа dа se neopаženo iz te gužve iskrаde iz Domа u dvorište. Polаko i oprezno je odmicаlа niz ulicu.
Grаd je blještаo osvetljen mnogobrojnim šаrenim lаmpionimа, sijаlicаmа, ukrаsimа i reklаmаmа. Ulice su bile pune nаsmejаnih šetаčа, roditeljа sа decom, uličnih prodаvаcа hrаstovih grаnčicа i šаrenih bаlonа. Tijаnа je zаvidelа deci kojа su držeći zа ruke mаjke ili očeve zаstаjkivаlа ispred okićenih izlogа i veselo se smejаlа.
Sneg je pаdаo krupnim pаhuljаmа. Rаznošen vetrom prаvio je smetove, brišući trаgove obuće po trotoаrimа. Tijаnа je hodаlа, hodаlа, а kаdа bi se umorilа spuštаlа se nа neki zidić ili uz ogrаdu, neke od kućа dа se odmori.
Pokrаj mnogih ulаznih vrаtа stаjаlo je bаdnje drvo.
-Kаko je to lepo, šаputаlа bi, i dа se ne bi rаsplаkаlа sve je brže odmicаlа ulicom. Mrаz je sve jаče stezаo. Onа se uvlаčilа u svoju jаknu ispod koje je grejаlа promrzle ručice. Žureći, grаd je sve dаlje ostаvljаlа zа sobom. Stiglа je nekаko do uskog seoskog putа i polаko se penjаlа uzbrdo.
Dа izdrži, vodilа je nаpred sаmo tа jednа, njenа željа.
-Božić Bаto, molim te učini, dа bаrem sаmo još jednom rаzgovаrаm sа svojom bаkom.
Neprekidno je ponаvljаlа ovu svoju molitvu, prteći duboki sneg u skoro sаsvim mokrim čizmicаmа.
Konаčno je nа bregu ugledаlа bаkа Spomenkinu kućicu, kojа je umotаnа u snežni šаl ličilа nа veliku snežnu grudvu kroz koju se jedvа vidljivo probijаlа svetlost, а iz odžаkа se kаo mаlo deblji konаc izvlаčio sivkаsti dim.
Tijаnа nije moglа dа poveruje u ono što je videlа.
- Imа nekog u kućici! Sigurno me tаmo čekа bаkа!
Uzviknulа je ovo tаko glаsno dа je njen glаsić odjeknuo u tišini, odbijаjući se o brežuljаk, zvonko putujući... čekа bаkа... čekа bаkа...
Nije više osećаlа ni glаd ni hlаdnoću. Ubrzаlа je korаke i gotovo se bаuljаjući dokopаlа do osvetljenog prozorа. Odjednom je obuzeo strаh.
- Štа аko u kućici nije bаkа? Ako su se u nju uselili neki rаzbojnici?
Njeno mаlo srce zаdrhtаlo je od strepnje.
Promrzlа i glаdnа ipаk se ohrаbrilа i povirilа kroz stаklo, išаrаno ledenim crtežimа, u prostoriju kojа je njoj i bаki služilа i kаo kuhinjа, i kаo dnevni borаvаk i sobа zа spаvаnje. Nа bаkinoj tronoščici krаj šporetа nа drvа, sedelа je njoj nepoznаtа ženа, neutešno plаčući.
- Ko li je ovа ženа? Zаšto je tužnа i plаče?, pitаlа se Tijаnа. Prislonivši lice uz stаklo skoro dа je moglа dа čuje veselo pucketаnje drvа i dа oseti kаko se toplinа rаzleže po sobici.
"Moždа je i onа sаmа kаo jа i nije imаlа gde dа se skloni", pomislilа je.
Odmаklа se polаko od prozorа i odlučilа dа pokucа nа vrаtа. Ukočenim prstimа od mrаzа dodirnulа je hlаdno čаmovo drvo. Pokucаlа je. Kucаnje se jedvа čulo. Pokucаlа je još jednom. Ovаj put mаlo jаče i odlučnije. Čulа je kаko se spori korаci bliže vrаtimа.
-Ko je?, upitаo je uplаšen, nežni ženski glаs.
-Tijаnа... nekаdа sаm živelа u ovoj kućici sа bаkom... Molim vаs, otvorite mi... mnogo sаm umornа... smrzlа sаm se, kroz suze je izgovorilа Tijаnа.
Vrаtа su se odmаh pred njom širom otvorilа.
Iznenаdjenu Tijаnu obgrlile su dve ruke tаko čvrsto dа je pomislilа dа će je ovа nepoznаtа ženа udаviti. Kаdа je zаgrljаj popustio, ženа je milovаlа Tijаnu po obrаzimа а kаdа su ušle u kućicu, onа se mаlo od nje odmаklа, posmаtrаjući je sа neopisivom srećom u očimа.
- Lepа si i milа, bаš kаo tvojа mаjkа! Tijаnа... Tijаnа... dušo... ponаvljаlа je, ne ispuštаjući je iz ruku.
Tijаnа nije rаzumelа ništа od ovogа što joj se dešаvаlo. Uspelа je sаmo dа promucа:
- Ali ko ste vi?
- Jа sаm tvojа tetkа Mаrijа... rođenа sestrа tvoje mаjke, reče joj onа toplo i s ljubаvlju, tаko dа je Tijаnа bilа sigurnа dа govori istinu.
- Mаminа sestrа? čudilа se. Nisаm znаlа dа je mojа bаkа imаlа još jednu ćerku... nikаdа te nije spomenulа.
To je dugа i ozbiljnа pričа, reče joj onа sа setom... Ti si bilа bebа kаdа sаm pobeglа od kuće u beli svet. Zаljubilа sаm se... To ću ti ispričаti jednom kаdа odrаsteš u devojku. Vаžno je dа znаš dа mi to mаjkа nikаdа nije oprostilа.
Sаsvim slučаjno sаm sаznаlа dа je više nemа i mnogo mi je teško...
Tаmo u, sаdа mojoj, dаlekoj zemlji srelа sаm svoju školsku drugаricu i dа se to nije desilo ne bih znаlа ni gde se ti nаlаziš. Došlа sаm ovаmo dа te pronadjem.
Hvаlа milom Bogu što mi je dаo priliku dа isprаvim svoju grešku. Čim zаvršimo sve što trebа, vodim te sа sobom. Uverićeš se koliko te željno očekuju tvojа brаćа, sestrа i tečа. Sigurnа sаm dа će ti tаmo sа nаmа biti lepo. Obаsulа je Tijаnu poljupcimа.
- Ti si zа mene nаjlepši Božićni poklon... Sаmo je čudo moglo dа te večerаs ovde dovede.
- Nije čudo teto! Moju veliku želju ispunio mi je Božić Bаtа. Sаmo što mi je umesto bаke poslаo tebe, reče joj Tijаnа, sigurnа dа više nikаd neće biti bez ikogа nа svetu.

 

[Baudrillard]

RATAR

Bio jednom jedan tako bogat pan da je mogao kupiti, možda, i desetak sela, i beše u tog pana mnogo zemlje. Ali, ma koliko da je tražio, ne mogade da nađe čoveka koji bi dobro poznavao ratarstvo. I evo, dođe mu jednom neki seljak, pa reče:

— Ja znam dobro da orem zemlju i sejem žito, a služiću vam pošteno. Primite me u službu, nane!

I pan ga primi. Radio je ratar pet godina, i žito mu je tako rađalo da bolje skoro i nije moglo da bude. Kad je došla peta godina, reče ratar panu:

— Radio sam, pane, dosta za vas, sada mi dajte platu, pa da idem svojim putem.

A panu se ne gubi takav radnik. Razmisli on, pa onda reče:

— A čime da ti platim za službu, čoveče?

— Dajte mi, pane, eno onog belog konja.

Pan pristade. A taj konj ne beše običan: kada bi on u ratu stao da juri među neprijateljima, mogao je sve da ih izgazi, i nikakav metak i nikakva sablja nisu ga hteli. Samo, to niko osim ratara nije znao. Uze ratar konja, zahvali panu i odjaha. Jahao je, tako, jahao, dok ne stiže u jednu tako mračnu i veliku šumu, da bog sačuva! Vidi on — stoji u šumi mala kuća. Uđe ratar u kućicu i ugleda tamo jednu staru babu, svu požutelu, pa je zapita kuda je on to zabasao. Zaklima starica glavom i odgovori mu;

— Nesrećniče jedan, ovde se svake noći skupljaju veštice i hoće da me pošalju na onaj svet.

— Pa, sad, nek bude kako bog hoće! — reče seljak i ostade u toj kući.

Starica mu dade da se založi, pa ga zamoli:

— Pomozi mi, dobri čoveče, prenoći bar tri noći u kući, a ja ću te bogato nagraditi i naučiću te kako da se zaštitiš.

— Dobro, naučite me, ostaću ovde koliko hoćete — pristade ratar.

Reče mu onda starica:

— Uzmi ovaj krst, idi u sobu i ocrtaj njime krug oko sebe, zatim uzmi krst u ruke i sedi; a ako veštice dolete, ti se ne plaši.

Uze ratar krst, ode u drugu sobu, učini kao što mu je starica kazala i sede. Odjednom, nešto zahuja iznad kuće i unutra ulete jedna veštica, za njom druga, treća — nakupi ih se tako mnogo da sve nisu mogle ni da stanu u kuću; igraju veštice, viču, pljeskaju rukama, trče oko ratara, ali nijedna ne može da pređe preko kruga. Zaleti se, tako, neka veštica, dotrči do kruga — i odskoči unatrag; i što god da su pokušavale, ništa mu nisu mogle. A onda već i petao na staričinoj kući zapeva: „Kuku-riku!” Veštice tako pojuriše kroz prozor da se cela kuća zatrese. Prekrsti se ratar i ode starici u sobu. A ova se mnogo obradova kad ga ugleda:

— Ti si srećan čovek, sigurno si malo grešio, veštice te se boje.

— Da, ja sam pošteno radio, pšenicu sam sejao, a onda sam kod pana radio, možda sam nešto i zgrešio, ali neka mi gospod za to oprosti!

Prenoći ratar u toj kući još dve noći, a onda mu starica kaza:

— Hvala ti, dobri čoveče, što si mi u velikoj nevolji pomogao, jer meni je teže da tu sedim, ja sam više grešila. Evo ti ovaj mač-samosek, pa ako ti se desi da ratuješ, samo reci: „Maču-samoseku, prihvati se! ” — i on će uništiti celu vojsku. Daću ti još jedan savet: kada se oženiš, ne poveravaj svojoj ženi ništa važno dok ne prođe sedam godina i sedam nedelja.

Pokloni se ratar starici, zahvali joj i odjaha. Stiže on u grad u kome življaše car, a tamo svi uznemireni: ide na grad velika neprijateljska vojska, već je celu carevu vojsku uništila, još malo pa će i grad zauzeti. Zamoli ratar:

— Odvedite me caru!

Dovedoše ga caru, a ovaj zapita:

— Šta želiš od mene?

— Pa eto, pričaju da na grad ide neprijatelj!

— Ide.

— Ja ću ga, ako mi bog pomogne, satrti, samo, šta ćete mi dati za to?

— Daću ti pola carstva!

— Ne, carstvo mi nije potrebno, nego mi dajte vašu kćer, ja je volim!

Pozva car svoju kćer i zapita je voli li i ona ratara.

— Tatice, golubiću! Udajte me za njega, ja ga volim, udajte me, pa ću se za vas bogu moliti!

Car pristade. Onda mu ratar reče:

— Dajte mom konju tri merice ovsa, a meni vedricu vina.

Car dade sve što je ratar tražio, a ovaj zatim sede na konja i odjaha. Stiže ratar van grada, i ugleda — stoji velika vojska, tako silna i velika da joj se kraj ne vidi. Tad on viknu:

— Maču-samoseku, prihvati se!

Mač polete iznad glava i stade da ih seče jednu za drugom, a konj jurnu usred vojske, pa poče i on da gazi kopitima. Celu vojsku pobiše.

Vrati se ratar u grad, a car mu beše mnogo zahvalan. Ali neprijatelj ne htede da miruje — sakupi još veću vojsku. I opet izađe ratar iz grada, pa pobi neprijatelje. Stadoše drugi carevi da zavide ovom caru, ujediniše se, sakupiše vojsku, pa svi zajedno krenuše na grad. Car se beše silno uplašio: mišljaše da ratar neće moći da savlada toliku silu. Ali ratar razbi i tu vojsku. Zatim se vrati u grad i oženi carevom kćeri.

Ratar je mnogo voleo svoju ženu, a i ona njega. Prođoše tri godine. Poče žena da ispituje ratara čime on to tako ubija neprijatelje. Ne izdrža ratar i reče joj. A neprijatelj nije mirovao — poče da potkupljuje i nagovara ratarevu ženu da kaže u čemu leži snaga njenog muža. I ona se polakomi na velike pare, ukrade mač-samosek, a mužu podmetnu drugi; ali konja nije mogla da ukrade, muž ga je čuvao kao zenicu svoga oka, čak je i spavao zajedno s njim.

I evo, poče neprijatelj opet rat.

Sede ratar na konja, pa izjaha u susret neprijatelju. Čim stiže do neprijateljske vojske, viknu:

— Maču-samoseku, prihvati se!

Ne prihvata se mač posla.

— Maču-samoseku, prihvati se!

Mač — ništa! Začudi se ratar, pa kad ga malo bolje pogleda, vide da to nije njegov mač; doseti se kako je onaj njegov mogao da pestane i gorko zaplaka. Ali, šta je mogao da učini? Mač-samosek je već sekao njegovu vojsku. I evo, dolete mač i do ratara i odseče mu glavu. Tada se konj strašno razljuti što su mu ubili gospodara, poče da besni i pobi celu vojsku, a onda priđe ratarevom telu i stade pored njega. Preveze car ratarevo telo u grad i spremaše se da ga sahrani, kad se tu pojavi jedna starica sa ikonicom i reče:

— Pustite me do ratarevog tela.

Pustiše staricu, a ona spusti ikonicu u vodu, pa onda tom vodom poprska ratara. I ovaj ožive. Kaza mu tada starica:

— Nisi hteo da me poslušaš: ispričao si ženi svoju veliku tajnu i zamalo što za uvek nisi izgubio život. Evo, uzmi opet svoj mač, ja sam ti ga pronašla; samo, ne otkrivaj veliku tajnu ženi dok ne prođe sedam godina i sedam nedelja, inače ćeš poginuti!

Oženi se tada ratar drugom devojkom, i počeše da žive u sreći i miru. Žive, ne tuguju, ne muče se, hleb ne kupuju. Eto to je cela priča.

Ukrajinska bajka

 

[PetarSamotnjak]

Baba Jaga i Vasilisa Prekrasna

U jednom carstvu živeo trgovac. Dvanaest godina je bio u braku i imao samo jednu kćer, Vasilisu Prekrasnu. Kad joj je majka umrla, devojčica je imala osam godina. Na samrti, trgovčeva žena pozove kćer, izvadi ispod pokrivača lutku, dade joj je i reče:

»Slušaj, Vasiluška! Zapamti i izvrši moju poslednju želju. Ja umirem i ostavljam ti s roditeljskim blagoslovom ovu lutku. Čuvaj je i nosi uvek uza se i nikom je ne pokazuj, a ako ti se dogodi kakva nevolja, daj joj da jede i za savet je pitaj. Ona će pojesti i reći ti kako da se izbaviš od nesreće.«
Zatim majka poljubi kćer i umre. Posle ženine smrti trgovac je malo tugovao, kao što je običaj, a zatim počne razmišljati kako bi da se opet oženi. Bio je lep čovek i mogao je da bira nevestu, ali njemu se najviše dopadne jedna udovica. Bila je već u godinama i imala je dve kćeri, skoro vršnjakinje Vasilisine, a bila je dobra domaćica i majka. Oženi se trgovac udovicom, ali se prevari, nije našao u njoj dobru majku za svoju Vasilisu.Vasilisa beše prva lepotica u celom selu. Maćeha i sestre zavidele su joj na lepoti, mučile je svakojakim poslovima ne bi li od rada poružnela i od vetra i sunca ocrnela; lepo joj života nije bilo!
Vasilisa je sve to bez roptanja podnosila i svakim danom sve lepša i stasitija bila, dok su maćeha i njene kćeri, iako su uvek sedele skrštenih ruku kao kakve gospođe, od zlobe postajale sve mršavije i ružnije. Kako se to moglo desiti? Vasilisi je pomagala njena lutkica. Da nije bilo toga, kako bi devojka izlazila nakraj s tolikim poslom? Zato Vasilisa nikad ništa ne bi pojela sama, već bi se uveče, kad svi polegaju, zatvorila u svoju sobicu i hranila je govoreći: »Uzmi, lutkice, probaj i moju tugu poslušaj! Živim u očevoj kući i radosti nikakve nemam; zla maćeha me tera sa ovoga sveta. Nauči me kako da živim i šta da činim?«
Lutka malo pojede pa joj daje savete i u tuzi je teši, a ujutro sve poslove umesto Vasilise završi; ona samo u hladovini sedi i cveće bere, a leje su joj oplevljene, kupus zaliven, voda doneta i peć naložena. Lutka je pokazala Vasilisi kojom travom da se od sunca zaštiti. Lepo je ona živela sa svojom lutkom.
Prode nekoliko godina; Vasilisa poraste i stasa za udaju, Svi prosci u gradu prose Vasilisu, maćehine kćeri niko ni da pogleda. Maćeha se ljuti više nego ranije i svima proscima odgovara: »Ne dam mlađu pre starijih«, a kad prosce isprati, mržnju prema Vasilisi batinama iskali.
Jednom trgovac otputuje od kuće na duže vreme za poslom. Maćeha se preseli u drugu kuću. A pokraj te kuće bila je gusta šuma, a u šumi na poljani stajala kućica, a u kućici živela babaJaga. Nikoga nije k sebi puštala i jela je ljude kao piliće. Preselivši se u novu kuću, trgovčeva žena je svaki čas slala njoj mrsku Vasilisu nekim poslom u šumu, ali se ova uvek srećno kući vraćala; lutka joj je pokazivala put i nije dala da se približi babaJaginoj kućici.
Dode jesen. Maćeha odredi svim trima devojkama šta da uveče rade: jednoj dade čipke da kukiča, drugoj čarape da plete, a Vasilisi da prede. I svakoj odredi koliko da uradi. Pogasi svetlost u čitavoj kući, ostavi samo jednu sveću tamo gde su devojke radile pa leže da spava. Devojke su radile. Kad je sveća počela da dogoreva, jedna od maćehinih kćeri uze makaze da skrati plamen, pa po majčinoj naredbi namerno ugasi sveću. »Sta ćemo sad?« rekoše devojke. »U čitavoj kući nema vatre, a posao nismo završile. Treba otrčati do babaJage po vatru!« »Meni je dovoljno svetlo i od kukice!« veli ona što je kukičala čipku. »Ja neću da idem.« »Ni ja neću da idem«, veli ona što je plela čarapu. »Meni je dovoljno svetlo od igala!« »Ti moraš ići po vatru«, povikaše obe. »Idi babaJagi!« i izguraju Vasilisu iz sobe. Vasilisa ode u svoju sobicu, stavi pred lutku pripremljenu večeru i kaže: »Evo ti, lutkice, okušaj i moju nevolju poslušaj: šalju me po vatru babaJagi, a babaJaga će me pojesti.«

Lutka pojela i oči joj zasvetle kao dve sveće. »Ne boj se, Vasiluška«, veli joj ona. »Idi kuda te šalju, samo ponesi i mene sa sobom, sa mnom ti se nikakvo zlo kod babaJage neće dogoditi!« Vasilisa se spremi, metnu lutku u džep, prekrsti se i pođe u gustu šumu. Ide ona i dršće. Odjednom projaše pored nje konjanik: sav beo, u belom odelu, na belom konju, i sedlo na konju belo — to poče da sviće. Ide ona dalje — jaše drugi konjanik: sav crven, u crvenom odelu, na crvenom konju — to sunce poče da izlazi. Vasilisa je išla celu noć i ceo dan i tek drugog dana predveče stiže na poljanu gde je stajala babaJagina kolibica. Oko kolibice ograda od ljudskih kostiju, na ogradi štrče ljudske lobanje s očnim dupljama; umesto kapije — ljudske noge, umesto reza — ruke, umesto brave—usta sa oštrim zubima.

Vasilisa zaneme od užasa i stade kao ukopana. Odjednom opet jaše konjanik: sav crn, u crnom odelu, na crnom konju. Dojaha do babaJagine kapije i nestade, kao da je u zemlju propao — to nastade noć. Ali mrak ne potraja dugo: u svim lobanjama na ogradi zasvetleše oči i na čitavoj poljani postade svetlo kao u sred dana. Vasilisa drhtaše od straha, ali, ne znajući kud da beži, ostade na mestu. Uskoro se začuje u šumi strašna buka: drveće je zatreštalo, suvo lišće zašuštalo. Iz šume se pojavi babaJaga — stupu jaše, tučkom maše, a metlom njiše i trag briše. Dojaha ona do kapije, stade, pomirisa oko sebe i viknu:»Pih, pih! Na nešto rusko nanosi. Ko je tu?« Vasilisa sa strahom pride starici, duboko joj se pokloni i reče: »To sam ja, bakice. Maćehine kćeri su me poslale kod tebe po vatru.«
»Dobro«, reče baba Jaga, »poznajem ja njih. Najpre ćeš malo da ostaneš kod mene da mi radiš pa ću ti onda dati vatre, a ako nećeš, poješću te!« Zatim se okrene vratima i vikne: »Ej, brave moje čvrste, odapnite se, kapijo moja široka, otvori se!«Kapija se otvori i babaJaga ujaše zviždući; za njom ude Vasilisa Prekrasna, a onda se opet sve zatvori. Ušavši u sobu, babaJaga se protegnu pa reče Vasilisi Prekrasnoj; »Donesi sve ovamo šta ima u peći, hoću da jedem!« Vasilisa upali luč sa onih lobanja sa ograde, stade da vadi iz peći jela i da ih daje baba Jagi, a jela je bilo spremljeno za desetoricu. Iz podruma donese kvasa, meda, piva i vina. Starica je sve pojela, sve popila, a Vasilisi ostavi samo malo čorbe, koricu hleba i komadić prasetine. Stade se babaJaga spremati za spavanje pa reče: »Kad sutra odem, ti gledaj da dvorište počistiš, kolibu pometeš, ručak zgotoviš, rublje opereš, pa u ambar podi, mericu pšenice uzmi i od kukolja je očisti. Sve da bude gotovo, a ako ne — poješću te!« Pošto joj naredi, babaJaga zahrka, a Vasilisa stavi staričine ostatke jela pred lutku, suze je obliše i reče: »Evo, ti, lutkice, okušaj i moju nevolju poslušaj!
Težak mi je posao zadala babaJaga i preti mi da će me pojesti ako sve ne uradim; pomogni mi!« Lutka odgovori: »Ne boj se, Vasilisa Prekrasna! Večeraj, pomoli se, pa lezi da spavaš; ujutro je mudrije od večeri!« , rano ujutro probudi se Vasilisa, babaJaga beše već ustala, i pogleda kroz prozor: u lobanjama se oči gase; uto promače beli konjanik — i potpuno se razdani. Baba Jaga izađe u dvorište i zviznu — pred njom se pojaviše stupa, tučak i metla. Promače crveni konjanik — i izade sunce. Baba Jaga sede u stupu i odjaha iz dvorista, tučkom maše, a metlom njiše i trag briše. Ostade Vasilisa sama, razgleda baba Jaginu kuću; začudi se izobilju svega u kući i stade razmišljati: kog bi seposla najpre prihvatila ? Gleda — a sav posao već svršen; lutka odvaja iz pšenice poslednja zrnca kukolja.
»Ah, spasiteljko moja!« reče Vasilisa lutki. »Ti si me iz nevolje izbavila.« »Tebi je ostalo još samo ručak da skuvaš«, odgovori lutka ulazeći u Vasilisin džep. »S bogom ga skuvaj, pa se u zdravlju odmaraj!« Predveče Vasilisa postavi sto i čeka babaJagu. Počelo se smrkavati, kraj vrata je promakao crni konja nik — i sasvim se smrači; samo se u lobanjama oči svetle. Drveće je zatreštalo, lišće je zašuštalo — to ide babaJaga. Vasilisa joj izađe u susret. »Je li sve gotovo?« upita babaJaga. »Izvoli, pogledaj sama, bakice!« odgovori Vasilisa. BabaJaga sve pregleda pa, ljuta što nema zašta da grdi, reče: »Dobro je!« Zatim viknu: »Sluge moje verne, prijatelji iskreni, sameljite mi pšenicu.« Pojave se tri para ruku, uzmu pšenicu i nekud je odnesu. BabaJaga se najede, stade se spremati za spavanje i opet naredi Vasilisi: »Sutra sve isto uradi što i juče, a povrh toga uzmi iz koša mak, oćisti ga od zemlje, zrno po zrno, neko mi ga je iz pakosti sa zemljom pomešao!« Starica to reče, okrenu se prema zidu i zahrka, a Vasilisa stade hraniti svoju lutku. Lutka pojede, pa joj kao i juče reče: »Pomoli se bogu i lezi da spavaš. Jutro je pametnije od večeri. Sve će biti učinjeno, Vasiluška!«
Sutra ujutro babaJaga opet uzjaha i ode iz dvorišta, a Vasilisa i lutka posvršavaju sve poslove. Starica se vrati, sve razgleda pa viknu: »Sluge moje verne, prijatelji iskreni, iscedite iz maka ulje!« Pojave se tri para ruku, uzmu mak i nekud ga odnesu. Baba Jaga sede da ruča; ona jede, jede, a Vasilisa stoji i ćuti. »Zašto ti ništa ne govoriš sa mnom?« upita je baba Jaga. »Stojiš tu kao nema!« »Nisam se usudila«, odgovori Vasilisa, »ah ako dozvoljavaš, pitaću te nešto.« »Pitaj, samo ne vodi dobru svako pitanje: što više znaš, brže stariš.« »Htela bih da te pitam, bakice, samo ono što sam videla. Kad sam išla k tebi, stigao me jedan konjanik na belom konju, sav beo, u belom odelu. Ko je on?« »To je moj dan svetli«, odgovori baba Jaga. »Onda me stigao drugi konjanik na crvenom konju, sav crven, u crvenom odelu. Ko je on?« »To je moje sunce rumeno!« odgovori babaJaga. »A šta predstavlja crni konjanik koji me je stigao pred samom tvojom kapijom?« »To je moja noć tamna! Svi su oni moje verne sluge!« Vasilisa se seti onih tri para ruku, ali je ćutala. »Zašto me još ne pitaš?« reče babaJaga. »Dosta mi je i to. Pa sama si rekla, bako, što više znaš, brže stariš.« »Dobro je«, reče babaJaga »što pitaš samo o onom što si videla van dvorišta a ne u dvorištu! Ne vohm da se iznosi šta se u kući radi i one isuviše radoznale jedem! A sad ću ja tebe pitati: kako ti stigneš da posvršavaš sve poslove koje ti zadam?«»Pomaže mi blagoslov moje majke«, odgovori Vasilisa. »Tako, znači! Onda se čisti iz moje kuće, blagoslovena kćeri! Nisu mi potrebni blagosloveni!« Ona istera Vasilisu iz sobe i izgura kroz kapiju, skine sa ograde jednu lobanju sa plamenim očima, nabije je na štap, dadne je Vasilisi i kaže: »Evo ti vatra za maćehine kćeri, uzmi je, one su te po nju poslale ovamo.« Vasilisa se dade u trku pri svetlosti lobanje koja se ugasi tek kad je jutro svanulo. Na kraju, uveče drugoga dana stigla je do svoje kuće. Došavši do kapije, htede da baci lobanju. ‘Sigurno kod kuće’, pomisli, ‘i neće više trebati vatre!’ Ali se iz lobanje najedanput začu mukao glas: »Ne bacaj me, nosi me maćehi!« Ona pogleda na maćehinu kuću pa, ne videvši ni na jednom prozoru svetlost, odluči da ode tamo s lobanjom. Po prvi put su je Ijubazno dočekale i ispričale da u kući nije bilo vatre od onog časa otkad je ona otišla: same nikako nisu mogle da ukrešu, a svaka vatra koju su donosile od suseda — gasila se odmah, čim bi je unele u sobu. »Možda će se tvoja vatra održati!« reče maćeha. Uneše lobanju u sobu, a oči IZ lobanje samo gledaju u maćehu, i njene kćeri, sažižu ih! One pokušaju da se sakriju, ali kud god se okrenu, oči ih neprestano prate. Do jutra šu ih sasvim sagorele, u ugljen pretvorile. Jedino se Vasilisi ništa nije dogodilo. Ujutru Vasilisa zakopa lobanju u zemlju, zaključa kuću pa ode u grad i zamoh jednu samotnu staricu, bez igde lkoga svoga, da je pnmi da živi kod nje. Živi ona, tako, i čeka oca. Jednom reče ona stanci: »Dosadno mi je da sedim besposlena, bako! Idi kupi najboljega lana da bar predem.« Starica kupi dobroga lana. Vasilisa sedne da prede, posao sve leti, a pređa izlazi ravna i tanka kao dlaka. Mnogo se prede nakupilo, vreme je bilo da počne da tka, ali nigde ne nađoše takvo brdo koje bi odgovaralo Vasilisinoj predi; niko se i ne prihvati da ga napravi. Vasihsa stade moliti svoju lutku, a ova joj veh: »Donesi mi kakvo staro brdo, stari čunak 1 konjske grive 1 ja ću ti sve napraviti.«
Vasilisa nabavi što je tražila i leže da spava, a lutka za jednu noć napravi divan razboj. Pred kraj zime i platno beše izatkano, i to tako tanko da se u uglu umesto konca udenuti moglo. U proleće platno izbeliše i Vasilisa reče starici: »Prodaj, bako, ovo platno, a novac uzmi za sebe.«
Starica pogleda platno i uzviknu: »Ne, dete moje! Ovakvo platno je samo za cara! Odneću ga u dvorac.« Ode starica do carskog dvorca i sve ispod prozora šeta. Spazi je car i upita: »Sta tražiš, starice?« »Vaše carsko veličanstvo«, odgovori starica, »donela sam neobičnu robu. Nikom drugom osim tebe neću ni da je pokažem.« Car zapovedi da puste staricu k njemu pa kad vide platno, iznenadi se. »Sta tražiš za njega?« upita car. »Njemu nema cene, care gospodare! Donela sem ti ga na dar.« Car se zahvali, dariva staricu i otpusti je. Skrojiše caru košulje od tog platna; iskrojili, ali nigde da nađu švalju koja bi mogla da ih sašije. Dugo su tražili; naposletku car pozove staricu i kaže:»Kad si umela da ispredeš i izatkaš takvo platno, moraš sad i košulje od njega da sašiješ.« »Nisam ga ja, gospodaru, ni prela ni tkala, to je uradila devojka, moja usvojenica.« »Pa neka ih ona i sašije!«
Vrati se starica kući i sve ispriča Vasilisi. »Znala sam«, reče Vasilisa, »da me taj posao neće mimoići.« Zatvori se u svoju sobicu, uze da radi; šila je ne dižući glave i tuce košulja bilo je začas gotovo. Starica odnese caru košulje, a Vasilisa se umi, očešlja, obuče i sede pod prozor. Sedi i čeka šta će biti. Vidi: u dvorište ulazi carev sluga, uđe u sobu i reče: »Car gospodar hoće da vidi majstoricu koja mu je košulje sašila i da je iz svojih carskih ruku nagradi.« Ode Vasilisa i javi se pred svetloga cara. A kad car ugleda Vasilisu Prekrasnu, namah se tako u nju zagleda da glavu izgubi. »Ne«, reče, »lepotice moja! Neću se rastati od tebe, no ćeš ti biti moja žena.« Tu uzme car Vasilisu za bele ruke, posadi je pokraj sebe i odmah svadbu proslaviše. Uskoro se vrati i otac Vasilisin, obraduje se njenoj srećnoj sudbini i ostane da živi kod kćeri. I staricu Vasilisa uzme kod sebe,, a lutku je do kraja svog života uvek u džepu nosila.

 

[Neprilagođena]

 

[Baudrillard]

JERMAKOVI LABUDOVI

I tako, kažeš, Jermak je bio donski kozak. Doplovio je u naš kraj i odmah pronašao put u zemlju sibirsku. Tamo gde niko od naših nije stigao, tamo je sa svojom vojskom rekama plovio.

Lepo bi to bilo! Sedne na Kami, malo se preznoji veslajući, pa izbije na Turu, a onda krstari po sibirskim rekama, kuda ti duša zaželi. Po Irtišu, kažu, možeš ploviti i do same Kine — bez zapreke!

Na rečima je to sasvim lako, ali oprobaj na delu. E, to je sasvim druga pesma! Čim stigneš do prvoga povodnja, eto ti prepreke. Nema stubova koji obeležavaju put. I na vodi ništa nije označeno — da li je to rukavac, da li je reka skrenula u staro napušteno korito ili je naišla neka druga reka. Pa hajde sad gataj — da li da zaploviš desno ili je bolje levo? Šljuke kraj obale, dabome, ne možeš da upitaš, ni prema suncu se ne možeš ravnati, jer svaka reka ima svoje zamke i okuke pa nikako da pogodiš.

Ne, prijatelju, nemoj misliti da je lako putovati vodom. U stvari, teže je ploviti po nepoznatoj reci pego se probijati kroz najneprohodniju šumu. Glavni razlog je u tome što na vodi nema nikakvih belega i što ne ideš po svojoj volji, nego te reka vodi. Ako već unapred ne znaš njene tokove, onda ćeš i sebe i druge izmučiti, a možete i glave pogubiti.

I danas je tako. A u Jermakovo doba bilo je to još zapetljanije. Tada, znaš, ne samo u Sibiru nego i u našem kraju nije bilo nijednog Rusa. Od ovdašnjih reka poznavali su samo Kamu i pomalo Čusovu, a za Turu i Irtiš nisu znali čak ni po čuvenju. Eto, sam prosudi kako da u takvim prilikama došljak, ploveći rekama, puta nađe. Zemljopisnim kartama na kojima su svaka rečica i brdašce ubeleženi nije tada bilo ni pomena, a vodiča ne možeš naći, jer niko od naših nije odlazio u te krajeve.

Ne, brate, zbrkano ti to govoriš! Čusovski starci o tome skladnije pričaju.

Ovako je, vele, to bilo.

Kad u našem kraju još nije bilo nijednog grada, nijedne fabrike, pa ni ruskog sela, Stroganovi su na reci Čusovi podigli seoce. Malo seoce, ali su ga zvali gradom, jer je bilo čvrsto opasano. Naokolo rovovi, zemljani bedemi, a povrh bedema plot od visokih direka. Sa dve strane su sigurne kapije, a uz njih kule podignute, da bi se u slučaju potrebe sa njih moglo pucati ili kamenje bacati, pa čak i ključala voda sipati ako neko nezvan navali. U tom gradiću Čusovu živeli su ratnici. A bilo je i seljaka.

Među njima je bio i Timofej Aljonin. Da li je on po svojoj volji došao ovamo ili je bio prognan — to ne bih umeo reći. Znam samo da je tu živeo sa porodicom. Imao je, kao ono u priči, tri sina, samo nijedan nije bio luckast. Sve lepa deca i pametna, a najmlađi Vasjutka se u svemu isticao. I lice mu lepo, i govori otresito, i snažniji je od svojih vršnjaka.

Iako ljudi kažu da se niko ne rađa kao a taman, ipak se još odmalena može naslutiti ko će biti kuvar, a ko vođa. Taj Vasjutka je svoje vršnjake predvodio još od malih nogu, a najviše je voleo da ide u izviđanje.

Ako se ne makneš od praga, što no vele, nećeš mnogo ni videti, te je Vasjutka od svojih vršnjaka sabrao družinu kopljanika. Motke su im služile kao koplja. Stražarima na kulama je, razume se, rečeno da nijedno dete bez starijih ne puste preko bedema. Ali je ovaj Vasjutka pronašao put. Čemu se samo on domislio! Priđe bedemu sa užetom, prisloni svoju motku-koplje uza zid bedema, namakne omču na vrh direka, te se tako uspentra po čvorovima užeta na bedem. Najpre svoje koplje prebaci na drugu stranu, pa se zatim i sam spusti, smakne motkom omču i poviče:

— Hajde, ko još ovako može?

Dečaka koji to nije bio kadar da učini odmah bi udaljio iz igre:

— Ne trebaju nama takvi slabi kopljanici!

Zbog takvih igara Vasjutka je, kao i ostali dečaci, izvlačio dobro od odraslih, ali šta deca za to mare. Malo-malo, pa se tek iskradu preko gradskog bedema.

Jedanput su tako zašli duboko u šumu, pa su jedan drugog izgubili iz vida. Oni plašljiviji odmah su nadali viku i brzo se okupili. Samo Vasjutke nema. Šta da rade? Najpre su hteli da otrče kući, ali su se postideli:

„Kako možemo ostaviti svoga vođu?”

Stoje tako kod nekakve rečice i viču koliko ih grlo nosi. Zatim se osmeliše, pođoše uz rečicu i, naravno, zvižde i dozivaju.

A evo, šta se desilo Vasjutki. On je uz reku daleko zamakao. Odjednom dopre do njega nekakav šum. Hteo je da se vrati, ali se doseti: „Ovako će me pre čuti.”

Zavuče se on u žbunje. Sedi i sluša. Šum je blizu, ali ne može da shvati šta ga izaziva. Onda se Vasjutka tiho uzvere na bor, obrazre se naokolo i ugleda: još malo uzvodno reka se razilazi u dva rukavca. U sredini je ostrvce. Ono je uzdignuto i voda ne može da ga poplavi. Kraj same reke izrastao žbun, a iz njega izviruje labud, pa šiče poput gusana, kao da se ljuti. Rekom, baš prema tome mestu gaca medved sav je mokar. Ljutito trese glavom i mumla, zube kezi. Na njega naleće drugi labud, udara ga krilima i kljuje u letu. Labud je, zna se, velika ptica. Kad razmahne krilima, ima im više od dva metra. Zamisli samo kakva je u njima snaga. Na kljunu mu je kandžica, koja je, istina, crvena, ali nije mekana kao jagoda. Kad kljune njome, medved zaskiči i zavrti se kao pas. Ali ipak, gde će labud savladati medved. ! Snašao se meda, ščepa labuda šapama, i perje zaplovi rekom. Onda se drugi labud izvuče iz gnezda, pa i on nasrnu na medveda. Ali medved i njemu zavrnu šiju, povuče ga na obalu, a sam zaurla kao da se žali — vidite kako su me labudovi udesili — i šapom trlja oči. Izvuče on uginulog labuda na travu, zagrize malo, ali vidi se da mu nije do toga. Malo-malo, pa protrlja šapom ispod očiju. Onda načulji uši i isturi njušku. Postoja on tako pa zatrese glavom:

— Uh, vrag vas odneo!

Zatrpa labuda suvarkom, pljesnu šakom po vrhu, pa se uputi u šumu. Samo se čulo kako granje krcka.

Kad se sve utišalo, Vasjutka se spusti sa drveta i uputi se gnezdu da vidi šta je u njemu. Tamo su bila labudova jaja. Slična su guščijim, samo su mnogo krupnija i nekako zelenija. Pipnu on rukom, a jaja još sasvim topla. Nimalo se nisu ohladila. Vasjutki bi žao labudova, pa pomisli:

— Kako bi bilo da ih podmetnem bakinoj guski? Možda će se izleći? Samo kako da ih odnesem cela i topla?

Istrese on hleb iz svoje vreće, nakida suve mahovine, napuni njome vreću i tamo položi tri jajeta. Plašio se da će se polupati ako ih uzme više. Sem toga pomisli: „Ako uzmem mnogo, baka će pre opaziti.”

Kad je sve to uradio, pođe niz reku. Nije ni pomislio da je zalutao. Znao je da ga rečica mora dovesti do Čusova. Čim se malo približio, začu kako dečaci viču i zvižde. Tada se dosetio zašto je medved pobegao. Poznato je da zver ima osetljiviji njuh i sluh nego mi i da ne voli ljudski glas. Sigurno je medved čuo dečake, pa je zato i pobegao.

Vasjutka se odazva drugovima. Ubrzo su se našli i Vasjutka im ispriča šta se dogodilo. Kako čuše za medveda, deca se stadoše obazirati — da odjednom ne iskoči! — i pohitaše kući. Drugom prilikom Vasjutka bi se podsmevao svojim kopljanicima, ali mu sad nije bilo do toga. Brinuo se samo kako da donese čitava jaja.

Vasjutkina majka je odavno umrla. Kuću je vodila baka Uljana. Stroga starica nije unučićima gledala kroz prste, pa je čak i ocu često gunđala.

Najpre napade Vasjutku:

— Kuda si se samo skitao?

On se pravdao:

— Išao sam u šumu po mahovinu da zatisnem pukotinu u štali. Sećaš li se, ti si rekla tati da on to učini, ali on sve zaboravlja. Evo, doneo sam punu vreću. Samo, mahovina je mokra, trebalo bi da se prosuši na peći.

I brže-bolje pope ti se on na peć.

Baka je još malo gunđala, ispitivala ga s kim je išao i zašto se nije javio kad je pošao, a zatim reče:

— Razastri mahovinu što tanje, po celoj peći.

Vasjutki je baš to i trebalo. Zavukao se podalje na peć, izvadio labudova jaja, zavio ih u krpe i položio na najtoplije mesto, a mahovinu je rastresao po celoj peći.

Kad se smrklo, natuče on zimsku kapu, uze jaja i uputi se guski koja je ležala na jajima. Guska se, naravno, uznemiri, kljuje Vasju u glavu, u ruke, ali on se na to i ne osvrće. Izvadi iz gnezda tri guščija jajeta, te podmetnu ona tri labudova.

Guska je i sutradan bila uznemirena, mešala je nogama jaja, ali ipak nije izbacila ona tuđa. Baka je prilazila da vidi šta joj je, ali ništa nije primetila. Samo se začudila:

— Nekako su jaja nejednaka; jedna su krupnija, a druga sitnija. Otkud sad to?

Vasjutka, naravno, ćuti i da se ne bi saznalo za njegovu krivicu on baci preko gradskog bedema ona jaja koja je izvadio iz gnezda. I tako, niko ništa nije opazio. Jedno se samo nije podudaralo: guščići još i ne misle da se izlegu, a labudići već prokljuvali ljusku i pište. Prepade se baka Uljana:

— Kakav je to belaj? Izlegli se guščići pre vremena! Nema druge, sluti to na nekakvo zlo: na pomor ili rat!

Gusan nije dao toj svojoj novoj deci ni da mu priđu. A guska ide kao neki krivac, pa ipak labudiće ne napušta. Ali, više od svih starao se o njima Vasjutka. Gotovo se i ne odmiče od njih, poji ih, hrani na vreme. I pored sve svoje strogosti, baka je Vasjutku pohvalila pred starijom braćom.:

— Trebalo bi da se vi, derani, naučite od ovog malog kako baki treba pomoći! Vidiš, i mahovinu je doneo, i guščiće čuva, a vi? Umete samo kašikom iz čanka da grabite. To vam je sav posao.

Braća su znala šta je tu posredi, pa su se smejuljila:

— Nemoj, bako, kad dođe jesen drugačije da govoriš 1

Baka se još više naljuti pa zapreti žaračem: —Gubi se, inače ću te ovim!

S jeseni više nije bilo sumnje da kod Aljoninih rastu labudovi. Susetke su se podsmevale baba-Uljani:

— Nije opazila pa je labudove odgajila. A šta će sad s njima kad ih je grehota klati.Baka je namćorasta, nerado pred drugima priznaje da je pogrešila, pa poče utvrditi:

— Namerno sam to učinila. Doneo unuk labudova jaja, pa htedoh da saznam hoće li labudovi odleteti ako ih guska izvede ili će ostati.

Ali ipak Vasjutku je popreko pogledala:

— Vidiš kakav si! Tek si malo odmakao od zemlje, a već takve ujdurme izmišljaš!

Ali Vasjutka muči svoju muku. Dva labuda tuku se svakoga dana. Prosto se na smrt biju. Ne prilazi im tada, oboriće te, a nećeš to ni opaziti. A treći labudić nikad se ne upušta u bitku, drži se po strani.

Neko od odraslih objasni Vasjutki:

— To je labudica, a ovo su labudovi. Dok jedan od njih onog drugog zauvek ne otera, stalno će se tući. Moglo bi se desiti da tako jedan drugog ubiju.

Gledajući tu bitku labudova, baka se sve više ljutila na Vasjutku, a on sam ne može nikako da smisli šta da uradi. Sve se najzad završilo time što se jedan labud nije više vratio sa reke. Ostalo ih je dvoje — i više nije bilo tuče. Stvar je legla, a baka Uljana je još više gunđala:

— Eto, zima je na pragu i koliko će samo hrane trebati za te ptičurine, a od njih nikakve vajde nema, pa još ne smeš ni da ih zakolješ. — I stane baka terati labudove. Juri ih štapom, metlom. Ni labudovi baku nisu voleli. Naleti na nju čas jedan, čas drugi, obori je pa je još i kljune.

Tada starica odlučno reče sinu:

— Čini šta znaš, Timofeje, ali ukloni te ptice iz dvorišta, inače ću otići ja, pa se sam staraj o domazluku kako god znaš i umeš.

Vidi Vasjutka da se sve na zlo okrenulo, pa se sve veselio. Čekaj bar, pomisli, da im stavim kakvu belegu, možda će mi se još nekad pružiti prilika da vidim svoje labudove. Priveza on čvrstim koncem svakom labudu na vrat po jednu đinđuvu: labudu crvenu, a labudici plavu. I oni, kao da osećaju da je došao čas rastanka, privijaju se uz Vasjutku, a njemu oči pune suza. Njegova družina — kopljanici —. stanu mu se čak i rugati:

— Pokunjio se naš vođa!



Ali Vasjutka se ne stidi.

— Do suza mi je teško — kaže — da se rastanem s labudovima. Odleteće oni i zaboraviće me.

A labudovi, kao da razumeju njegove reči, priđu Vasjutki, zavlače mu vratove pod ruke, kao da bi hteli da ga podignu, priljube glave i tiho se dogovaraju:

— Klipang, klipang!

Kao da vele:

— Budi miran, ne brini, nećemo te zaboraviti.

Kad je već sasvim zahladnelo i ptice selice se uputile na jug, odleteše i ovi labudovi. Cele zime ih niko nije video, a u proleće se opet pojaviše u svome kraju. Samo, u Timofejevo dvorište nisu više zalazili, ali kako ugledaju Vasjutku, prilete mu i umiljavaju mu se.

A baku Uljanu su udarili kad je išla na brdo noseći vedra. Ne baš jako, nego samo koliko da je uplaše. Malo su je vodom pljusnuli tek šale radi. Kao da su hteli reći: „Pamtimo Vasjutkinu miloštu, a ni tvoj štap nismo zaboravili! To ti je naš odgovor!”

Tako je i posle bilo. Čim zahladni, labudovi se izgube, a u proleće i leti, makar jedanput, prileteće Vasjutki. Posle se i on naučio da ih doziva. Iziđe na čistinu, pa poviče kao oni:

— Klipang, klipang!

Ubrzo doleti jedan od njih, ili oba zajedno, i samo im krila lepršaju, kao da se brinu nije li ko učinio Vasjutki nešto nažao. Ako se u blizini zadesi neki čovek, oni ga tako lupe da se on odmah sruši na zemlju. A kad su kraj Vasjutke, samo što vratovima zemlju ne dotiču, mašu krilima, šiču i skakuću kao domaće guske kad idu da se nahrane, — raduju se.

I tako... Prođe leto, opet nastgne zima, a posle zime leto... Koliko ih je prošlo, nisam brojao. Samo je Vasjutka izrastao u takvog momka da ga je milina pogledati. I rečit, i plećat, i pametan, i okretan,

a i lice mu bez zamerke: obrve guste,kosa svilasta, oči vesele i pronicljive.

Od hiljade jedan, a možda ni toliko, izraste u takvog momka. Pa onda, našao je on i dobar posao. Ima oštro oko i dobro pamćenje, a želja mu je da upozna nove krajeve. I hleba bi se odrekao, samo ga pusti da plovi tamo gde još nije bio. Tako je on bolje od svih upoznao rečne tokove. Nadmašio je sve starce koji su se tim poslom bavili.

Stroganovi, razume se, zapaziše takvog momka, postavili ga za kormilara i stali da ga hvale:

— Mada je mlad, možeš bez brige sa njim poslati svaki tovar.

Ubrzo je Vasilije Timofejič bio poznat u svim stroganovskim pristaništima. Od njega nije bilo spretnijeg kormilara. Čim je neki tovar skupocen, a put nije dobro ispitan, odmah njega tamo upute.

Vasilije je i prema ljudima postupao ne može biti bolje. Zato su ga i voleli. Još od detinjstva mu je ostao nadimak — naš Labud.

Samo, Vasilije nikako da se oženi. Svi njegovi drugovi se već poženili, a on još momak. Pa ni otac nije navaljivao. — Kako ti je volja — veli.

Vidi Vasilije da je već vreme da se oženi, pa stade da traži sebi labudicu.

Takvome momku nije teško naći nevestu. Svaka devojka ravna njemu rado bi pošla za njega, ali se on, izgleda, malo pogordio. Tu je pogrešio.

Gradić Čusov, razume se, imao je zapovednika. Vojvodu, ili kako su ga već zvali. A u tog vojvode je bila kći baš za udaju. I Vasilije stade pogledati na tu devojku.

Rođaci i prijatelji su više puta govorili Vasiliju:

— Ne gledaj u te prozore. Niste vi jedno drugom prilika. Pazi, još ćeš i batine izvući.

Ali, kako da se o tome sa drugim savetuje kad mu je devojka za srce prirasla. Nije uzalud rečeno: Ako zavoliš sovu, ne treba ti rajska ptica. Škripi Vasisilije zubima:

— To se vas ne tiče! — a u sebi misli:

„Ko će na mene nasrnuti, kad su mi pleća od dva metra, a pesnica od pet kilograma.”

A ta devojka, vojvodina kći, vidi se po svemu, bila je neiskrena. Biva to: Spolja gladac, a unutra jadac. Mada je ta devojka milo pogledala Vasilija, u sebi je drugo smišljala. Tako ona njemu jedanput sa prozora došapnu kao da strepi da će je ko drugi čuti:

— Dođi ujutru zarana u našu baštu. Htela bih da porazgovaram s tobom.

Vasilije se, naravno, obradovao. U zoru, u samo svitanje, on se prikrade u vojvodinu baštu, a tu su ga petorica slugu odavno čekali — sve odabrane ljudine. Pojavi se i sam vojvoda i naredi:

— Vezuj gejaka! Vodi ga da dobije svoje!

Šta je preostalo Vasiliju Timofejiču? Razmaha se on, pa udari po njima — koga po uhu, koga u trbuh. Sve ih rastera kao mačiće, pa preskoči ogradu. Razume se, digla se galama. Dojuriše još neki ljudi, a vojvoda viče:

— Živoga ga uhvatite!

Vidi Vasilije da mu se zlo piše, pa jurnu prema reci Čusovi. Gradske kapije su u taj rani čas još bile zatvorene, ali šta je to za njega! Skide ti on sa sebe pojas, još u trku načini omču, nabaci je na direk po svom starom običaju i prebaci se preko gradskog bedema. Istrča na obalu, izabra lakši čamac i jaču čaklju, pa zaplovi uz reku Čusovu.

Znaš, bilo je proleće, pa je Čusova silno hučala. Veslima je uzvodno ne možeš savladati, a sa čakljom treba biti vičan da bi se prebrodili svi sprudovi i virovi. Vasilije se pouzda u svoju snagu i veštinu.

— Eh, ko će me — veli — po takvoj vodi dostići?

Ali, ispalo je drukčije.

Ma kako bio snažan čovek i ma kako dobro poznavao reku, ne može umaći goniocima uzvodno, kad se oni pored čaklji pomažu veslima, i to na smenu. Kao za pakost, na jednom mestu Vasilije promaši: udario čakljom, ali dno ne dohvati. Zavrte se čamac. Dok se Vasilije snašao, gonioci ga dostigoše. Na tri čamca ima oko četrdeset ljudi, možda i više. Vasiliju preostade samo jedno: u vodu, pa na obalu, a posle šta ga snađe! Samo ni to nije sigurno. Oseća kako mu ponestaje snage, a u proleće je teško sakriti se u šumi — trag se izdaleka vidi.

Vojvoda se na poslednjem čamcu smestio kraj krme, kao da sam upravlja. Uoči on Vasilijevu nesigurnost, pa se raduje:

— Dolijao si, gejačino!

Okrete se Vasilije, htede da mu na uvredu uvredom odgovori, kad opazi: visoko na nebu iznad reke lete dva labuda. I naspram sunca se jasno vidi da im na vratovima iskre svetlucaju.

Obradova se V. silije, nestade zamora i on iz sveg glasa povika kao labudovi:

— Klipang, klipang!

A labudovi znaju svoj posao. Odozgo su sigurno sve videli. Nalete jedan na zadnji čamac i tako tresnu vojvodu krilom da se on glavačke sruči u vodu. Drugi labud je na prednjem čamcu oborio dvojicu ljudi sa čakljama, a uspeo je i veslače da pomiluje: nekome iz nosa lije krv, a nekome iskočila čvoruga na čelu.

Tu se potera mnogo zadržala. Morali su vojvodu da spasavaju iz vode. Čovečina mokra i teška, a proletnja voda, zna se, — brza i nestašna. Voli da se poigra sa svakim balvanom. Dohvatila ona vojvodu pa ga zavrtela — dok okom trepneš, izbiće mehuri. Ipak su ga nekako dohvatili i izvukli. Vojvoda samo što nije presvisnuo od straha, zubima cvokoće, ali svoje ne zaboravlja:

— Uhvatite ga živog! Ne dajte mu da pobegne!

A kako da im ne pobegne, kad je Vasilije već odavno iščezao. Labudovi su uneli pometnju među gonioce, spustili se na vodu, doplivali do Vasilijevog čamca, jedan s desne a drugi s leve strane kormila, pa pritegli čamac i poveli ga tako da se čini kao da šuma proleće pored obale. Poznato je da se na vodi nijedna ptica s labudom ne može sravniti. Kad pogledaš izdalje, čini ti se da se ništa ne miče, a pokušaj, izravnaj se s njim!

I tako je Vasilije iščezao. Ma koliko vojvoda gonio ljude u poteru za njim, ni trag mu nisu našli. Treba reći i to da su se vojvodini ljudi plašili da idu daleko rekom, a Vasilije je s labudovima prešao svu Čusovu do samog izvora. Obišao je sve reke i njihova napuštena korita i celu okolinu osmotrio. To ga je silno zanimalo.

Eto, tada mu se, možda prvom od naših, pružila prilika da se napije sibirske vodice iz Tagilreke. Došao on do neke nepoznate rečice i po nagibu shvatio da ona teče u pravcu gde se sunce rađa. Povuče Vasilija nešto da vidi šta ima tamo dalje. Ali labudovi se usprotiviše. Mašu krilima: — Mani se toga! — Vasilije ih posluša i ne zaplovi Tagilom.

Toga leta labudovi nisu ni gnezdo svili, stalno su bili uz Vasilija. Ne samo što su ga od vojvode sačuvali i rečne tokove mu pokazali nego su mu otkrili i sve ovdašnje blago.

Podigne labud desno krilo, pa pokaže na neko brdašce ili udolinu, a Vasilije pogleda tamo i vidi sve s kraja na kraj: ovde kakva ruda leži, onde je zlato i drago kamenje. Podigne labud levo krilo, kad tamo, — pred Vasilijem se sva šuma na mnogo vrsta otkrije: ovde kakva zverka prebiva, a onde se ptica gnezdi. Prosto, video je on sve što postoji.

Razume se, pored takvih labudova Vasilije se nije morao brinuti ni za hranu ni za piće. Privedu oni čamac do neke strmine, zamašu krilima i otvori se tu prolaz kao kakav mali rukavac. Uvedu labudovi čunutaj rukavac, a tamo je kao nekakva pećina iskopana i u njoj pripremljeno jelo i piće.

Sve bi bilo lepo, ali tužno je bez ljudi. Sem toga, Vasiliju vojvodina kći nikako ne izlazi iz glave. Verovao je da ga ona nije po svojoj volji obmanula, nego da je neko prisluškivao njihov razgovor. Zato je Vasilije tugovao za tom devojkom.

— Sad sigurno sedi zatvorena, suze roni, jadnica moja!

Tugovao on, tugovao, pa naumi:

— Makar me i života stalo, oslobodiću je!

Vide labudovi da Vasilije žudi za kućom, pa klimaju glavom:

— Šta si to naumio! Eh, neće to na dobro izići!

Ali mu ipak ne staju na put.

— Tvoja volja, — vele — kako hoćeš!

Kad je Vasilije okrenuo čamac prema kući, labudovi su mu čak i pomogli. Za jedan dan su doveli čamac do gradića Čusova. Izračunaj sad kakvom su brzinom plovili!

Dovedoše Vasilija do poznatog mesta, pomaziše se malo oko njega kao da se opraštaju, a ponavljaju jedno isto:

— Klipang, klipang! — kao da mu savetuju:

— Kad ti ustrebamo, pozovi nas!

Vinuše se labudovi i odleteše. Ostade Vasilije sam. Zamahuje on veslima da bi što pre stigao u gradić. Jedva je sačekao da padne mrak, iako je bila jesen pa se rano smrkavalo.

Navikao je Vasilije da uđe u grad a da ga stražari ne opaze. Prebaci se preko bedema na zgodnom mestu i pođe kroz grad. Prolazi on mirno, ni pas da zalaje. Ne govori se uzalud: na smeloga ni psi ne laju.

Vasilije je hteo najpre da svrati nekome od starih prijatelja iz družine da bi saznao kako je tu, ali kako da prođe mimo rođene kuće. Poželeo Vasilije da makar kroz plot pogleda. Zastade on, postoja malo i oseti — nešto se promenilo, nije kao nekad, ali ne može da shvati u čemu je ta promena.

„Hajde — pomisli — da pogledam izbliza.” . "

Preskoči tiho preko ograde, protumara malo po mraku, ali ne oseća da tu ima žive duše. Uputi se on vratima trema, a ona zatarabljena — znači niko više tu ne živi.

— Kakva li se to nesreća dogodila?. Kuda su samo svi nestali?

Sede Vasilije na stepenik i utonu u misli. U gradiću je sasvim tiho, ali ipak se ljudi čuju. Ovde škripnu vrata, tamo se neko nakašlje, dopre i po koja reč. I tada Vasilije začu kako neko u blizini peva ili možda zapeva:



Labude moj, Vasenjka!

Kud ti letiš, kud li ploviš!

Da mi te je okom pogledati

i reč koju s tobom prozboriti!

Tako neko peva i niže razne setne reči o ljutoj devojačkoj tuzi i zloj zavodnici koja se narugala, oterala labuda milog, upropastila njegovog rođenog oca, a milu braću mu u bedu nagnala.

Sluša Vasilije, razabire da je pesma o njemu, glas dubok i mio, ali ko to peva — ne može se dosetiti.

Tada se začu i drugi glas, kao kad majka grdi:

— Opet ti teraš ono svoje! Čestiti ljudi legli da spavaju, a ona nikako da se smiri. Samo zapeva o svome labudu. Kad te ja dohvatim za te pletenice, neću mariti ni što si dva metra ižđikala. Kako te nije stid!

Tek tada se Vasilije doseti ko to zapeva. U bliskom susedstvu rasla je dugonoga devojka, smešljivica krupnih očiju, Aljonka. Bila je četiri, a možda i pet godina mlađa od Vasilija. On ju je smatrao malom, pa nije ni opazio kako je stasala u devojku — takvu devojku da je malo i glavu za nju da položiš! I gle, kakvu je pesmu ona sročila!

Utihnuli glasovi, ni pesma se više ne čuje, ali Vasilije oseća da Aljonka nije otišla iz dvorišta, da još sedi na stepeništu.

Vasilija je privukao umiljat devojački glas. Iziđe iz dvorišta, pa pođe u susednu kuću i tiho pozva:

— Aljonuška!

Kao da je to odavno očekivala, ona se odmah odazva:

— Šta je, Vasilije!

On se iznenadi:

— Pa kako si me u mraku poznala?

Ona se osmehnu:

— U mene su mačije oči. Ja tebe vidim noću kao i po danu, pa i bolje.

Zatim mu ozbiljno reče:

— Pred veče sam opazila tvoje labudove i pomislila da ćeš se sigurno i ti uskoro u gradu pojaviti. Eto, sedela sam, očekivala te i pevala da bih te upozorila.

I tada mu Aljona ispriča sve po redu. Baka Uljana je proletos umrla. Mada je besneo, vojvoda u početku Vasilijevu porodicu nije dirao. Ali, na nesreću, došao je sam Stroganov. Kad je saznao za bekstvo, pred celim svetom kao medved je zaurlao na vojvodu:

— Ti si čamov balvan, a ne vojvoda! Goniš ljude badava, kao da im se ne može naći kakav drugi posao. Uradi šta god znaš da ti begunac sam dođe na pokajanje i da nikom drugom ni na um ne padne da beži! Treba njih kljukati batinama, a ne kolačima!

I odmah je naredio da mu privedu Timofeja i sinove i udario ih na muke. Neka se drugi uvere šta će biti s njihovim porodicama naume li da beže. Zatim je naredio da Timofeja i celu porodicu, i staro i mlado, pošalju na najteži posao — da u džakovima prenose so na pristanište, a kuću im i svu imovinu i prisvojio.

Stroganov se zatim raspitao koji su ljudi bili na straži kada je Vasilije pobegao, pa naredi da ih izbatinaju i odredi i njih da prenose so, s tom razlikom što je porodice tih ljudi ostavio da žive u svojim kućama.

Pre nego što je pošao iz grada zapovedi on da se sakupi narod i zapreti:

— Ko vidi begunca Vasku, a ne prijavi ga, snaći će ga ista kazna!

Priča se da Timofej posle onih batina nije još dugo radio, umro je, a braća su mu još živa. Vojvodina kći se ubrzo udala za Stroganovog upravitelja. Kažu da se na svadbi pred drugaricama hvalisala: — Vidite kakva sam ja, samo okom da mignem, svakog momka okrenem oko prsta! Glavu će staviti u torbu, a dojuriće kad ih zovnem. Eno, proletos sam pozvala u baštu kormirala Vasilija, a ocu sam sama rekla da toga gejaka dobro nauči pameti, neka zna gde mu je mesto!

Sasluša Vasilije sve to, pa će reći:

— Hvala ti, Aljonuška, obasjala si mi put. Sad znam šta mi valja činiti. Ako Je Stroganov smislio da moje kljuka batinama, upamtiće i on mene. A onu zmiju ću nogom zgaziti! Eh, nisam ni slutio da moja verna labudica živi u susednoj kući.

A Aljona odgovori:

— Samo je jedna reč dovoljna, pa ću poći s tobom!

Vasilije promisli, pa reče:

— Ne, Aljonuška, ne bi to bilo dobro. Vidim da me očekuje veoma težak put. Tim putem se ne ide s porodicom.

— Ako ti je tako zgodnije, — odgovori ona — peću te vezivati. Idi sam.

Vasilije se sneveseli:

— Ipak, Aljonuška, pričekaj me ti godinu-dve!

Aljona će na to:

— Zašto i govoriti o tome,’ Vasilije’ Timofejiču. Pa ja imam samo tebe. Na drugog labuda celoga života neću ni pomisliti.

Tu ona po devojačkom običaju zaplaka i pruži mu jedan zavežljaj:

— Uzmi ovo, labude moj, Vasenjka! Nemoj odbiti hleb svoga zavičaja i moj mali dar. Tu su košulje i izvezeni pojas. Nosi ih i — ne zaboravi!

Začudi se Vasilije osetljivom devojačkom srcu, kako je ona samo predosetila da će on doći. Umalo i sam nije zaplakao, pa reče:

— Nemoj me osuđivati, labudice moja, ako o meni rđavo budu govorili.

— Neću poverovati ako čujem nešto rđavo o tebi. Za mene će rđav biti onaj ko o tebi tako govori. Čist i svetao si ti u srcu mome, i doveka ćeš takav ostati!

Tako su se i rastali. Vasilije je otišao i nikome se više nije javio. A ubrzo se pronese glas: na Stroganovim posedima pojavili se odmetnici. Na jednom mestu odveli su sa sobom nosače soli; na drugom su ubili upravitelja, a njegovu mladu ženu bacili sa najvišeg prozora i kuću zapalili. Posle su kazivali kako su se ti ljudi naselili u pećini na obali Bele reke i ne propuštaju Stroganove karavane. A te odmetnike predvodi Vasilije kormilar.

Stroganovi su se, naravno, uznemirili. Opremili su gotovo čitavu vojsku. A odmetnici zapali u težak položaj pa otišli — niko ne zna kuda. Ništa se o njima više nije čulo. Pa ni Vasilija niko u gradu nije pominjao. Samo ga Aljonuška ne zaboravlja:

— Kuda to labud moj leti? Kuda li on plovi?

Ma koliko je majka i otac nagovarali, Aljona nije htela da se uda. A nije ni bilo mnogo prosilaca. Mada je bila lepa devojka i uživala dobar glas, bila je veoma visoka. Retko je koji mladić mogao da joj bude par, a ona se još i podsmevala:

— Kakav mi je to mladoženja! Slučajno ti se desi da ga gurneš laktom, pa da se pred celim gradom osramotiš.

Tako je Aljona ostala da sama vek vekuje. Kao što je bio običaj, radila je ručne radove, tkala i prela. U celom gradu nije joj bilo ravne u tome poslu. Još je volela da se decom bavi. Uvek su oko nje trčkarali mališani. Aljona je za svakog imala lepu reč. Nekog nahrani, nekog zabavi, nekome pesmu otpeva, bajku ispriča. Deca su je volela, a majke su Aljonušku nazvale — Dečja Radost. I pomagale su joj koliko su god mogle.

Naravno, godine svakoga okrznu: mladome dodaju, a strome oduzmu. Uvela je i naša Aljonuška. Kosa joj se proredila, a crnu pletenicu prošarale sede vlasi. Samo su joj oči, izgleda, postale još veće i lepše.

U to vreme stare gazde Stroganovi već su poumirali. Zamenili su ih njihovi sinovi. Namnožio se narod na Čusovi. Sin sibirskoga kana sasvim iznenada napade na gradić Čusov. Jedva su se stanovnici odbranili. Tad se starci setiše Vasilija:

— Eh, da je naš Vasilije Timofejič kod kuće, drukčije bi sve bilo. Na voeme bi on saznao za nezvane goste, pa bi ih dobro počastio. Zaboravili bi i put koji vodi u naš grad. Dragocen bi on čovek bio za tu stvar. Ni za šta ga upropastiše.

Ubrzo posle toga raširi se glas da su na Stroganove krenuli povološki slobodni kozaci, a predvodi ih ataman Jermak Timofejič.

Po čitavoj Volgi pronela se slava toga čoveka. Ne samo što ga se plaše trgovci iz Buhare i iz drugih zemalja nego i carske sluge zaobilaze mesta gde se ataman pojavi. U atamana družina sva odabrana.

Znaš, nije on kao drugi atamani imao običaj da što više grabi sebi. Ni drugima to nije dozvoljavao.

Prema tom pravilu je i družinu sastavio. Čim neko ne izdrži, smesta ga izbaci iz družine.

— Nama — rekne ataman — ne trebaju ljudi sa takvim slabostima. Kako će družina imati poverenja u tebe kad se ti staraš samo o sebi. Idi kuda te oči vode i ubuduće pazi da se sa mnom ne sretneš, inače ćemo se drukčije porazgovarati.

I čvrsta je bila atamanova reč. Nije imao milosti ni prema onome ko drugome u tome popušta pa se posle izgovara: — Nisam zapazio tu sitnicu.

— To — kaže ataman — nije sitnica jer može uneti razdor u družinu. Pre svega, svako mora paziti da kod nas sve bude zajedničko, da sve ide u jednu kesu i u jedan kazan.

Zato su, vele, atamana i prozvali Jermakom, pošto ta reč na tatarskom znači zajednički kazan za svu družinu. A zovu ga Timofejič po ocu, kako je to već u nas običaj. I još su kazivali da ataman Jermak ne voli da su ljudi iz njegove družine oženjeni. On živi sam, pa i druge na to nagovara:

— Težak je naš put, ne može njime ići oženjen čovek i decu podizati.

Sluša Aljona te priče i čudi se:

— Pa to su njegove reči! I Timofejič se zove! Da to nije on! Labud moj, Vasenjka?

S jeseni opet stiže glas:

— Doplovio Stroganovima na Kamu atamgn Jermak s vojskom. Kad nadođu vode, poći će talijama uzvodno Čusovom da udari na sibirskoga kana. Uskoro će ataman sa kozacima stići u gradić Čusov.

Svi ga, razume se, čekaju. Čim je stigla vest u koji će dan ataman stići, sav narod iz gradića pohrli na obalu. Došla i Aljonuška.

Pojaviše se galije. Uz pomoć vesala, lako plove po nadošloj jesenjoj vodi. Pevaju Kozaci. Kad su se približili, zabrujaše u narodu glasovi kao da su čudo videli.

Gleda Aljona, a tamo, pokraj prednje galije, plivaju dva labuda a na vratovima im svetlucaju iskre: na jednom je crvena, a na drugom plava.

Kada su galije pristale uz obalu, labudovi se podigoše sa vode, obleteše iznad gradića, pa produžiše na istok.

Ataman prvi izađe na obalu. Prešao je već pedesetu godinu. Kovrdžava brada se progrušala srebrnim nitima, milina ga je pogledati! Visok, kršan, plećat, gustih obrva, oči mu vesele i prodorne.

Odeven je sasvim jednostavno kao i drugi kozaci, samo mu je sablja sva u srebru i dragom kamenju.

Gleda Aljona — ta on je! On glavom! A ni samoj sebi ne sme da prizna. Ali tada opazi da je atamanova rubaška opasana pojasom koji je ona izvezla. Umalo se Aljonuška ne onesvesti. Ipak se nekako održa na nogama. Ni reč nije izustila. Stoji tako, bleda, i ne skida očiju sa atamana.

A on je oštrim okom još sa galije opazio Aljonušku i po devojačkoj odeći poznao da je još neudata.

Pozdravi se ataman s narodom, a zatim priđe Aljonuški, pokloni joj se do zemlje i reče:

— Duboko ti se klanja slobodni kozački ataman Jermak, a kako se inače zove, to sama znaš. Ne osuđuj me, labudice moja, što sam se na putu zadržao. Nisam ja po svojoj volji do sedih vlasi niz vodu plovio, iako sam još od mladosti želeo da plovim uzvodno, u nepoznate krajeve. I neka ti ni za ovo ne bude žao: nisam zaboravio tebe, i pojas tvoj ni u boju ni u veselju nisam skidao.

Tako se porazgovaraše njih dvoje. Narod je tada shvatio ko je donski kozak ataman Jermk, od koga je roda i plemena, i gde ga je labudica njegova čekala da u gnezdo dođe.

Dva dana, a možda i tri, boravio je Jermak sa svojom vojskom u gradiću Čusovu. Za to vreme razgovarao je više puta sa Aljonuškom. Ceo svoj život joj je ispričao. Kako je braću i prijatelje svoje iz ropstva oslobodio, pa kako je s njima Strogonove karavane potapao, kako je zatim na Donu i Volgi kao kozak vojevao. Sve je tako bilo. Objasnio je i zašto je došao na Čusovu:

— Mnogo se blaga — kaže — steklo u našu kasu, ali to se ne može sravniti s onim što su mi labudovi pokraj naših reka i planina pokazivali. Tako sam naumio da tim bogatstvom sebi i celoj družini otkupim glave a kome se dogodi da živu glavu ne iznese, neka o njemu ostane bar dobra uspomena. A labudovi su izgleda čuli moje misli... Dugo ih nisam video, a tada se oba pojaviše kao da me pozivaju da plovim kuda sam naumio. Duž celog puta plivaju sa nama, a gde mi zastanemo, oni odlete, i to uvek na onu stranu kuda put dalje vodi...

Na jesenji praznik, na Simeunovdan, spremio se ataman da otplovi. Iz gradića Čusova javilo se još ljudi u njegovu vojsku. Tako je ispraćaj ispao nekako porodični, pošto je narod zajedno sa pridošlim kozacima ispraćao i svoje. Na obali se okupilo mnogo sveta, čitave porodice — neko prati brata, a neko sina.

Aljonuška je išla pored atamana. Ona se po godinama, naravno, priklanjala drugoj polovini života, ali lepotu svoju nije sasvim izgubila. Kada se tako praznično nagizda, ne možeš je se nagledati.

I ataman se za tu priliku svečano obukao. Kozačka kapa sa crvenim temenom, kaftan od zlatotkanog brokata, košulja od skupocene svile, a sablja i drugo oružje sjajem svojim oči zasenjuju. Opaziše ljudi i to da ataman ima novi pojas. Širok, sa neobičnom šarom — po plavoj vodi plove beli labudovi. Vidi se — to je Aljonuška opasala labuda svoga za nepoznat dalek put.

I tako, idu oni, labud i labudica. Oboje visoki i stasiti, lepi i umilni — kao vedar jesenji dan. Nadaleko se vide među narodom. A oko njih se motaju mališani. To su se Aljonuškini štićenici sakupili iz celoga grada. Zna se, godi i odraslom, a pogotovu malome, da pogleda izbliza takvog atamana i da pored njega prođe ulicom.

Tek što ataman stiže na obalu, a labudovi sleteše na vodu. Odmah su zaplivali uzvodno, okreću se i dovikuju:

— Klipang, klipang!

Kao da ga požuruju: — Vreme je, atamane!

Tad se ataman oprosti s narodom, a posebno sa Aljonuškom, pa se pope na galiju i naredi da zaplove.

Otplovio je i — izgubi mu se trag.

Najpre su stizale dobre vesti, — kako je Jermak sa svojom vojskom opkolio sibirskoga kana i sve gradove zauzeo, kako je car Ivan Grozni zato svim kozacima stare krivice oprostio i poslao im svoj carski dar. Pričalo se i o tome kako je Grozni naredio da se atamanu iskuje za borbu pancir-košulja od srebra sa zlatnim orlovima. Čudile su se carske kujundžije kad su Jermakovi izaslanici pričali o njegovom rastu. Majstori su sumnjali u to, ali pancir-košulju su ipak iskovali kao što im je rečeno. Od vrata do ruba dva aršina, a u plećima aršin i četvrt. I pričvrstili su na nju zlatne orlove.

Pa izračunaj sad kakve je snage i rasta bio čovek koji je takvu težinu mogao na sebi da nosi u boju!

Aljonuška se radovala tim vestima. Svoj deci oko sebe je pričala:

— Vidite — veli — kako je ataman srećan, hrabar.

Dve godine se Aljonuška tešila takvim vestima. Zatim je nastala promena. Ništa se više nije čulo o kozačkoj vojsci, kao da joj je sneg tragove zameo. Dugo je Aljonuška čekala, pa i dočekala: u jesen sedošunja u grad crna vest:

— Malo je kozaka ostalo u životu, pa i sam ataman je poginuo. Izdajom su ga namamili sa malom če

tom, i to noću, kad su svi kozaci spavali u galijama. Navalili su onda sa silnom vojskom. Ataman je, izgleda, trebalo da preskoči s jedne galije na drugu, ali se omakao i pao u vodu, u veliku dubinu. U pancirkošulji koju mu je car poklonio nije mogao da ispliva. Pa ni labudovi nisu mogli da spasu atamana, jer se to desilo noću, a labud, kao što je poznato, noću ne vidi.

Sasluša Aljonuška sve do kraja, ni reč ne izusti, već se povuče u kuću, a uskoro su dečica u celom gradu udarila u kuknjavu — umrla Aljonuška.

Očevi i majke potrčaše da je vide. Zaista je umrla Aljonuška — Dečja Radost, leži na klupi kraj prozora, ruke joj prekrštene na grudima, a sarafan, nakit i ukrgsi na njemu isti oni sa kojima je atamana u pohod ispratila. Zaplakaše oni koji su se setili toga dana i zažališe:

— Eto, par su bili, ali gnezdo nisu svili.

Niko nije znao šta je izazvalo neočekivanu Aljonuškinu smrt. Ovako su dokonali:

— Kao labudica umrla je naša Aljonuška. Zna se kakav je u njih običaj: ako jedan ugine, drugom života nema.

Eto, tako je to bilo! Doplovio donski kozak u svoj zavičaj — na reku Čusovu. Ta izreka je o Jermaku i sročena. Ranijih godina, pričaju, često se to dešavalo. Skupljalo se na Donu mnogo ljudi. Sa svih strana sticali su se tu ljudi koji kod kuće više nisu mogli da izdrže. A ovaj je bio iz gradića Čusova, zvao se Vasilije Timofejič Aljonin, a na Donu i Volgi postao je Jermak Timofejič.

Ovdašnje reke on je još od detinjstva znao. Njemu, brate, vodič nije bio potreban! Sam je bio najbolji vodič na rekama! Pa ipak, nikada u životu ne bi pronašao put do sibirske reke da mu labudovi nisu pomogli.

Kuda su docnije labudovi odleteli, to vam ne bih umeo reći.

U našem kraju tu pticu veoma poštuju. Ko slučajno udari labuda, neka se dobru ne nada. Sigurno će toga čoveka iznenada zadesiti nesreća. Još je veća nevolja ako se to desi lovcu koji je inače kopač zlata. On bolje da se odmah okane svoga zanata, jer zlata više neće naći. Ma šta učinio, ni zrnceta zlata u vedru ugledati neće. To je bar provereno! I još jedan običaj je bio u starih ljudi — postavljali su na kapiju drvene labudove.

Činili su to u znak priznanja što su labudovi nama Rusima prvi pokazali prirodna bogatstva u ovim krajevima. Zato njima svaka hvala, a Vasiliju Timofejiču i Aljonuški večna uspomena. Eh, kakav su par bili njih dvoje!

Eto, u čemu je zagonetka...

Uralska bajka

 

[Neprilagođena]

 

[Baudrillard]

OBUĆAR MAGRUF

Nekada davno živeo je čovek po imenu Magruf, a po zanimanju obućar. Krpio je on poderane čizme, opanke, stavljao zakrpe, zašivao rupe. Mogao je lepo da živi da nije imao plemenito srce, pa je sav svoj zarađeni novac razdavao siromasima, siročićima i udovicama.

Po savetu imama — starešine mahalinske džamije — oženio se on udovicom gatarom po imenu Rizvon. Ova žena beše velika varalica. Išla je po kućama da čita molitve i pogrebne pesme kraj umrlih, ali je najčešće gatala, predskazivala sudbinu, obmanjivala sujeverne ljude. Neprosvećeni ljudi su joj verovali i s poštovanjem su je nazivali gospođom Rizvon.

Rizvon nije mogla da podnese svoga muža zbog toga što on razdaje zarađeni novac sirotinji, udovicama i siročićima.

Jedanput tako dođe Magruf kasno uveče opet praznih ruku. Rizvon se okomi na njega, proklinjaše ga, grdiše ga svakojakim rečima i najzad ga istera iz kuće.

Pođe Magruf iz grada kud ga oči vode i noge nose. Na putu srete trgovački karavan i pridruži mu se. Na odmorištima, Magruf je čuvao kamile, hranio konje, noću nije spavao, čuvao je robu i mirni san svojih gazda. Pretrpevši raznorazne nevolje i nedaće, Magruf se, naposletku, dočepa grada Hotana.

U Hotanu Magruf srete poznatog trgovca po imenu Ali, koji je u tom gradu držao mnogo radnji i bavio se krupnom trgovinom. Taj Ali beše veoma lukav čovek. Njemu beše poznata velikodušnost i darežljivost Magrufa, i on nešto smisli.

Dovede on Magrufa u svoju mihmanhanu, odenu ga od glave do pete u novo, priredi za njega bogatu gozbu, nahrani ga, napoji i metnu ga u meku postelju da spava.

Sutradan Ali otvori Magrufu novu radnju.

Magruf beše veoma dobar čovek. Stade darežljivo da deli novac i robu iz radnje sirotinji koja je molila od njega milostinju. Jednom reči, on već prvoga dana razdade prosjacima i siročićima grada Hotana sav novac i robu, u vrednosti od hiljadu zlatnika, što mu beše Ali poverio.

Sutradan Ali dade Magrufu robe još za hiljadu zlatnika. Magruf opet razdade svu robu iz radnje prosjacima koji su došli k njemu ispružene ruke.

Glas o darežljivom Magrufu dospe i do ušiju hotanskog cara. Car naredi da ga pozovu u dvorac.

U čast dolaska Magrufova, c.r naredi da se spreme. raznovrsna jela, da se prostre skupoceni stolnjak i da se postave raznorazne đakonije.

Kada je Magruf okusio od svačega pomalo, i sit se najeo, napio, car ga zapita: iz kojeg je grada došao, čime se bavi, šta je po zanimanju.

Magruf odgovori caru da je trgovac.

Želeći da ga iskuša, car skide sa ruke skupoceni prsten i upita ga kakav je kamen u prstenu, i kolika mu je cena.

Magruf uze prsten, stavi kamen među zube i slomi ga. Pogledavši s prezrenjem slomljeni kamen, on reče caru:

— O, moj gospodaru! Kakav je to kamen? Ništa on ne vredi! A što se cene tiče, ne vredi on ni hiljadu zlatnika. Kakvo ja imam kamenje! Prave brilijante, sasvim čiste! A svaki od njih vredi sto hiljada zlatnika!

A prsten je odista bio kupljen za hiljadu zlatnika. Magrufu odmah car poverova da je trgovac i stade da razmišlja kako bi se dokopao dragocenog kamenja od kojih je svaki vredeo sto hiljada zlatnika.

Posavetovavši se sa vezirima, car odluči da uda svoju kćer — jedinicu Džahonoro za Magrufa i da na taj način dođe do dragocenosti.

Veziri dođoše Magrufu i saopštiše mu carevu želju. Obućar se uplaši i stade da odbija, izgovarajući se da se njegova roba i kamile nalaze na putu. U strahu da se njegova prevara ne otkrije, on reče:

— Kako bi bilo da pričekamo i svadbu priredimo tek posle dolaska karavana u Hotan?

Veziri nikako ne htedoše da popuste. Na kraju krajeva, oni dobiše pristanak i car udade Džahonoro za Magrufa. Prirediše bogatu svadbu i proslavljaše je četrdeset dana i četrdeset noći.

Trgovac Ali, kome je Magruf vratio sav novac, dosađivaše svakoga dana Magrufu zahtevom da ga načini vezirom, preteći da će ispričati caru da Magruf nije bogati trgovac, već običan obućar.

Prožive Magruf sa Džahonoro tri meseca, a car se stalno raspitivaše za brilijante od kojih svaki vredi sto hiljada zlatnika.

Praveći se da je tobože uznemiren zbog svog karavana i robe, Magruf reče ženi:

— Moram da pođem i da saznam gde je moj karavan i kada će stići.

Tako on odluči da se spase od sigurne propasti.

Izišavši iz grada Hotana, Magruf pođe kud ga oči vode i noge nose. Dugo je tako išao i zamorio se. Poče i glad da ga muči. Priđe tada jednom seljaku koji je orao zemlju kraj puta i zamoli ga da mu da lepinjicu i kisela mleka.

— Sine, — odgovori mu seljak — moja je kuća, eno, tamo na brežuljku, ti pripazi moje volove, a ja ću otići kući i doneću ti lepinjicu i kisela mleka.

Seljak ode kući, a Magruf pomisli: „Dok on dođe, ja ću umesto njega raditi.”

Potera Magruf volove, i sam pođe brazdom. Odjednom plug zape za nešto i volovi se ne mogahu pomaći s mesta. Magruf zape iz sve snage, dahtao je, stenjao, terajući volove, ali sve beše uzalud.

„Ala sam nesrećan! To mi je kazna!” pomisli Magruf. „Sada će doći seljak, šta ću da mu kažem?”

Sav ojađen, stade da izvlači plug iz brazde, ali mu ne pođe za rukom. Plug beše zapeo za mermerni kamen i ne mogade se ni s mesta pomaći.

Magruf stade da kopa zemlju rukama ne bi li izvukao kamen. Najzad ga malko podiže i skloni u stranu, kad ugleda jednu rupu ispod kamena. Mermerne stepenice su vodile nekud dole.

Magruf reši da okuša sreću, zažmuri i siđe niz stepenice. Kada oseti zemlju pod nogama, otvori oči. A oko njega svetlo, kao usred dana, iako ne beše ni lampi ni sveća. Začudi se Magruf, ali ne mogade sebi da objasni otkud to. Kada pogleda oko sebe, spazi na svodu pećine krupne dijamante i tada shvati da od njih dolazi ta blistava svetlost. Magruf pođe napred i nabroja četrdeset odaja. Sva vrata behu od mahagonija, a ispred svake sobe visili su svileni zastori.

Magruf uđe u jednu odaju, a tamo stoji kovčeg do kovčega, i u svakom kovčegu ključ. Obućar otvori jedan kovčeg i vide da je on do vrha pun i prepun zlata, bisera, rubina, dijamanata, safira, topaza i drugog dragog kamenja.

Krete Magruf podzemnim odajama i tako dođe do poslednje, koja beše bogatija od svih ostalih. Ali u njoj ne beše ni kovčega ni zlata, već samo na uzvišenju stajaše carski presto, ukrašen dragim kamenjem. Na prestolu ležaše zlatna šatula, a u njoj srebrn prsten sa ogromnim blistavim smaragdom.

Magruf uze prsten i stavi ga sebi na ruku. Želeći da ga što bolje vidi, on ga dodirnu. Odjednom se začu strašan tutanj. Sav premro od straha, Magruf se umalo ne onesvesti. Stajao je, ne usuđujući se da otvori oči, misleći kako bi pogledao i video šta se oko njega zbiva. Konačno, pošto je sakupio smelosti, malko otvori oči i sav se ukoči od straha. Pred njim je stajao strašan div, sa dva kristalna roga na čelu.

— O, gospodaru! — s poštovanjem reče div, obraćajući se Magrufu i tri puta mu se poklonivši. — Šta naređuješ? Da planine bacim u more, ili gradove da potopim?

— A ko si ti? — sav preplašen upita Magruf.

— O, gospodaru! Zovem se Rgdikosifom. Ja sam car divova koji žive u Kafskim planinama. Imam ogromnu vojsku i sedam stotina hiljada ratnika. Onoga ko nosi na ruci prsten sa smaragdom, verno služim. Ako moj gospodar zaželi, ja mogu preneti i u more baciti čitavu planinu. Na njegovu reč, ja ću za jedan tren podići u stepi prekrasan grad — odgovori div, opet se duboko poklonivši pred Magrufom.

Sredivši malo misli, Magruf reče divu:

— Pripremi smesta devet hiljada najboljih konja, devet hiljada najboljih kamila, iznesi iz ovih odaja sve kovčege sa zlatom i dragim kamenjem i natovari na njih, a nasred polja načini mi raskošan carski šator. Opremi devet hiljada ratnika tako da njihova odela budu takva, kakva niko na svetu nema — pancir-košulje, oklopi, kacige, u ruke im daj strele, koplja, kovane mačeve sa koricama ukrašenim zlatom i dragim kamenjem.

— Odmah ću ispuniti vaše naređenje — s poštovanjem reče Radikosif, prinevši ruku čelu, i odmah nestade.

Magruf se pope mermernim stepenicama i ugleda Radikosifa gde ga čeka, obavivši sav posao.

Magruf odmah obuče skupoceno odelo, pope se na presto koji je načinio Radikosif i sede u raskošnu nosiljku koja je sva blistala u zlatu i dragom kamenju. Oko njega, sa oružjem u rukama, stajali su strašni divovi, koji su sada bili preobučeni u velikaše iz carske svite.

A sada čujte šta je bilo sa seljakom. Dok se vraćao iz kuće s zdelom kiselog mleka i bajatim lepinjicama, seljak još izdaleka ugleda šatore podignute na njegovom polju, hiljade konja, ogromni karavan natovarenih kamila. On se tako zbuni i začudi da mu se umalo razum ne pomuti.

Magruf ga spazi i naredi da ga dovedu k njemu. Misleći za Magrufa da je car, seljak pade ničice i zamoli da mu ne zameri što je došao sa ovako bednim posluženjem.

Magruf se diže s prestola, zagrli seljaka i reče:

— Poštovani starče, vaše bajate lepinjice i kiselo mleko su vredniji od svih skupocenih darova. Bolji je vaš bajat hleb od sveg blaga na svetu. Tražite od mene šta hoćete!

Seljak mu se duboko pokloni i reče:

— O, gospodaru! Ovu zemlju što orem uzeo sam pod zakup od jednog baja(*). On me ponižava, vređa i nametnuo mi je razne dažbine. Od moje letine on uzima sebi devet desetina, a meni ostavlja samo jedan deo. Čitave godine ja radim zajedno s celom porodicom, ali mi smo gladni, goli i bosi. Učinite da ja i moja deca živimo bez nužde i nevolje.

Magruf dotače svoj smaragd. Tog trena stvori se pred njim Radikosif, duboko se pokloni, poljubi zemlju i reče:

— O, gospodaru, šta naređuješ? Da bacim planine u more ili da gradove potopim?

Magruf naredi divu da dovede vlasnika zemlje koju ore seljak.

Radikosif odmah ispuni naređenje.

Baj pomisli da pred njim na prestolu sedi sam car i pade ničice.

— Ti, prokleta krvopijo! — povika Magruf kada vide baja. — Zašto mučiš seljaka, a?!

Baj se zbuni, stade da dršće i ne mogade ni reči izustiti od straha. Kada ne dobi odgovor, Magruf naredi divu da odrubi glavu baju, a da seljaku izda tapiju na zemlju sa svim potpisima i pečatima. Zatim se obrati seljaku, rekavši:

— Poštovani oče, sada imate svoju sopstvenu zemlju, to je vaša svojina. Sada vas niko ne može ugnjetavati, niko vam ne može nikakvo zlo pričiniti. Ja ću vam još dati deset kovčega zlata. Ali nemojte raditi onako kako je radio onaj prokleti baj, nemojte ugnjetavati druge seljake. Razdelite zlato siromasima, podelite s njima, i sami živite lepo — radite i trošite na svoju porodicu onoliko koliko vam je potrebno.

A sada čujte priču o hotanskom caru. Kada je saznao da je Magruf nestao, hotanski car posla za njim svoje ljude, naredivši im da pronađu begunca po svaku cenu, da ga svežu, okuju u lance i dovedu u grad Hotan.

Pri tom car dade zakletvu:

— Ja ću tu hulju tako strašno kazniti da će to poslužiti kao primer ostalima da se ubuduće ne bi niko usudio da mene obmanjuje!

Ljudi hotanskog cara krenuše Magrufovim tragovima i ubrzo ga pronađoše.

Kada su ugledali toliki broj šatora, i ispred njih raskošni carski šator, zadiviše se, jer nikad u životu nisu videli tako bogati šator koji je sav blistao u zlatu i dragom kamenju. Sjahaše s konja i zamoliše za dozvolu da uđu u šator. Uđoše u šator, i misleći da je Magruf car, duboko mu se pokloniše.

— Dobro došli! Zbog čega dođoste, glasnici hotanskog cara? — upita Magruf, obraćajući se njima. — Čime mogu da vas uslužim?

Glasnici se tri puta do zemlje pokloniše, zemlju poljubiše i rekoše:

— O, veliki gospodaru! Tast vašeg veličanstva krenuo je pred vas i nas je poslao napred da bismo vas dostojno dočekali.

Magruf odmah pozva blagajnika i naredi da se svakom glasniku da hiljadu zlatnika. Glasnici zahvališe Magrufu, uzjahaše i pojuriše natrag da izveste hotanskog cara o svemu.

Magruf se stade pripremati za put. Naredi da se svi obuku u skupocenu odeću, da uzjašu naročite konje, da natovare na kamile nebrojeno blago, bisere, zlato, drago kamenje, safire, dijamante, rubine, i topaze, i kada sve bi spremno, pođoše svečano u grad Hotan.

A u međuvremenu glasnici dojahaše u Hotan i ispričaše caru sve što su videli. Oni su tako opisivali bogatstvo i slavu Magrufovu da je car u čudu samo zinuo.

Sutradan, Magrufov karavan se približi zidinama grada Hotana. Lepo, kitnjasto odeveni mladići i devojke jahali su na rasnim konjima, a za njima su išli moćni junaci, kao Rustem i Zorab, a iza njih se otegao beskrajni karavan kamila, natovarenih zlatom i dragim kamenjem. Ispred svih, jašući na čistokrvnom jahaćem konju, ističući se svojim skupocenim odelom, jahao je Magruf u svem svom sjaju, u pratnji velikog broja ratnika-telohranitelja.

Videvši bogatstvo Magrufovo, svu raskoš i sjaj njegovog karavana, hotanski car umalo ne puknu od zavisti i zlobe. Ne htede čak ni da iziđe iz dvorca i ni po koju cenu ne htede da dočeka i pozdravi svoga zeta. A što se tiče trgovca Alija, on se tako preplaši da pobeže iz grada Hotana kud ga oči vode i noge nose.

A Magruf posla svoje glasnike po gradu da sazovu sve ugnjetene, siromahe, siročiće i prosjake i naredi divu Radikosifu da im razda sve bogatstvo njegovo. I on sam razda mnogo zlata i dragog kamenja. Svima je ponešto podario, sve je obradovao i usrećio.

Uzbekistanska bajka

 

[Neprilagođena]

Kako nas je Dizni lagao?

Pepeljuga

Svi već dobro znamo priču o Pepeljugi, i na mnogo načina Diznijeva verzija ostala je verna originalu: zle polu-sestre, magične ptice, bal, haljina...Evo gde postaje krvavo. Kada princ stigne do kuće tražeći Pepeljugu, njene polu sestre su sebi odsekle prste kako bi stale u cipele. Njihov plan nije uspeo (da li mislite da niko ne bi primetio obilno krvarenje iz cipele?) i pepeljuga se udaje za princa. Ah da, jel se sećate magičnih ptica koje su pomogle Pepeljugi da se pripremi za bal? U orginalu, one su se pojavile na venčanju i polusestrama iskljucale oči.

 

[Neprilagođena]

Mala Sirena
U originalnoj priči Hansa Kristijana Andersena, sirena idalje pravi dogovor sa morskom vešticom, ali umesto što daje svoj glas za noge, ona dozvoljava da joj odseku jezik. Isto tako, zbog novih nogu sirena se oseća kao da hoda po oštrim noževima ( i mi počinjemo da se pitamo da li je taj dogovor uopte bio vredan svega ovoga). Konačno, ako plan propadne i princ odluči da se oženi drugom, sirena će odmah umreti i raspasti se u morskoj peni. Kao što možete da zamislite, princ se zaljubljuje u drugu i s anjom se ženi.

Sestre sirene joj donose magični bodež da ubije princa. Ako uspe i omogući da joj njegova krv kaplje po nogama, onda može da se vrati u more. Sirena ne može da sprovede plan i koristi bodež kako bi okončala svoj život. Njeno telo se rastvara i ona se pretvara u duh vazduha zbog njenog nesebičnog dela. Pa, to je srećan kraj, zar ne?

 

[Neprilagođena]

Snežana i 7 patuljaka

Unutrašnji sadista koji čuči u svima nama zaista će uživati u originalnoj verziji Braće Grim u kojoj Snežana konačno dobija priliku da zloj kraljici da šta zaslužuje. ne znajući da se Snežana oporavila od otrova jabuke, kraljica prisistvuje venčanju lepe, mlade princeze. Možete da zamislite izraz njenog lica kada shvati da je to venčanje Snežane i princa. Za kaznu, kraljica je prisiljena da obuje vrele crvene cipele u kojima mora da igre dok ne umre.

 

[Neprilagođena]

Uspavana lepotica

Ova bajka je zeznuta na nekoliko nivoa u originalnoj priči. Uspavanu lepoticu je zapravo silovao kralj i ona je rodila blizance dok je još bila u komi. Kada se probudi, ostaje šokirana kada sazna da ima decu, a kralj joj objašnjava šta se desilo. Mora da je bilo prilično uverljivo objašnjenje jer ona nije besna zbog situacije. Međutim, kraljeva žena nije ni blizu da prihvati sve ovo i pokušava da ubije blizance i njima nahrani kralja. Da skratimo, kralj ubija svoju ženu i živi srećno i zadovoljno sa Uspavanom lepoticom.

 

[Neprilagođena]

Aladin

Aladin koristi elemente iz priče o Ali Babi i 1001 arapskoj noći. U Ali Babi, Kasim (prikazan kao Aladinov otac) je prognan, raskomadan da budemo precizni. Jer jedini način da stvarno upoznate momka jeste da ga iseckate na sitne komade. Međutim, Ali Baba je uspeo da nagovori krojača da mu se zašije telo kako niko ne bi postavljao neprijatna pitanja o tome kako je Kasim umro.

 

[Neprilagođena]

Lepotica i zver

U originalnoj priči, zver jako lepo tretira Bel( iako je tehnički drži kao zarobljenika). Njoj je dozvoljen povratak kući da vidi svoju porodicu, a njene sestre koje su ljubomorne na njene poklone koje dobija od zveri, mole je da ostane još jedan dan, nadajući se da će je zver pojesti jer će zakasniti jedan dan. Tako vam je to sa sestrama...

 

[Neprilagođena]

Zlatokosa

U originalnoj Zlatokosi, princ luta šumom sam nakon što je omađijan i izgubio je vid, kada čuje Zlatokosin glas, a od kada ga je poslednji put videla ona je nekako rodila blizance, i može da povrati njegov vid svojim suzama. Vidite, ponekada patnja i strašna nesreća može da obezbedi ljubav na duge staze.

 

[Neprilagođena]

Zvonar Bogorodičine crkve

Klasik Viktora Huga nije ni približno toliko razdragan kao u Diznijevoj verziji. Esmeraldi je namešten pokušaj ubistva Fibusa i osuđena je na smrt vešanjem. Kvazimodo uspeva da je spasi, ali uskoro je ponovo hvata Frolo i uspeva da ubije ovu mladu ženu. Kvazimodo slomljenog srca ostaje sa njenim mrtvim telom dok ne umre od gladi. Kasnije, neko je pronašao njihove kosture kako leže jedno pored drugog.

 

[Neprilagođena]

Bambi

Ovo je već dovoljno traumatičan crtani zahvaljujući jednoj sceni u kojoj lovac ubija majku jelena, a u isto vreme je ubijen osećaj nevinosti kod svakog deteta. Originalna priča uspeva da bude još depresivnija. Bambi odrasta kao usamljenik, ali odlazi na duhovno i egzistencijalno putovanje da uči o životu, a izvinite to je neki drugi Diznijev film. Ali, zaista uči dosta o smrti. Takođe, i o tome kako sve ima svoje mesto u svetu i kako niko ne može da prevaziđe smrt.

 

[PetarSamotnjak]

VARALICA I NOSAČ


Živeo na svetu jedan varalica. Svakoga dana odlazio je na pijacu, kupovao razne stvari, a onome ko bi nosio te stvari do njegove kuće, ništa nije plaćao. Jedanput tako kupi na pijaci ceo sanduk razne staklarije i stade da traži čoveka koji bi mu to odneo do kuće. Naposletku nađe jednog nosača i reče mu: – Biraj jedno od ovo dvoje: ili da ti platim u novcu ili da ti kažem tri važne istine.


Nosač malo porazmisli, pa odgovori: – Gospodine, novac ja dobijam svakoga dana. Bolje mi je da ponesem sanduk za te tri istine koje ćeš mi ti otkriti. – I natovari sanduk na leđa.

Kada prođoše trećinu puta, nosač reče: – Sanduk je vrlo težak, gospodine. Recite mi prvu istinu, pa će me to obodriti za dalji put.

I varalica mu reče: – Ako ti neko kaže da je ropstvo bolje od slobode, nemoj mu verovati.

Nosač ga pažljivo pogleda i doseti se da je vlasnik sanduka varalica, jer mu govori svima poznatu istinu. Međutim, nosač reši da otrpi sve dok ne stignu do mesta.

I pođoše oni dalje. Kada prođoše još jednu trećinu puta, nosač ponovo zamoli:

Reci mi sad drugu istinu. A varalica će na to:

– Ako ti neko kaže da je sirotinja bolja od bogatstva, nemoj mu verovati.

Pođoše oni dalje i tako stigoše do kuće.

– A sad mi, gospodine, reci treću istinu.

– Stavi sanduk, – odgovori varalica.

– Mnogo su mi se dopale one dve istine koje si mi putem saopštio. Reci mi i treću da bih mogao da stavim sanduk na zemlju, – usprotivi se nosač.

I gazda mu reče: – Ako ti neko kaže da je glad bolja od sitosti, nemoj mu verovati.

– A sad se malo skloni, gospodine, – reče nosač, – dopusti mi da spustim sanduk.

Tada nosač visoko podiže sanduk i baci ga na zemlju.

– A-a-a! – povika varalica. – Razbio si mi sanduk!

A nosač mu odgovori: – Ako ti neko kaže da je u tvom sanduku ostalo makar i jedno staklo celo, nemoj mu verovati.