На другој страни имамо понашање цара и секретара спољних дјела Голтиба фон Јагова, човјека од највећег повјерења цара који се узгред залагао, а није лоше знати зарад разумијевања те ситуације, и радио све вријеме на што ближим британско-њемачким односима, као да се не дешава ништа битно.
Nije tu kraj priče, jer je pre odlaska na krstarenje Kaiser Wilhelm II pozvao kod sebe u Potsdam nekoliko visokih vojnih oficira i članova vlade na čelu sa kancelarom Bethmann Hollwegom. Pozvani oficiri su bili general Falkenhayn, Pruski ministar vojni i mornarički kapetan Zenker u nedelju 5. jula popodne, odnosno general Bertrab i admiral Capelle, vršilac dužnosti glavnokomandujućeg mornarice, u ponedeljak 6. jula ujutro. Svi do jednog su izjavili da ih je Kaiser Wilhelm II obavestio o poverljivom pismu Franza Josepha ali da je pri tome rekao da ne očekuje bilo kakve ozbiljne vojne komplikacije.
Kancelar Bethmann Hollweg je odmah posle rata napisao knjigu pod naslovom Betrachtungen zum weltkriege (Razmišljanja o Svetskom ratu) i tamo vrlo detaljno opisao ono što, se po njegovim rečima, dešavalo tih dana odnosno ulogu Nemačke u celoj toj priči. Tamo on piše sledeće:
Dana 5. jula 1914. godine, grof Szögyeny, austrougarski ambasador, posle ručka sa Carem, mu je uručio poverljivo pismo cara Franza Josepha, zajedno sa memorandumom njegove vlade. Ovaj memorandum je sačinio sveobuhvatan balkanski program dalekosežnog karaktera, u kome je ruske šeme trebalo da budu matirane snažnim diplomatskim kontra potezima. Ova politika je tražila podršku Bugarske i Turske protiv neprijateljske Srbije, a umesto Rumunije koja više nije bila pouzdana. Predmet je bio Balkanski savez pod okriljem Centralnih sila koji bi isključio Srbiju. Incident u Sarajevu je naveden kao dokaz da je sukob između Austrije i Srbije bio nepomirljiv i da Monarhija mora da računa sa tvrdoglavim i agresivnim neprijateljstvom Srbije. Carevo pismo je ukratko rezimiralo te argumente i sugerisalo da je miroljubiva politika Centralnih sila ugrožena ako se agitacija iz Beograda prepusti sama sebi. Kaiser je primio oba dokumenta uz napomenu da može odgovoriti tek nakon konsultacije sa svojim kancelarom. Posle podne istog dana, Kaiser je primio mene i državnog podsekretara Zimmermanna, koji je predstavljao državnog sekretara (ministra inostranih dela) von Jagowa, koji je bio na odsustvu. Ovo je bilo u parku nove palate u Potsdamu. Niko drugi nije bio prisutan. Već sam se upoznao sa suštinom austrougarskih dokumenata, čija je kopija saopštena gospodinu Zimmermannu. Nakon što sam pregledao njihov sadržaj, Kaiser je izjavio da ne može dozvoliti sebi da bude u iluziji o ozbiljnosti položaja u kojoj se našla Dunavska monarhija zahvaljajući velikosrpskoj propagandi. Međutim, nije bila naša stvar da savetujemo našeg saveznika šta mora da uradi u vezi sa krvavim činom u Sarajevu. Austrougarska to mora sama da reši. Moramo se utoliko više uzdržavati od direktne akcije ili saveta, jer moramo da radimo svim sredstvima da sprečimo da se austro-srpski spor preraste u međunarodni sukob. Ali i caru Franzu Josephu mora se dati do znanja da nećemo napustiti Austrougarsku u tom opasnom trenutku za nju. Naši vitalni interesi zahtevali su neometanu pomoć Austriji. Činilo se da je bio dobar plan da se pruži ruka Bugarskoj, ali to se mora učiniti bez lupanja šamara Rumuniji.
Ovi Kaiserovi stavovi su odgovarali mom ličnom mišljenju. Po povratku u Berlin primio sam grofa Szögyenya i uverio ga da je Kaiser u potpunosti shvatio opasnost od panslovenske i velikosrpske propagande. U pogledu stava Rumunije i nastojanja da se uspostavi novi balkanski savez protiv Austrougarske, bili smo spremni da podržimo pokušaje Austrougarske da pridobije Bugarsku za Trojni savez. U Bukureštu treba da radimo na prijateljskoj orijentaciji rumunske politike. U pitanjima koja su bila sporna između Austrougarske i Srbije, Kaiser nije mogao da zauzme stav pošto su ona bila van njegove kompetencije. Ali car Franz Joseph je mogao da oseća potpuno uverenje da će Kaiser zauzeti lojalni stav uz Austrougarsku u skladu sa svojim ugovornim obavezama i tradicionalnim prijateljstvom.
Dana 6. jula, Kaiser je krenuo na svoje severno putovanje, a iz Bornholma je 14. jula odgovorio u istom smislu na carevo pismo, Takođe se tvrdilo da smo koristili pritisak da dovedemo Austriju do ratne odluke. Ova verzija je nedavno dobila krila iz depeše bavarskog otpravnika poslova, fon Schoena, od 18. jula 1914, koju je nedavno objavio Kurt Eisner.
Ne mogu, naravno, da kažem da li je her fon Schoen ispravno razumeo saopštenja koja su mu uputili iz Ministarstva inostranih dela ili drugi diplomati. Ali sumnjam. Verovatno ih je pomešao sa informacijama koje je dobio iz nekih drugih izvora. Naša jedina briga u ovom pogledu bila je da Beč, ako odluči da deluje, to uradi bez slabih i kolebljivih odluka. Ovo bi pogoršalo situaciju, a ne poboljšalo. Ali to ni na koji način nije zamaglilo generala liniju koju smo pratili, a ta linija je jasno naznačena u odgovoru grofu Szögyenyu i nikada nije napuštena. Sa drugih strana nam je dato do znanja da je nakon odobravanja austrijske akcije trebalo da preuzmemo kompletnu kontrolu nad njom.
Posebno nam se zamera što je Austrougarska dostavila srpski ultimatum bez našeg prethodnog znanja, a da nismo odobrili njegovu sadržinu. Ali i dalje smatram da je trebalo da pogrešimo da smo pokušali da izbegnemo ovu zamerku. Imali smo osećaj u nekim prethodnim prilikama je bečki kabinet, a posebno tokom Balkanskih ratova, da smo nekim svojim umerenim intervencijama doveli do prejudiciranja austrougarske politike. Iako su takva osećanja između međusobno zavisnih saveznika nepoželjna, ipak se ovakav pristup nije mogao staviti u prvi plan. Ali moramo imati na umu da bismo odmah dali međunarodni obim austrougarsko-srpskom sporu da smo austrougarsku akciju pretvorili u austrougarsko-nemačku akciju.
Na taj način bi izgubili svaku mogućnost da lokalizujemo sukob, ili da ne uspemo u tome da posredujemo na međunarodnom planu. Jer, trebalo je da budemo vezani uslovima i formom ultimatuma koji je izričito odobren, i trebalo je da budemo lišeni celokupne funkcije intervencije koju smo u stvari izvršili i u kojoj bi smo i uspeli da nije bila ignorisana od druge strane. Naravno, mi smo stalno tražili da nas bečki kabinet zadrži au courant (informisanim o onome što se dešava)
A da smo Balhausplatzu dali carte blanche samo je jedan od mitova koji su procvetali tokom rata. Preko gospodina von Tschirschkyog smo utvrdili opšte linije zahteva koje je Austrougarska postavljala Srbiji. Nismo smatrali da ih možemo principijelno ne odobravati. Tekst ultimatuma mi je saopštio herr von Jagow, koji ga je primio kasno uveče 28. jula, uz napomenu da ga smatra prestrogim. To je rekao i (austrougrskom) poslaniku i izrazio mu nezadovoljstvo što smo tako kasnim obaveštenjem u potpunosti lišeni svake mogućnosti da izrazimo mišljenje o tako važnom dokumentu. Poslanikova informacija je zaista bila da je ultimatum već poslat u Beograd, gde je trebalo da bude uručen sledećeg jutra i istovremeno objavljen u Beču. To su, dakle, činjenice. One pobijaju tvrdnju druge strane da smo sarađivali u ultimatumu, i pojačavali ga gde god je to bilo moguće, i da smo u svakom slučaju bili upoznati sa dokumentom u trenutku kada smo mogli da ga modifikujemo bilo po formi ili po težini. U svemu tome nema ni reči istine.
