Khal Drogo
Elita
- Poruka
- 17.468
Када је у питању однос високих кругова у Аустро-Угарској монархији према Србији он је почетком ХХ вијека био агресиван уз честе позиве високих званичника за акцију против Србије. Ту је, како сам већ написао, предњачио у позивима на рат мачелник генералштаба од 1906.гиодие Франц Конрад фон Хецендорф који је (по британском историку Џону Мејсону) само током 1913-е и 1914-е до јуна мјесеца најмање двадесет пет пута је позивао на рат против Србије. Ратоборних и хушкачких позива за акцију против Србије бјеше и од стране других високих званичника у монархији.
Када је у питању политика Франца Фердинанда он је био увјерени апсолутиста који је сматрао погубним споразум из 1867.године о дуалном уређењу царства. Залагао се за давање јаче аутономије словенским народима, више како би ослабио мађаеску снагу и утицај кроз концепт двојне монархије. Уопште према Мађарима имао је снажну нетрпељивост, анимозитет, што је кроз подоста свједочења остало забиљежено, имао би и несмотрене реакције, сматрао је Мађаре непоузданим, нелојалним, потенцијалним издајницима, остало је примјећено да би љутито реаговао када би припаднуици хусарског пука (његова лична пратња) говорили мађарским иако је мађарски био службени језик у монархији и званични језик тог пука.
Када је однос према Србији у питању, није лако дати једноставно виђење. Наизглед био би често у сукобу са Францом Конрадом фон Хецендорфом који је предњачио у хушкачким и ратобоеним позивима према Себији, према Луиђију Абертинију (овдје стр. 7-11) ужасавао се рата са Србијом због бојазнии да ће то изазвати сукоб са Русијом са којом је тежио остати у добрим односима, по свједочењу почетком 1913,ггодине једном је изјавио "Чак и под претпоставком да се нико други не умијеша: шта бисмо добили од тог рата? Само још један чопор убица и ниткова и неколико шљива.". Кроз такву изјаву видимо и шта је мислио о Србима. Такође залагао се и ако дође до рата са Србијом, то мора бити ограничено на мјеру кажњавања, не и анексије Србије монархији
Међутим остало је забиљежено да је управо Франц Фердинанд у новембру 1912.године њемачком цару Вилхелму изложио такве агресивне намјере према Србији тражећи подршку за инрервенцију против Србије. Ту подршку није тада добио. Њемачка ће промијеити свој однос током јулске кризе 1914.године.
Ипак иако привиодно у сталном сукобу са Конрадом око ратоборне политике према Србији, фон Хецендорф није постајао умјеренији како би се очекивало, него све агресивнији у хушкачмим позивима за напад на Србију. Такође ваља имати на уму да је управо Франц Фердинанд издејствовао пензионисање (овдје стр 136) Фридриха фон Бек-Ржиковског, човјека од повјерења цара Франца Јозефа и постављање Франца Конрада фон Хецендорфа, овај хушкач за рат против Србије је његов кадар, његов избор.
Тако да бих политику Франца Фердинанда према Србији и Србима оцијенио прије амбивалентном него умјереном, прилагођавао се околностима и тренутној датој потреби.
Када је у питању политика Франца Фердинанда он је био увјерени апсолутиста који је сматрао погубним споразум из 1867.године о дуалном уређењу царства. Залагао се за давање јаче аутономије словенским народима, више како би ослабио мађаеску снагу и утицај кроз концепт двојне монархије. Уопште према Мађарима имао је снажну нетрпељивост, анимозитет, што је кроз подоста свједочења остало забиљежено, имао би и несмотрене реакције, сматрао је Мађаре непоузданим, нелојалним, потенцијалним издајницима, остало је примјећено да би љутито реаговао када би припаднуици хусарског пука (његова лична пратња) говорили мађарским иако је мађарски био службени језик у монархији и званични језик тог пука.
Када је однос према Србији у питању, није лако дати једноставно виђење. Наизглед био би често у сукобу са Францом Конрадом фон Хецендорфом који је предњачио у хушкачким и ратобоеним позивима према Себији, према Луиђију Абертинију (овдје стр. 7-11) ужасавао се рата са Србијом због бојазнии да ће то изазвати сукоб са Русијом са којом је тежио остати у добрим односима, по свједочењу почетком 1913,ггодине једном је изјавио "Чак и под претпоставком да се нико други не умијеша: шта бисмо добили од тог рата? Само још један чопор убица и ниткова и неколико шљива.". Кроз такву изјаву видимо и шта је мислио о Србима. Такође залагао се и ако дође до рата са Србијом, то мора бити ограничено на мјеру кажњавања, не и анексије Србије монархији
Међутим остало је забиљежено да је управо Франц Фердинанд у новембру 1912.године њемачком цару Вилхелму изложио такве агресивне намјере према Србији тражећи подршку за инрервенцију против Србије. Ту подршку није тада добио. Њемачка ће промијеити свој однос током јулске кризе 1914.године.
Ипак иако привиодно у сталном сукобу са Конрадом око ратоборне политике према Србији, фон Хецендорф није постајао умјеренији како би се очекивало, него све агресивнији у хушкачмим позивима за напад на Србију. Такође ваља имати на уму да је управо Франц Фердинанд издејствовао пензионисање (овдје стр 136) Фридриха фон Бек-Ржиковског, човјека од повјерења цара Франца Јозефа и постављање Франца Конрада фон Хецендорфа, овај хушкач за рат против Србије је његов кадар, његов избор.
Тако да бих политику Франца Фердинанда према Србији и Србима оцијенио прије амбивалентном него умјереном, прилагођавао се околностима и тренутној датој потреби.