Quantcast

Atlantida, mit ili realnost?

Poruka
22.425
АТЛАНТИДА

Према предању, Атлантиду је сачињавало седам острва, а населила су их бића која су дошла из другог сунчаног система, сличног нашем, пре 30.000 година.
Тешко је адекватно описати историју цивилизације, а да се дубоко не зађе у сферу митског, ирационалног.
У свим легендама народа велики и најтајновитији део посвећен је митском народу, и чак (и по данасњим мерилима), непојмњиво цивилизацијски развијеном који је на врхунцу своје моћи завршио у страшном свеопстем Потопу. Прицу о потпу као великој казни која је уследила због злоупотребе моћи можемо пратити готово у свим религијама света.
Дејан Лучић у својој књизи "Владари из сенке" каже:
Житељи Атлантиде нису били најстарији 'народ' на земљи, али су зато у време у које су активно боравили на земљи најбоље одмакли у освајању слободе. Тежили су ка апсолутној слободи. Слободи од чврстих материјалнох закона, превазилажењу врстих стега 'обичне' људске егзистенције. Што год су више освајали и контролисали енергетску суштину свога постојања и тиме стицали неизмерне моћи манипулације над природом (астралне, вантелесне пројекције, путовања, директан пренос мисли и осећања, материјализација и дематеријализација, драстична измена климатских и других услова на Земљ и слично), то су више заборављали да је друга страна слободе одговорност. Апсолутна слобода је једнака апсолутној одговорности за сваку мисао реч или дело.
Становници Атлантиде су своја знања магије послали у будућност. Они су били поседници Врховне науке, праве магије, правог култа који се родио пре неколико милијарди година, на ко зна ком месту. Пре 12.000 година, после владавине која је трајала око 18.000 година, Атлантида је потонула у море. Била је то последица катастрофе на Космичком нивоу, која је задесила читаву Галаксију.
Али неки су и преживели, малобројни и не у људском облику на какав смо навикли, већ као енергије, као невидљиви Мајстори (Иницијати који су заузимали степене иза Бездана, пали анђели, али ако више волитие богови историје). Њих је дванест. Када је то потребно (по њиховом мишљењу) они се инкарнирају на материјалном плану.
Трудили су се да одрже "Древно знање". Преносили су то своје знање људима, али у томе нису увек успевали како треба, и то понајвише из поростог разлога сто људи нису били у стању ни да га појме ни да га прихвате. Али мењале су се цивилизације, зависно од степена прихватања "Тајног знања" била је то мање или више успешна цивилизација, или тачније - зависно од степена злоупотреба тог знања, оне су опстајале дуже или краће. Како пролазе векови долази се до неких уобличавања - стари Египћани су направили помак, Грци су га пренели у Европу.
Важно је напоменути да је један број Иницајаната тежио да очува изворно чисто знање - да разјасни "Симболе" у изворном "Систему" и са тим знањем да покуша да оживи култ древних богова, док други - прилагодили су га својим уским потребама, сто значи злоупотребили га и на тај начин се одвојили од изворне светлости. Илустрације ради, сетимо се само како су стари Египћани користили свакојаке профане ствари, за преношење ритуалних и магијских сифара и сибола почев од сразмера и бројних величина Пирамида па до Великих и Малих аркана Тарота. Управо карте, као игра, као коцка, као порок изабране су за преносиоца тајни, јер они били довољно мудри да знају да је једино порок вечан и да се најлакше преноси међу људима. Искористили су га као носиоца мудрости кроз векове, а да обичан, неуки свет и није знао шта има у рукама. Сетите се када узмете карте у руке да четворо знака у картама заправо сибмоли четри космичка елемента. Али то нам сад није тема.

ЗНАЊЕ ЈЕ ПРЕНОШЕНО АЛИ СА ГРЕШКАМА

Знање је путовало кроз време, али са грешком. Анкх-аф-на Кхносу, свештеник Амоун Раа у Тебама у XXVI династији је покушао да оживи древне звездане култове и то му је успело али са грешком, - Лунарне Култове враћа на позорницу историје и мистерија - оживео је прави Лунарни култ (Лунарно-Плутонски).
Слично је и са хришћанством које се у пракси одвојило од свог изворишта - постало је супротно истинској иницијацији Озирисовог Еона - гностичком хришћанству. Оно се сачувало само у ретким фрагментима и као "јерес" јер су Христову рећ објасњавали магичним значењима што се званичној, догматској цркви није свиђало - без обзира да ли се ради о католицизму или православљу, можда и зато што је гностичко хришћанство било превише компликовано за народ, па и саме свештенике. Реинкарнирање Елифаса Левија (Елипхас Леви), једног од владара из сенке или иницијанта, имало је за циљ да он у свом животу успостави гностичко хришћанство. Он је светиу открио Прави Сунчани Култ. Али до тога долази тек на крају Озирисовог Еона.
 

Veliki Brat

Početnik
Poruka
29
Vidi ovog Kiklopa prica o mitovima:)
Atlantida je prema mojim saznanjim koja datiraju iz starosne dobi kada sam citao "Mikijev Zabavnik",zaista zanimljiv fenomen koji se desio na nasoj planeti.Nije potonula kao kontinent jer se to nezbiva u prirodi.To je glavna teza dosta ljudi koji krenu pricu o potopu,po logici decije maste,tako da deca jedino to i slusaju,i veruju da je moguce.
Skorasnji "Cunami" je delimicno otkrio mogucnosti prirodne katastrofe u najvecem obimu,neporedim za udarom meteora koji bi izazvao ledeno doba,takvo nesto je verovatno zbrisalo neku naprednu civilizaciju ako je uopste postojala.
Danas mi je saljivo da mislim o Atlantidi i naprednim civilizacijama koje su misteriozno nestale.
Ako bi se pronaslo nesto zaostalo od njih,verujem da bi ljudi cenili samo zlato,dijamante itd.
U siroj masti neko bi naveo da otkrice moze doneti lek covecanstvu,izvor vecne mladosti,mir na svetu,blagostanje svima.
Postoje ljudi koji su opsednuti tim pricama,njih savetujem ako zele neistrazeno,i sve da vide neka se okrenu sebi,pa uz srecu,postenje pronadju vrednosti koje su vecne.
 

The_411

Zainteresovan član
Poruka
178
Ovo nije moje,a za nesto moje mi treba mnogo vremena da otkucam,tako da.........

Večna tema i tajna
Kada je C.V. Ceram napisao knjigu Bogovi, grobovi i učenjaci, u kojoj je opisao uzbudljivu istoriju arheoloških otkrića od Vinkelmana u Pompeji do Stivensona u Meksiku, ne skrivajući oduševljenje pred ovim velikim avanturama arheologije, sa optimizmom je poslednje poglavlje naslovio "Knjige koje još nisu napisane". U tom poglavlju je pomenuo priču o Atlantidi kao poslednju tajnu prošlosti koju arheologija treba da otkrije.
Legenda kaže da je na Atlantidi, izgubljenom kontinentu ili tajanstvenom ostrvu, cvetala napredna i visoka civilizacija koja je uživala u izobilju prirode i društvenoj harmoniji, da bi konačno zauvek nestala u stravičnoj katastrofi, uništena vatrom i vodom. Priča o Atlantidi, na koju prvi put nailazimo kod velikog filozofa Platona, duboko se urezala u tradiciju moderne zapadne civilizacije. O Atlantidi se raspravljalo, pisalo i mislilo sa jednakim žarom od vremena Platona pa sve do danas. Platonov mit je intrigirao i još uvek zaokuplja pažnju ljudi različitih interesovanja: filozofi su u njoj videli idealno društveno uređenje, istinsku utopiju, pa čak i izgubljeni Raj. Umetnici su Atlantidu doživeli kao široko polje na kome mogu da oprobaju maštu i iskažu svoju kreativnost. Sanjari i diletanti su, takođe, puštali mašti na volju u pokušaju da "otkriju" Atlantidu. Oni su nudili bezbroj hipoteza, nekad manje, a nekad više utemeljenih, na naučnim činjenicama, koje najčešće predstavljaju zanimljivu, ali naivnu priču smućkanu od pogrešnih, iskrivljenih ili loše shvaćenih informacija... Magična privlačnost ove teme toliko je snažna, da je privlačila čak i razne vrste mistika, koji u potrazi za Atlantidom "znanja" dobijaju putem proviđenja i telepatije! Najzad, dolazimo i do naučnika koji se pitaju: da li je Atlantida zaista postojala, tj. da li se Platonova priča može naučno objasniti?
Platon potpaljuje vatru
Legendu o Atlantidi prvi je izložio Platon, čuveni grčki filozof (slika 1). Priča o Atlantidi je ispričana u dva dijaloga, čije se radnje nadoveziju jedna na drugu. To su čuvena dela Timaj i Kritija.
Ličnosti koje vode dijalog u Timaju su Sokrat, Hermokrat, Timaj i Kritija. Ovi su se sakupili uoči jedne atinske svetkovine da bi diskutovali o filozofskim pitanjima. O Atlantidi i događajima koji su za nju vezani pripoveda Kritija: Solon, grčki zakonodavac i jedan od Sedmorice mudraca, je prilikom posete Egiptu čuo čudnu priču od egipatskih sveštenika iz grada Saisa. Ta priča je bila zapisana na stubovima hrama boginje Neit u Saisu i u njoj se govori o velikom i moćnom kraljevstvu, koje se nalazilo na ostrvu koje je "po veličini bilo veće od Libije i Azije" (pod Libijom se podrazumevala severna Afrika zapadno od Egipta, a pod Azijom okvirno oblast Male Azije) a koje se nalazilo zapadno od Heraklovih stubova (slika 2). Ostrvo je dobilo ime po Atlasu, sinu Posejdona i devojke Kleito i prvom kralju Atlantide. Njegovi stanovnici su izgradili velelepni i hramovima i palatama ukrašeni grad, koga su sveštenici Solonu detaljno opisali (slike 3 i 4). Ostrvo je bilo bogato biljnim i životinjskim svetom, plodnom zemljom i dragocenim metalima (posebno metalom koji se naziva orihalkum i blista kao vatra). Harmonija i mir su vladali generacijama na Atlantidi, stari zakoni i tradicija su revnosno poštovani, ali kako je vreme prolazilo, iskvario se plemeniti rod Posejdonov i božansku prirodu nadvladala je ljudska, donoseći zavist, oholost i pohlepu. Atlantiđani su krenuli u osvajanja, a njihovu vojsku je nadjačala atinska vojska koja je zaustavila invaziju sa zapada na Mediteran. Kada je video šta se dogodilo, Zevs je rešio da kazni Atlantiđane i zauvek uništi Atlantidu. Atlantida je potonula u "jednom danu i jednoj užasnoj noći". Svi navedeni događaji su se dogodili pre devet hiljada godina (od vremena kada se vodi razgovor između Solona i sveštenika). Ovo je, ukratko, sadržaj priče koju je Platon izneo u svojim dijalozima.
 

The_411

Zainteresovan član
Poruka
178
Tragom Atlantide: svi u poteru!
Platonova priča je najstarija poznata verzija legende o Atlantidi, ali Platon nije jedini koji je govorio o njoj. Pitanje postojanja Atlantide i istinitosti Platonovih reči pobudilo je znatiželju i otvorilo polemiku još u antičkom svetu. Platonov najpoznatiji učenik, kome je "istina bila uvek draža od učitelja", smatrao je da je cela priča plod mašte jednog čoveka, Platona. Naime, Aristotel je smatrao da je Atlantidu uništio isti onaj koji ju je stvorio.
Postojala su i suprotna mišljenja. Krantor, takođe Platonov učenik, otputovao je u Egipat da bi našao potvrdu za tvrdnje svog učitelja. U Saisu je, navodno, video stubove o kojima govori Platon i na kojima je legenda o Atlantidi zapisana. Atlantidu pominje i izvesni Marcelus, antički pisac o kome je poznato vrlo malo činjenica. On izveštava o "nekih sedam ostrva na Atlantiku" od kojih je jedno bilo posvećeno Posejdonu i na kome se sačuvalo sećanje na veliko kraljevstvo koje je vladalo nad svim ostrvima u okeanu. Nešto drugačiju verziju legende o Atlantidi iznosi istoričar Diodor sa Sicilije u svom delu Istorijska biblioteka, a nalazimo pomena o njoj i kod Plutarha. Pisci kasnoantičkog perioda Amijan Marcelin (IV vek n.e.) i filozof Proklus (V vek n.e.) uključuju Platonov izveštaj u svoja dela.
Učeni ljudi Renesanse koji su se okrenuli proučavanju starih pisaca, osvežili su vekovima staru raspravu. Jedan događaj je naročito inspirisao ljude da promišljaju o Platonovom ostrvu. To je bilo otkriće Amerike. Neki su Ameriku prepoznali kao Atlantidu, a drugi su postojanje Amerike iskoristili kao posredan dokaz o autentičnosti Platonovog izveštaja, misleći pritom na deo u Timaju gde Kritija govori o kontinentu koji se nalazi zapadno od Atlantide. U svakom slučaju, Atlantida se od renesanse trajno urezuje u zapadnoevropsku kulturu, a ljudi raznolikih profesija i opredeljenja se upuštaju u raspravu i potragu za njom.
Pitanja koja se nameću posle čitanja Timaja i Kritije jesu: da li je Atlantida postojala, gde se nalazila i kako je i zašto potonula? Pogledajmo kako su različiti ljudi pokušavali da na njih odgovore.
Godine 1882. prvi put je objavljenja studija Ignacijusa Donelija pod nazivom Atlantida: antidiluvijalni svet (antidiluvijalni - prepotopski svet). Ovo, sada klasično delo za proučavaoce Atlantide, predstavlja prvi pokušaj da se dotadašnja arheološka, mitološka, geološka i biološka znanja upotrebe u cilju rešavanja pitanja vezanih za Platonovu priču. Doneli se koristio komparativnom metodom u proučavanju ostataka materijalne kulture i folklora Starog i Novog sveta, kako bi dokazao da su sličnosti između njih (npr. mit o Potopu) rezultat zajedničkog porekla. On je smatrao da je upravo Atlantida centar iz koga se civilizacija širila na zapad i istok, tj. na Novi i Stari svet, gde su se "formirale kolonije Atlantide koje su nastavile da žive i posle propasti ostrva i iz kojih su se razvile velike civilizacije".
Donelijevim putem krenuo je i engleski književnik i publicista Luis Spens koji je dvadesetih godina prošlog veka objavio nekoliko značajnih studija o Atlantidi. Princip uklapanja Atlantide u istoriju čovečanstva bio je identičan Donelijevom.
Uopšteno gledano, Doneli i Spens su bili deca svog vremena u smislu da je idejni okvir kojim su se oni koristili, a to je teorija difuzije kultura, bio ideja vodilja arheologije krajem XIX i početkom XX veka. Difuzionizam kao opšta teorija u arheologiji je objašnjavao nastanak civilizacija i kulturnu promenu difuzijom kulturnih elemenata kroz prostor i vreme. U svojoj ekstremnoj formi - monocentričnom difuzionizmu, postojalo je samo jedno mesto, jedna kolevka iz koje su se razvile sve kulture sveta. U tom svetlu, Donelijeva i Spensova razmišljanja predstavljaju jednu hiperdifuzionističku tvdrnju sličnu onoj Graftona Eliota Smita koji je smatrao da je praizvor svih kultura Egipat. Takva tvrdnja predstavlja ekstremni vid u arheologiji opšte prihvaćenog načela difuzije kojim su se koristili i čuveni arheolozi poput Gordona Čajlda u formulisanju modela po kome je svaki kulturni napredak došao sa područja Bliskog Istoka - ex Oriente lux (svetlo sa Istoka).
Dok su difuzionisti fokusirali svoje istraživanje na pronalaženje sličnosti i veza između prostorno i vremenski udaljenih kultura, javile su se i nove ideje u kojima se naglasak pomera na geologiju, geofiziku pa čak i astronomiju.
Pomenućemo jednu od najnovijih hipoteza, koju je krajem devedesetih godina prošlog veka izložio Vjačeslav Kudrijavcev, koji smatra da se dokazi za postojanje Atlantide mogu pronaći bližim ispitivanjem geološko-klimatskih promena na kraju poslednjeg glacijala, što hronološki približno odgovara vremenu u kome je Platon smestio Atlantidu, a to je sredina desetog milenijuma p.n.e. Poznato je da je današnji nivo mora viši nego što je bio u ledenom dobu, i to za više od 100 m. Do povećanja nivoa mora je došlo usled globalnih klimatskih promena koje su rezultirale topljenjem lednika. Kudrijavcev traži mesto koje će se uklapati u Platonov opis i koje je u prošlosti pre povećanja nivoa mora bilo na suvom. Uz to, on dokazuje kako se iz Platonove priče ne mora nedvosmisleno zaključiti da je Atlantida bila ostrvo (zbog dvosmislenosti odgovarajuće reči na starogrčkom), pripremajući na taj način teren za svoju tvrdnju da je Atlantida predstavljala, zapravo, produžetak evropskog kopna između severozapadne Francuske i Britanskih ostrva koji je usled podizanja nivoa mora sada pod vodom.

Jednu od poznatijih hipoteza u kojoj se propast Atlantide objašnjava uzrocima iz svemira (!) izneo je Oto Muk u knjizi Tajna Atlantide. Mukovo delo predstavlja izuzetnu sintezu astronomskih, geoloških, klimatskih, ekoloških i arheološko-istorijskih podataka. Muk smatra da je uništenje Atlantide prouzrokovao udar asteroida u Zemlju, tačnije u Atlantik.
Za razliku od većine drugih autora, Muk pokušava da objasni zašto je Atlantida bila klimatski povoljnija za razvoj civilizacije od Evrope, Azije i Amerike, gde je u to vreme još uvek trajalo ledeno doba. On nudi objašnjenje po kome je veliko ostrvo, tj. Atlantida svojim položajem stvaralo prirodnu branu tzv. Golfskoj struji da teče svojim današnjim tokom, te se stoga njen tok završavao na obalama Atlantide. Topla struja je uticala na obližnje kopno povećavajući prosečnu godišnju temperaturu i svarajući povoljne klimatske uslove. Posle katastrofe, kada je Atlantida potonula, Golfska struja se probila do obala Zapadne Evrope i ustalila svoj današnji tok, povećavajući prosečnu godišnju temperaturu u Evropi. Na taj način, Golfska struja je doprinela otopljavanju lednika, što je označilo i kraj ledenog doba.
Treba pomenuti jedan od posrednih dokaza koga Muk navodi da bi potkrepio tvrdnju da je Atlantida u geografskom smislu postojala. Ovaj dokaz je biološke tj. ekološke prirode i odnosi se na migraciju jegulja radi mrešćenja iz reka i slatkih voda Evrope u oblast Sargaskog mora u Atlantiku. Poznato je da jegulje žive u slatkim, kontinentalnim vodama, a da se, kad dođe vreme mrešćenja, masovno i nepogrešivo vraćaju u Sargasko more, gde se mreste. Posle mrešćenja, roditelji uginu, a mlade jegulje se, kada dovoljno odrastu, vraćaju u slatke vode da bi se čitav ciklus posle određenog vremena ponovio. Muk smatra da ova neobična pojava dokazuje da je u području Sargaskog mora nekad postojalo kopno - ostrvo i da su jegulje živele u rekama tog ostrva ili pri ušću tih reka u more, gde su se mrestile. Kada je, prema Muku, kopno posle udara asteroida u Atlantski okean nestalo, Golfska struja je razasula jegulje po okeanu, ali je genski utisnuto "sećanje" na ostrvo ostalo prisutno, tako se jegulje stalno vraćaju svom prastaništu - Atlantidi.
Međutim, Mukova objašnjenja ne zadovoljavaju prave naučno-metodološke kriterijume, pa čak ni najosnovnije pravilo pri iznošenju takvih hipoteza (ne zaboravimo, on pretenduje da objasni globalne fenomene kao što su kraj ledenog doba, povećanje nivoa mora, migracija jegulja...), a to je da navede literaturu u kojoj možemo da proverimo podatke i objašnjenja koja Muk uzima za sigurne i dokazane.
Neproverljivost podataka tipična je za sve vidove pseudonauke pa tako i za pseudoarheologiju koja je postala "majka" diletantskih, prevarantskih i besmislenih teorija i hipoteza o Atlantidi. Postoji čitava plejada pseudonaučnika, mistika i okultista poput Paula Šlimana (unuk H. Šlimana), Augustusa Le Plonžona, Rudolfa Štajnera, Madam Blavacki itd., koji iznose apsolutno besmislene i nemoguće dokaze o postojanju Atlantide.
 

The_411

Zainteresovan član
Poruka
178
Atlantida: "Zvanična verzija"
Hipotezu koju posebno izdvajam, okarakterisaću kao "zvaničnu verziju", zbog toga što je ona prihvaćena u profesionalnim arheološkim krugovima i dolazi od čuvenog grčkog arheologa Spiridona Marinatosa. On je vršio iskopavanja na današnjem južnoegejskom ostrvu Santorini (antička Tera) i proslavio se otkrićima važnih naselja minojske kulture bronzanog doba (3. i 2. milenijum stare ere). Za njih je egzaktnim savremenim metodama utvrđeno da su konačno bila uništena katastrofalnom vulkanskom erupcijom, koja je raznela pola ostrva!
Marinatos je ustvrdio da su upravo vulkanska eksplozija i propast Tere uzrok nastanka legende o Atlantidi. On posmatra priču o Atlantidi kao mit koji se izgrađivao stotinama godina i u koga su, kao što sa mitovima često biva, inkorporirani događaji koji su se odigrali u različitim vremenima i na različitim prostorima. Ipak, samo jezgro priče čini sećanje na eksploziju Tere koja je po intenzitetu bila čak četiri puta jača (!) od moderne erupcije na ostrvu Krakatau i koja se čula širom planete.
Po Marinatosovom mišljenju, Platonov opis života i običaja na Atlantidi najviše podseća na minojsku kulturu, čiji je centar bio na Kritu i koja je doživela procvat u prvoj polovini drugog milenijuma p.n.e. Na primer, u kritskom zidnom slikarstvu imamo čuvenu Fresku toreadora, na kojoj je prikazana igra ili borba sa bikom (slika 5). Platon na jednom mestu u Kritiji opisuje ritualni lov na bika koga su upražnjavali kraljevi Atlantide. Sličnost nesumnjivo postoji. Takođe, stanovnici Krita su se vrlo uspešno bavili pomorstvom i posedovali veliku trgovačku flotu, a sam Krit je veliko ostrvo, što čini još jednu sličnost sa Atlantidom.
Smatra se da je erupcija Tere, što je događaj koji se okvirno datuje u 1500. godinu pre naše ere, ostavila katastrofalne posledice na Krit i da je dovela do propasti minojske civilizacije. Atlantida onda nije uništena devet hiljada godina pre Solona, već devet stotina godina pre Solona (Solon je živeo u VI veku p.n.e. - 900 + 600 = 1500).
Marinatos prati tragove u istoriji Egipta koji su uticali na to da staroegipatska folklorna tradicija toliko uzdiže Atinu koja se borila protiv Atlantide (pod uslovom da je priča zaista došla iz Egipta). Vreme kada Solon posećuje Egipat pripada tzv. Saiskom periodu egipatske istorije (663 - 525. godine pre n.e.) u kome je Egipat bio veoma podložan grčkim uticajima i zavisio je od grčke plaćeničke vojske. Stariji događaji, kao što je invazija "naroda sa mora" (oko 1200. godine p.n.e.) na Egipat i borba Egipćana protiv Hiksa (oko 1580. godine p.n.e.) u kojoj su se, kako dokazuje Marinatos, borili i mikenski ratnici, utkani su u okvir priče kao rezultat mutne svesti o grčkom učestvovanju u egipatskoj kasnoj istoriji. Svi ovi događaji su isprepleteni uz mnoge fantastične i izmišljene dodatke, tako da sva neslaganja sa Platonovim opisom Marinatos objašnjava činjenicom da nijedan mit "ne može biti prihvaćen zdravo za gotovo" i da u sebi nosi mnoga izobličenja i kontradikcije.
Atlantida kao arheološki problem
Sam mit o Atlantidi je od strane učenih ljudi i poznavalaca antike okarakterisan kao bajka, "plemenita laž", kao priča koju je Platon izmislio da bi mogao na prigodan način da izloži svoja filozofska stanovišta. Mišljenje da je Platon naprosto izmislio celu priču je veoma široko rasprostranjeno u učenim krugovima. Profesor Marinatos je svojim radom o Atlantidi ponudio objašnjenje koje nije dovelo u pitanje osnovni hronološki i kulturni okvir današnje arheologije, tako što je Platonov mit uklopio u arheološki i istorijski potvrđene i zabeležene događaje. Po Marinatosu, Platon nije izmislio priču u potpunosti, ali ni Atlantida kao zaseban i stvarni entitet nikada nije postojala, tako da se Marinatosovo mišljenje ne razlikuje u suštini od stava koji mnogi prihvataju, a to je da Atlantida, kakvu je Platon opisao, nikada nije postojala.
Potrebno je izdvojiti ključne momente u Platonovom tekstu, koji nauci postavljaju jedno ili više međusobno zavisnih pitanja, gde odgovor na jedno mora implicirati i koherentan sistem odgovora na druga pitanja.
Jedan od prvih i osnovnih problema vezanih za Platonovu priču jeste pitanje hronologije. Solonu su egipatski sveštenici rekli da su se događaji vezani za Atlantidu i njenu propast odvijali pre devet hiljada godina, što znači oko 9600 godina pre nove ere. S obzirom na stepen razvijenosti civilizacije Atlantide, kako ju je Platon opisao, ova činjenica obeshrabruje svakog ko je iole upoznat sa praistorijom i istorijom čovečanstva. Naime, pomenuto vreme predstavlja prelaz iz paleolita u mezolit. Drugim rečima, ljudi još uvek nisu upoznali ni zemljoradnju ni sedentarni način života, a počeci gradova i civilizacije su hiljadama godinama udaljeni. Postojanje takvog grada u desetom milenijumu pre nove ere se nikako ne može uklopiti ni u jedan okvir praistorije koji je do sada arheologija uspela da rekonstruiše. Nigde u svetu nema materijalnih tragova koji bi svedočili o društvu koje je ovladalo složenom urbanom arhitekturom, zemljoradnjom, moreplovstvom ili obradom metala u desetom milenijumu p.n.e.
Ipak, pretpostavimo da je Atlantida zaista postojala i da je njeno društvo posedovalo znanja o zemljoradnji (zanemarimo za sada arhitekturu, obradu metala i umetničke domete). Nastanak zemljoradnje smatramo za osnovni preduslov ka daljem razvijanju kulture u smeru izgradnje gradova, stvaranja države i razvijanja tehnologije. Prirodno se nameće pitanje: zašto bi na Atlantidi došlo do tog dostignuća mnogo pre nego u ostalim delovima sveta? Ovo pitanje zadire u samu suštinu problema koji za arheologiju i humanističke nauke predstavlja jednu od najtežih prepreka u proučavanju čoveka, a to je objašnjavanje kulturne promene (pod kulturom ovde podrazumevamo sveukupnost ljudske delatnosti). Nauka je ponudila neka rešenja za proces neolitizacije kao i modele za nastanak prvih država. Koji model primeniti na slučaj za koji nismo sigurni ni da je postojao? Koje god teorijsko stanovište o kulturnoj promeni, neolitizaciji ili nastanku država da zastupamo, jedno je sigurno - ostrvo Atlantida je moralo postojati kao realan fizički entitet smešten u prostoru da bi se na njemu odigrao bilo koji od gore navedenih procesa.
 

The_411

Zainteresovan član
Poruka
178
Drugo pitanje glasi: da li je u Atlantiku postojalo veće ostrvo koje je potonulo u desetom milenijumu p.n.e? Na ovo pitanje ne može da odgovori arheolog, već geolog, a geolozi se ogromnom većinom slažu da ne postoje dokazi da se u Atlantiku takav proces odigrao.
Jedan od argumenata koji se navode u korist teorije da je cela priča plod Platonove mašte, jeste da ne postoje verzije legende o Atlantidi koje su starije od Platona. Platon izveštava da je priča o Atlantidi zapisana na stubovima hrama u Saisu. Ovo je za arheologa svakako najdramatičnija tvrdnja i ukoliko je tačna, onda postoji materijalni, arheološki dokaz da Platon nije izmislio priču (što naravno ne dokazuje da je sama priča istinita).
Za arheologiju je veoma važno pitanje međukulturnih uticaja i komunikacija. Ako na jednom velikom ostrvu imamo kulturu koja je superiornija u odnosu na ostatak sveta, da li je moguće da nije bilo nikakve komunikacije između kulture Atlantide i ljudskih zajednica u Evropi? Da li bi takva kultura uopšte imala potrebu da stupa u kontakt sa ljudima na "nižem nivou" razvoja? Istorija nas uči tome da je sasvim moguće da jedna razvijenija kultura postoji paralelno sa manje razvijenom (misli se prvenstveno na tehnološki stupanj razvoja) i da između njih ne dođe do kontakta. Međutim, postavlja se pitanje koje je delom i psihološke prirode (a zasniva se na pretpostavci da Platon nije izmislio celu priču već da je zaista postojalo neko predanje koje je doprlo do njega): zašto bi ljudi, uopšte, zapamtili Atlantidu? Da li je u pitanju bila zaista neka vrhunska kultura na koju je sačuvano sećanje posle propasti ostrva, ili je sam čin nestanka Atlantide delovao na ljude da je zapamte kao izgubljeni raj, čak i da su na njoj živeli ljudi na istom stupnju kao i svuda u svetu? Tu je Marinatos kategoričan i to je jedan od najjačih argumenata protiv onih koji veruju da je Atlantida postojala. On smatra da nije moguće da se jedan događaj koji se odigrao pre 9000 godina zadrži u kolektivnom sećanju, jer najstarija čovekova sećanja na specifične događaje ne prelaze 4000 godina p.n.e. (na primer, mit o Potopu). Marinatos smatra da je bez pisma apsolutno nemoguće sačuvati informacije kroz tako dugačak vremenski period.
Sada je jasno zašto se Atlantida ne može tek tako "pronaći" kao što je Šliman pronašao Troju. Nauka nije uspela da potvrdi postojanje Atlantide, nijedna hipoteza nije našla svoju materijalnu potvrdu niti može adekvatno da odgovori na sva pitanja, ali najveća greška koju neko može da napravi kada se radi o nauci, čoveku i prošlosti jeste da bilo šta otpiše kao apsolutno nemoguće ili netačno. Ovo je istorija naučnih otkrića mnogo puta potvrdila. Čak i ukoliko se nedvosmisleno pokaže da je Atlantida plod fikcije, da njeno postojanje nikako nije bilo moguće ni pod kojim uslovima (mada do takve apsolutne tvrdnje praktično nije moguće doći), ostaje zadatak da se objasni nastanak ovog mita i njegov smisao, što je ništa manje uzbudljivo.
 

Strandauber

Početnik
Poruka
10
O Atlantidi zapis nalazimo u dijalozima Timaj i Kritija, grèkog filozofa Platona (427-
347.pr.Kr.). Najpoznatiji citat nalazimo u Timaj 24e: "Ispred tjesnaca koji vi nazivate
Heraklovim stupovima, nalazio se otok veæi od Libije i Azije zajedno; s njega su oni
koji su tada putovali mogli prijeæi na ostale otoke, a s njih na cijeli kontinent sa
suprotne strane koji je okruživao ovo pravo more."
Trebamo razjasniti neke pojmove iz Platonovog citata. Prvo, Heraklovi stupovi su
antièki naziv za Gibraltarski tjesnac. Libija je naziv za Afriku, mada su stari Grci mislili
da je ona mnogo manja no što je danas poznato. Azija je ustvari naziv za Malu Aziju,
koja odgovara današnjoj Turskoj. Tako Atlantida nema površinu veæu od Azije i Afrike
zajedno, nego je veæa od Sjeverne Afrike i Turske zajedno, što opet daje prilièno
respektabilnu velièinu. Zanimljivo je da Platon zna za postojanje otoka u Atlantiku,
kao i za kontinent s druge strane Atlantika, odnosno Ameriku. To je samo dodatni
dokaz da su stari narodi mnogo bolje poznavali zemljopis i putovali svakako više i
dalje no što smo i slutili. Platon Atlantidu slika kao jednu razvijenu civilizaciju, ali
razvijenu sa stanovišta antièkog èovjeka. Atlantida je dobila ime po Atlasu, bogu koji
na svojim pleæima drži èitav svijet. To je tipièan grad država, koji u nekim svojim
detaljima podsjeæa na Babilon iz vremena 6. st. pr. Kr. Atlantida je moæna država koja
vlada i dijelovima Sredozemlja i koja dolazi u sukob s Atenom. U tom ratu Atenjani
pobjeðuju i protjeruju Atlantiðane iz Afrike i Evrope.




Zna li neko kako je nestala njihova zemlja?
 

King 7

Iskusan
Poruka
5.443
Ne znam da li je ovo ozbiljan podatak ali pretprosle godine je bas ispred Gibraltara nadjen na dnu okeana veliki plato sa jasnim arheoloskim ostacima. Mozda je novinarska patka u pitanju, nisam u prilici da ispitam. Inace, moguce je da su tadasnji moreplovci nekako stizali do obala sadasnje Amerike i bili u dodiru sa tadasnjom indijanskom civilizacijom. Sve ostalo pripada mozda masti kojom su stvarali mnoge legende
 

frozen1982.

Iskusan
Banovan
Poruka
6.314
O Atlantidi postoji samo jedan pisani dokument-Platonov.
Nema dokaza da je postojala ali niko ne moze ni da porekne u potpunosti.
Odgovori su najverovatnije na dnu Atlantika...ili nisu..shto je opet odgovor.

Ne znam na chemu se zasniva tvrdnja da geolozi negiraju postojanje omanjeg kontinenta u Atlantiku....knjiga koju sma ja chitao upravo zasniva svoju tvrdnju o postojanju Atlantide na tome da su klimatske promene nastale pre nekih 10 000 godina direktna posledica ostrva-brane u Atlanskom okeanu koja je pre kataklime sprechavala da topla Glofska struja dopre do obla Evrope-nestanak Atlantide se poklapa sa krajem poslednjeg ledenog doba.

Ako je stvarno postojala to je veza i rupa koja popunjava mnoge nejasnoce i nelogicnosti kroz istoriju(gradnja piramida svuda po svetu,visok stepen znanja iz astronomije kod mnogih naroda na veoma niskom stupnju civilizacijskog razvitka)
 

frozen1982.

Iskusan
Banovan
Poruka
6.314
Procitao sam...ali tu ne pishe nishta sto vec ne znam.
Postoje textovi nastali kasnije ali su oni svi u odnosu na Platonov text koji se u neku ruku uzima kao polazishte.Pre njega nema nichega.To je i jedan od glavnih argumenata onih koji smatraju da Atlantida nije postjala-jer ne postoje slichne legende ili predanja pre Platona.Platon se poziva na Solona koji je prichu zapisao sa glinenih tabilica Egipatskog hrama u Saisu,a te tablice ni hram nikad nisu otkriveni....da se one otkriju to bi bio drugi text,koji bi bar potvrdio da ako i jeste izmishljena,Atlantidu nije izmislio Platon,nego neko drugi.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.