Bi2:
Čisto sumnjam. I tamo je pričao o lubenicama, a radio nešto drugo.
E, nije! Iako je autorsko izdanje (Milić od Mačve, 1982) pustio je druge da pričaju.
Evo, o nebu i balvanima:
Rolan VILNEV: MILIĆ OD MAČVE: ANĐEO ILI VAMPIR, Pariz 1981.
Kao onaj legendarni princ koji je iz ljuske slomljenog lešnika stvorio plamen sposoban da zapali šumu, Milić se, još kao sasvim mlad, trudio da priziva demone, duvajući u kapicu od hrastovog žira.
On ih je isto tako pratio u njihovoj nestalnoj trci oko vodenica duž obala Drine i njenih neukrotivih virova! Možda je čak sa okovanim sandučetom u rukama, punim veneričnih travki, sastavljao neni filtrat s kojim može osvojiti ljubav isuviše nepokornih devojaka. Ili, to samo budi iz sna velike slikare, kojima se najviše kao mladić divio: Hijeronismusa Boša, Pitera Brojgela, Đuzepe Arčibolda i Johana Patinira. Milićeva sećanja na rano detinjstvo, provedeno u začaranoj atmosferi sela, samo su utisnula neuništiv pečat na, već plodnu maštu. Roden je dobro rekao da je "genije pastuv noji pravi nešto sa prirodom".
Stvarno, ništa ne bi moglo bolje definisati Milića nego taj izraz – "pastuv“! Neumoran i plodan radnin, znatiželjan i ljubopitljiv za hiljadu stvari, unosi savršenstvo i u najsitniji detalj. Upornost, izdržljivost i energija mogu se odmah pročitati na njegovom licu, na kojem su usne lepo izvajane, a žive i prodorne oči odaju utisak snage i dobrote u isto vreme. Milić od Mačve odgovara idealnom tipu Srbina kojeg je opisao pre stotinak godina Elize Reklus (Elisee Reclus). „To su, kaže slavni geograf, ljudi lepog rasta, snažni, širokih ramena koji ponosno drže glavu. Crte su izrazite, nos pravilan, a često orlovski, jagodice po malo istaknute, kosa je retko kada crna i vrlo je obilna i čvrsta; oko prodorno i okrutno, gusti brkovi ili brada daju svim licima vojnički izgled".
Ko ne bi mogao zamisliti Milića kako vitla sa isukanim mačem ili čvrste noge kako igra kolo pri piskavom zvuku frule? Ili, još bolje, kako svira na gusle svim svojim okupljenim precima i potomcima naravno, pod širokom krošnjom nekog starog duba!
Ako bismo se zadržali samo na tom fizičkom portretu, izgledalo bi vrlo lako zaokružiti mu ličnost. Ali, znak Škorpije pod kojim je ugledao svetlost dana dolazi, ne može biti bolje, da komplikuje sudbinu slikara. I najveći skeptik astrologije mora konstatovati koliko je Milić usamljenik na "Radovan-kuli“ ili u Zdanju na Zvezdari, gde se zatvara da bi radio i maštao, pun zebnje zbog očiglednog ludila sveta. Zabrinut je u pogledu duhovne budućnosti čoveka, mori ga nuklearna apokalipsa koja se nadvila nad ljudskim glavama.
Odatle dolaze njegova užarena crvena nebesa ispresecana letećim balvanima, asteroidima, raketama-zvezdama i globusnim telima, koja čudesno podsećaju na krvave niše i kosmate komete iz ksilografija krajem Srednjeg veka... Odatle njegovo svo mnogobrojno pretstavljanje mrtvih tvari noje se kreću atmosferom, kao na ikonama koje viđamo na pravoslavnim liturgijama ili na freskama srpskih crkava i manastira.
Otuda, najzad, i njegovi hrastovi trupci koji paraju prostor, poput pretećih svedoka po uzoru na sveta drveta čije guste senke prikrivaju posvećivanje Perunovih vernika, boga davnih izčezlih vremena. Peruna više nema, ali i hrastovi nestaju, ti bajni nekadašnji ukrasi Praevrope. Ti kraljevi šuma, ta krošnjasta drveta svojim su granama činili stepenasta penjanja ka nebeskom svodu; ti antropogonični heroji čiji je plod srodan završetku muškog uda, pretrpeli su dejstvo razornog ludila i nasilja koji nisu znali za milost.
A, evo i jednog ranog rada – Igre vertepa u Bentskoj Bari (75 x 95), 1958
Čim „padne“ nečiji post posle ovoga, idemo dalje... Zamislite, u ovoj monografiji sam našao sliku „Troludi Milić“... Ali – post pa slika!!!
