О СУБОТИ И НЕДЕЉИ (УКРАТКО)
Али најкарактеристичнија тачка адвентистичког веровања, оно што је управо специфично њихово и што их одваја од осталих хришћана, јесте одбацивање недеље и враћање на празновање старозаветне суботе. Они сматрају да су папа и цар Константин пренели празновање са суботе на недељу. И пошто они папу сматрају и називају антихристом, то онда и недељу сматрају жигом антихристовим. Ево њихових доказа о потреби и обавези да се субота празнује и у Новом завету.
Адвентисти кажу: Бог је створио свет за шест буквалних календарских дана, Седми дан се одмарао и тај дан благословио (1. Мојсије, 1, 1 – 31; 2, 1 – 2). То је Бог поновио у 4. заповести Декалога (2. Мојсије 20, 8 – 11), а и преко старозаветних пророка је много пута опомињао јеврејски народ да празнује суботу. У Новом завету Христос и апостоли мироносице такође празнују суботу (Лука, 4, 31; Лука, 23, 56). Апостол Павле, кажу, такође је празновао суботу (Дела апостолска, 13, 14 – 16). Празновање суботе нико није укинуо. У Светом писму нигде нема заповести да се празнује недеља. Свето писмо говори о недељи само као о обичном дану, “првом дану седмице”.
ОСВРТ НА ОВЕ ТВРДЊЕ
Погледајмо колико вреде ови суботарски докази. Константујмо да је нетачна суботарска тврдња да је празновање недеље увео папа, јер недеља се празновала далеко пре него што се дигла средњевековна папска моћ. Исто тако није тачна тврдња да је празновање суботе укинуо цар Константин и увео празновање недеље својим указом. У том царском указу субота се уопште не спомиње, а недељу су хришћани празновали далеко пре него што се зацарио цар Константин. Најзад, није тачна ни адвентистичка тврдња да су празновање недеље увели хришћански апологети (бранитељи вере), јер апологети су били учени хришћани који су бранили веру од јеврејских и многобожачких напада, али нису имали никакву власт да би могли нешто наметнути целој Цркви. Они су само сведоци да су хришћани у њихово време празновали недељу.
Ево и једног ванбилијског нехришћанског историјског сведочанства да су хришћани већ у првом веку хришћанске ере празновали недељу. Плиније Млађи у извештају цару Трајану пише о хришћанима да се окупљају у одређени дан у зору и певају песме Христу као Богу. Тај дан је била недеља, дан васкрсења, а пошто је у тој групи хришћана о којим он пише било и таквих који су већ више од двадесет година хришћани, а писмо је писано почетком другог века, то значи већ у првом веку хришћанске ере хришћани су празновали недељу. А тада није постојао ни цар Константин, ни апологети нити папска власт над целом црквом.
Бог по тврдњи Библије јесте створио свет у току шест дана стварања, али Библија негде не каже да су то били седмични природни дани, јер седмица није ни могла постојати пре стварања света. Осим тога природни дани са заласком и изласком сунца могли су се рачунати тек од онда кад је Бог поставио Сунце, месец и звезде “да буду знаци временима, данима и годинама” (1.Мојсије 1, 14), а то се по тврдњи Библије десило тек четвртог дана стварања. Према томе, дани стварања нису исто што и седмични календарски дани. Осим тога, сви дани стварања у тексту Библије имају свој почетак и завршетак, а седми дан одмора Божијег нема ту ознаку. Према томе, тај дан означава оно блажено стање када је пре греха цела творевина пливала у благослову Божијем.
Према тексту Библије, Адаму у рају није дата никаква заповест да дели дане на радне и празничне. Једина заповест која му је дана јесте да обрађује и чува врт едемски (1. Мојсије 2, 15), и једина забрана да не једе плода са дрвета познања добра и зла (1. Мојсије 2, 16 – 17). Нигде више не пише ни о каквом празнику, па ни о суботи.
Четвртом Божијом заповешћу Бог је установио седмични период, то јест седмицу, а не декаду или пентаду. То јест Бог хоће да човек шест дана ради, а седми да посвети Богу. Не да Богу и одмору посвети сваки тринаести или сваки десети, или петнаести, него сваки седми. Зашто баш сваки седми дан, а не сваки десети, или петнаести? Зато што је Бог створио свет у току шест дана стварања. А зашто да тај седми дан буде баш субота, а не неки други дан? Ево шта о томе каже Бог Јеврејима кроз Библију:
“И памти да си био роб у земљи Мисирској и Господ Бог твој изведе те оданде руком крепком и мишицом подигнутом. Зато ти је Господ Бог твој заповедио да светкујеш дан од одмора” (5. Мојсије 5, 15).
Чињеница је да се у Библији нигде не спомиње да је ико празновао суботу пре изласка Јевреја из Мисира. Тек у 16. глави Друге књиге Мојсијеве субота се изричито спомиње први пут као празник, дат Израиљском народу. Тек тада је субота, падањем мане, означена као седми дан. Наиме, Бог је обећао изгладнелом Јеврејском народу да ће му сутра послати “хлеб”, то јест ману, и она је заиста тог јутра почела падати у току шест дана, а седмог дана није падала, да би осмог дана опет продужила свих шест дана да пада. Тиме је бог рекао Мојсију да објави народу да је “сутра” субота, и шта је субота. И тек тада Библија први пут каже: “И почину народ у седми дан” (2. Мојсије 16, 30).
Бог покрај суботе заповеда Јеврејима да празнују и друге празнике тако да је субота као и Пасха, изразито јеврејски празник, дат изричито Јеврејима, да буде знак између Бог и Израиља (2. Мојсије 31, 13).
Обредни закон у Старом завету имао је само припремни карактер, да припреми израиљски народ за долазак Христов. Смрћу и васкрсењем Христовим тај закон је престао да важи, па као што је јеврејска Пасха и остали празници необавезни за хришћане, тако исто и субота. Зато апостол Павле, који је добро познавао и смисао старозаветних јеврејских празника па и суботе, пише Колошанима: “Да вас, нико не осуђује за какав празник или за младине или за суботу; ово је само сен онога што ће доћи” (Кол. 2, 16). Дакле, субота је само сен новозаветне стварности – васкрсења и недеље. О томе да је старозаветно обредни закон престао да важи у Новом завету апостол Павле изричито и опширно пише у Посланици Галатима и у Посланици Јеврејима. У овој последњој он изричито каже да : “Када се промени свештенство, мора се и закон променити” (Јевр. 7, 12), “Тако се укида пређашња заповест... а постави се бољи над кроз који се приближујемо Богу” (Јевр. 10, 9).
Христос, апостоли и мироносице, као чланови јеврејског народа заиста су празновали суботу и остале празнике – пре васкрсења. Јер до васкрсења није посојао никакав разлог за празновање недеље. А дан васкрсења свакако је био и Христу и апостолима дан радости и славе. Ено пише у Јеванђељу да је Христос пред своје страдање рекао ученицима да ће они бити жалосни, али да ће се њихова жалост обратити на радост, коју им нико неће одузети (Јован/Матеј 28, 8; Лука 24, 41). У Јеванђељу по Јовану пише да је Христос рекао својим ученицима пред своје страдања: “Заиста вам кажем да ћете ви заплакати и заридати, а свет ће се радовати; и ви ћете жалосни бити, али ће се ваша жалост окренути на радост” (Јован 16, 20).
Једном адвентисти који је тврдио да се у Светом писму нигде не говори о недељи, прочитао сам ове речи и упитао га: који је то дан кад су Христови ученици, били жалосни и плакали? Петак и субота, кад је Христос био распет и сахрањен, рече он. А који је то дан радости када су се обрадовали? Он лако порумене у лицу па тихо процеди кроз зубе: дан васкрсења. Е, па немој више ником да причаш да се недеља уопште не спомиње у Светом писму. Спомиње се, ето, као први дан седмице кад су се и Христос и ученици обрадовали победи Христовој над смрћу, спомиње се као дан васкрсења, спомиње се и као “Дан Господњи”, јер јеванђелиста Јован каже да је “био у духу у дан Господњи” (Откр. 1, 10), кад му је дато Откривење. Спомиње се недеља као дан када је Дух Свети сишао на апостоле и испунио их радошћу, снагом и храброшћу; као дан кад је рођена Црква Христова (Дела апостолска 2, 1 – 41). Спомиње се као дан у који су се хришћани апостолског доба скупљали “да ломе хлеб”, то јест на причешће (Дела апостолска 20, 7 – 8), и спомиње се као дан у који су се хришћани скупљали на богослужења и ту прикупљали своје прилоге за сиромашне хришћане.
А у Старом завету спомиње се недеља као дан у који ће Господ “узети грехе земље” (Захарија 3, 9); као дан радости и одмора у који ће људи “звати своје ближње под смокву и винову лозу” (Захарија 3, 10); као дан када ће “Господ избавити народ свој” (Захарија 9, 16); дан за који је проречено у Старом завету: “Ево дана који је створио Господ да се радујемо њему” (Псалм 118, 24)!
Ако уз ово споменемо да је у Старом завету проречено укидање суботе као празника, као и свих осталих празника јер Господ преко пророка Осије говори о старозаветној јеврејској верској заједници: “Укинућу сваку радост њезину, светковине њезине, младине њезине и суботе њезине” (Ос. 2, 11), и ако уз то додамо чињеницу да у целом Новом завету нигде нема никакве заповести да треба празновати суботу, и да је Спаситељ суботом чинио чудесна добра дела као и сваким другим даном, и да је наредио исцељеном човеку код бање Витезде да понесе у суботу своју постељу кући, што је било директно забрањено старозаветним закомом (Јеремија 17, 21); и ако додамо чињеницу да је Спаситељ рекао тога суботног дана: “Отац мој досад дела па и ја делам” (Јован 5, 1 – 17), онда ће нам бити јасно зашто су апостоли на сабору, руковођени Духом Светим, разрешили хришћане од старозаветног закона и старозаветних празника, па и од суботе (Дела апостолска 15).
Ако узмемо у обзир све наведене чињенице, постанак адвентизма, превару о дану Христовог доласка, противљење Христовом учењу о бесмртности душе, враћање на старозаветни празник суботе, старозаветну поделу јела на “чиста и нечиста”, онда видимо јасно да суботарска верска заједница никако није она прва и права Црква коју је Христос основао, него секта, као и све друге протестантско – јудаистичке секте, чак сектине секте секта.
Др. Лазар Милин
Епископ Николај (Велимировић) – Др. Лазар Милин
havarija od teologije sa ovim jedino moze da se poredi ono tumacenje da je Hristos na zemlji od 1914 
