Iz jedne stare knjige o adventistima

[Gedeon]

Jako zanimljivo. Knjiga se zove "Kršćani na drugi način". Autor je Juraj Kolarić (1938-?), jezuita i rimokatolički sveštenik.

 

[Gedeon]

Posrbljeni tekst:

ADVENTISTI

Ceo naš život jedno je putovanje dolinom suza, i jedina snaga koja nas izvlači iz neizvesnosti, sumnje i straha jeste iščekivanje lepše sutrašnjice.
Čovek više ne bi bio čovek kada bi se prepustio samo onome što je ovde i sada. On je biće koje uvek pita za sutra, za prekosutra, koje čezne za onim što će doći. Čovek je stalno u adventu, u iščekivanju dolaska nekoga i nečega. Kao da je čitav ljudski vek jedno traganje za izgubljenim rajem!
Zato Biblija naziva čoveka vir desideriorum – čovekom čežnje (Dn 9, 23; 10, 19 – prema Vulgati) i bićem koje razmišlja o onome što će doći – vivens cogitat quid futurum sit (Prop 7, 3 – prema Vulgati).
To znači da smo, dok živimo, zarobljeni mišlju o budućnosti. Nada i iščekivanje sastavni su i suštinski delovi ljudskog bića.
Hrišćanstvo, svojom verom u drugi dolazak Isusa Hrista, koji će „otrti svaku suzu s naših očiju“, svoje vernike uvesti u večnu radost gde „smrti više neće biti, niti će više biti tuge, ni jauka, ni bola“ (Otk 21, 4), zapravo jedino može utažiti čovekovu žeđ za srećnom budućnošću.
Zato nije nikakvo čudo što je parusija – iščekivanje ponovnog Hristovog dolaska na svršetku sveta, kao središnja misao jevanđelja – već na samom početku hrišćanstva izazvala prvi adventistički pokret: montanizam.
Montan, bivši paganski sveštenik, propovedao je skori Hristov dolazak i od hrišćana zahtevao da sve napuste i da se okupe u Frigiji, gde će dočekati Sudnji dan.
Kakvog li razočaranja, bola i tuge kada je parusija izostala!
Ipak, to razočaranje bilo je posledica pogrešnog tumačenja Svetog pisma. Prečesto su se u Hristovim rečima tražile potvrde sopstvenih želja i predstava, a zaboravljalo se na druge izreke Hrista i apostola.

 

[Gedeon]

Iako prvi zanesenjački pokret u istoriji Crkve nije imao uspeha, istina o skorom ponovnom Hristovom dolasku i dalje je u većoj ili manjoj meri nadahnjivala pojedince ili grupe, izazivajući u njima nekontrolisane izlive oduševljenja.
Jedan takav pokret, koji je na početku 19. veka ponovo najavljivao skori Hristov dolazak (adventus), nastao je u Severnoj Americi, a njegovi su se sledbenici, prema latinskoj reči adventus, nazvali adventisti.

Početak​

Začetnik adventističkog pokreta Vilijam Miler (William Miller) (1782–1849) rođen je u siromašnoj porodici američkih farmera u Pitsfildu (Massachusetts).
Njegovi roditelji bili su članovi baptističke crkvene zajednice, koja se pojavila u Engleskoj 1641. godine. Odbacujući valjanost krštenja dece, zahtevala je ponovno krštenje odraslih i naučavala kalvinističku predestinaciju, po kojoj su ljudi unapred određeni – jedni za nebo, drugi za pakao.
Željan znanja, mladi Vilijam je čitao sve što mu je došlo pod ruku. Školovanje mu je bilo kratko, jer su mu roditelji bili veoma siromašni.
Pod uticajem raznih knjiga gubi veru i postaje potpuni bezverac.
Vraćajući se iz englesko-američkog rata (1812–1814), Miler se ponovo okreće baptističkoj veri, mnogo čita Bibliju, a naročito mesta koja govore o drugom Hristovom dolasku na svet.
Čitajući proroka Danila i Otkrivenje sv. Jovana, Mileru se učinilo da je našao način kako se tačno može izračunati vreme drugog Hristovog dolaska!
To su reči proroka Danila:
„Još dve hiljade i tri stotine večeri i jutara: tada će Svetište biti očišćeno.“
(Dn 8, 14)
Ovo se proroštvo odnosi na jerusalimski hram, ali je Miler shvatio da se tu radi o očišćenju Zemlje na svršetku sveta.
Prema Knjizi Brojeva (Br 14, 34) jedan dan označava vreme od jedne godine.

 

[Gedeon]

Mileru nije smetalo to što Mojsijev tekst jasno govori o tome da će Jevreji ostati 40 godina u pustinji, jer 40 dana koliko su izviđali zemlju.
On je Danilovih 2300 dana pretvorio u 2300 godina, postavljajući potpuno samovoljno godinu 457. pre Hrista kao početak brojanja godina do Hristovog dolaska.
To je, naime, godina kada je persijski kralj Artakserkso izdao proglas kojim je dozvolio Jevrejima da se vrate u svoju domovinu, a oni su tada obnovili jerusalimski hram.
Ako se od broja 2300 oduzme 457, dobija se godina 1843. Dakle, na izmaku te godine, trebalo bi da se ispuni Danilovo proročanstvo i da Hristos po drugi put dođe na svet.
Miler je svoje veliko „otkriće“ odmah počeo da propoveda.
Smatrao je da treba odrediti i tačan dan Hristovog dolaska, pa je predvideo da će to biti 21. marta 1844. godine.
Ljudska naivnost i urođena želja da se doživi nešto uzbudljivo i neobično svakim su danom povećavale broj Milerovih pristalica.
Veliki broj zanosnih sledbenika prestao je da obrađuje svoja polja, mnogi su poklanjali svoju imovinu nevernicima, kako bi, prilikom Gospodnjeg dolaska, bili potpuno slobodni od svake zemaljske veze.
Obraćenici, ukoliko nisu bili baptisti, ponovo su se krštavali uronjavanjem u vodu.
Novu podršku Mileru pružio je Džošua Hajms (Joshua Himes), koji je 1840. godine u Bostonu počeo da izdaje prvi adventistički časopis „Znakovi vremena“.
U njemu je isticao da su prethodna pomračenja sunca i pad meteora znakovi skorog Hristovog dolaska.
Časopis je bio osnovan sa ciljem da prati te „znakove vremena“ i da na njih ukazuje.
Napokon je došao i taj željno očekivani dan — i prošao mirno i tiho, kao i svaki drugi.
Hristos se nije pojavio.
Razočaranje je bilo ogromno.
Mnogi su napustili Milera, koji je javno priznao da se prevario u proračunu.
I zaista, adventistički pokret bi tada verovatno propao da se nije pojavio Milerov sledbenik S. S. Snov (Samuel S. Snow).

 

[Gedeon]

On je tvrdio da Miler u svom računanju nije uzeo u obzir jevanđeljsku priču o deset devojaka, koja govori o dolasku Ženika — Hrista — koji je zakasnio za pola dana (Mt 25, 1–13).

Prema tome, govorio je Snov, Hristos će doći pola godine kasnije.
Ako nije došao 21. marta, sigurno će doći 22. oktobra iste godine.
I zaista, ljudi su brzo zaboravili prvobitno razočaranje i s još većim oduševljenjem prihvatili novo proročanstvo.
Pod vedrim nebom, odeveni u belo, s pogledima uprtim u nebo, Milerovi sledbenici su čitav dan čekali dolazak Gospodnji.
Međutim, i taj dan je prošao, a Hristos se opet nije pojavio.
Ljudi su se tužni i razočarani vraćali svojim kućama, koje su ujutru napustili u uverenju da se u njih više nikada neće vratiti.
Mnogi su se otrgli iz zablude i napustili Milera, koji je ubrzo počeo da napada sve postojeće Crkve, pa i sopstvenu baptističku.
U januaru 1845. godine Miler je zbog toga bio isključen.
Njegov bi se verski pokret očigledno brzo ugasio da se na sceni nije pojavila Elen Vajt (Ellen White) (2), mlada devetnaestogodišnja baptistkinja.
Ona je adventistički pokret preoblikovala u „adventizam sedmog dana“, zadržavši Milerovo učenje, ali je istakla subotu kao dan koji vernici treba da svetkuju umesto nedelje.
Tako je „sestra Vajt“, kako su je nazivali adventisti, postala osnivač i vođa najveće i najuticajnije grane adventizma, koja se naziva „Adventisti sedmog dana“, ili kraće – subotari.

(2) Ellen White (1827–1915) rođena je u metodističkoj porodici. Devetoj godini doživela je težak nesrećan slučaj – bila je pogođena kamenom u glavu, što je izazvalo trajne posledice i deformaciju nosa.
Zbog toga je morala napustiti školu. Osećala se potišteno, ali i duhovno probuđeno, pa se pod uticajem Milerovih propovedi obratila i pridružila njegovom pokretu.
Ubrzo je i sama tvrdila da ima viđenja i objave od Boga.
Elen Vajt je postala glavni autoritet među adventistima. Bila je plodna spisateljica — napisala je oko sto knjiga, te se njen književni opus i danas smatra osnovom adventističke doktrine.

 

[Gedeon]

Razvoj i širenje

Oduševljena adventističkim učenjem, Elen Vajt je napustila baptiste.
Pozivajući se na „Božja viđenja“, ona je reči proroka Danila o „očišćenju Svetišta“ primenila ne na Zemlju, već na nebo.
Hristos je, prema njenom tumačenju, 22. oktobra 1844. godine zaista došao, ali ne na Zemlju, već u nebesko Svetište, da ga očisti od greha Božjeg naroda, u skladu sa rečima Prve Petrova poslanice:
„Jer je vreme da počne sud od doma Božjeg.“
(1 Pt 4, 17 — prema Bibliji, izd. Stvarnost)
Prema tome, Miller je zapravo ispravno prorekao vreme Hristovog dolaska, jer je Hristos tog spomenutog dana ušao u „Svetilište neba“, da bi, pre svog ponovnog dolaska na Zemlju, očistio svet od najvećeg greha — nepoštovanja subote.
Ljudi su, naime, obeščastili Dan Gospodnji svetkujući ga u nedelju, a ne u subotu.
Milerova neostvarena proročanstva tako su bila „časno spašena“, a da se nešto slično i ne bi ponovilo, pod uticajem „sestre Vajt“ odlučeno je da se više ne određuje tačan datum Hristovog dolaska, već da se samo naglašava da će Hristos uskoro doći.
Posle isključenja iz Crkve, Miler je sazvao skupštinu svojih pristalica u Albaniu (država Njujork) i predložio osnivanje adventističke vere sa posebnim crkvenim uređenjem.
Prema tome, Miler je začetnik adventizma, ali prava osnivačica i utemeljiteljka pokreta jeste „sestra Vajt“, jer je ona začetnica glavnog adventističkog ogranka koji se 1860. godine u Batl Kriku (Michigan) službeno nazvao Adventisti sedmog dana.
Tri godine kasnije, adventisti su zabranili upotrebu mesa, duvana, alkohola i čaja.
Uveli su obavezno plaćanje desetka i prihvatili program misionarenja i evangelizacije u svetu.
Tako organizovan i finansijski osiguran, adventizam je krenuo u osvajanje sveta.

 

[Gedeon]

Adventizam je u Evropu prvi doneo bivši poljski sveštenik Čehoŭski (Czechowsky), oko 1876. godine.
Polje njegovog delovanja bilo je Švajcarska.
U Nemačkoj je prva adventistička opština osnovana u Solingenu, a već 1885. ma svom putu po Evropi, Elen Vajt je posetila adventističke opštine u Švajcarskoj, Engleskoj, Francuskoj, Italiji, Danskoj i Norveškoj.
Središte evropske propagande u početku je bio grad Bazel, ali je nakon posete Elen Vajt Nemačkoj, ta čast pripala Hamburgu, u kojem je delovala brojna adventistička zajednica.
Misija u Hamburgu bila je zadužena za adventističku propagandu u Holandiji, Austro-Ugarskoj, Rumuniji, Bugarskoj i Srbiji. Iako je masovno, adventizam se ipak širio, tako da je uoči Drugog svetskog rata samo u Nemačkoj imao oko 37.000 pristalica.
U Hitlerovoj Nemačkoj adventisti su bili proganjani zbog jevrejskog svetkovanja subote.
Velika izdavačka kuća u Hamburgu bila je devastirana, ali su se posle rata obnovili, tako da danas u Nemačkoj imaju preko 50.000 vernika.

 

[Gedeon]

Ova knjiga iz koje donosimo
tekst je iz 1976. Objavljena je u Zagrebu.

 

[Gedeon]

Prema najnovijim podacima, danas u svetu ima više od osam miliona adventista, koji su podeljeni u jedanaest tzv. divizija, raspoređenih po svim kontinentima.
Njima upravlja Glavna skupština (Generalna konferencija) sa sedištem u Vašingtonu.
Misionarsko-propagandni centar bavi se radom više od 3.000 misionara u 200 zemalja sveta.
Adventisti imaju 63 izdavačke kuće, koje objavljuju časopise i knjige na 197 jezika.
Poseduju brojne radio i televizijske stanice.
Veliki broj njihovih bolnica i klinika pruža ljudima lekarsku pomoć.
Posebna se pažnja posvećuje školovanju misionara, a njihove subotnje škole pohađa više od milion ljudi.
Smisao i spremnost adventista na žrtvu i odricanje zadivljujući su.
Godine 1956, skupili su samo za svoje misije više od 12 miliona dolara.

Nastaviće se.